Preko pune linije

Karnevalom do katastrofe: NATO bez municije, Srbija bez neutralnosti, život bez perspektive

KUĆA GORI, EVROPA SE ČEŠLJA

Verovatno poslednji ekser u mrtvački sanduk srpske odbrambene industrije, ukucaće uskoro Aleksandar Vučić potpunom privatizacijom takozvane namenske industrije. Razlog tome je seoba dela NATO vojne industrije u zemlje Balkana, pre svega Srbije, ali i BiH (u okviru federalnog entiteta). Velika, globalna antiruska kampanja, nastala nakon početka rata u Ukrajini ali i stara, iracionalna rusofobija na Zapadu, proizveli su paniku od velikog rata u Evropi. Koliko je ona realna, kakve sve igre u vezi sa ovim igraju Vučićev režim i njegovi sledbenici, kako je ovaj diktatror-podvodač, Srbiju već "udao" za NATO pakt, a sebe predstavlja kao super-patriotu, i može li poraz liberalno-zelenih u Evropskom parlamentu, promeniti stanje kolektivne antiruske histerije, dok Stari kontinet podriva islamski fašizam?

Nikola Vlahović

Prošlo je skoro godinu i po dana od kako je Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg pozvao države članice ovog vojno-političkog pakta da svim kapacitetima povećaju proizvodnju municije. Prvi put je u januaru 2023. godine javno upozorio da su njihova skladišta municije prazna, a onda to u dramatičnom tonu potvrdio u martu mesecu iste godine.

"Moramo da povećamo proizvodnju kako bismo ispunili nove i ambiciozne ciljeve", govorio je Stoltenberg pozivajući sve evropske i vanevropske vojne industrije kako bi se ostvarili ratni ciljevi NATO pakta ("Ono što nam je zaista neophodno je da potpišemo ugovore sa njima, jer će tada industrijski sektor biti spreman da investira i poveća proizvodnju").

Nekima nije trebao poziv na ovu „akciju": diktatorski režim Aleksandra Vučića u Srbiji već je dugo pre toga bio uključen u prodaju municije, naoružanja i vojne opreme režimu u Kijevu, a Stoltenbergov apel, dobro mu je došao kao alibi za „proširenje proizvodnje" u vojnoj indsutriji Srbije. Uostalom, kad je već „tržište reagovalo", reagovao je i ovaj tiranin pa je dao i ovakvu izjavu: „Srbija od oružja izvozi sve što stigne!"

I zaista, tu činjenicu više niko ne može da ospori: Vučićeva Srbija postala je jedna od važnih „servisnih stanica" NATO pakta, a uskoro će njena vojna industrija potpuno biti ustrojena po NATO standardima, u dobroj meri privatizovana i predata na upravljanje velikim vojnim industrijama koje rade za ovu vojnu alijansu.

Veliki rat o kome Evropa i svet pričaju, izgleda da je već počeo, a sa druge strane, većina ljudi u taj strašni epilog ne veruje. Taj paradoks tipičan je za sve ono što je prethodilo ranijim svetskim sukobima.

Jedinu nadu da se to neće desiti, nudi ubedljiva pobeda evropske desnice („narodnjaka") na izborima za Evropski parlament, a čiji je cilj spašavanje Evropske unije i evropskog kontinenta od nasilne, militantne islamizacije koja se već godinama unazad dešava i koja je dovela do toga da najveći evropski gradovi više liče na Islamabad ili Džedu, nego na sebe.

Imigrantska politika levo zelenih liberala, odvela je Stari kontinent na opasnu stranputicu, pa je zbog njih svet došao na ivicu velikog verskog i civilizacijskog sukoba u Evropi, ali i do sve izvesnijeg velikog rata na Istoku, svrstavanjem uz režim u Kijevu. Hoće li ova nova desna, „narodnjačka" većina u Evropskom parlamentu pružiti otpor manijakalnim idejama Bajdenove administracije u SAD i uvlačenju Evrope u taj rat, ubrzo će biti jasno. Bilo bi potpuno prirodno da ta nova većina pozove Ukrajinu na pregovore sa Rusijom i da „zauzda" imperijalne težnje NATO pakta. Jer, svaki drugi „plan B" vodi u beznadežni rat. To će, sve dok Ursula Fon Der Lajen bude uticala na Evrospki parlament, biti problem.

