Razaranje
Kakva je svetla budućnost bizarnog Muzeja savremene likovne umetnosti u Novom
Sadu
Smesti zeta iza klozeta
Šta su rezultati iščašenog psihičkog stanja kod savremenih
umetnika. Kako
nastaje degenerisana umetnost. Koje se sve duševne
bolesti leče stvaranjem strave i užasa. Kakve međusobne veze imaju škrabotina Vlade Vlade
Veličkovića, leblebije i kestenje. Kako i zašto su osnovani muzeji savremene
umetnosti u Beogradu i Novom Sadu i čiji normalan rad je time onemogućen. Kako
je radi realizacije kulturnog programa novosadskog komiteta Demokratske stranke
urnisan Muzej Vojvodine. Koji su sve bizarni likovi bili direktori MSLU. Ko je
imao veća muda od svih muškaraca. Ko je urnisao pančevački likovni život. Kakva
je međusobna veza feminizma, kukastog krsta i pasulja.
Stanislav Živkov
Pre skoro 30 godina ovaj novinar
je pri polaganju predmeta Moderne umetnosti tokom studija istorije umetnosti,
dobio zadatak da analizira nekakvu sliku Anri Matisa na kojoj su se na
crvenom nebu nalazili razbacani mačke, cveće, Ajfelova kula i još štošta drugo,
i tokom analize je ukazao na neophodnost ispitivanja psihičkog stanja slikara,
na šta je stari profesor Čelebonović prokomentarisao da bi ovakvim posmatranjem
napravio veliku karijeru u Trećem Rajhu.
Naravno usledilo je malo
proučavanja literature koje je samo ukazalo da je tzv moderna umetnost zapravo
sve obrnula naopako, verovatno pošto su autori uglavnom želeli da pomoću ekshibicionizma
po svaku cenu pridaju sebi značaj u javnosti pa su zatim potplaćujući likovnu
kritiku sami sebi naručivali panegirike, pošto svaka kritika po svaku cenu uvek
traži nešto novo, pri čemu je najmanje bitno što je to novo zapravo neka grozota.
O tome da kritičari zapravo najčešće pojma nemaju o čemu govore, kako u
likovnoj, tako i u muzičkoj umetnosti najbolje govori primer maestra Lovre
Von Matačića koji je , na kritičarevu opasku da Matačić u prvoj Bramsovoj
simfoniji nije doneo ništa novoga, postavio vrlo prosto pitanje: a šta
bi trebalo biti to novo u prvoj Bramsovoj simfoniji koja je apsolutna vrednost,
da se možda simfonija odsvira unatrag?
Najveći svetski dirigent Sergiu
Celibidache je nešto kasnije u intervjuu za ondašnji zagrebački magazin Start
izjavio da je suvremena glazba i umjetnost uopće kompletna svinjarija i ozakonjenje
idiotizma, da su muzički i drugi kritičari štetočinska profesija koju treba
istrijebiti što se poslednjih decenija sve više potvrđuje o čemu pak
najbolje govori činjenica da se na raznoraznim likovnim i muzičkim analima
sistematski vrši zagađivanje mentalnog sklopa građanstva raznoraznim remek nedelima
koja se izvedu ili izlože jednom i nikada više, eventualno snime i posle se o
tome nakon jedno 30 godina razglaba na najdosadnijim mogućim Trećim programima
raznoraznih radio stanica.
Kada se recimo posluša neko
delo tzv. savremene klasične muzike u 99% slučajeva stiče se utisak da su
muzičari , članovi nekog simfonijskog orkestra gluvonemih zabunom uzeli
instrumente za mučenje, a likovni umetnici izložili rezultate svoju viziju
lepog koja je nastala otprilike tako što je manijak lepoj devojci u lice bacio
kiselinu ubeđujući je da će na taj način postati još lepša!
Sve u svemu, ni najmanje
ne čudi činjenica da su nekome ovakve svinjarije dodijale te je stoga nastao
termin Degenerisane umetnosti koji se sa pravom u najvećem delom odnosi
na gomiletine savremenih umetničkih škrabocija nastalih u raznoraznim
izmišljenim nazovi stilovima gde su se kritičari i umetnici doslovce takmičili
ko će napraviti što grđi stil a pojedinci su doslovce za svoje štetočinsko škrabanje
i mazanje, zahvaljujući nepismenoj publici i korumpiranoj kritici, postali
zvezde nazovi umetnosti, iako je u tzv. remek (ne)delima više nego očigledno
prisustvo raznoraznih psihičkih oboljenja poput satirijaze, fetišizma, nekrofilije,
sadomazohizma, zoofilije, impotencije, vaginizma, mokrenja u krevet, polucija, nimfomanije,
voajerstva, egzibicionizma, pedofilije, gerontofilije itd.
