Kriminal
Nezapamćene
pljačke u Javnom preduzeću "Putevi Srbije" (3.)
Mafija na službenom putu
Javno
preduzeće Putevi Srbije nezaustavljivo
srlja u finansijsku dubiozu, dugovi su sve veći,
a računi blokirani pa radnicima kasne
plate. Uprkos tome, vrhuška preduzeća nastavlja da novac troši
na sebe i svoje prohteve, a krađe su prevazišle i one iz afere „Drumska mafija".
Piše:
Insajder P-3
Javno
preduzeće Putevi Srbije nalazi se
u jadnom finansijskom stanju. Akumulirani gubitak iz prethodnih godina iznosi 16.687.417.000 dinara, ali se ništa ne preduzima kako
bi se on smanjio. Naprotiv, rukovodstvo se ponaša kao pijani baron koji se
razbacuje parama.
Iako se velike svote para izdvajaju
za modernizaciju elektronske naplate putarine, broj zaposlenih se iz godine u
godinu sve više povećava. Putevi Srbije su 2009. godinu završili sa 1.242
zaposlena, a u 2013. ušli sa 1.318 radnika. Potrebno je, naime, uhlebiti sve
rođake političara, sudija, policijskih inspektora i tužilaca koji pružaju
podršku kriminalnoj grupi na čelu ovog javnog preduzeća.
Pošto je veliki broj radnika,
posebno onih na naplatnim rampama (radnom mestu na kome može dosta da se
ukrade) potpuno nesposoban za obavljanje posla, direktor Sektora za naplatu Milenko
Caković je pred početak prvomajskih praznika apelovao na vozače da ne kreću
u isto vreme na put i da imaju spremljenu tačnu svotu novca za plaćanje
putarine, kako bi se smanjile gužve. Kao da inkasanti u savremenom sistemu naplate
imaju šta drugo da rade, osim da vraćaju kusur?!
Problem je, međutim, što većina
njih ne ume da izvede ni proste računske operacije i da izračuna koliko treba
da se vrati para vozaču na naplatnoj rampi, pa gužve nastaju iz tih razloga.
Rukovodioci Puteva Srbije bi, izgleda, najviše voleli da narod samo
plaća putarinu, ali da se ne vozi auto-putevima.
Ručni rad na naplatnim rampama
Caković, ponosni vlasnik diplome
Ekonomskog fakulteta br. 11/59686 izdate 26. maja 1986, svojski se trudi da se okruži ljudima
koji ili imaju diplome sumnjivog porekla ili su završili samo tri razreda
srednje škole. U međuvremenu magistar Caković je ranije bio poznat jedino kao izbacivač iz kafića i sparing partner nekim
bokserima. Nevoljno je „sparingovao" i jednoj grupi iz
protivničkog tabora koja ga je svojski prebila
u Budvi, pa je posle morao da ide u Hrvatsku na plastičnu operaciju.
Poznat
je i po tome što je kao inkasant karijeru gradio tako što je sebi i drugima
kupovao firmirane sandale, pa se i danas u Putevima Srbije pevuši stara pesma „Caki, Caki, Cale kupi mi sandale". Sada, kao rukovodilac, Caković nosi isključivo firmiranu garderobu i
to najpoznatijih svetskih marki, a nadređene i ostale od kojih
zavisi podmićuje novcem i to u većim količinama.
Zaposleni
redovno dobijaju nove uniforme koje proizvodi Jugotex iz
Smedereva, preduzeće koje redovno pobeđuje na tenderima, a čiji proizvodi, plaćeni kao da se radi o najnovijoj kolekciji Armanija,
etikete gube već posle prvog oblačenja, a posle pranja vlasnik nikada nije siguran šta će da izvadi iz veš-mašine.
Sve
mora da bude skupo, zato što su provizije šefova enormne. Tako je
renoviranje dva sindikalna stana na Zlatiboru plaćeno
50.000 evra, koliko iznosi vrednost pomenutih stanova!? U Ustaničkoj ulici u Beogradu iznajmljena su još tri sprata za potrebe JP Putevi Srbije
koji su renovirani iako su i prethodno bili sasvim u redu.