Ipak, ključ za oslobođenje Evrope od američke hegemonije, leži u „redukciji" NATO pakta ili njegovoj potpunoj demontaži. To danas, na polovini 2024. godine izgleda nerealno. Jer, NATO alijansa se širi, naoružava i traži načina da troši što više novca svojih članica. Naime, dugo vremena, samo osam od 31 države članice je „ispunjavalo kriterijume", tačnije, nisu davale onih 2% BDP za članstvo u NATO.

Ratne potrebe režima u Kijevu su sve veće, s obzirom na tempo kojim troši municiju, oružje i novac koji dobija sa Zapada, zbog čega „saveznici" predvođeni SAD i EU sve češće prijavljuju nestašice.

U Nemačkoj je bilo separatnih pregovora o mogućem formiranju posebnog fonda za vojne izdatke i pomoći industriji naoružanja, ali je sve to bilo nedovoljno za ratne potrebe NATO pakta koji još nije zvanično u ratu, a kada (i ako) bude, to bi bio kraj njegovog postojanja.

Koliko je tragikomično sve što se dešavalo poslednjih godinu i po dana, govori i „epilog": nemački kancelar Olaf Šolc, potpuni amater kad je vojna industrija (i ne samo ona) u pitanju, našao se u pogonu nemačke kompanije „Rajnmetal", 12. februara ove 2024. godine, a ta bizarna scena koju je snimio foto reporter Fabian Bimmer, postala je predmet opšte sprdnje u javnosti. Jer, Šolc na sve liči, samo ne na nekog vojskovođu.

Ipak, jedan razumni nemački političar (Roderih Kizeveter), ispred Hrišćansko-demokratske unije (CDU), koji se bavi odbrambenim pitanjima, u razgovoru za „Zidojče cajtung", govorio je o realnim troškovima Posebnog fonda za Bundesver: „Potpuno je jasno da nam je potrebno 300 umesto 100 milijardi evra, kako bi nemačka vojska bila osposobljena za rat!"

Kizeveter je pričao i o korupciji, nenamenskom trošenju tih para za krpljenje rupa u budžetu, da državni izdaci za vojsku moraju trajno da se povećaju na dva odsto bruto domaćeg proizvoda i da je to moguće „samo promenom prioriteta i jasnim strukturnim reformama". I finansijski ekspert Andreas Švarc, govori da ova država mora hitno da investira u civilnu zaštitu i zaštitu od katastrofa, i zaštitu od napada na informacione sisteme, više bunkera, mobilnih operacionih sala i poljskih bolnica.

Ukratko, ova neopisiva paranoja izazvana stalnim anglo-američkim izvozom rusofobije, uradila je svoje: prave se planovi za „detaširanje" vojno industrijskih kompleksa na Balkan, gde je Vučićeva Srbija viđena kao idealan kandidat za takvo nešto. Ima već postojeće bivše jugoslovenske vojne fabrike, ima infrastrukturu, ima kadar i slobodno može biti „legitimna meta" u slučaju da Rusija odgovori na napad NATO pakta. Taj „gubitak" ne bi pogodio Nemačku.

Danas Nemačka izdvaja najveće sume (od zemalja EU) kao vojnu podršku režimu u Kijevu, a u svetu je na drugom mestu posle Sjedinjenih Američkih Država. Institut za svetsku ekonomiju iz Kila navodi da je Nemačka do sada Ukrajini stavila na raspolaganje 17 milijardi evra vojne pomoći. Ali, i pored toga, nema dovoljno municije, jer je sadašnje vreme isporuke do 28 meseci. Navodno, nove vojne fabrike bi trebalo to da promene.

Naime, kad je kancelar Šolc u februaru položio kamen-temeljac za nove pogone koncerna Rajnmetal na nekim poljanama oko Lineburga, rečeno je da bi ta fabrika trebalo da proizvede 50.000 artiljerijskih granata, a 2026. čak 100.000. Planirano je da posle toga proizvodnja na godišnjem nivou bude 200.000 granata. Radi se pre svega o granatama od 155 milimetara, ali će se proizvoditi i eksploziv i komponente za raketnu artiljeriju. Rečeno je takođe da će Rajnmetal investirati ukupno 300 miliona evra, u pogonima će raditi 500 ljudi.

Ono što nije javno rečeno, a izvori ovog magazina u Berlinu znaju, to su planovi o sufinansiranju vojnih multinacionalnih korporacija koje će na Balkanu, a pre svega u Srbiji, „razvijati postojeću vojnu industriju kroz privatizaciju kapaciteta", sve za potrebe NATO pakta i „odbrane Evrope"!