Naravno na ovaj način raznorazni
bizarni likovi, odnosno njihova remek (ne)dela, postaju statusni simbol, o čemu
se ovaj autor najbolje uverio prilikom jedne večere na kojoj je domaćin
najmanje sat vremena doživljavao mentalne orgazme, presrećan što je na 12 rata
kupio ordinarnu škrabotinu izvikanog slikara Vlade Veličkovića koja je
predstavljala ogoljena muda, mišiće nogu i pacovske repove, a nakon što je
mentalnim orgazmima došao kraj, za večeru su posluženi semenke suncokreta, leblebije
i pečeno kestenje, pošto novopečenom vlasniku jedne tako znamenite slike nije
ostalo para nizašta drugo!
Slučaj porodične
manufakture
Pošto se termin degenerisane
umetnosti nakon II svetskog rata povezivao sa nacističkim režimom, uostalom sam
naziv degenerisana umetnost (nemački: entartete Kunst), je
naziv koji je nemački nacistički režim koristio kako bi opisao najveći deo tzv
moderne umetnosti koja je zabranjena po više osnova a čiji su autori
smatrani degenerisanim umetnicima koji su zbog takvog načina
"stvaranja" bili zakonom kažnjavani , odnosno smenjivani sa nastavnih
položaja , a njihova dela je bilo zabranjeno izlagati i prodavati; u
demokratskim društvima u skladu sa poslovicom videla žaba da konje potkivaju
pa hoće i ona, po ugledu na bratske republike Hrvatsku i Sloveniju,
gde su još u međuratnom periodu uveliko radile Moderne galerije u Zagrebu i
Ljubljani, po svaku cenu je najpre trebalo osnovati Modernu galeriju u
Beogradu, koja je vremenom prerasla u Muzej savremene umetnosti čijim
osnivanjem je doslovce osakaćen rad naše najznačajnije i najstarije muzejske
ustanove Narodnog muzeja koji je morao da popunjava zbirke i arheološkog i
umetničkog odeljenja a novoosnovani muzej je bezbrižno mogao da kupuje sve ono
za šta Narodni muzej nije imao dovoljno novca. Pošto je u međuvremenu na snagu
stupio i ustav iz 1974, i u Novom Sadu je nekome pala na pamet ideja o
osnivanju najpre Galerije koja je kasnije prerasla u parazitski Muzej savremene
likovne umetnosti, zahvaljujući čijoj pirateriji je Muzej Vojvodine ostao bez
većeg dela jedne od svojih zgrada a sve uz vrhovni blagoslov pokrajinskog i
gradskog komiteta Demokratske stranke a sve pod izgovorom obustave izrade
projekta izgradnje nove zgrade Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, planirane dogradnjom
i rekonstrukcijom industrijskih objekata u zanatsko-industrijskoj tzv. Kineskoj
četvrti zbog čega je "privremeno" odnosno doživotno pronađen
privremeni prostora i smeštaj MSUV u delu zgrade nekadašnjeg Muzeja
socijalističke revolucije, danas u sklopu Muzeja Vojvodine! Naravno, i pre
svega ovoga ovaj bizarni pseudomuzej bio je poprište raznoraznih obračuna,
prepucavanja članova raznoraznih klanova, familija i ostalih parazita i
štetočina!
Nedavno se pokazalo da je imenovanjem
izvesne Sanje Kojić Mladenov zapravo u punoj snazi kao pobednik izišao
klan Mladenov koji sačinjavaju najnovija direktorka MSLU Sanja Kojić Mladenov i
njena brižna majčica Svetlana Mladenov, odnosno pravi pravcijati Duo Fantasticus
koji je u crno zavio kulturu grada Pančeva a za sobom nakon odlaska u Novi Sad ostavio
trajan i dubok štetočinski trag.
Naime, sredimo sedamdesetih
godina u Pančevu je osnovana savremena galerija, koja je trebala da funkcioniše
kao izložbeni prostor Muzeja u kome bi se održavale sve tradicionalne
manifestacije. Međutim, vrlo ubrzo stvari su potpuno izmakle svakoj racionalnoj
kontroli kada je vođenje galerije preuzela izvesna Svetlana Mladenov, izuzetno
agresivna istoričarka umetnosti, koja se javno hvalila kako ima veća muda od
bilo kog muškarca, što je ubrzo i pokazala u praksi. Pokazalo se da su najveće
posledice trpele sve ostale pančevačke ustanove kulture pošto je osnivanje nove
paralelne ustanove, tj. Galerije, rezultiralo bitnim umanjivanjem njihovog do
tada vrlo zadovoljavajućeg finansiranja.
