Postdemokratija

 

Pljačka preko satelita

 

Pljačka države od 20 miliona evra, koja se vidi čak iz satelita, nevidljiva na radaru našeg pravosuđa. Lično sam ubeđen da su taj novac podelili Dinkić, koji je sve preuzeo od Davinića i Boris Tadić koji je dao logističku podršku. Ne mogu da dokažem da su uzeli taj novac, ali imam dokaze da su bar za toliko oštetili državu, jer su i posle sudske presude od 37 miliona imali ponudu za nagodbu u pola cene. To je dovoljan razlog za političku i krivičnu odgovornost zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu   

 

Mile Isakov

 

U prošlom broju sam naveo nekoliko primera Dinkićevih, u najmanju ruku, sumnjivih poslova, sa novcima sa Kipra, u banci "Nacionalna štedionica" i Fondu za razvoj, a napomenuo sam i slučaj Satelit, o kojem ću ovog puta opširnije jer o tome najviše znam. U toj aferi koju je lično proizveo, sasvim neopravdano se potcenjuje Dinkićeva štetočinska uloga. Naime, kada se govori o tome, obično se misli na štetan ugovor koji je potpisao Davinić u prisustvu tadašnjeg predsednika SCG, Svetozara Marovića, u kojem je predviđena skoro duplo veća cena za izraelski satelit od realne. Ali taj ugovor nikad nije realizovan, pa se može govoriti samo o njihovoj nameri da uzmu taj višak od nekih 20 miliona evra, a zaboravlja se da je celokupna ugovorena suma na kraju ipak isplaćena, posle izgubljenog sudskog spora, po mojim saznanjima namerno, kada više nije bilo ni SCG, ni Davinića, ni Marovića.

Uzgred, moje je uverenje da je u sve bio upućen i Miroljub Labus, jer prosto je neverovatno da bi se Davinić usudio da to radi bez svog dvostrukog šefa, i po partijskoj liniji i po funkciji potpredsednika te vlade SCG.  Njegov najveći problem je očigledno bio što nije uključio i Mlađana Dinkića, koji im je zbog toga zapržio čorbu, a onda i preuzeo posao.

Celu stvar o zakupu satelita, otkrio je Boris Tadić, prilikom posete Izraelu, kao predsednik Srbije, koji je još kao ministar odbrane i sam nešto radio na tome. Pošto je odmah uočio veliku razliku u ceni, umesto da alarmira istražne organe, Tadić je obavestio Dinkića, znajući da će ovaj poludeti kad sazna da su ga njegovi stalni partneri izostavili iz tako unosnog posla.

A i da je vešt u tim stvarima, pa će obaviti prljav posao i za njega. Tako je i bilo, zbog javne afere, satelit se nije više mogao zakupiti, ali moglo se izgubiti na sudu, nešto što su inače drugi zabrljali i tako ipak stvoriti mogućnost da se višak od 20 miliona podeli. Nemam dokaze da su taj novac uzeli, ali imam dokaze da je sudski spor namerno izgubljen, čime je naneta ogromna šteta državi.

Kada je podigao veliku buku zbog ugovora koji je ministar SCG Prvoslav Davinić, početkom 2005. godine,  potpisao sa izraelskom firmom „ImageSat", o kupovini satelitskih usluga za sumu od 42 miliona evra, srpski ministar finansija Mlađan Dinkić je to proglasio pljačkom veka, a angažovanje satelita, bespotrebnom glupošću. A kad je posmenjivao Davinića i Labusa, lično je pokušao da nastavi tamo gde su oni stali, zbog čega tada nije tražio istragu i njihovo gonjenje, jer su mu u strahu od toga preneli sadržaj tajnog dogovora sa izraelcima i "ovlašćenja".

Međutim, u međuvremenu je došlo do promene direktora u firmi "ImageSat", pa je Dinkić započeo pregovore sa novim direktorom, koji budući da nije učestvovao u prvobitnim dilovima, očigledno, nije želeo da u učestvuje u pranju novca. Direktor Šimon Ečhaus, mu je krajem 2005, predložio da Srbija plati usluge satelita 17 miliona evra, a za razliku do ugovorene sume od 42 miliona, kupi u Izraelu nešto drugo, bilo šta što joj je potrebno, samo da taj novac potroši u Izraelu. Računao je da će tako ipak završiti dobar posao za svoju firmu, a na posredovanju sa drugim izraelskim kompanijama, od kojih bi nešto bilo kupljeno, zaraditi još koji milion više, tako da mu vlasnici ništa ne mogu zameriti. Naravno, tako bi izbegao mogućnost, da on bude taj koji bi višak novca prebacivao na neke tajne račune.

U pitanju je, kao što se vidi, velika suma, a on nije hteo da posle mora pravda uplate nekim of šor kompanijama 20 miliona evra, dakle duplo više nego što košta njegova usluga. U Izraelu je to veoma opasna rabota, ako te uhvate. Dinkić je rekao da će razmisliti i više mu se nije javljao.

Pretpostavljam da je tada pritisnuo Davinića, da mu otkrije kontakte sa ljudima sa kojima je sve dogovoreno, a onda nastavio da tajno pregovara sa istim, verovatno nekim od vlasnika. Na osnovu saznanja koja imam i razvoja događaja u koje sam lično bio uključen, kao novi ambassador Srbije u Izraelu, zaključujem da je novi dogovor bio da Srbija dozvoli da izgubi sudski spor, kako bi ipak platila predviđenu sumu, a višak bio prebačen na tajne račune, samo ne tamo gde su Davinić i Marović planirali, nego tamo gde on kaže. Ako zagusti, za krivce, uvek može da proglasi one koji su tako štetan ugovor sklopili, što je i uradio. Da mu savest nije čista, svedoči podatak, da je, kada je ceo slučaj ponovo otvoren, 2010, najpre lagao da nikad nije imao kontakte sa izraelcima.

