Nismo mi od juče

Prilozi za srpski nacionalni program

Zoran D. Milojević

Za Krst Časni i slobodu zlatnu! S Verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu! Krst Časni! Simbol Vere Pravoslavne! Sloboda zlatna! Sloboda je uvek bila najviši ideal srpskog roda! Kralj! Simbol srpske sloge i sabornosti! Otadžbina! Kakvi smo mi, takva nam je Otadžbina!

A kakvi smo to mi?

Vojvoda Stepa Stepanović je odbio da prima više od polovine dodeljene mu penzije. Nije hteo da prima više od onoga što mu je bilo potrebno! Milunki Savić nije padalo na pamet da traži posao u Kraljevini! To je bila sramota! Zar da traži naknadu za rodoljublje i patriotizam? Đeneral Mihailović je odbio nekoliko desetina ponuda od strane Britanaca i Amerikanaca da napusti Jugoslaviju u toku 1945. godine. Zar da pobegne od stotina hiljada neopojanih grobova njegovih Mučenika od kojih najveći broj devojku ni poljubio nije? Izabrao sam samo tri od miliona slučajeva časnih Srba, zbog kojih su srpske zemlje opstajale i pored genocidnih namera Osvajača!

Imali su srpsku nacionalnu čast! Rođeni su kao Srbi i zbog toga su zahvalni bili Bogu i roditeljima! Rasli su kao duhovna deca Svetog Save, školovani i u kući, i u školi, na Lazarevom zavetu! Završavali su visoke škole dok su njihovi najrođeniji ralom i volovima hranili sebe i Srbiju! Išli su u rat ne pitajući ni zašto, niza koga! Išli su za Srbiju! Izlazili su iz ratova kao bogalji, ali nikome nije padalo na pamet da traži zahvalnost Srbije. Važno je samo bilo da je Srbija slobodna! Vraćali su se u život i nastavljali ga, gde su stali!

Imali su srpsku nacionalnu čast!

A onda je došla 1945. godina i došli su oni koji su ubili tu Srbiju, bacili je u jame i mrtve Srbe neopojane poslali na nebo. Ti koji su došli, tražili su i dobili tuđe kuće, tuđa imanja, tuđe žene i posebne penzije, jer su se borili za Srbiju bez Srpske pravoslavne crkve, bez Srba, i bez srpske države i srpske nacionalne časti!

Šta je nacionalna čast, najbolje nam pedeset godina pokazuju Šiptari (ne menjaj u Albance!!!)! Godine 1991. izašli su iz svih institucija, političkih, prosvetnih, zdravstvenih, naučnih, koje je osnovala država Srbija! Pravili su svoju državu usred države Srbije!

Nisu pravili Zajednicu Šiptarskih opština! Nije ih zanimalo šta misle Srbi! Činili su ono što su mislili da treba ! Svi su Šiptari stali jedan uz drugog! Ko je želeo van kolone, završavao je na dnu reke! Ako je ubijen Šiptar u Tetovu, na nogama su bili Šiptari u Ulcinju, i u Bujanovcu, i u Gnjilanu i u Tirani!

Šiptari imaju nacionalnu čast! Šiptari imaju svoj nacionalni program! Imali smo petnaest godina, kad se moj školski drug Skender oženio. Nastavnici su znali za to , ali nisu reagovali. Na moje pitanje što se oženio već kao đak osmog razreda osnovne škole, odgovorio je: „Onaj devojka što su je odabrali za mene, ima preko petnaes' godine! A žene u te godine, oće da se polude u glavu, ako joj ne praviš bebe"!

„Ko ti je to rekao?", ne mirujem ja. "...Nam' je reko; ođa(hodža), kad se dolaziš da mi venća sa devojku"!

Muslimani su, a pogotovu Šiptari, naučeni su kako se pravi država. Kada je 1988. godina poslednji put bio u Mitrovici, na pitanje kako uspevaju da budu složni, očev bivši kolega iz tehničke škole Zaim, rekao mu je: "...Svaki od nas je naučio napamet: ako sluša, savetuješ ga da bude srećan i da ceni to što je živ! Ako ne sluša, skratiti ga za glavu i ne boli glava ni tebe, ni njega! Kao što je vaš Miloš činio! Zato je sada Kosovo naše"!

Dokle smo mi Srbi došli?

Nekada smo iskazivali želju da se Srbi obože, slože i umnože! A sada smo obezboženi, posvađani, a biološki nas nema „ni za pod šljivu"!

A bili smo časni! Počevši od porodice! „Kuća na ženi stoji"! „Muškarac je glava, ali je žena vrat"! Iz kuće se čast prenosila na širu familiju, pa na komšije, poznanike, prijatelje, saradnike na poslu, sve do vrhova sveg naučnog, kulturnog i prosvetnog života i, na samom vrhu, na svoje vladare!

Srpski narod se ugledao na svoje vladare!

Rimokatolici iz države Vatikan su se vekovima trudili da srpskom pogibijom stave Srbe pod kontrolu. Ali, srpska nacionalna čast je bila neuništiva! Izuzeci su bili samo opštenarodni primer zla, opevan u pesmama! I onda je stigao Drugi svetski rat, koji je na pijedestal zla izveo komunizam i fašizam! Lenjin, pa socijalista Musolini, pa nežni socijal-demokrata Hitler, pa obojica fašista, pa...! Neću dalje! Šta nam valja činiti?

Valja nam dati precizne i tačne odgovore! Ali, ne onako kako to danas čine srpski istoričari! Osećam da bih se razboleo, kad bih ušao u njihove glave! U našem narodu časti više nema! Ima samo ličnih interesa, zadovoljena blagoutrobija!

A narod nije samo reč, narod čine pojedinci koji zajedno idu istom cilju! Razbijeni u više kolona, Srbi nigde neće stići. Moraju se sastati na nekoj raskrsnici i razumeti: da moraju hodati dva puta brže da bi tapkali u mestu, a da moraju trčati dva puta brže, da bi se pomerili korak napred!