Štaviše,
uskoro će se pokazati da je sama Savremena galerija zapravo imala ambicije da
postane svojevrsni paralelni muzej u Pančevu. Pošto je za ovo ipak potrebna popuna
zbirki, Mladenov je pre skoro 30 godina uspela da pokrene Bijesranje
jugoslovenske savremene skulpture i da time započne višedecenijsko zagađenje
kako pančevačke likovne scene, tako i samog grada, jer su na sve strane, poput
pečurki, počele da niču najraznovrsnije nakazne tvorevine, uglavnom dela
bolesne mašte najizvikanijih imena tadašnje jugoslovenske umetničke scene!
Otpad u
Veneciji
Ipak do
stvaranja ovog paralelnog muzeja zapravo nikada nije ni došlo, a za vreme dok
je pančevačku lokalnu vlast držala SPS, Mladenov je izuzetno dobro plivala i u
tadašnjim političkim vodama te se Bijesranje i tada održavalo.
Međutim,
nakon "demokratskih" promena, početkom 1997. godine, zbog svojih
"zasluga", a pre svega umilivši se DSS strukturama grada, Svetlana Mladenov
je postala i direktor Centra za kulturu Pančevo, i samim time odmah su joj
porasli apetiti za koje su veliko razumevanje imale i tadašnje opštinske
strukture oličene pre svega u DSS-u, kojem je u prvoj podeli gradskog
političkog kolača pripao resor kulture. Pravog zaštitnika nakon izbora 2001.
pronaći će u liku tada imenovanog gradskog sekretara za kulturu, izvesnog Nebojše
Pavlovića, bivšeg novinara RTS-a, bivšeg urednika RTV Pančevo, koji je
nesebično omogućavao finansiranje svih najluđih želja Svetlane Mladenov
smatrajući da je to veoma "in".
Ponovila se
već viđena priča te su sve druge pančevačke ustanove kulture bačene u zapećak
sa malo novca za redovnu delatnost, ali se zato šakom i kapom davao novac
Centru za kulturu, koji je sam imao daleko veće prihode nego sve druge ustanove
kulture zajedno.
Naime još
tokom devedesetih u Centru su delovale čak tri kafane: bife koji je držao sam
Centar, inače omiljeno sastajalište lokalnih politikanata, u javnosti poznat
kao bife Kod klozeta, pošto se kroz njega ulazi u klozet, dok su zakupci
držali poslastičarnicu kao i restoran u podrumu, koji je zbog svog konspirativnog
smeštaja uglavnom služio kao neformalni poslovni klub pančevačkog krivosuđa,
jer su se u njemu uglavnom sretali funkcioneri, sudije, tužioci, advokati i
kriminalci i dogovarali o daljoj poslovnoj saradnji. Osim toga tu je bila i knjižara
Draganić koja je Mladenovki bila stalni trn u oku, jer je zauzimala
prostor idealan za širenje bifea Kod klozeta.
Kako je
Svetlani Mladenov porastao apetit, uspela je da istera iz podruma restoran, ali
taj prostor od tada zjapi neiskorišćen. Nekoliko godina pokušavala je da istera
i knjižaru, čitava stvar je na kraju stigla do Ministarstva kulture, knjižari
je na kraju obezbeđen zamenski prostor te je bife Kod klozeta dobio i
veliku dvoranu sa mnoštvom stolova, koja istovremeno služi i kao izložbeni
prostor, svojevrsna kafana-galerija, uz to sa baštom. To je, sve zajedno, kako
Centru, tako i porodičnoj manufakturi Mladenovke, donosila lep prihod, pošto je
jedno vreme kafanu držao jedan od njenih zetova, odnosno tadašnji dečko njene
kćerke Sanje Mladenov, koja je takođe kao istoričar umetnosti sarađivala na likovnom
programu Centra, iako nikome nije smetao očigledan sukob interesa članova ove
porodične manufakture.
Ostalo je
zabeleženo da je jednom prilikom inspekcija u 11 sati pre podne pronašla
neprijavljenih čak 50.000 dinara u kasi kafane, te da je podneta i prijava, ali
je čitav slučaj ubrzo zataškan na urgenciju tadašnjih pančevačkih struktura!
