(P)likovi

Da li je Vučić albanski nacionalista

Krv nije voda

U đurđevdanskoj noći, po povratku iz Bačkog Jarka, Aleksandar Vučić je okupio dvorsku svitu u vili „Bokeljka". U opuštenoj atmosferi, s pomešanim mirisima belog mađarskog vina, viskija i tompusa, šestorica „kapetana" bili su srećni što je njihov don konačno žrtvovao vreme za provod s Katarinom i pristao da ih primi. Raspoloženje im je splasnulo čim su čuli zašto ih je vođa pozvao. O aktuelnim problemima u kojima je sin Fahri Musliua piše kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik dnevnika Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, blizak saradnik Aleksandra Vučića i njegov nekadašnji prijatelj

Predrag Popović

- Ne znam šta mi je sve ovo trebalo - počeo je Vučić karakteristično patetični monolog. -Uradio sam sve što sam mogao, ali džabe. Problemi su sve veći, nema dobrog rešenja. Više nema vremena za odlaganje teških odluka, koje se mnogima od vas neće svideti. Ni meni nije drago zbog toga, ali preduzeću sve što moram, bez obzira na cenu koju svi mi moramo da platimo...

Naravno, Vučić nije zabrinut zbog katastrofalne ekonomske situacije, nezaposlenosti, siromaštva i drugih posledica njegove nesposobne vlasti. Ne mari on za građane, žrtve svojih političko-poslovnih avantura, brine samo za sebe i baticu Andreja.

Razloga za brigu ima u velikim količinama. Na naplatu su stigli svi računi petogodišnjeg neprosvećenog apsolutizma, prošaranog kriminalom, aferama i nasiljem. Što je njemu najgore, to se desilo neposredno pred odlazak s glavne funkcije u izvršnoj vlasti.

- Nisam lud da se kandidujem za predsednika Srbije - lagao je Vučić krajem prošle godine.

Prvo je sam sebe demantovao, a sad se kaje. Predsednički mandat je želeo kako bi osigurao još pet godina vlasti. Nema veze što taj položaj ne daje nikakvu realnu političku moć, Vučiću nije padalo na pamet da imitira Tomislava Nikolića i drži se ustavnih ovlašćenja, deli ordenje i savete. Ni kao premijer nije dozvoljavao da ga sputavaju Ustav i zakoni, pa neće ni kao predsednik. Uveren da je u Srbiji obnovio Hitlerovu devizu „jedna država, jedan narod, jedna partija, jedan vođa", namerio je da zadrži svu vlast, a odgovornost za propast koja dolazi da prebaci na alave i neoprezne marionete.

Mnogo je hteo, mnogo započeo, a onda su ga stigli udarci sa svih strana. Najteži ga je pogodio 30. aprila, kad je u Skopje stigao Brajan Hojt, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju. Mister Hojt je obavestio makedonskog predsednika Đorđa Ivanova da VMRO-DPMNE ne sme da pravi probleme oko konstituisanja nove vlasti. Hojt okom, Ivanov skokom. A i Vučić.

Srpski diktator je na makedonskom primeru shvatio kako funkcionišu politički mehanizmi velikih sila. Nikola Gruevski je deset godina neprikosnoveno vladao Makedonijom. U procesu evro-atlantskih integracija izvršavao je sve naloge iz vašingtonskog i briselskog centra moći, koji su, zauzvrat, bili nemi i slepi na diktaturu, kriminal i korupciju. Za njegove vladavine Makedonija je prihvatila NATO trupe, priznala je nezavisnost Kosova, pretrpela je talase migranata s Bliskog istoka, stranim kompanijama je u bescenje prodala sve što je imala, a građane pretvorila u roblje.

Kad mu je istekao rok trajanja, Gruevski je ostavljen na cedilu. Albanski koalicioni partneri su prešli na stranu njegovog protivnika Zorana Zaeva. Svestan da do te izdaje ne bi došlo da nije naručena iz SAD i EU, Gruevski je pokušao da napravi zaokret prema Rusiji. Na kraju je i organizovao i upad svojih sledbenika s fantomkama u Sobranje. Sve uzalud.

Vučić, iako mentalno poremećen, nije glup, ume da sabere dva i dva. Računica je jasna, pre ili kasnije stići će ga sudbina Gruevskog. Ma koliko ugađao stranim mentorima, ispunjavao njihove želje i nanosio štetu Srbiji, jednog dana će ga posetiti zamenik nekog američkog pomoćnika s porukom: Game over.

