Feljton
Dr Zoran Petrović Piroćanac: Nomenclatura
Serbica, 1982-2013, Elite, entropijski model političke klase i kontinuitet
srpske nomenklature (1)
U čekaonici nove istorije
Najnovija knjiga dr Zorana Petrovića
Piroćanca, naučnog istraživača iz Instituta za političke studije iz Beograda,
pod nazivom "Nomenclatura Serbica", nastala je u okviru projekta „Demokratski
i nacionalni kapaciteti političkih institucija Srbije u procesu međunarodnih
integracija". U njoj je detaljno opisan fenomen srpske državne i političke
nomenklature (u enciklopediji Wikipedia, naziv za vladajuću klasu u
komunističkim zemljama). Koristeći se najboljim svetskim i domaćim izvorima,
autor upoznaje čitaoce sa moćnim pojedincima i njihovim klanovima tokom
komunizma, pa sve do tranzicije i banditskog, liberalnog kapitalizma. Tabloid u
nekoliko nastavaka objavljuje odabrane delove iz ove knjige.
Zoran Petrović Piroćanac
Upustili smo se ovim radom u komparativno
razmatranje fragmenata srpske istorije sadašnjosti, antropologije politike, u ukršten
pogled na razvoj sociologije elita kod nas. Problematika političkih elita je u
središtu demokratske dinamike, te smatramo da je ova studija sastavni element
projekta koji ostvaruje Institut za političke studije.
Novo „sito čitanja" (grille de lecture)
našeg doba svoju inspiraciju nalazi i u vremenu početka srpske tranzicije
devedesetih, doba kada populizam značajno potiskuje demokratske tendencije na
političkom obzorju Srbije, a demagogija zamenjuje političku raspravu.
Komunistička nomenklatura, njena titoističko-staljinistička
izvedenica po jugoslovenskim republikama, centralni je pojam koji ovde
razmatramo. Ona i posle više od tri decenije tzv. tranzicije u kapitalizam,
drži, sa svojih rezervnih društvenih, političkih i privrednih pozicija, kurs
istorijskog plutanja na površini.
Drži i značajne kapitale i političke
funkcije u srpskom društvu, zahvaljujući mpresivnom dijapazonu dara mimikrije.
Srpska titoistička nomenklatura, istovremeno je otišla sa scene, a itekako je
prisutna u društvu, zamaskirana i ideološki prestrojena.
O srpskom komunizmu možemo da se zapitamo:
kakvo nam nasleđe ostavlja? Komunizam generalno nije uspeo u početnoj ideji da
temeljno menja i čoveka, a ne samo socijalno i političko okruženje. Ipak,
ostavio je svetu i pozitivne i humane borbe, koje i danas vrede, u novim
globalnim okolnostima alavog liberalnog kapitalizma. Četiri "anti":
anti-kapitalizam, anti-imperijalizam, anti-fašizam, anti-rasizam.
Pol Riker nam, kao instrument istorije
sadašnjosti, daje osnovnu klasifikaciju: Jaku istorij(l'Histoire forte), koja
je zapravo, istorija države, i slabu istoriju (l'Histoire faible)- koja
je opozicija i otpor državi.
Postoje dva prava, dve instance. Slaba
istorija se bavi disolucijom filozofsko-političkih sistema koje smo nasledili
(država i njena moć). Jaka istorija stabilizuje državu. Nemački istoričar Rajnhart
(Reinchardt, 2002.), smatra da od Herodota do Makijavelija istorija
postaje nauk za političare. Nemci su skovali još jednu definiciju
istorije: „Kulturno sećanje i utemeljitelj identiteta".
Istorija sadašnjosti u Nemačkoj u središte
istorijske analize stavlja dimenziju ličnog iskustva, ili više individualnih
iskustava. Slaba istorija je izraz otpora jakima, državi. „Nova istorija
flertuje sa lakoumnošću", govori Silvana Zajdl-Menki.
