Postdemokratija

Nema(mo) izbora

Vest je da nema vesti. Vest je da neće biti izbora, kojih inače ne bi trebalo da bude. Posle podužeg unutrašnjeg dijaloga sa samim sobom Vučić je, navodno, odlučio da nemamo izbora, kad on nema izbora. Mora konačno da ispuni obećanja data zapadnim mentorima, koji su ga zbog toga i doveli na vlast i svašta mu tolerisali. Kad vas neko jedanput izigra vi ste naivni, kad vas drugi put zavrne na isti način taj je prevarant, ali ako vas i treći put nasamari na istu foru vi ste budala. Očigledno, oni koji su mu dozvolili da vanrednim izborima dva puta sebi produžava rok trajanja, nisu voljni da ispadnu budale. A i delu opozicije je, kanda, došlo iz dupeta u glavu, pa se sve češće pominjala mogućnost da se ovog puta bojkotuju opšti izbori koje je naumio da nakači na beogradske, što bi njegovu sada stabilnu vlast, posle takvih krnjih izbora moglo učiniti nelegitimnom, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, novinar i potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Mile Isakov

Posle višemesečnih zamajavanja sveopštim izborima, Vučić je saopštio da ih ipak neće biti zajedno sa beogradskim, ali niko mu ne veruje. Poučeni iskustvom mnogi sumnjaju da je to konačna odluka, odnosno ubeđeni su da je u pitanju nova prevara, jer Vučić je dosad po pravilu sve radio suprotno onome što najavi. Naročito mu se ne veruje kad kaže da nešto neće uraditi, kao što je rekao da neće smanjivati penzije, da se neće kandidovati za predsednika, da neće ostaviti Malog na mestu gradonačelnika, da neće popustiti pred stranim pritiscima... Zaista, ima još dosta vremena do marta, kada se izbori u Beogradu moraju održati, da se on predomisli, da izmisli, pa i izrežira razloge koji bi mu dali povoda za vanredne parlamentarne izbore, što mu je već uspevalo, ali mislim da se ovog puta ipak neće usuditi.

Najpre zbog toga što mu to ne odobravaju zapadne sile kojima je dosta njegovog prenemaganja i neprestanog odlaganja rešenja koja im je obećao, pre svega promenu odnosa prema Kosovu i Rusiji. Ali i zbog potencijalne pretnje da bi opozicija mogla da bojkotuje te nelegalne i nepotrebne izbore, što se čini mi se potcenjuje kao razlog za odustajanje.

Niko iz opozicije mu, doduše, nije otvoreno pretio bojkotom, ali bilo je takvih predloga u javnosti koje bi i opozicioni lideri mogli usvojiti suočeni sa neminovnim porazom, pa i poniženjem koje bi mogli doživeti na još jednim vanrednim izborima. Šta više, ubeđen sam da bi to sigurno i uradili pred same izbore i da je Vučić to shvatio pre njih, pa je prestao da ih time pritiska svestan da bi ih tako sam prinudio na takav potez, koji bi njemu stvorio brojne probleme. Stoga me čudi da niko ni ne pominje bojkot kao mogući razlog za Vučićevo odustajanje od parlamentarnih izbora.

Utisak je, čak, da ni sama opozicija nije svesna koliko joj je to bio moćan argument i koliko se Vučić toga uplašio. Možda odbija da to prizna zato što ta ideja nije ni nastala u njenim redovima, a možda i zato što na to nije ni bila spremna, jer to nije ni malo laka odluka za ljude koji žive od politike, od kojih bi mnogi, ako ne izađu na izbore, prestali da postoje.