„Makedonski scenario", koji je Vučić milion puta pominjao u predsedničkoj kampanji, plašeći i sebe i svoje glasače, nikoga nije iznenadio, pa ni njega. Planom, koji se upravo primenjuje, rukovodi nemačka kancelarka Angela Merkel. Ona pod kontrolom drži trojicu najproblematičnijih balkanskih vođa - Edija Ramu, Hašima Tačija i Aleksandra Vučića. Da bi dobio njenu zaštitu Vučić je morao da pristane na bespogovornu poslušnost. To mu nije teško palo, naučio je da služi. Dok mu je, u aprilu 2015. šef nemačke diplomatije Frank-Valter Štajnmajer diktirao uslove pod kojima mora da gradi „komšijske odnose s Kosovom, Albanijom i Makedonijom", Vučić je samo klimao glavom i mrmljao: „Ja vol". Tada mu je rečeno da će albanske partije promeniti partnere u Makedoniji, ali da to ne sme da utiče na odnose u regionu.

Iako je imao vremena da se pripremi za poslednji čin makedonske drame, Vučić to, u skladu sa svojim karakterom, nije uspeo. Navikao da manipuliše domaćim politikantima, kojima istovremeno nudi obećanja i sprema im uništenje, na isti način je pokušao da spletkari sa strancima.

Po nalogu Merkelove, učinio je sve što je mogao da učvrsti državnost Kosova. Pristao je na ustupke od suštinskog značaja, vlastima u Prištini prepustio je srpsku imovinu vrednu 123 milijarde dolara, a za potrebe domaćeg političkog marketinga režirao je tragi-komične patriotske predstave s ikonopisanim vozom i poternicom za Ramušom Haradinajem.

Da je spreman na svaku poniznost, Vučić je dokazao posetom Tirani. Njegov idol Josip Broz Tito naneo je trajnu štetu Srbima s Kosova i Metohije kad im je zabranio povratak na imanja s kojih su proterani tokom Drugog svetskog rata. Tito je doseljenim Albancima omogućio da dobiju jugoslovensko državljanstvo, a ustavom iz 1974. postavio je temelje Republike Kosovo. Bez obzira na sve to, Tito nije hteo da poseti Albaniju. Vučić jeste.

Komunikacija s Ramom i Tačijem brzo je prešla s diplomatije na nivo poslovne saradnje i prijateljstva.

- Albanija i Srbija nisu suprotstavljene samo po pitanju Kosova, već imaju različite odnose prema Rusiji i NATO. Ipak, to su dve ključne zemlje za mir i stabilnost na Balkanu, zato treba očekivati razumevanje i saradnju Rame i Vučića - tvrdio je Albert Rakipi, direktor Albanskog instituta za međunarodne studije.

Odnos između albanskog i srpskog premijera još koloritnije je opisao prištinski novinar Đani Bitići, pozivajući se na informacije dobijene od albanskog šefa diplomatije Ditmira Bušatija.

- Edi Rama češće telefonom razgovara s Vučićem nego s Tačijem, bolje se razumeju. I Tači je u odličnim odnosima s Vučićem, to bi pre moglo da se nazove prijateljstvom nego državničkom saradnjom - tvrdi Bitići.

Gde je drugarstvo, tu su i politika i biznis. Vučić je svojim albanskim pajtašima preporučio rumunsku marketinšku agenciju „Mažoritas", koja je za Srpsku naprednu stranku vodila internet kampanju pred izbore 2012. Lično je Vučić upoznao Hašima Tačija s Lučijanom Florinom Despojuom, vlasnikom „Mažoritasa", koji je kasnije organizovao kampanju i za Ramu.

Po logici novca, poslovi su im vremenom postali mnogo kompleksniji i unosniji. Braća Bedžet i Ismet Pacoli nesmetano kupuju zemljište i firme na jugu Srbije, a veruje se da njihov kapital stoji i iza kompanija koje su privatizacijom četiri velika poljoprivredna kombinata u Vojvodini i došle u posed više od 10.000 hektara oranica. Čak i beogradski prorežimski mediji upozoravaju na Pacolijeve poslovne akcije u koje je, navodno, uložio oko 250 miliona evra.

- Vrlo je upadljivo kako su neki ljudi iz ekonomskog resora Vlade Srbije, ali i pojedinih agencija, za vrlo kratko vreme od običnih službenika i zanatlija postali skoro tajkuni. Oni su se odlično povezali sa albanskim biznismenima sa Kosova i Metohije, koji ne žale novca da ih podmite kako bi pobedili na licitacijama i domogli se državnih firmi na jugu Srbije. Njihov najbolji saradnik je jedan državni sekretar iz Vlade. On poseduje kamione koje angažuju albanski biznismeni, a zauzvrat im pomaže da dobiju sve poslove. Zbog gramzivih Srba Albanci preko svojih biznismena Bedžeta Pacolija, šestorice braće Bici, koji drže benzinske pumpe u Metohiji, ali i na jugu Srbije, i drugih ostvaruju svoje političke planove. Prema svim dostupnim informacijama, braća Bici posluju upravo pod pokroviteljstvom ratnog zločinca Ramuša Haradinaja - navodi se u tekstu koji je nedavno objavio list „Alo".

