Dežurna

 

Uz čiju pomoć farmaceutska mafija i dalje nesmetano hara Srbijom

 

Ima li leka protiv pljačke veka?

 

Svi dosadašnji ministri zdravlja zaključno sa Slavicom Đukić Dejanović, a najviše onaj koji je imao četiri mandata, Tomica Milosavljević, morali bi da odgovaraju za kriminal nastao u srpskoj farmaciji tokom poslednje decenije. Farmaceutska mafija, kao jedna od najmoćnijih u državi, savršeno odgovara slici kriminalizovanog društva-deluje na vrlo širokom frontu, od političke zaleđine do mreže saradnika na terenu i može da kupi koga hoće. Put do slobodne pljačke građana u apotekama, vodio je preko ubijanja domaće proizvodnje lekova. Kad je ona likvidirana ili svedena na beznačajnu meru, počelo je nasilje nad bolesnim i siromašnim građanima, uvozom preskupih ili švercovanih medikamenata.

 

Mersiha Hadžić

Danijela Marinković

 

Zbog nedozvoljenog kartelskog sporazuma između sedam najvećih proizvođača lekova i šest veledrogerija u Srbiji, građani su za lekove, tokom nekoliko proteklih godina platili više od 200 miliona evra, nego što bi morali u normalnim okolnostima! Glavni kriminalni profiteri u ovom kartelu bili su veletrgovci koji su na prodaji lekova zarađivali i do 40 odsto na razlici u ceni! To je čak 15 odsto više od marži koje važe na zdravim tržištima, u koje Srbija ne spada.

U ovom, zakonom zabranjenom dogovoru, proizvođači su praktično bili ucenjeni. Veletrgovci su imali moć jer su umesto domaćih lekova mogli da kupuju uvozne paralele za te medikamente.Kupljene lekove veletrgovine su potom preprodavale. Na taj način su naduvavane cene lekova, pa su marže u veleprodaji išle i do 40 odsto. Pre petnaest i više godina, u vreme režima Slobodana Miloševića, zarađivalo se tek 12 procenata, a danas, u idealnim okolnostima, zarada ne bi trebalo da pređe 25 procenata, i to znaju svi poznavaoci tržišta lekova. Godišnja prodaja nekoliko najvećih proizvođača u Srbiji u poslednjih pet godina išla je i iznad 40 milijardi dinara, te nije teško izračunati da su veledrogerije zarađivale desetine miliona evra više nego što bi u normalnim okolnostima! Od toga je, razume se, deo otišao u džep samozvanoj političkoj eliti, koja je neraskidivo povezana sa farmaceutskom mafijom.

Kartelski sporazum o kome je ovde reč, potiče još sa kraja 2008. godine, ali je njegove posledice i danas plaćaju najsiromašniji građani. U njemu su se našli proizvođači „Hemofarm", „Galenika", „Zdravlje Aktavis", kompanije „Farma Svis", „Srbolek", „Slaviamed" i „Habitfarm", a na listi veledrogerija bile su „Velefarm", „Farmanova veleprodaja", „Jugohemija farmacija", te „Farmalogist, „Unihemkom" i „Vetfarm".

Sve do današnjih dana, mreža farmaceutskih ekstraprofitera deluje, negde javno, a negde potajno, iza zidova vladinih agencija i ministarstava. Sve počinje i završava se, starim dobrim podmićivanjem...

 Postoji čitava taktika kojom farmaceutska mafija vrbuje najstručniji kadar u određenoj oblasti medicine. Profesori na kardiologiji su za farmaceutske kompanije najprimamljiviji. Vrbuju ih tako što ih vode na kongrese, plaćaju im...Dovoljno je samo videti na koliko kongresa odu u toku godine. Takvi ljudi u Srbiji prave takozvane A i B liste lekova. Oni odlučuju koji će se lekovi registrovati u Srbiji. Jer kod nas ne važi esencijalna lista Svetske zdravstvene organizacije, kojom su obuhvaćeni svi neophodni lekovi koje jedna država mora da ima. Kod nas postoje liste, a ljudi koji ih prave najčešće su uvučeni u korupciju.

Od zvaničnih i dozvoljenih lekova (bez obzira kakvog su kvaliteta), ipak su gori oni neregistrovani. U Srbiji su unazad nekoliko godina upravo ovakvi lekovi doveli do još nerazjašnjenih afera. To je bio slučaj sa lekom Viox, antireumatikom koji je zabranjen svuda u svetu jer može da izazove infarkt, a kod nas se mogao naći u slobodnoj prodaji! Zatim, Reductil za mršavljenje, čiji sastojak Sibutramin može izazvati moždani udar. Isti ovaj sastojak pronađen je i u zelenoj kafi, pomoću koje su mnoge žene u Srbiji pokušavale da skinu višak kilograma, pa je naknadno povučena iz prodaje. I nikada nije utvrđeno koliku su štetu napravili svi ovi lekovi.

Veliki problem je izazvao i lek Utrogestan, za održavanje trudnoće, koji su ginekolozi masovno propisivali trudnicama, iako nije bio registrovan u Srbiji.  U privatnim apotekama u Srbiji se do nedavno prodavao i švercovan lek, za koji se ni danas niko ne zna kakav je bio i da li je sadržao opasne sastojke koji su mogli da budu opasni po život majki i beba!