„Ovo je istorija sadašnjosti, a kretanjem
u njoj nemamo oružja, jer arhivi nisu otvoreni", podseća italijanska istoričarka
Sabina Loriga.
„Nisu otvoreni ni oni iz Drugog svetskog
rata. A to je alatka, jer dokument sertifikuje odluke u politici."
To nas u Srbiji podseća koliko „srpska pamet", i politička klasa,
tradicionalno, a i danas, zaziru od arhivske metodologije.
Toliko da ni 2012. nisu otvoreni svi
arhivi iz Drugog svetskog rata, a kamo li oni iz Titovog, ili Miloševićevog
post-titovskog doba. Ova činjenica je jedan od ključnih metodoloških
nedostataka koji otežavaju uspešni pogled na srpsku istoriju sadašnjosti,
uspešnu ekshumaciju fragmenata istorije, u koju nastojimo da uronimo kako bismo
što uspešnije i tačnije dekodirali njenu nomenklaturnu sadržinu.
Srozavanje liderstva i opšta
pokvarenost političkih klasa
Dvadeseti vek ostaće u sećanju kao
ekstremno brutalizovanje društvenih odnosa. To kataklizmatičko nasilje koincidiraće
sa provalom masa na svetsku političku scenu. U proteklom stoleću, komunizam-staljinizam
istovremeno je bio „sistem država, tip društvenog razvoja, međunarodni
politički pokret, model partije i izdiferencirani skup političkih formacija
utkani u heterogene nacionalne okvire."
Sva ozbiljna dela o komunističkoj eri
uočila su tu istinu o opštijem fenomenu u vezi sa novim pojmom: došlo je do
velikog upada narodnih klasa u politički prostor, neviđen dotad.
Ova politološka studija ne može da bude
uspešna ako nije u pristupu multidisciplinarna, a za proučavanje srpske
političke klase i elite na razmeđu 20. i 21. stoleća, neophodne su i istorijske
dimenzije problema.
Valter Bendžamin je govorio najčešće o „istorijskom materijalizmu,"
kako bi označio voj rad istoričara: „Materijalističko predstavljanje istorije
vodi prošlost u to da stavlja sadašnjost u kritičku poziciju".
Istoričar Fransoa Furn govori o eksplikaciji
političkih i istorijskih događaja, koji su „istorija koja je često puna
ubeđenja, besova, čak nasilnosti, a neki će reći teroristička.'" Mark Ože u prvoj rečenici svoje knjige
piše: „Zaborav je neophodan društvu, kao i jedinki."
Aleksandar Jakovljev, bivši član
Politbiroa KPSS zadužen za ideologiju, teoretičar Perestrojke i Glasnosti,
pozivao je od 1992. na „vraćanje u istoriju, jer komunizam nije činio deo
istorije i nije imao istoriju".
Naše viđenje srpske elite i nomenklature
ima na umu da održivi razvoj svake nacije i entiteta planete u 21. stoleću zaheva
i dimenzije održivog lideršipa (vođstva, prim. red.), u koji stručnjaci
ubrajaju i lične kvalitete: empatijsku snagu karaktera (Verstehen, Empatičko
poimanje društva - Maks Veber), generalnu zrelost, strpljivost,
mudrost, zdrav razum, strast, humor, istinoljubivost, pouzdanost, kreativnost,
osećajnost.
Srbija trećeg milenijuma ne može, ni posle
izbora 2012., da se pohvali u svojoj nomenklaturi ozbiljnom generacijom
znanjima dobro potkovanih stratega, lidera koji kompetentno integrišu i
kombinuju tri uloge kompletnog stratega: strategijskih lidera, strategijskih praktičara
i strategijskih teoretičara.
Na političkoj sceni nema ličnosti koje „naciji
pružaju viziju i fokus, i inspirišu druge da misle i delaju". A u svetu
već poodavno funkcionišu kompetentni timovi stratega.
Nevoljno kažemo, zarad istine: po
najvažnijim mentalnim i psihološkim osobinama, srpski pripadnici političke
klase i društvene elite samo su bledi otisak uzora iz stabilnih država i
društava, ali su i samo odsjaj planetarne krize vođstva, elite, upravljača
savremenih društava.