Da, to se dešava zbog „gramzivih Srba", ali ne onih koji prodaju svoju dedovinu i beže s Kosova i s juga Srbije, nego vladara iz okoline Bugojna, koji rasprodaje tuđe. Braća Pacoli, Bici, Osmani, Haradinaj i Rama ne bi mogli da nanose štetu Srbiji da im ne pomažu braća Vučić.

Kolike su razmere te pomoći utvrdiće istraga koju CIA, FBI i evropski Interpol vode o falsifikovanim britanskim, francuskim i nemačkim pasošima, koji su, kako se pretpostavlja, štampani u Beogradu. Ista grupa stranih službi proverava tragove o prodaji srpskih akciznih markica firmama s Kosova u vlasništvu braće Haradinaj i Ekrema Luke. Ukoliko se utvrdi odgovornost srpskih državnih organa, Vučić ne može da se nada oproštaju grehova.

I kad bi hteo, Vučić više ne može da se izvuče iz albanskog kola u koje ga je gurnula njegova nemačka zaštitnica. Zato tera dalje i dublje. Da bi se uvezao brže, jače i bolje, poslužio se Bogoljubom Karićem.

Krajem 2005. godine Vučić je ostrašćeno predvodio progon Karića. Iako je osnovni motiv za napad bila Karićeva kupovina jednog radikalskog poslanika, Vučić ga je optuživao za izdaju nacionalnih interesa i saradnju s Ekremom Lukom, jednim od tada, a i danas, najmoćnijih kriminogenih albanskih tajkuna na Kosovu i Metohiji. Karić je, na svoju ruku i u ličnom interesu, Lukinoj telekomunikacijskoj kompaniji ustupio, odnosno prodao upotrebu Mobtelove frekvencije, čime je naneo štetu budžetu Srbije i srpskim nacionalnim interesima. To je najkrupnija, ali ne i jedina prevara koju je realizovao tandem Karić-Luka. Zahvaljujući tom partnerstvu, kompletna familija Karića uživala je zaštitu albanskih terorista i u vreme sukoba, kao i posle okupacije i proglašenja nezavisnosti Kosova. Dok je bio pod srpskom poternicom, optužen za pljačku više od 60 miliona evra, Karić je nesmetano dolazio u Peć, kao ponosni državljanin Republike Kosovo, čiji pasoš i danas poseduje.

Da bi ojačao saradnju s Tačijem i ostalim albanskim moćnicima, političkim i krimino-tajkunskim, Vučić je nedavno angažovao Karića. Zloupotrebom funkcije premijera, izvršio je pritisak na pravosuđe i omogućio da optužbe protiv Karića budu odbačene ili da predmeti odu u zastarevanje.

Kariću je dozvoljen povratak u Srbiju i učešće u vlasti, ne zato što je on pametan i sposoban, već zato što je potreban Vučiću. Tačnije, potrebne su Karićeve veze s albanskim tajkunima, koji raspolažu s ogromnim finansijskim resursima namenjenim investiranju u Srbiju.

U trenutku kad je zapela izgradnja Vučićevog glavnog potemkinovskog projekta „Beograd na vodi" i kad su srpski bogataši odbili da učestvuju u njemu, Vučić se, kao davljenik za slamku, uhvatio za Karića. Pred izbore 2014. godine, vođa naprednjačkog klana gromoglasno je najavljivao izgradnju kule „Beograd", dva šoping mola i nekoliko stambeno-poslovnih zgrada u okviru „Beograda na vodi" do kraja 2016. godine. Do tog roka izgrađen je jedan restoran i dva parkinga. Potpuni fijasko protivustavnog megalomanskog projekta Vučić sada namerava da prikrije podizanjem nekoliko zgrada. Za to su mu neophodne pare, pa mora da se obrati onome ko ih ima. Srpski i crnogorski tajkuni su ga odbili, ostala mu je nada da će pristati kosovski Albanci. Vučića ne zanima što je većina tog kapitala nastala trgovinom drogom i drugim kriminalnim aktivnostima, važno mu je samo da sakrije neuspeh „Beograda na vodi".

