Francuska

 

Otmičari francuskih građana ili političko-poslovna zajednica religiozno-finansijskog karaktera

 

Šegrti oružanog islamizma

 

Za ove dve godine Olandove vladavine, scena se ponavljala više puta na svim francuskim TV kanalima i to u isto vreme. Najpre direktno a onda vasceli dan reprize. Mali trćasti predsednik gura se u prvi plan i raširenih ruku, pred vratima vojnog džeta, grli, ljubi bivše taoce, kao da ih stvarno poznaje. Fale trubači i mažoretkinje pa da doček otetih liči na pravi karneval licemerstva. Govorancija i busanje u prsa - Francuska nikada ne ostavlja na cedilu svoje građane i nikada ne plaća teroriste. Da se čovek upita nije li sveti duh lično oslobodio četiri novinara ili je to delo nekog šeika zaljubljenog u Francusku  parfemologiju. Nevolja nije u tome što političari nabijaju poene na tuđoj nesreći već je nevolja u saznanju da taoci nisu bili plen stranih neprijatelja, već domaćih mudžahedina, mladih Francuza koji u Siriji ratuju protiv svih nevernika. I to na strani koju Zapad pomaže. Sve ovo navodi na klasična pitanja: ko i zašto otima Francuze i šta treba od diploma da bi dotični bio rentabilan otmičarima ili veoma važan državi slobode i ljudskih prava.

 

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

 

Gde god da se pojavi, Oland je dočekan zvižducima nezadovoljne raje. Jedino mesto gde se slučajni predsednik, (kako ga naziva opozicija), oseća kao voljeni car je vojni aerodrom Vilakuble. Ovde je glamurozni predsednik neženja već više puta dolazio i pred kamerama dočekivao novooslobođene taoce. On napred, familija pozadi a kamere sa svih strana. Oportunizam bez granica je alternativni način vladanja u svim zemljama sveta  kao i u Francuskoj gde su savladari još i kriza, korupcija i amaterizam ljudi na vlasti.

Oland se usput zahvalio Turcima i nekim arapskim zemljama koji su imali ulogu u oslobađanju, (čitaj otkupu) taoca. Zvanično, Francuska nikada ne plaća za svoje otete ljude, ali rado prihvata da je neka prijateljska zemlja ili jača firma časti. Za sada nije precizirana cena ljudetine ali se pretpostavlja da je bar dvadesetak miliona neko morao da pljune za četiri ratna dopisnika.

U ovoj krizi kada samo u Francuskoj, EU nalaže da se smanje državni troškove za  50 milijardi, nije lako priznati da se iz budžeta ulaže u posledice ratnih avantura po Africi i ovakvu ambicioznu spoljnu politiku socijalista.  Vlada se brani da je fenomen ucene nezavistan globalni sport i stara ratna ekonomija. Svake  godine u svetu se otme 30. 000 ljudi. Za oslobađanje taoca mafijaške firme naplate milijardu evra. Otmice su uglavnom iz ekonomskih ili strateških razloga. Kako je Francuska  zemlja luksuza tako su i njeni taoci najskuplji.

Na berzi otmičara kotiraju se oko pet miliona evra po glavi, u pravom smislu reči. Englezi su malo jeftiniji jer ne plaćaju uvek a Amerikanci ili Rusi gotovo da više nisu ni interesantni otmičarima jer skoro nikada ne plaćaju ucenu. Zna se! Ameri to rešavaju bombardovanjem i dronovima na kućnu adresu, a Rusi, bar kako tvrde francuski mediji, ne ostaju nikom dužni i kad god se ukaže prilika kolju po kućama sve: familiju samih otmičara ili njihove mafije.

Francuska se hvali da je najcivilizovanija i da ceni živote svojih građana i to pogotovo onih koji rade za velike firme kao što su Areva koja eksploatiše afrički uranijum, ELF koji sisa petrol  ili medijske kuće koje su saradnice vlasti. Za ostale proces povratka kući ide malo sporije ili nikako. Mnogi se nikada ne vrate. 