Što se domaćih proizvođača tiče, tu je slučaj Srboleka i dalje aktuelan, jer pljačka ove nekada moćne firme i dalje nesmetano traje. Realna vrednost upravne zgrade je skoro 6,5 miliona evra, dok je procenjena tržišna vrednost oko 3,3 miliona evra. Odbor poverilaca Srboleka odlučio je da je proda za 2,3 miliona evra nekoj firmi Pavgorod iz Foče! I to samo nekoliko meseci nakon što su odbili ponudu od 3,3 miliona evra firme RSMRB iz Luksemburga! Čovek koji je prethodno kupio i uništio Srbolek, Jovica Stefanović Nini, leži u zatvoru optužen za pljačku države u jednoj od 24 sporne privatizacije, ali odande i dalje vuče sve konce. Kako? Lako, jer četiri od pet ljudi u Odboru poverilaca su njegovi najodaniji ljudi koji i dalje rade za njega. I ovo je primer koliko je žilava farmaceutska mafija koja sve čini da  onemogući ponovno pokretanje proizvodnje lekova u Srbiji.

Nakon svega, postavlja se jedno krajnje jednostavno pitanje: kako je uopšte mogla da propadne takva fabrika lekova, koja je imala od osam do deset puta veću zaradu od onoga što je uloženo u sirovine?! Da bi to uspelo, farmaceutska mafija je morala da angažuje čoveka poput Stefanovića, spremnog da privatizuje fabriku, rasproda svu robu na lageru, naplati dugovanja od bolnica, uzme silne pare i otera je u stečaj.

 Kakve su posledice ove surove pljačke, govori i podatak da je Srbolek  bila jedina domaća fabrika koja je prodavala nitroglicerin, neophodan srčanim bolesnicima. Nakon uništavanja Srboleka, bolesnici koriste uvozni nitroglicerin. On košta 800 dinara, a domaći je je bio 80 dinara! Ovo je samo jedan od mnogih načina kako je farmaceutska mafija napravila profit od uvoza, uništavajući domaću proizvodnju.

Kao posledica svega toga, na srpskim graničnim prelazima je počeo da caruje šverc skupih lekova. U poslednje vreme, predmet masovnog šverca su i lekovi za leukemiju, vrlo skupi, pa je svaki malo bolje zapakovan kontigent vredan po nekoliko miliona dinara. Osim njih, među švercovanim lekovima se sve češće nalaze i antibiotske masti (Chloramphenicol 5mg), zatim lekova protiv srčane aritmije (Sintrom 4mg), za bolesti astme (Aminofilin 350 mg), protiv dijabetesa...Manji deo zaplene carinici, veći deo uđe u Srbiju i bude prodat privatnim apotekama ili preprodavcima koji ovde još više povećaju cenu.

Ali, možda najdrastičniji primer pljačke dešava se tamo gde teški bolesnici svakodnevno umiru. Tako je na primer  cene dijaliznog materijala za dijalizu bubrega veća od realne za tri do četiri puta puta. Zašto? Zato što jedan deo tog novca ide na podmićivanje političara i ovlašćenih državnih organa bez kojih nema registracije zastupništva, predstavništva, „fabrike", distributivnog centra, ili bilo čega sličnog. Osim svih mogućih dozvola, birokratskih peripetija, kontrola, inspekcija i agencija, najvažnije je imati „svog (jakog) čoveka" ili svoju stranku, a najbolje je finansirati, tj. davati „dobrovoljne" priloge i poziciji i opoziciji, da ne bi bilo problema pri promenama vlasti.

Drugi deo u lancu korupcije su oni koji primenjuju dotična medicinska sredstva ili lekove, a to su lekari. Jedan deo cene takozvanog HD materijala (za dijalizu) obavezno se odvaja za njih! Doktori su oni koji naručuju, specificiraju neophodni im materijal i dijalizne setove, ili učestvuju u propisivanju uslova tendera, pa nije svejedno kojoj firmi i čijem materijalu će biti naklonjeniji ti uslovi.

Novac za podmićivanje se odvaja pod izgovorom sponzorstava, odnosno finansiranja njihovih kongresa, stručnih skupova, udruženja, usavršavanja u zemlji i inostranstvu...  Klinike, bolnice i fakulteti, obično nemaju fondove za finansiranje ovakvih  aktivnosti, pa se prećutno pušta da to rade farmaceutske firme i to opet novcem građana, koji se uzima kroz (nerealno uvećane) cene materijala i lekova. Kroz raznorazne studije ili klinička ispitivanja (koja uvek dokažu odličnu efikasnost) farmaceutskih proizvoda, velike svote novca se daju institucijama (klinikama, bolnicama, centrima), ali i osoblju, medicinarima koji regrutuju „dobrovoljce". Svi ti troškovi ulaze u cenu gotovog leka ili dijaliznog proizvoda.

Naravno da za sve ovo znaju i bivši ministri zdravlja, jer su bili (a neki su i dalje) aktivni učesnici ovog kriminalnog lanca. Sadašnjoj ministarki zdravlja, Slavici Đukić Dejanović, ne pada na pamet da prekine "dobitnu kombinaciju" od koje i ona lepo živi, ali i njeni partijski drugovi i njihove familije, poput, recimo, supruge Branka Ružića, Ane, koja je bila zaposlena u službi  marketinga  u „Galenici", i to u periodu kada je u ovoj firmi došlo do pljačke 11 miliona evra.

 

A 1.

Skupa droga, a lek još skuplji

 

Lekovi Subutex ili Buprenorphine redovna su terapija lakših zavisnika od opijata i zamena neefikasnog i štetnog leka Nalorex koji je, osim svoje štetnosti po ljudski organizam (gori je od heroina!) mnoge zavisnike oterao na hemijske droge! Lek je namerno, uz saglasnost nadležnog ministarstva, zbog mafijaškog profita, punih 15 godina bio deo crnog tržišta, umesto da ga bolesnici dobijaju uz participaciju ili besplatno!