U pomoć mu je priskočio i Karić. Pripremajući se za povratak u Srbiju, on je promovisao ideju o izgradnji „Tesla grada". U svim medijima objavljene su ilustracije velelepnog poslovnog i stambenog naselja. Iako Vučić misli da je najpametniji i najveštiji spletkaroš u Srbiji i ostatku sveta, Karić ga je bez po muke nadigrao. Strpljivo je sačekao da vreme i realan život urade svoje, da Vučić ostane bez alternativa, pa da ga moli da „Tesla grad" udene u „Beograd na vodi". Besplatno zemljište, subvencije i sve ostale pogodnosti kojima je Vučić pokušao da privuče arapske investitore, to Bogoljub ne propušta. Zato se vratio, da ušićari na ruševinama Vučićeve Srbije.

S tom i sličnim kombinacijama moraće da požure, nikad se ne zna kad će Merkelova odlučiti da Albance, svoje miljenike, preusmeri na druge političke i poslovne partnere. U svakom trenutku Vučiću na vrata može da zakuca neki her Frank-Valter ili mister Hojt, da mu na poklon donesu svileni gajtan.

Kad do toga dođe, Vučić će se naći u težoj poziciji nego Gruevski. Ako ništa drugo, njegov makedonski dvojnik iza sebe ima jaku, tradicionalnu stranku i lojalne saradnike.

Vučić, mučenik, nema ništa. Osim batice Andreja i vernog sluge Gorana Veselinovića, u naprednjačkoj piramidi zla ne postoji nijedan pojedinac koji bi se zarad vernosti vođi odrekao statusa zaštićenog svedoka. Poput JUL-a ili URS-a, naprednjačka kula od karata raspašće se posle prvog udara, svejedno da li će doći spolja, iz tužilaštva, s ulice ili na izborima.

Šta mu se sprema Vučić već vidi na primerima kuma Nikole Petrovića i Siniše Malog. Kum Nikola, koji je presudno uticao na Vučićevu političku transformaciju, napustio je naprednjački „Titanik" čim se pojavila prva rupa. Pametan i oprezan, bez velike pompe, prepucavanja i sukoba odrekao se statusa najmoćnijeg vođinog operativca, prežalio je dve Diposove vile i direktorsku funkciju u EMS-u. Izgubio je mnogo, ali dobio je šansu da se, kad dođe vreme za svođenje računa, provuče bez ozbiljnijih posledica.

Petrovićevim dezerterstvom Vučić nije samo ostao bez značajnog saradnika, nego je izgubio kontrolu nad potencijalno neprijatnim svedokom. Zebnja je opravdana, Vučić zna da će se njegov dvostruki kum držati omerte sve dok mu ne bude ugrožen lični interes. Ako ga neko, a ima ko, pristisne, Petrović bi mogao da otvori dušu i propeva o tenderima za ispumpavanje vode iz rudnika Tamnava, u EMS-u, EPS-u, o Slobodanu Kvrgiću, Dragoljubu Zbiljiću, Zvonku Veselinoviću i, što je vođi najnezgodnije, o propaloj investiciji američkog ekonomskog aristokrate Marka Krandala s vetroparkom u Južnom Banatu.

U tom manipulativnom prostoru našao se i Siniša Mali, ključna figura u mnogim Vučićevim parapolitičkim akcijama.

Braća Vučić, Aleksandar i Andrej, godinama su bili u prijateljskim odnosima sa braćom Mali, Sinišom i Predragom. Nijedan Vučićev saradnik iz radikalskog perioda nije imao ni približno dobre reference kao Siniša Mali. Pored obrazovanja u Beogradu i Sent Luisu, stekao je i dragoceno iskustvo u „Dilojt Tušu" i nekim ekonomskim institucijama, a naročito na mestu direktora Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju u Agenciji za privatizaciju. Takav, Mali kao da je stvoren za ulogu Vučićevog čuvara sefa.

Iako Vučić nije nameravao da ga politički potroši, u nedostatku boljih rešenja, kad je Srpska napredna stranka preuzela vlast u Beogradu, Siniša Mali je postavljen za gradonačelnika. Greška, teška i skupa. Mali se loše snalazio tokom pripreme projekta „Beograd na vodi". Izazivao je nepotrebne sukobe sa svim kritičarima, od arhitekata do političara, iritirao je i privlačio odijum javnosti. Negativni imidž upotpunila je afera o plagiranom doktoratu, a krah je postao izvestan posle svojevrsnog državnog udara koji je izvršen u noći 24. na 25. april 2016, kad je u Savamali srušeno nekoliko zgrada, dok su mafijaši pod fantomkama hapsili slučajne prolaznike, sve u saradnji s policijom.