Zamenik šefa demohrišćanskog poslaničkog kluba Johan Vadeful rekao je za list „Rajniše post" da bi nemačka vojska mogla da postane kičma konvencionalne odbrane NATO u Evropi, kada bi za to postojala industrijska osnova i zahtevao od nemačke Vlade da „konačno predoči sveobuhvatnu strategiju za jačanje nemačke bezbednosne i odbrambene industrije".

Pre tačno godinu dana, 21. juna 2023. godine, jedan slabo ispraćen događaj, potpisivanje nekakve Deklaracije "Srbija u NATO i EU", otkrio je prave namere Vučićevog režima i njegovog lažno-patriotskog cirkusa kojim se „pokriva".

Preciznije rečeno, ovde je bilo reči o jednoj marginalnoj grupi isto takvih političkih figura i članova nevladinog sektora. Sa druge strane, ovakvih „probnih balona" bilo je i u prošlosti, ali nikada ovako jasno i direktno instruiranih da kažu ono što Vučić misli a njegov režim sprovodi.

Govornici su pomenuli kako je „Srbija sa zapadne strane nove gvozdene zavese, okružena NATO zemljama i neophodno je da postane deo zajedničke evropske bezbednosne politike kroz hitan ulazak u NATO, da bi tek nakon toga postala članica EU, kao i sve ostale novoprimljene članice".

Izvesni Nemanja Milošević, predsednik Političke organizacije „Glas", pozabavio se i „preoblikovanjem javnog mišljenja" i rekao doslovno da su „građani uspavani i opijeni propagandom i da se i političke elite i mediji trude da podrška evroatlantskim integracijama bude sve manja, ponavljajući jedini argument zbog čega Srbija ne može u NATO - bombardovanje 1999. godine", te da je taj argument validan „ako pričamo o pojedincu, nekome ko je doživeo bombardovanje ili izgubio nekog bliskog, ali to ne može da bude argument za državu".

Režim Aleksandra Vučića ovakve i slične stvari progovara iz raznih „trbuha", ali svaka ovde izgovorena reč, proizvod je njegovih misli i namera. Tako je pomenuti Vučićev „trbuhozborac" pomenuo primer Nemačke u kojoj je „najvažniji proces bio proces denacifikacije, koji je doprineo približavanju Nemačke i Francuske i stvaranju ekonomske zajednice iz koje je kasnije nastala EU, kao i ulazak Nemačke u NATO samo 10 godina nakon Drugog svetskog rata".

Na istom mestu i u isto vreme, isti „govornik" je podsetio da je i Jugoslavija iz perioda Hladnog rata izašla kao "najodaniji sovjetski satelit", da bi se već 1953. godine kroz Balkanski pakt sa Grčkom i Turskom, dve NATO zemlje, našla na korak od članstva u NATO, te da je „budućnost Srbije u NATO i EU, jer u vremenu rata u Ukrajini nemamo više šta da čekamo i moramo se opredeliti ka onim uspešnijima i moćnijima".

Ovom neobičnom skupu „nazočio je" i predsednik Političkog saveta grupe građana pod nazivom Građanski demokratski forum, dugogodišnji novinar i spoljnopolitički komentator Boško Jakšić, koji je podsetio je da su sve nove članice EU prvo ušle u NATO i poverile mu svoju bezbednost, pa tek onda u EU.

Ali, ono najbitnije, Jakšić je „sažeo" u dve rečenice: "Mi se dičimo vojnom neutralnošću koju niko nije priznao" i "Mi istovremeno Ukrajinu snabdevamo municijom, ali se pravimo kao da to niko ne zna. Čemu ta mimikrija!?"

Potom je ovaj neverovatni primerak patiniranog, salonskog novinarstva „utvrdio" da je Slovačka postala Detroit Evrope odmah posle ulaska u NATO, kada se u tu zemlju slilo 30 milijardi dolara", i dalje dodao: "Bavimo se Kosovom koje odavno nije srpsko, ali to niko ne sme da kaže. Ulaskom u EU, ta rak-rana srpske politike koja metastazira gotovo četvrt veka, bila bi zalečena, a NATO bi bio garant dugoročne stabilnosti i bezbednosti".

Naravno, kao i drugi spikeri iz režimskih odaja, i g. Jakšić govori ono što Aleksandar Vučić misli a ne sme da izgovori.