Samo strah od poraza koji bi ih takođe izbacio iz igre, mogao bi ih naterati na bojkot, a imajući u vidu haotično stanje, surevnjivost i razmirice u opozicionom bloku, to je bila sasvim realna opcija. Pošto je mnogo bolje obavešten, čak i o situaciji u njihovim redovima, Vučić je to prepoznao pre njih i uplašio da ih insistiranjem na još jednim izborima prosto ne natera da shvate da im je bojkot jedini izlaz. Njemu to nikako ne bi odgovaralo jer već ima apsolutnu većinu u Skupštini osvojenu ubedljivom pobedom i može s lakoćom opet da opoziciju potuče do nogu. Šta će mu onda pobeda bez borbe, koja bi mogla da dovede u pitanje legitimitet tako formiranog Parlamenta. To bi za njega bilo, kako narod kaže, silazak sa konja na magarca. A i sramota je dobiti utakmicu par for fe, kad si inače mnogo jači.

Bojkot eventualnih novih vanrednih izbora je predložilo nekoliko angažovanih javnih ličnosti, koje mada nisu uključene u partijski rad, svesrdno pokušavaju da probude i osveste bezidejnu i dezorijentisanu opoziciju, koja se o tome nije ni izjasnila ko svet. Bilo je nekoliko izjava opozicionih lidera u stilu videćemo, ali uz ogradu da je to poslednja opcija, kad se iskoriste sva ostala sredstva i bla, bla, bla. Očigledno, nisu ni svesni u kakvoj se situaciji nalaze, da su sve prilike i sva sredstva propustili, da je dogorelo do nokata i da moraju nešto radikalno menjati u strategiji i taktici. U takvoj situaciji, izlazak na još jedne vanredne parlamentarne izbore bio bi ravan odlasku ovaca na klanicu.

Sasvim bi bila druga priča, da se postupilo po tom predlogu da se izađe samo na beogradske izbore, a eventualni republički da se bojkotuju. Kada bi opozicija saopštila da za vanredne opšte izbore nema ni razumnih razloga ni fer uslova, o čemu uprkos svim razlikama među njima postoji opšta saglasnost, odbijanjem da u tome učestvuje sasvim bi ih obesmislila.

Dovela bi režim u situaciju da rizikuje da svoju sigurnu i legalnu većinu u Skupštini, zameni parlamentom koji bi bio neligitiman ili bar pod velikom sumnjom, da svoju stabilnu vlast sam destabilizuje. Da je tako učinjeno, Vučić bi svako odustao od tih izbora, ali bi tad bilo jasno da je to iznudila opozicija i da je to njena pobeda. Jedina dosad, mala ali ipak prva, koja obećava.

Na taj način bila bi postignuta još dva veoma važna i značajna efekta: Na čistinu bi bili isterani svi režimski sateliti koji se lažno predstavljaju kao opozicija, jer bi se ofirali spremnošću da ipak izađu na takve izbore; Istovremeno, time bi istinska opozicija bila očišćena i ojačana u trci za lokalnu vlast u Beogradu, kojoj bi mogla da se posveti svim svojim kapacitetima. Da ne govorim o tome koliko bi joj takva odvažnost povratila samopoštovanje, pa i poverenje i ugled kod građana. Ovako, Vučić ih je opet nadmudrio i preduhitrio. Zahvaljujući njihovoj neodlučnosti i nemuštoj politici, svoj potencijalni poraz pretvorio je u velikodušan trijumf.

Obrazlažući odustajanje od vanrednih izbora, kojima je mesecima pretio, cinično je zaključio da to možda nije u najboljem interesu njegove stranke, ali je svakako u najboljem interesu Srbije. Pošto mu opozicija nije ni zapretila bojkotom, mada bi u samoodbrani na kraju tome morala pribeći, on mirne duše može da sopstveno bekstvo iz te zamke, predstavi kao svoj izbor, kao rezultat svoje mudre i principijelne politike.

A šta ćemo sad?

Jedared, davno, u komunističkim vremenima, na partijskom sastanku TV Novi Sad, čitali su se stenogrami sa razgovora druga Tita sa sovjetskim vođom Leonidom Brežnjevim. Negde u trećem ili četvrtom satu, kad su svi prisutni već zadremali, dok su se spikeri smenjivali u čitanju, pedantni voditelj Dnevnika Tomislav Dražić je zastao konstatujući da nedostaje 193-ća strana. Tajac koji je nastao prekinuo je jedan kolega novinar vickastim pitanjem: A šta ćemo sad? Smeh koji ne priliči situaciji, prekinuo je direktor sugestijom da se nastavi sa čitanjem dalje, a spikeri su, shvativši poruku, u nastavku samonicijativno preskakali pojedine stranice ili nekoliko odjednom.