- Ako mene pitate, ja mislim da onaj ko bi to uradio, a da je želeo da uradi bilo ko iz vlasti, da je taj kompletni idiot, jer je to trebalo da uradi u po bela dana. Nesumnjivo je da iza onoga što se dogodilo u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu - priznao je Vučić i najavio istragu i optužnicu u roku od desetak dana.

Prošlo je 13 meseci, Tužilaštvo nije završilo istragu. Protesti udruženja „Ne da(vi)mo Beograd", na kojima se okupljalo i po nekoliko desetina hiljada građana nisu dali rezultate. Posao državnih institucija i javnosti obavila je Marija Mali, Sinišina bivša supruga.

Sredinom februara ove godine, baš na početku kampanje za predsedničke izbore, ona je u medijima optužila gradonačelnika da joj se pohvalio akcijom u Savamali: „Imao sam problem, neki nisu hteli da se isele. Organizovao sam akciju raščišćavanja. Došli su ljudi u sred noći, malo tamo nešto polupali. Ništa strašno nisam uradio, ali eto sve sam ja sam organizovao, izveo sam akciju..." Pored uloge u toj aferi, Marija je Sinišu optužila za sporne poslove preko of-šor firmi, kupovinu luksuznih vila u Bugarskoj i stanova u Beogradu i na Kopaoniku, lažne izveštaje Agenciji za borbu protiv korupcije, pa čak i za trgovinu uticajem kojim joj je oduzeo starateljstvo nad troje dece.

- Siniša, postao si kao Čume, a tvoja Marija kao njegova Ljilja - mudro je ocenio Vučić i naredio - Reši to kako znaš, nemoj da nas uništi taj skandal...

Siniša mali Čume odmah je rešio problem, nagodio se s bivšom ženom, vratio joj decu, a verovatno nije škrtario ni s finansijskom otpremninom.

Kao što su Ljiljom Buhom manipulisali zemunski mafijaši, poturajući je da u medijima raskrinkava političare iz vlasti, tako je Vučić uveren da je Mariju Mali usmeravao Veselin Milić, nepodobni šef beogradske policije. Milić je prvi čovek iz naprednjačke nomenklature koji je otkazao poslušnost vođi. Iako u sukob s Vučićem i njegovim najbližim saradnicima, među kojima su kum i kuma Nikola i Maja Petrović, Milić nije ušao iz političkih nego iz vrlo intimnih razloga, on nije sportski prihvatio smenu. Opušteno je pocepao rešenje o premeštaju u Kragujevac, nasmejao se i otišao u američku ambasadu, sve s aktovkom punom dokaza o tome ko je i kako učestvovao u rušenju Savamale.

Početkom maja uhapšena su petorica Crnogoraca pod sumnjom da su pripremali atentat na Milića. Istovremeno, prilikom obilaska radova na „Beogradu na vodi", Vučić je novinarima rekao da Mali više „ne može da bude gradonačelnik zbog kampanje koja se protiv njega vodi, jer je nemoguće raditi u takvim uslovima". Sticaj, možda slučajnih, okolnosti hteo je da se poklope ta dva događaja, koja su najavila krupne promene u vođinom prvom ešalonu.

Za tri i po godine upravljanja Beogradom, Mali je pregrmeo mnoge negativne kampanje. Junački je istrpeo sve optužbe, uvek uz bezrezervnu podršku svog šefa. Na kraju, odluka o njegovoj smeni s mesta gradonačelnika nametnula je potpuno pogrešno pitanje - zašto ga Vučić nije najurio ranije.

Prava zagonetka krije se u pitanju - zašto je Mali pristao da sada ode, samo nekoliko meseci pre redovnih gradskih izbora, posle kojih je mogao dostojanstveno da se povuče na neki rezervni položaj. Iako Vučić voli da se predstavlja kao dosledni zaštitnik svojih saradnika, svi poznavaoci njegovog lika i zlodela znaju da on nema prijatelje, samo mušterije. Sudeći po tim činjenicama, očigledno je da nije on čuvao Malog, nego Mali njega.

Njihova brakorazvodna parnica bila bi mnogo burnija od svih prethodnih. Osim braće Vučić, samo Siniša Mali do detalja zna naprednjačke finansijske tokove, odakle potiču i u kojim bankama završavaju. A, poznato je da je i Al Kapone pao tek kad ga je izdao računovođa. Da mu se to ne bi desilo, Al Vučić je Malom obećao mesto šefa trgovinske misije u Kini. U tome ima logike, Mali je već ostvario solidne kontakte sa kineskim državnim magnatima, a i sam se hvalio kako dve njegove of-šor kompanije uspešno posluju na šangajskog berzi.