Ovo je teorija Dajane Lazarević, čiji je otac Sergej, (Srbin sa francuskim pasošem), već dve i po godine u rukama afričke filijale multinacionalne firme zločina, Al Kaide. On je ujedno i poslednji francuski taoc obzirom da su ostali otkupljeni i vraćeni ili pak izginuli u pokušajima oslobađanja u stilu Džems Bond akcija.

Drugim rečima, postoje dvostruki standardi i nisu svi građani na isti način zaštićeni i moj otac očigledno nije toliko vredna roba kao na primer neki novinar ili bilo koji službenik velike strategijske firme  tvrdila je ćerka poslednjeg i najstarijeg zatočenika Al Kaide.

Dajana Lazarević je dugo bila pravi košmar za francusku tajnu službu i samog ratobornog predsednika Olanda. A onda se desilo čudo. Nakon oslobađanja ekipe dopisnika iz pakla, Dajana menja taktiku i priskače u pomoć nepopularnom predsedniku koga 80% Francuza ne želi više kao svog vođu. Ne samo da mu se Dajana zahvaljuje za brigu o taocima već na sva usta hvali svu njegovu vladu i celu tajnu službu.

Velika odbojnost građana prema akcijama vlade i bolnim reformama koje sprovodi sigurno su veoma tesno povezani sa iznenadnim poverenjem u srećan kraj i skori otkup Sergeja. Mnogi veruju da su kupili ćerku da bi otkupili tatu. Da tako i sam Oland uplati malo kredita na konto svoje popularnosti.

 

 

Ljudetina unosan biznis

 

 

Sergej ili Serž Lazarević je pomalo poznat svetskoj javnosti iz vremena afere Pauk kada su Francuske tajne službe pokušale da eliminišu Miloševića. Sergej se pominje u jednom dokumentu, dostupnom na internetu, kao poštar koji je preneo pare u Srbiju za akciju Pauka. Naravno, Internet nije uvek pouzdan izvor i sve ovo treba uzeti sa rezervom. Zvanično  on je  Serž Lazarevik, Francuski biznismen koji poseduje firmu za obezbeđenje i zbog koje je i boravio na severoistoku Malija, gde je kidnapovan.

Toga dana u istom hotelu je otet i jedan Francuz po imenu Filip Verdon, koga su u julu prošle godine pronašli u pustinji sa metkom u glavi. Pre nekoliko nedelja još jedan francuski penzioner  je umro od bolesti i nedostatka nege u zarobljeništvu afričke filijale Al Kaide. Ali mnogi su oslobođeni. Poslednji put kada je Oland dočekivao bivše taoce bilo je problema jer su oslobođeni francuski inženjeri sleteli na Vilakuble obučeni kao mudžahedini pa je bilo polemike u javnosti, nisu li možda i konvertiti.

Ovoga puta u uskršnjem paketu su stigla četiri bradata novinara a skandal je izbio ne zbog izgleda već zbog izjava. Naši otmičari koji su nas čuvali su čak odlično govorili francuski. Ovo je rezultat mode odlaska mladih Francuza arapskog porekla ili konvertita na odsluženje dobrovoljnog vojnog roka u Sirijskom paklu da odrade svoj džihad i tako steknu veliki ugled u svojim predgrađima kada se jednoga dana vrate. Ako se vrate. Ovo je nešto sasvim novo ali ne i neočekivano u zemlji koja je veoma otvorena prema masovnoj imigraciji i neodlučna prema opasnosti od islamizma.

Pod hitno je donet predlog novog zakona o borbi protiv daljeg odlaska i naročito povratka ovih šegrta oružanog islamizma. Da se ne ponovi bruka i ne proširuje mržnja između Francuza po materi i Francuza po papirologiji.