Cakovićev miljenik, Darko Savić koji je ranije rukovodio najvažnijim segmentom preduzeća,
naplatom, već je slupao nekoliko službenih automobila, ali se niko oko toga uzbuđivao, a sadašnji automobil mu je normiran
na 19 litara goriva na 100 kilometara! Zaposleni se pitaju šta to Savić vozi - možda tenk? On je poznat i po tome što, iako neuspeli maratonac, o trošku preduzeća putuje po celom svetu
gde učestvuje na ovim trkama. Sa njim
na putovanjima je uvek i Caković, zadužen da brine o telesnim potrebama svog prijatelja.
Savić je posebno zadužen za prodaju TAG-ova, uređaja za automatsku naplatu putarine. TAG funkcioniše tako što posebna antena na
naplatnoj rampi hvata njegove signale i prenosi ih kompjuteru koji zatim sa računa vlasnika vozila skida sumu za putarinu i automatski
podiže rampu kako bi vozilo prošlo.
Ovako je u
teoriji, ali je u praksi sasvim drugačije. Naime, vlasnici su
doživljavali srčane udare kada im je TAG skidao sav novac sa računa, a ne samo cenu putarine, dok su inkasanti dovođeni do ludila jer su svaki čas morali da istrčavaju i ručno podižu navodno automatsku rampu koja je ostajala spuštena jer kompjuter nije uspevao da obračuna cenu putarine.
Iz
ovih razloga TAG-ovi se poslednjih deset godina skoro uopšte nisu prodavali, a
onda je potražnja za njima naglo skočila. Zaposleni i dobro upućeni
pretpostavljaju da su uređaji u JP Putevima
Srbije već otpisani i kao takvi zatim
prodati ispod cene, a da su novac podelili rukovodioci među sobom. Slična prevara je već „patentirana" sa bonovima za plaćanje putarine koji su po naređenju šefova prodavani pojedinim
firmama na poček, ali nikada nisu mogli da budu
naplaćeni, jer su preduzeća u međuvremenu odlazila u stečaj.
Optužnica
glasi na 6, a ukradeno 129 miliona evra!
U
narodu postoji izreka kako riba od glave smrdi, a to se u potpunosti slaže sa
situacijom u Putevima Srbije. Generalni direktor ovog javnog preduzeća je Zoran Drobnjak koga je vlada odlučila da smeni još 2010. godine. Njegova
smena je, međutim, bila fingirana samo za
potrebe medija, jer kadrovska komisija vlade nikada u delo nije sprovela ovu
odluku. Zašto je to bilo tako postalo je jasno 2012. kada je Drobnjak optužen
zajedno sa Oliverom Dulićem i njegovim pomoćnikom Nebojšom Janjićem da je nezakonito favorizovao Nuba Invest u
odnosu na druge ponuđače. Predsednik kadrovske komisije koja nikada nije
sprovela vladinu odluku o smeni Drobnjaka bio je 2010. upravo Oliver Dulić.
Zahvaljujući ovakvoj zaleđini Drobnjak je mogao da
radi šta je hteo. Državna revizorska
institucija (DRI) predala je svojevremeno izveštaj kojim su Putevi
optuženi da u 2008. u državni budžet nisu uplatili 158
miliona dinara od naplaćene putarine. Drobnjak je
takođe optužen i da je potpisao loš ugovor za rekonstrukciju mosta „Gazela"
u Beogradu, pa je tako cena sa 30 miliona evra zbog kašnjenja radova porasla na 60 miliona evra. Ništa se, međutim ni tada nije
dogodilo.
Svojevremeno je u toku postupka protiv „Drumske mafije" veštak izračunao kako se za dve godine ukralo 129 miliona evra, ali
je optužnica glasila na samo šest miliona evra! Gde je nestala razlika? Zaposleni se u šali pitaju u čijim gaćama je taj novac završio aludirajući na to što je Darko Savić, još dok je radio kao inkasant,
uhvaćen sa parama sakrivenim u gaćama.
Čovek koji je razotkrio pljačke u
Putevima Srbije i pomogao da se protiv odgovornih pokrene sudski postupak, Goran
Milošević, javno se u međuvremenu pokajao što nije kao i drugi ćutao i gledao svoja
posla. On je bio i ostao žrtva neviđenog mobinga. Kako bi popunili budžet iz koga se uzimaju pare za rukovodioce, ali i pokazali
koliko su moćni šefovi
u Putevima Srbije redovno kažnjavaju radnike koji im nisu po volji
odbijanjem od plate. Sa druge strane, oni koji su u milosti redovno dobijaju
bonus od 20 odsto za „posebne zasluge".