Bez odbeglog kuma Petrovića i dobrovoljno najurenog Malog, Vučić je delimično očistio prostor oko sebe. Lakše diše, ali zna da ima još mnogo posla, mnogo potencijalno neprijatnih svedoka. Kao i do sada, neke od njih će na kratkoj uzdi držati ucenama i zastrašivanjem, neke podmićivanjem. Takva ravnoteža može da traje samo dok je na vlasti, zato mora da smisli način kako da što bezbolnije obavi transfer s premijerske na predsedničku funkciju.

Osnovna Vučićeva ideja bila je usmerena ka tome da napravi sistem poput onog u kome su vladali Slobodan Milošević i Boris Tadić. S pozicije predsednika države lično su rukovodili svojim strankama, a funkciju premijera prepuštali nekom od krajnje lojalnih i bezopasnih saradnika. I u Vučićevom okruženju ima parazita koji bi sa zadovoljstvom pristali na ulogu marionete, ali niko od njih nema ni politički, ni profesionalni kredibilitet, pa bi bili lake mete za kritiku, koja bi se, naravno, na kraju svalila isključivo na njegova pleća. S druge strane, postoje i ozbiljniji pojedinci, koji bi mogli da se prihvate premijerskog posla, ali kako da Vučić ima poverenja u nekoga ko misli svojom glavom.

Ne odstupajući od svog manipulativnog šablona, Vučić sada radi isto što je radio pred svake izbore - u svojim medijima licitira imenima kandidata za premijera, tako proverava njihove i reakcije javnosti. To zamajavanje trajaće do poslednjeg dana, dok on ne odluči da preseče. Zasad, sigurno je samo da će s tim otezati dok god bude mogao.

Na rulet je stavio nekoliko imena. Svako je sporno. Zorana Mihajlović, Dušan Vujović i Ana Brnabić nisu njegov izbor, njihov šef sedi negde u Lengliju i povlači konce. Nikola Selaković je već dokazano problematičan. Ne samo što se usudio da više veruje zdravom razumu nego Vučiću, već je to i pričao u kafanama. Kažnjen je, pokajao se, dobio je oproštaj, pa čak i obećanje o povratku u izvršnu vlast. Ivica Dačić je lak za upravljanje, zna šta se krije u Vučićevim fasciklama i ne pada mu na pamet da talasa, zato je i pristao na uništenje SPS-a, samo da bi se spasao od suočenja s tužiocem za organizovani kriminal. Ipak, Dačićev povratak u premijersku fotelju bio bi loš signal za sve ambiciozne naprednjake i, još važnije, za majstore iz Vašingtona i Brisela koji će uvek s osmehom slušati kako peva „Miljacku", ali znajući da on lako može da pređe i na „Kazačok".

Kao svaka ćudljiva dama, Vučić i po ovom pitanju ima spreman rezervni odgovor.

- U nedelju, 26. novembra, neće padati kiša, biće to lep dan - našalio se Vučić nedavno, posle jedne sednice Vlade.

Nije samo Dačić, od straha su pretrnuli svi koji su shvatili da vođa najavljuje nove vanredne parlamentarne izbore. Da, SNS u Skupštini ima stabilnu većinu, koja joj garantuje tri godine vlasti. Međutim, postoje i ozbiljni razlozi za novi izborni test. Najvažni motiv nalazi se u činjenici da Vučić vlada bez ikakve političke strategije, diplomatijom i privredom, kao i svim ostalim obavezama, bavi se samo po inerciji, bez jasnog cilja. On zna da je diletant, da nema rešenja za probleme koje je nasledio ili izazvao, zato se drži svoje zone komfora - haosa.

Kako se završi jedna kampanja, već na konferenciji na kojoj objavljuje prve izborne rezultate Vučić kreće u novu trku. Vara, laže, preti, podjednako neuverljivo izmišlja i prijatelje i atentatore, montira optužnice i suđenja, gasi slobodu medija, progoni nepodobne opozicionare i podmićuje korisne idiote, zloupotrebljava institucije, falsifikuje realnost i najprimitivnijim trikovima samo kupuje vreme.

Posle prošlih vanrednih parlamentarnih izbora duže je pisao famozni ekspoze nego što se zadržao na mestu premijera. Čim je pobedio na predsedničkim izborima, počeo je s novom kampanjom, prezentujući svoje fantastične nepostojeće uspehe, kao i ratne pretnje koje su se nadvile nad Srbijom.