Srozavanje liderskih standarda i opšta pokvarenost
političkih klasa, naročito bankarsko finansijskih elita u svetu, naravno da
nisu zaobišli ni Srbiju. Ova konstatacija, opet, ne sme da nas odvrati od,
danas devalviranih i potisnutih principa društveno korisnog vođstva
želimo da povratimo u „razdroćkanoj" i političkom i kulturnom entropijom
dobrano nagriženoj Srbiji.
Politička klasa Srbije, nažalost, je tek
kontinuitet obmana i šupljih obećanja, oličena sirotinjskom opsednutošću
materijalnim dobrima i potrošačkim simbolima.
Projektovani lideri utonuli su u
primitivno poimanje politike, iako je jasno da u svetu nastupa, još od „Solidarnošći"
u Gdanjsku i širom Poljske 1980., epoha horizontalnih struktura, vanpartijsko
sve raznolikije udruživanje nezadovoljnih, sve gnevnijih građana širom planete.
Srpska politička klasa ostaje, međutim,
neobjašnjivo privržena entropijskoj ulozi koju neguje ne samo poslednjih
decenija već, začudo, gotovo dva veka u svojoj novijoj, post anadolskoj-turskoj
istoriji. Tanušni stratum društva bio je u Srbiji, kao uostalom i u svim
eks-jugoslovenskim republikama oko nas, decenijama formiran na pogubnom
komunističkom principu negativne selekcije.
Naopaka projektovani delatnici
Pogled na Srbiju druge decenije trećeg
milenijuma, bolno potvrđuje višedecenijsku skepsu autora spram i danas čvrstog
kursa srpskog istorijskog sunovrata.
Elita je istinski intelektualno
katastrofalna, duhovno atrofirana, moralno izrazito porozna i ogrezla u koruptivnost.
Isti nekvalitet manifestuju i politička, i ekonomska, i vojna, i akademska, čak
i delovi crkvene elite. Srbija je i dalje upravljana vrhunskim pogubnim
principom-monopolima u rukama malog broja pripadnika nomenklature. Monopoli
neprestano, i 2013., vuku Srbiju unazad.
Srbiju, svojstvenu i u okruženju, i u
svetu, po sveprisutnom monopolskom principu države, koji trese društvo kao
najgora tropska groznica, decenijama već. A pažljiviji posmatrač ispod te
groznice, koja pojmovno upućuje već na bolest „uvezenu" iz dalekog sveta,
može lako da vidi čije je glavno uporište ova dobrano razvaljena, iscrpljena
Srbija.
Teritorijalno, tehnološki, vojno, i po
drugim važnim parametrima, Srbija je jedno od potencijalnih uporišta Amerike u
Evropi, a srpska (projektovana spolja) nomenklatura je dominantno angažovana u
ovoj nečasnoj delatnosti, i u tome treba potražiti odgovor na pitanje zašto
tako bolno građani Srbije plaćaju naopaku delatnost projektovanih delatnika i
manipulatora haotičnog i neuspešnog društva.
Srbija je predugo zakovana za potpalublje
Evrope čeličnim neo-staljinističkim i mafijaškim zarđalim ekserima, uz
bezbrižno zviždukanje „spoljnih faktora", koji dovršavaju strategijsko
uređenje i tzv. novu bezbednosnu arhitekturu Jugoistoka Evrope.
Srpska elita opijena škartom
Uprkos svemu, autor je ubeđen u neumitnost
dolaska sveobuhvatnih državotvornih promena, koje će pristižuće generacije
ispuniti optimizmom. To su one i oni koji će prihvatiti da gledaju budućnosti u
oči i da u nju ne ulaze kao u produženje obeshrabrujuće, nepodnošljive, korumpirane
i entropijske stvarnosti. Ti žene i muškarci će se upustiti u traganje za
rešenjima svebremenite nacionalne krize.