Istodobno su
se u lokalnoj štampi po prvi put pokazale argumentovane kritike Mladenovke i
njenih budalaština, ali se takođe pokazalo da je svako mišljenje koje se
razlikuje od Mladenovkinog, ravno svetogrđu jer je po njoj pančevačko Bijesranje
bilo jedini način da Pančevo ode u svet, mada je u svet , odnosno recimo u
Veneciju na tamošnje Bijesranje, kao i u druge gradove na druge budalaštine o
trošku grada Pančeva više puta službeno putovala Svetlana Mladenov na
raznorazne belosvetske manifestacije savremene umetnosti, uglavnom da bi bila
viđena, a da grad Pančevo, osim upropašćenog likovnog života od svega toga nije
imao nikakve koristi.
Nasleđivanje
prestola po primagenituri
Inače, po
direktivi odozgo, organizatori Bijesranja decenijama su uzurpirali prostore
drugih ustanova zarad svojih "postavki", o čijoj "velikoj" posećenosti
govori i činjenica da ih je dnevno u najboljem slučaju posetilo do deset ljudi.
Očigledno je da su manifestacije poput Bijesranja mesto gde posetioci dolaze ne
da vide izložbu nego uglavnom da bi bili viđeni, a zapravo najvažniji i
najposećeniji deo same manifestacije uvek su bili kokteli sa hektolitrima
šampanjca. O tome jasno govori i činjenica da nakon otvaranja malo ko dolazi da
vidi izložbene eksponate jer su tokom proteklih godina po pravilu izlagana najraznovrsnija
remek-nedela usred gradskog parka na mestu osušenog drveta naprasno nikla
skalamerija od izuvijane armature koja je trebalo da predstavlja stablo i koja
se ubrzo nakrivila i potom bila preneta na dalje raspadanje u dvorište Magistrata.
Takođe je na ulazu u Pančevo svojevremeno postavljena skupo plaćena skalamerija
od cepanih blokova kamena koja je kasnije, usput deset puta uvećana, preneta da
ukrasi ulaz na Adu Ciganliju!
Kapitalan
eksponat pre deset godina bila je sveže izbetonirana ploča izlivena usred parka
sa pozabadanim trulim i izrđalim escajgom i nasađenim znakom Mc Donald's
restorana odozgo, gomiletina zašiljenih plastičnih cevi sa starim WC kotlićem
na vrhu, astal i stolica prekriveni čaršafom i preliveni sa 30 litara kafe,
naslagane baštenske alatke duž čitavog zida, metalne skalamerije sa nekoliko
glava Mikija Mausa na vrhu...
Prema onome
šta se danas izlaže na raznim bijesranjima i sličnim
"manifestacijama" očigledno se sve više ukazuje preka nužda i hitna
potreba za angažovanjem čitavog tima psihijatara kako bi se ustanovilo mentalno
zdravlje kako autora "umetnina", tako i samih likovnih kritičara.
Bilo bi veoma zanimljivo videti ko su učesnici Bijesranja, da li uopšte imaju
potvrdu da nemaju neku F šifru, te pojasniti kakve veze oni imaju sa Pančevom.
Očigledno je da je u pitanju gomila opskurnih likova i apsolutnih anonimusa, a
da iza čitave manifestacije zapravo stoji interesna sprega između likovnih
kritičara i svih garnitura koje su organizovale Bijesranje pošto ista ta kritičarsko-bijesranjistička
klika radi širom zemlje po sistemu ja tebi serdare - ti meni vojvodo.
Pošto se
vremenom verovatno pokazalo kako je postalo veoma skupo dovoditi vajare i
plaćati izradu i transport ovakvih loših i nakaznih skulptura koje je kasnije,
tokom raspada, trebalo negde i strpati da se raspadaju na miru, Bijesranje
skulpture je tokom poslednjih desetak godina odjednom preraslo u Bijesranje
vizuelnih umetnosti kako bi se sa svih strana, kako ove države, tako i ostalih,
lakše moglo dovući svakojake nabeđene kurte i murte, koja je po Mladenovkinom
mišljenju trebalo da predstavlja nekakav creme de la creme svetske likovne
scene, a grad Pančevo je to naravno skupo i preskupo plaćao.