Daleke 1933. godine Vučićev mentalni predak je u Nemačkoj objedinio funkcije predsednika države i premijera-kancelara. Od tada, takav slučaj nije zabeležen u političkoj istoriji Evrope. Ako mali Alek ne ponovi potez malog Adolfa, moraće da krajem maja podnese ostavku na mesto premijera. Tada mu se otvaraju dve mogućnosti. Prvo, može odmah da za naslednika predloži nekog nesrećnika, čiju smenu bi zatražio početkom jeseni. Drugo, što više liči na Vučića, mogao bi da prepusti narodnim poslanicima iz vladajuće većine da sami izaberu novog premijera. To bi mu donelo nekoliko nedelja vaganja, pregovora s tzv. mandatarima, mediji bi se takmičili u spekulacijama, a jedini realni i legitimni nosilac vlasti bio bi on. Posle mesec-dva mrcvarenja, neki njegov lažni favorit bi u Skupštini odigrao predstavu u kojoj, na kraju, ne bi dobio poverenje većine. I, eto već je septembar, idealan mesec za raspisivanje vanrednih izbora. Za pomenuti 26. novembar.

To bi bila prilika i da se parlamentarni izbori vežu za beogradske. Glavni grad je ostao bez gradonačelnika, pa bi medijski lako mogla da se opravda potreba za šest meseci ranije zakazanim izborima. Vučić je svakakav, ali ne i naivan, zna da se u Beogradu ne bi dobro proveo ako se opozicija ujedini, a taj poraz bi probušio naprednjački prenaduvani balon. Vezivanje parlamentarnih i gradskih izbora povećalo bi mu šanse za opstanak. Opozicione stranke bi se više koncentrisale na vlastite nego na opšte interese, morale bi da kampanjom pokriju celu Srbiju, a ne samo Beograd, trošile bi više para na parlamentarnu kampanju, a fokus javnosti ne bi bio samo na Savamali, „Beogradu na vodi" i sličnim promašajima. U toj kalkulaciji ne treba zanemariti ni činjenicu da SNS nema dobrog kandidata za gradonačelnika, iako Goran Vesić misli drugačije.Iz rezerve, Vučić je nameravao da u igru ubaci Dragana Đilasa. Ideja je jednostavna - Đilas se kandiduje ispred neke grupe građana, dovoljno je da pređe cenzus, pa da ga naprednjački odbornici vrate u fotelju gradonačelnika. Tako bi se zatvorio krug koji su još u jesen 2008. zacrtali Vučić, Đilas, Tadić i Rakić. Svi kreatori zla ušli bi u vlast, a građani nisu bitni, oni su ionako navikli na ulogu taoca.

No, kako sada stoje stvari, Đilas se gica, vrda. Vučić ga je opelješio, uzeo mu je sve poslove, ali bivši predsednik Demokratske stranke ne žuri s povratkom u politiku. Glumi da je mrtav i čeka da medved ode.

Ni medvedu se ne žuri, ima drugu žrtvu na jelovniku. Ako neće Đilas, hoće Aleksandar Šapić. Bivši visoki funkcioner DS-a, doktor iz Nambije, aktuelni predsednik opštine Novi Beograd odavno uspešno sarađuje s naprednjacima. Šapić se ne bavi visokom politikom, drži se opštih mesta o boljem životu i budućnosti, organizuje humanitarne aktivnosti i svakom izjavom pokušava da osvoji milost vođe. Iako Šapić zvanično nije naprednjak, Vučiću neće biti problem da ga promoviše u gradonačelnika Beograda. Tu vrstu tolerancije pokazao je nedavno i u Zaječaru, gde je ušao u koaliciju sa Boškom Ničićem, koji je godinama predvodio otpor naprednjačkom ludilu, a na predsedničkim izborima podržao Vuka Jeremića. Briga Vučića, nije gadljiv čak ni na Ničića, što bi mu smetao Šapić.

Odnos snaga pred beogradske izbore, kad god bili, krajem novembra ili sledećeg maja, kad im je vreme, teško može da se poremeti. Međutim, na republičkom nivou stvari su mnogo složenije. Iako je uverljivo pobedio na predsedničkim izborima, naravno uz sve pritiske, prevare i potkupljivanje, Vučić mora da žuri pre nego što se konsoliduje opozicija. Posle fijaska, Vuk Jeremić je sam sebe otpisao. Kampanju je poverio pogrešnim ljudima, koji su ga, kad je sve završeno, uverili da 206.000 osvojenih glasova nije dovoljno za formiranje partije. Takva procena bi bila loša, ali samo pod uslovom da Jeremić ima želje i energije da se posveti politici. Ovako očajan, bar privremeno je izgubljen. Nasuprot njemu, Saša Janković je dobio vetar u jedra, porasli su mu apetiti, pa je odjurio u Brisel, po sertifikat o podobnosti. Nije dočekan s oduševljenjem, ali nije odbijen. Njemu je dovoljno da se prihvati posla i formira politički pokret, Vučiću dovoljno da preduzme mere za suzbijanje mrskog protivnika. Raspisivanjem vanrednih izbora Janković bi izgubio neophodno vreme za osnivanje opštinskih odbora, širenje pokreta, stvaranje rukovodećeg tima i pronalaženje finansijera.