Trenutna situacija u zemlji je slična, niko više pažljivo ne sluša Vučića jer sasvim je svejedno, slušao ne slušao, biće onako kako njemu kad dune, bez obzira šta je rekao. Sa druge strane i on sam, svestan da niko pomno ne sluša njegove višesatne ekspozee ili nastupe na televizijama, počeo da sve češće preskače stranice, pa i čitava poglavlja svog programa, naročito one delove u kojima su njegova obećanja data građanima. Kada je video da mu to prolazi bez većih problema, prešao je i na delove u kojima su obećanja data onima čija se ponuda ne odbija.

Kako ni oni nisu baš pratili šta sve on radi, jer njih zanimaju samo rezultati koje treba da im isporuči, zaigrao se, osilio i uobrazio da mu je sve dozvoljeno. Pod izgovorom da mu je potrebna veća podrška i stabilnost vlasti, dva puta je već išao na vanredne izbore i tako odlagao izvršenje obećanja i zadataka, a istovremeno sebi produžavao mandat za po dve godine. Sada je tome došao kraj, ali to ne znači da će on sasvim odustati. Naprotiv, sasvim je sigurno da će nastaviti sa istom praksom prevara, samo će potražiti nove fore i fazone, koje će biti sve manje nalik na demokratske a sve više na nasilje. Ne treba se, dakle, zanositi, neće biti ništa bolje ni lakše. Naprotiv, biće sve prljavije, surovije i beskrupuloznije.

Nekoliko poslednjih događaja u Narodnoj Skupštini, recimo, najavljuju u kom pravcu će sve ići. Jedan je incident u kojem umalo nije došlo do fizičkog obračuna između Boška Obradovića i Aleksandra Martinovića. Da ne bude zabune, uopšte nisam pristalica Obradovićeve politike i načina borbe, naprotiv, ali moram da kažem da on samo ponavlja sve isto kao što su radili Vučić i SNS kamarila, dok su bili u opoziciji. Prepoznavajući u njemu sebe, svoj mentalni sklop i metode, namerno ga provociraju, kako bi napravio neku glupost koja bi im poslužila kao izgovor za uvođenje nekakvog vanrednog stanja. A Martinović je idealan lik za taj posao. Ni malo ne pravdajući Obradovića za fizički nasrtaj na njega, moram da mu odam priznanje što se uzdržao da ga ipak ne udari, jer ta ljigava i podla faca do koske pokvarenog čoveka prosto priziva bes i mržnju.

Druga osoba koja svesrdno radi na stvaranju vanrednog stanja, zasad samo u Parlamentu, je ne mnogo manje antipatična Maja Gojković, koja drsko provocira, ponižava i vređa ne samo opozicione poslanike, nego i zdrav razum gledalaca TV prenosa iz Skupštine. Poslednji potez, kad je poništila regularno glasanje, navodno zbog nedostatka kvoruma, postao je predmet sprdnje u javnosti, mada je u pitanju čist falsifikat, pa dakle i krivično delo.

Da podsetim, u poznatim slučajevima glasanja iz Bodruma ili Soluna, o kojima su vođene velike rasprave pa i istražni postupci, bili su u pitanju pojedinačni glasovi dva poslanika, a u ovom Maja je ladno krivotvorila više od pedeset glasova i sve je ostalo na podsmehu. Jeste to bilo tupavo i komično obrazloženo, ali uopšte nije smešno videti kako se najviše zakonodavno telo omalovažava i diskvalifikuje, bez stida i srama. A to je samo početak.

Kad se tako ponašaju oni koji donose zakone, šta li će tek raditi oni koji treba da ih sprovode i šta biva sa nama zamorčićima na kojima će biti trenirana strogoća.