Kao rezultat
lokalnih izbora 2004. godine, na kojima je duo fantasticus Mladenov
& Mladenov igrao na pogrešnu kartu i izgubio zaštitnike u gradskoj upravi,
mamica I kćerkica su na brzaka prešle u Novi Sad i tamo utočište našle u bizarnom
Muzeju savremene likovne umetnosti koji je u to vreme u najmanju ruku podsećao
na poprište obračuna kod OK Corala, a Duo Fantasticus je tamo naišao na svoje
podjednako štetočinske istomiljenike poput recimo serije budućih
direktora MSLU Živka Grozdanića Gere, konceptualnog umetnika, Vladimira
Kopicla, književnika, Vladimira Mitrovića istoričara umetnosti koji
su svi sistematski nastavili sa zagađivanjem i urnisanjem novosadske likovne
scene da bi nedavno bili realizovani svi snovi i želje Svetlane Mladenov čija
je kćerkica Sanja Kojić Mladenov nedavno postala najnovija u seriji bizarnih
direktora ove još bizarnije muzejske kuće!
O kako bizarnom
liku je reč najbolje se vidi iz službene biografije Sanje Kojić Mladenov gde
pored ostalog piše i sledeće:
Sanja
Kojić Mladenov diplomirala na katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta
Univerziteta u Beogradu i završila master na Interdisciplinarnim rodnim
studijama Univerziteta u Novom Sadu - ACIMSI sa temom posvećenom multimedijalnoj
umetnosti Bogdanke Poznanović. Zvanje kustoskinja- istoričarka umetnosti dobila
polaganjem stručnog ispita u Muzeju Vojvodine, Novi Sad sa temom „Prezentacija
novih medija u muzejsko/galerijskoj praksi: na primeru izložbene prakse u
Vojvodini (1994-2007)".
Svoju kustosku
praksu razvija kroz studijsko - istraživački rad i aktivno praćenje, prezentovanje
i povezivanje lokalne i internacionalne savremene umetničke scene od 1995.
godine, kroz mnoge autorske projekte iz domena recentne umetničke prakse,
novih medija i roda, kao i kroz svoj menadžerski, selektorski i stručni
angažman u mnogim institucijama kulture i udruženjima.
Od 2006.
godine, stalno zaposlena kao kustoskinja Odeljenja za izložbe aktuelne
umetnosti Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, gde od 2013. godine
vodi Centar za intermedijsku i digitalnu umetnost. Pre toga je osnovala i bila
direktorka Galerije "Nova" u Pančevu (1995-1998), periodično
angažovana kao producentkinja i kustoskinja Centra za kulturu i Galerije
savremene umetnosti Pančevo u periodu 1998-2004. i Centra za vizuelnu kulturu „Zlatno
oko" (tokom 2005). Članica je međunarodnih udruženja AICA (internacionalno
udruženje umetničkih kritičara), ICOM (internacionalni savet muzeja) i CIMAM
(Međunarodni komitet ICOM za muzeje i zbirke moderne umetnosti) čija je stipendistkinja
(2011).
Iz ovoga je
sasvim jasno da je ovde opet u pitanju još jedna u nizu aktivista za rodnu
ravnopravnost, bolje rečeno feministkinja o čemu najbolje govori pravi
protivprirodni lingvistički blud u kome je Mladenovka junior izvršila pravo
nasilje nad jezikom kako bi po svaku cenu pokazala svoju navodnu rodnu
ravnopravnost, što u ostalom ni najmanje ne čudi jer je Mladenovka senior
izjavljivala da ima veća muda od svih muškaraca!
A 1.
Dnevnik
besne domaćice
U smislu pseudoumetničkih
svinjarija Sanja Kojić Mladenov je dokazala svoje velike simpatije prema simbolici
Trećeg rajha, možda baš zato jer je tada nastao pojam degenerisane umetnosti pa
je verovatni kao svojevrsni omaž na venecijansko Bijesranje kao kustos poslala pseudoumetničku
svinjariju Gott liebt die Serben nazoviumetnika Raše Todosijevića
koji je poređao stolove u vidu kukastog krsta da bi na njima potom servirao
pasulj što je trebalo da predstavlja kapitalno umetničko remek nedelo! Kako je
krenulo, uskoro možemo očekivati da se u produkciji MSLU pojave kapitalne
umetničke kreacije poput Dnevnika besne domaćice, Memoara frustrirane
feministkinje, Neverovatne i tužne priče o rodnoj neravnopravnosti, Festivala
kongresa Čavki, Tajnog erotskog dnevnika Roze Lukseburg, a nešto
kasnije bi moglo uslediti snimanje feminističkih sapunica Mala Sponzoruša,
Žena fudbalera i trilera Kako ubiti muža bez suvišnih zašto! Ukratko
rečeno, stvaralačke mogućnosti su neiscrpne, sve dok ima para...a narod će
sve to pozlatiti!