Uz sve to, Vučić je rezultate predsedničkih izbora protumačio kao priliku da se reši najvećih protivnika, koji mu sada remete red i mir u Skupštini. Boško Obradović i Saša Radulović su u padu, a Vučić zna da primenjuje Ničeovu devizu - ko pada, njega gurni. Ako proceni da mu je ovo idealna šansa da iz parlamenta izbaci Dveri i „Dosta je bilo", to će biti dovoljan razlog za nove izbore.

Otkad je obnovljeno višestranačje, Srbija nije imala sreće s predsednicima. Slobodan Milošević je zarad opstanka na vlasti izazivao haos u svojoj i susednim državama, ugrozio je egzistenciju građana i uništio privredu. Posle beznačajnog Milana Milutinovića, Tadićeva klika je očerupala preostalu državnu imovinu i stvorila političke uslove da se u predsedničku fotelju uvali kukavac poput Tomislava Nikolića. Dubinu propasti Srbije pokazuje izbor barona Vučića. Ipak, u tom pravcu, ali u suprotnom smeru, treba očekivati i uspon do koga će doći Vučićevim padom. A, sunovrat je već počeo.

Primitivnim trikovima, prevarama, zastrašivanjem i nasiljem diktator možda može da na još neki rok produži opstanak na vlasti, ali svi njegovi putevi vode ka optuženičkoj klupi. Za desetak dana, kad preuzme funkciju predsednika države koju je porobio, počeće da odbrojava dane do posete mister Hojta ili nekog drugog pomoćnikovog zamenika. Vučić to zna, zato treba verovati u tačnost i iskrenost njegove tvrdnje koja je citirana na početku teksta: „Šta mi je ovo trebalo?"

O tome će imati vremena da razmišlja u istražnom zatvoru, čim ga se Srbija oslobodi.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

A 1. Vučićeva podrška Gruevskom i Zaevu

U političku krizu koja u Makedoniji traje već dve i po godine Aleksandar Vučić je uvučen preko svojih albanskih partnera Hašima Tačija i Edija Rame.

Kao što je Magazin Tabloid već izveštavao, Vučić je na najkonkretniji način podržao „tiransku platformu", kojom su tri albanske parlamentarne partije u januaru uslovile Zorana Zaeva. „Platformom" se zahteva uvođenje albanskog kao službenog jezika, ravnomerna zastupljenost Albanaca u državnim strukturama i rešavanje spornih pitanja oko imena, himne i zastave Makedonije. Tako započete, promene bi na kraju dovele do stvaranje albanskog kantona s pravom otcepljenja od Makedonije i pripajanja Albaniji.

Vučić je, prema saznanjima istraživača Magazina Tabloid i finansijski pomogao kampanju Zaeva. Posrednik u transferu keša bio je Zoran Bašanović, Vučićev kum koji ima kuću u Atini, u blizini vile Zaeva. I sam Bašanović se beogradskim poznanicima hvalio da vodi predizbornu kampanju Socijal-demokratskog saveza Makedonije.

Posle pobede Zaeva, u svom stilu, da bi sakrio tragove, Vučić je preko medija pokrenuo kampanju podrške Nikoli Gruevskom.

- Srbi i Makedonci su bratski narodi. Srbija zaslužuje našu podršku zato što smo pravoslavni, hrišćanski narodi i treba da pomažemo jedni druge, iako se na vlasti u Srbiji nalazi nacionalističko rukovodstvo - rekao je Zaev u intervjuu za „Kurir".

Vučić je odmah reagovao, po običaju histerično. Redom, zvao je Zaeva, Tačija i Ramu, zaklinjući se da ne podržava Gruevskog, ali mora da to fingira zbog svojih glasača s naglašenijim patriotskim stavovima. Čak je i javno tvrdio da „nikad nije bio srpski nacionalista", u šta mu treba verovati. S obzirom na posledice njegovih velikorspskih avantura, koje su u crno zavile sve Srbe koje je branio širom bivše Jugoslavije, on zaista nije bio srpski, ali jeste albanski nacionalista.