Na brzinu sklepani predlog zakona predviđa da se napravi spisak potencijalnih kandidata za džihad i da se imena ubace u sve šengen kompjutere. Da im se oduzmu pasoši a za maloletne da se uvede obavezno odobrenje roditelja za izlazak iz zemlje.  Napori da se prate i prisluškuju sumnjivi treba da se udvostruče i to kako na telefonima tako i na internetu koji je glavni makro za podvođenje topovskog mesa  na razna islamska ratišta obojenih revolucija.

 Francuskih taoca je bilo mnogo poslednjih decenija, ali je ovo prva brato-ucenjivačka otmica iz religiozno-finansijskih razloga. Skandal je ogroman pa su istog momenta angažovana sva raspoloživa medijska sredstva da se bruka malo uguši u korenu i po svaku cenu sačuva socijalni mir. Postoji opasnost da se ti isti klinci, koji svoju vojnu obuku obavljaju oko Alepa i Damaska jednoga dana vrate u svoja predgrađa i da nastave borbu u samoj Francuskoj.

Opasnost od neke pobune ili čak od građanskog rata je realna kako tvrde jedni ili apsolutno nemoguća kako se trudi da prikaže zvanična vlast. To su samo dečiji nestašluci u potrazi za svojim identitetom kako se po tom pitanju izjasnio jedan novi ministar Olandove vlade. Drugi idu još dalje u objašnjenju neobjašnjivog i za nekih 700 francuskih mudžahedina tvrde da su to uglavnom humanitarci koji su upali u loše društvo. Dobrovoljci za rat u Siriji su isto što i avanturisti iz doba Bitlsa koji su autostopom išli u Indiju i Katmandu da se pronađu u dimu marihuane i zarade Nirvanu na kraju puta. Ovi danas u dimu Sirije traže sebe sa nadom u novi veliki svetski Kalifat, od Džakarte do Londona.

 

 

Francuska nelogika

 

 

Da bi opravdali svoj pro islamski stav u arapskim prolećima i velikoj sirijskoj tragediji Francuzi su razradili svoju verziju rata u troje. Slobodna vojska protiv režima i islamista Al Kaide. "Sotona Asad" ubija sve redom, kao i Islamisti Al Kaide na suprotnoj strani. U sredini su podobni pobunjenici dobrovoljci, takozvani umereni islamisti ili kvazi demokrate, koji se bore protiv obe strane. E, njih pomažu francuski mladići i devojke koji dobrovoljno idu u ovu humanitarnu akciju. Slično kao što su naši dedovi išli u španski građanski rat protiv "sotone Franka". Uostalom sve češće se čuje pravi razlog ovakve nelogike koja postaje zvanična politika zemlje zaražene ekonomskom krizom i bolesnom od bele kuge. Mi se moramo okrenuti ka Magrebu, (arapske  zemlje severne Afrike)  jer je tamo sva naša budućnost, mladost i sunce za energiju.  Sada sve postaje mnogo jasnije. Ne radi se o pogrešnoj političkoj proceni niti o ideološkoj zabludi već o jasno smišljenoj nameri novog strategijskog partnerstva u kojoj pravi Francuzi nemaju glavnu ulogu. Čak ni sporednu ulogu statiste. Naprotiv, a dokaz su sve češći provokativni naslovi u štampi o tome kako Francuzi pljuju po svojoj prošlosti ili se stide svog porekla. Mržnja je realnost i to ne skrivena. Zbog toga i nije čudo da su Francuzi arapskog porekla dobrovoljci Al Kaide i otmičari. 

Danas postoji preko 1. 500 raznih mafija i privatnih firmi za otmice ljudi. Za neke je to ratna ekonomija, način snabdevanja oružjem a za druge unosan biznis trgovine ljudetinom koja donosi veliki profit uz mala ulaganja i malo rizika. Nekada su slično trgovalo robljem danas je šema ista samo je tehnika različita. Sve ovo je efekat zvani istorijski bumerang neuspele integracije emigranata i to ne samo u Francusku  već i u celoj Uniji.  Istoj onoj EU kojoj naša vlada teži pa makar svi propali do poslednjeg u zamenu za nezaustavljivom masom emigranata bede.