Sindikat na ovakve pojave ne reaguje, jer je predsednik reprezentativnog
sindikata Miodrag Milijić, zvani Niški,
takođe upleten u nezakonite radnje u Putevima
Srbije. Protiv njega je svojevremeno vođena istraga zbog krađa u 2008. godini, a njegov tadašnji pomoćnik u mućkama Nikola
Ružić je zbog mahinacija u istoj toj godini morao da napusti Puteve
Srbije, ali ga posle samo osam meseci Caković
ponovo zapošljava.
Jedan
od retkih poštenih poslovođa sektora jednom nije predao spisak radnika koji bi
trebali disciplinski da budu kažnjeni. Na pitanje zašto to nije učinio odgovorio je da nema
nijednog radnika koji je učinio nešto zbog čega bi trebao da bude novčano kažnjen. Uzvraćeno mu je kako za svakog može
nešto negativno da se nađe, a po potrebi i izmisli, a kao dokaz upravo je taj poslovođa, kao nepodoban za saradnju, prebačen na niže radno mesto gde
organizovanoj bandi na čelu Puteva Srbije ne
može da smeta.
Oni podesni
za saradnju, sa druge strane, nemaju čega da se plaše. Tako se među zaposlenima
priča kako je Jelena Šolaja, stalno zaposlena na nekom od radnih mesta bliskih
funkcionerima, svoj novi Audi dobila od Nenada Grubića, Cakovićevog pomoćnika,
sa kojim je u više nego srdačnim odnosima. Odakle njima dvoma pare za ovu
limuzinu nije teško zaključiti / od plate je sigurno nisu kupili. Isto je tako
lako zaključiti odakle Cakoviću novac da sinu plaća studije, stan i atelje u
Londonu.
Ne
treba zato nikoga da čudi što svi zaposleni u Putevima Srbije sve znaju o
mahinacijama koje se sprovode na štetu republičkog budžeta, ali niko ne želi da javno progovori.
I u
Ministarstvu saobraćaja sve se zna, ali je ministar Milutin
Mrkonjić čvrst u svojoj odluci da do značajnijih promena u rukovodećem
kadru Puteva Srbije neće doći. Razloga ima više miliona (u evrima).
A 1.
Glasovi iz
"Starog bunara"
Da
rukovodstvo Puteva Srbije još uvek ima bezrezervnu
podršku vlastodržaca pokazuje i sastanak koji je odmah po objavljivanju članka o ovom javnom preduzeću u
Tabloidu održan u restoranu Stari bunar u neposrednoj blizini
firme, u Ozrenskoj ulici u Beogradu, kome je pored Drobnjaka, Cakovića, Milijića i Nikole Ružića prisustvovao i Branko
Ružić, predsednik Izvršnog odbora SPS-a, stranke
kojoj pripada resorni ministar Milutin Mrkonjić.
Branko
Ružić, inače čovek zadužen za zataškavanje afera, preneo je
prisutnima da nadležno ministarstvo i cela vlada podržavaju rad rukovodioca JP Puteva Srbije i da nove
afere „Drumske mafije" neće biti u dogledno vreme. Sastanak se zatim pretvorio u
veselo jedenje i pijenje na račun Puteva Srbije, što nije bio neki naročiti trošak za ovo preduzeće budući da je direktor Drobnjak za ovu godinu odobrio račun za reprezentaciju koji iznosi 500 evra dnevno.
Jedina
posledica pisanja Tabloida dosada je bila ta da su Caković i Savić na izvesno vreme
napustili Srbiju i zajedno otputovali u Litvaniju, da bi se malo slegla prašina i prestala ogovaranja po preduzeću o prirodi njihove veze. Nikome još nije poznato da li su u hotelu uzeli jednu sobu ili su
formalno zakupili dve.
Željko
Jovašević, kao nadređeni, na razgovor je pozvao Antonijevića za koga je u Tabloidu
napisano da je otkrio pa zataškao aferu sa presečenim kablovima sigurnosnih
kamera, interesujući se ko je novinarima dao sve te podatke. Posle je
Antonijević svima u preduzeću pričao kako se ničega ne plaši, jer mu je žena
Slavica u računovodstvu zadužena za pranje faktura, preko kojih se novac sliva
u džepove rukovodilaca i da niko ne sme sebi da dozvoli da ona propeva!
U međuvremenu
su ukinuti i bonovi, kao i besplatne propusnice kojih je bilo desetak hiljada,
jer se rukovodioci plaše da bi time mogli da se pozabave istražni organi.