A kako će građani prepoznati iskrene snage
preporoda? Skretanje linije sunovrata moguće je jedino uz ogromne napore obrazovanog
dela stanovništva, onih jedva šest odsto, koliko statistika tvrdi da ih još
živi u Srbiji 2013., a koji treba da postanu znatno brojniji ne bi li naša
"razdroćkana" država došla do istorijskog ozdravljenja. Samo kroz
obrazovane nove generacije izaći će na površinu perspektiva na duži rok.
Na kratki rok smo odavno doživeli sve
moguće poraze, strategijske pre svega. Srbija mora da ultimativno postigne svakoliku
reintegraciju u svet, modernost, kompatibilnost sa spoljnim svetom, ljubomorno
čuvajući svoj bogati nacionalni identitet, u kome je, iako smo maleni narod,
toliko civilizacijskih kulturnih tragova koji obogaćuju baštinu čovečanstva.
Srpski narod je pred Drugi svetski rat
umnogome bio nalik živućoj generaciji sa početka druge decenije novog
milenijuma, današnja elita kao da je preslikana iz 1938. A srpska elita bi, taj
tanušni stratum društva koji vuče napred, trebalo da narodu obezbeđuje
mesto u međunarodnoj utakmici, sazdava mu društvo znanja, garantuje mu opstanak
u surovom svetu ekonomije i politike.
Jedan ugledni Slovenac je u Parizu
svojevremeno tamošnjim prijateljima iz srpske dijaspore načinio zanimljivo
poređenje naša dva naroda:
„...Mi imamo 500 ljudi koji vrede, i
svi su na svojim pravim mestima. A Srbija ima 5.000, ali niko nije na svom
mestu". Srpska elita bila je
decenijama opijena škartom promovisanim u elitni deo društva. U višedecenijskom
istorijskom sunovratu Srbije među elitu se opet nasilno ubacilo, autopromovisalo,
infiltriralo, tušta i tma nekvalitetnog.
Vampirski život političke klase
Prosto bode oči da gro svih izbornih
lista, od pada Miloševića, pa do dolaska Tomislava Nikolića na čelo države
2012., čini zapravo sastav žilave post-staljinističke nomenklature, izmešan sa novobogataškom
bratijom koji su dobili „befel" i pravo na legalizovani status od
Vašingtona i drugih važnih država sveta da igraju tu tranzicionu ekstremnu kapitalističku
ulogu.
Projektovani novi vladari i vlasnici
Srbije, u neuverljivoj ulozi elite i političke klase, u naoko raznolikim
opcijama, zapravo su dobili samo jednu funkciju- da Srbija „šlajfuje" i u
narednim godinama, do totalne entropije koja će istorijski dokusuriti srpski
narod.
Srpski projektovani zagovornici svetonazora
društveno surovog i nezasitog liberalnog kapitalizma, specimeni najnovije
generacije političke klase, zapanjujuće brzo su, od 2001., svikli na slatke
privilegije vlasti, uobrazili da je došao i kraj srpske istorije! Srpski fukujamci
(autorov termin smišljen prema
imenu Frensisa Fukujame, pisce knjige "Kraj istorije")-pripadnici
političke klase Srbije, u svoje redove ubrajaju vladu, Parlament, pripadnike
političkih partija i sve one koji čine deo vladajuće mašinerije.
Ovo je bolno tačna dijagnoza naše kilave
kvazi-države. Tu su i prirepci iz nedavno srušenog, istovetno korumpiranog,
sistema kao što je aktuelni. Dobro plativši zaštitu novog režima, produžili su
svoj „vampirski" život isisavanja preostalih srpskih društvenih resursa.
Kakvog je društvenog monstruma ta saradnja izrodila, jasno je svim građanima
Srbije. Belodano je i da su iza neprestanih projektovanih izbornih ciklusa i
dalje pripadnici Službi starog režima, čiji je jedini zadatak da Srbiji ne
padne na pamet da ostvari svekoliki uzlet, da uz novu nomenklaturu krene u
sveopštu srpsku movidu?