U duplom dnu političke kanalizacije sastavljene od SNS-SPS koalicije, nema ničega novog: maltretiraju milione ljudi, isteruju ih na ulice, sprdaju se sa nacionalnim znamenjima, rugaju se kulturnom nasleđu, pozivaju ih na žrtvu, na borbu protiv svega što dolazi sa Zapada, istovremeno dok prave veleizdajničke poslove sa Amerikom, Evropom, NATO paktom i uzgred žive kao antički bogovi sa multimilionskim „patriotskim" provizijama.

Tako je danas, tako je bilo i u ratu devedesetih kad su gurnuli sirotinju i naivne anonimne heroje, uverene da ginu za svoja „ognjišta" a ne za nečije dvorce na Dedinju i jahte na Jadranu.

„Za Srbiju i Kosovo u EU, bez granica, jer nas vezuju ljudsko pomirenje, prijateljska susedska politika i saradnja, i evropska kultura suočavanja i sećanja. Za Ukrajinu, jer je prvi korak u savezničkoj i solidarnoj budućnosti podrška Ukrajini - sankcije Ruskoj Federaciji i bezuslovna vojna podrška Ukrajini", govorio je izvesni Ivan Videnović, potpredsednik političke organizacije „Glas".

Pozvao se ovaj govornik i na Aleksandra Vučića (glavnog inspiratoira, zapravo direktnog naručioca ovavih skupova), koji je više puta rekao da je Srbija vojno neutralna, ali ne i spoljnopolitički, jer je na putu EU integracija. Čulo se šapatom i ovo: "Mi od međunarodnog faktora nismo priznati kao vojno neutralna zemlja, pa se Srbija ne može smatrati neutralnom zemljom...Mi smo samo žrtva hibridnog delovanja strane sile, Ruske Federacije, koja ovom narodu prodaje zablude da bi sa takvim zabludama mogla lakše da trguje na geopolitičkom globalnom tržištu". Takođe, i da je „saradnja Srbije sa članicama NATO-a sadržajnija nego sa Rusijom".

Zašto podsećanje na godišnjicu ovog, na prvi i svaki drugi pogled marginalnog skupa? Pokazalo se (i tek će se u stvarnosti videti) da je sve što je tada rečeno, polako počelo da se sprovodi u delo. Naravno, „ ispod radara" najšire javnosti.

Tako je već 6. marta, 2024. godine, tadašnji državni sekretar Ministarstva odbrane Srbije, Nemanja Starović, na sastanku u Vladi Srbije (u tehničkom mandatu) sa specijalnim izaslanikom SAD za Balkan Gabrijelom Eskobarom, izjavio da je Srbija „a tokom poslednje dve godine imala mnogo sadržajniju vojnu saradnju sa članicama NATO-a u poređenju sa Rusijom".

Potaknuti tom izjavom, novinari „Glasa Amerike" prave intervju sa Starovićem, u kome je on tvrdio da „Srbija nema mehanizam da prati tok izvezenog oružja i municije".

Kako je Starović tih dana boravio službeno u SAD, iskoristio je priliku da tamo naglasi kako „saradnja sa Rusijom nije značajnije razvijana od momenta kada je počeo rat u Ukrajini" i dodao ono što mu je Vučić odobrio da saopšti: "Imajući u vidu novonastale okolnosti, naravno da imamo mnogo sadržajniju vojnu saradnju sa članicama NATO-a u okviru programa Partnerstvo za mir. U krajnjoj liniji, veoma nam je bitna saradnja sa našim susedima. Ako pogledamo geografsko okruženje Republike Srbije, sa izuzetkom Bosne i Hercegovine, sve države su praktično članice NATO saveza".

U međuvremenu, stigle su i vesti iz komande NATO pakta u Briselu, da će „Oružane Snage Bosne i Hercegovine" (OSBiH) biti modernizovane oružjem i vojnom opremom koju c´e im tokom narednih godina dodeliti različite zemlje NATO u nastojanjima da ojača sposobnost BiH da se odupre i suprostavi onome što Zapad prepoznaje kao maligni spoljni uticaj na Zapadnom Balkanu, posebno od strane Rusije".

Svako ko pažljivije prati ono što radi Milorad Dodik (uz direktne sugestije A. Vučića), predsednik srpskog entiteta u BiH, morao je da primeti sledeće: kad god bi ovaj nekadašnji „iskreni" socijaldemokrata zapretrio navodnim otcepljenjem Republike Srpske i otišao u Moskvu da dobije podršku za tu ideju, NATO pakt i čitava zapadna alijansa je izlazila sa novim planovima za vojno jačanje celovite BiH.