U međuvremenu, stvari su se za njega komplikovale, prevashodno zbog upornosti novog direktora izraelske firme, da po svaku cenu izbegne nezakonite obaveze u čijem dogovaranju nije učestvovao. Kada je saznao da je Srbija postavila novog ambasadora u Tel Avivu, gospodin Ečhaus je odlučio da preko njega pokuša da obnovi pregovore o vansudskoj nagodbi, ističući otvorenost za sve mogućnosti, kako bi posao ipak bio zaključen. Ispričao mi je sve o razgovorima sa Dinkićem i naglasio da je spreman da sa njime ili nekim drugim, nastavi razgovore i postigne dogovor, mimo suda, što sam ja uredno preneo redovnim kanalima.

Pošto niko nije odgovarao na tu ponudu, na njegovo insistiranje, ponovio sam to nekoliko puta tokom 2006. i 2007, godine, a ta prepiska postoji u arhivu Ministarstvu spoljnih poslova. Kada je završeno i poslednje ročište u Londonu 2008, Ečhaus je ponovo došao kod mene, sa sve zapisnicima iz suda i tvrdnjom da ćemo sigurno izgubiti spor, tako da ćemo morati da platimo odštetu oko 40 miliona, a da ništa od satelita ne dobijemo.

Tvrdeći da je njemu više stalo da napravi posao, tada je ponudio nagodbu da za 22 miliona, ipak dobijemo satelitske usluge. Na moje direktno pitanje otkud tolika razlika u ceni i da li se neko sa naše strane ugradio, odgovorio je da on to ne zna jer tada nije bio u firmi, ali da po njegovim saznanjima ne može doći do bilo kakve provizije dok pare ne budu uplaćene.

Odmah sam o svemu obavestio vlast u Srbiji, ali ovoga puta obraćajući se direktno predsedniku Tadiću i premijeru Cvetkoviću, obaveštavajući ih o celokupnoj hronologiji slučaja, sa predlogom da neko hitno razgovara sa Ečhausom i bar izvidi sve mogućnosti, da se ne bi izgubilo 40 miliona za ništa. Napomenuo sam i to da je iznos od 22 miliona, tek prva ponuda, koja bi se možda mogla smanjiti, imajući na umu raniji predlog od 17 miliona. Umesto njihovog odgovora, ubrzo sam dobio upozorenje MSP, da se u to ne mešam jer to nije u mojoj nadležnosti, nego da je to problem vojske.

Proverio sam to kod upravo pristiglog vojnog atašea u našoj ambasadi, ali on mi je objasnio da je njemu pred polazak rečeno da to nije vojna, nego državna stvar i da on nema nikakvih ovlašćenja u tom slučaju.

Nekoliko nedelja kasnije, konačno je došlo do presude kojom se Srbija obavezuje da plati 37 miliona na ime odštete, plus zatezne kamate. I o tome me je obavestio direktor Ečhaus, naglašavajući da njegova ponuda od 22 miliona i dalje stoji, jer navodno više voli da novac zaradi, a ne tako dobije i pri tom izgubi ozbiljnog partnera, kao što je jedna država. Tada sam, već sa ozbiljnim sumnjama, uputio još jedno pismo Tadiću i Cvetkoviću, u kojem sam zatražio istragu o tome zašto godinama niko ne reaguje na ponude za nagodbu sa izraelske strane i ne prihvata razgovore sa firmom "ImageSat",  zašto se ambasadoru i vojnom atašeu zabranjuje da se time bave, sa očigledno lažnim izgovorom da je to posao onog drugog, zašto je i kako izgubljen sudski spor.

Na kraju, zahtevao sam da bar sad, kada oni i dalje nude nagodbu u pola cene, to bude i prihvaćeno. Umesto odgovora, desetak dana kasnije, dobio sam naredbu MSP da se spakujem i vratim u zemlju, godinu dana pre roka.

Nisam od toga želeo odmah da pravim slučaj, da ne bilo protumačeno kao moja osveta, nego sam, kao što je red, zatražio prijem kod predsednika Tadića, kako me je primio i kad sam odlazio na tu dužnost. Uz to Tadić mi je bio dugogodišnji saradnik i prijatelj, pa sam hteo najpre sa njime sve da razjasnim, želeći da verujem da neke stvari ipak nije znao. 

Pošto mi se nikad nije javio, sve je bilo jasno i počeo sam o tome javno da govorim, ali su moje izjave uredno cenzurisane, kada se dođe do imena.

Za NIN sam tada, 2010. dao i opširan intervju tim povodom, koji nikad nije objavljen, zbog čega mi se autor Dragan Jovanović izvinjavao, tvrdeći da je bio izložen velikim pritiscima. Bio sam prihvatio i Davinićevu molbu da svedočim na njegovom suđenju, ali me sud nije pozvao, verovatno zato što su se on i Dinkić nagodili, da se ne uništavaju međusobno.

Ishod slučaja, potpuna je nepoznanica. Navodno su Homen i Borko Stefanović, pregovorima isposlovali da platimo nešto manje nego što je sud odredio, ali nikad nismo saznali kako i koliko. Sada već moj prijatelj Ečhaus, toliko smo se zbližili u nastojanju da sprečimo manipulacije, otišao je iz te firme, tako da ni on ne zna šta je na kraju urađeno. Međutim,  ja sam uveren da je do smanjenja duga došlo, ako je došlo, tako što su se oni koji su delili višak, delimično odrekli dela "svog" kolača, kako bi smirili javnost i još se predstavili kao spasioci.