Uvek nam na čelo dolaze čuvari osveštalih
vrednosti, konzervativci najkonzervativnijih nazora, koji stare „vrednosti"
apsolutno čuvaju i kad očito ne bi trebalo, a groze se dositejevske energije
među Srbima. Mudrost nalaže i da se udubimo u prečesto skrivene, a Srbima itekako
potrebne, pozitivne evropske vrednosti. Ne zaboravimo da se evropske vrednosti
često razlikuju od često nadmenih američkih vrednosti. Evropske su osetljivije
na društvenu zaštitu, nego na pritiske na individue, regionalni interesi u
Evropi ne potiskuju nacionalne interese.
Kroz evropske pozitivne vrednosti Srbija
će lakše ostvariti diskontinuitet monopola, istinsko zlo naše otadžbine.
Postojanje monopola vlasti i 2013., iako našminkane, ali esencijalno iste kao i
u vreme staljinizma, naša je rak rana.
Kada su stare strukture izgubile ukupan
monopol, nastojale su, i sada nastoje, da stvore i očuvaju parcijalne monopole
vlasti. Od dolaska DOS-a na vlast 2000., do danas, svaka partija učesnica u
deobi kolača vlasti uzimala je u svoje ruke po neki monopol, najčešće
bezbednost, finansije i pravdu. Posledice DOS-ove vlasti trpimo i u ovom času i
vidljive su i opipljive.
Ali, i koalicija SNS- SPS- Regioni i 2013.
nastavlja sa dokazano pogubnim sistemom međupartijske unutar državnog
plena.
(Nastaviće se)
A 1.
Fukujamci
Fukujamci su autorova kovanica koja označava pristalice
mišljenja Frensisa Fukujame, američkog autora medijski forsiranog
devedesetih, autora teorijski klimave, i vrlo brzo klonule ideje o kraju
istorije, što je bio i naslov tada veoma popularne knjige ("Kraj
istorije"). Fukujama sada ponovo hvali državu, čiji je kraj toliko
najavljivao.
A 2.
Movida
Madridski kontrakulturni pokret, nastao u
vreme tranzicije frankističke Španije, koji ubrzo prerasta u špansku movidu,
produživši svoj uticaj do sredine osamdesetih. Movida se proširila kao
sociološki i nacionalni fenomen, doprinela rađanju moderne Španije, a ta slika
sveopšteg narodnog pokreta vremenom je u drugi plan odnela negativnu sliku frankističke
Španije u svetu. Movida je „čedo" mladih socijalista Felipe Gonzalesa,
prihvaćena od celokupne španske nacije, a i danas je simbol sveopšteg narodnog
pokreta za bolju i dinamičnu budućnost društva, koje je u čitavoj Evropi
ugroženo bankarskim nezasitim apetitima.
A 3.
Češka priča
Česi su svojevremeno, rušenjem vlasti,
jednostavno na državnoj Televiziji saopštili da je ukinuta politička policija.
Policija je blokirala prostorije, dežurne posla kućama, pred svako sedište DB-a
postavila oklopno vozilo.
Potom su doneli poseban zakon o Arhivi i
dokumentaciji političke policije. Samo mesec dana kasnije, doneta je odluka o
osnivanju Službe za zaštitu ustavnog poretka. Stari „udbaši„ su potpali pod
zabranu rada u tom poslu uvedeni su drugi metodi i postavljeni novi ciljevi, a
stari su postali totalno nevažni. I najvažnije: jedini su Česi, među bivšim
komunističkim zemljama, kasnije objavili imena saradnika političke policije.
GLOSA
U kulturnom, civilizacijskom,
socijalnom, geopolitičkom smislu dezorijentisanoj Srbiji, ipak vredi da uporno
imamo na umu: „Narodi vrede onoliko koliko im vrede elite" (Danijel Rops).
GLOSA
Srbijom je ovladala kultura
ravnodušnosti, a zemlja vapi za metodološkom obnovom sopstvene istorije.