Nešto simptomatično u vezi sa tim kazao je predsednik Vlade Federacije BiH, tokom poslednjeg „patriotskog" cirkusa u Beogradu: „Milorad Dodik se uvalio u nešto iz čega je sad teško da izađe!"

A, to mogu biti samo lukrativni poslovi sa Vučićem i njegovom mafijom i neka „čvrsta" obećanja data Vladimiru Putinu lično.

Dana 15. februara, generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg na konferenciji za novinare održanoj u Briselu, rekao je da su ministri odbrane NATO razgovarali o posvećenosti Ukrajini i drugim partnerima koji su u opasnosti, uključujući Bosnu i Hercegovinu, Gruziju i Moldaviju. To je odjeknulo u Sarajevu jer se čulo da je odobrena pomoć „za jačanje" odbrambenih i bezbednosnih kapaciteta BiH, koji se sastoji od devet projekata za odbranu i tri za bezbednosni sistem.

Federalna novinska agencija (FENA), nekoliko dana kasnije, 25. februara, objavila je da se pomoć za sektor odbrane sastoji od neborbenih sredstava prvenstveno namenjenih potrebama jedinica Vojne policije OSBiH i Atomsko-biološko-hemijske odbrane, a navedeno je i da bi vrednost opreme koja treba da bude donirana bila oko 54 miliona dolara.

Prema pisanju te agencije, pomoc´ takođe uključuje taktičku telekomunikaciju, neborbeni transport, vazduhoplovnu medicinsku evakuaciju i sredstva za komunikaciju zemlja-vazduh, kao i sredstva za unapređenje projekata iz oblasti obuke i infrastrukture.

Navodno, ta vojna pomoć ima za cilj da obezbedi razvoj koncepta operativnih sposobnosti OSBiH sa posebnim naglaskom na deklarisanu Bataljonsku grupu lake pešadije (BGLP) koja broji 840 ljudi, što je osam odsto ljudskih resursa OSBiH. Smatrana elitnom formacijom vojnih snaga BiH, BGLP, dobio je ocenu „odličan" na prošlogodišnjoj proceni svoje sposobnosti da radi po standardima NATO, i postala je deo snaga za mirovne misije NATO programa Partnerstvo za mir.

Ta jedinica je inače bila određena da privede Milorada Dodika sudu u Sarajevu, u slučaju otpora njegovog obezbeđenja, no Dodik se samostalno pojavljuje na svim procesima protiv njega.

Takođe, SAD su donirale vladi BiH helikoptere tipa Huey II u vrednosti od blizu 25 miiliona dolara. I tokom prethodnih godina glavna pokretačka snaga za razvoj i opremanje BiH bile su Sjedinjene Države koje su obezbedile obuku i opremu u višemilionskoj (dolarskoj) vrednosti .

U video poruci emitovanoj 1. decembra pretprošle, 2022. godine, američki ambasador u Bosni i Hercegovini, Michael J. Murphy rekao je da će Vašington izdvojiti dodatnih 17 miliona dolara za podršku OSBiH: 5 miliona dolara za infrastrukturu kibernetičke sigurnosti i obuku koja će izgraditi kapacitet i otpornost za odbranu protiv zlonamernih napada na IT mreže ministarstva odbrane BiH i vojske; i 12 miliona dolara za nabavku naprednih simulatora za helikoptere. Dodatnih 23 miliona dolara biće izdvojeno za nove helikoptere Huey II koji bi dodatno modernizovali helikoptersku flotu OSBiH. Sve što je tada obećano, vlada SAD je isporučila.

U toku je jačanje PVO i protivoklopnih sposobnosti, te poboljšanjem vazdušne mobilnosti vojske BiH, zatim, tu su i protivtenkovski sistem Javelin, raketni sistemima kratkog i srednjeg dometa i mnogo toga još. Prema istraživanju Military Ballance za 2023, u BiH se trenutno nalazi 20 sistema PVO 2K12 i svi su okrenuti prema „sever-istok" ciljevima.

Turski oklopni transporteri za OSBiH, koji su dogovorili Ankara i Sarajevo (12. decembra 2022. godine) već su isporučeni.

BiH danas i dalje ima oko 4.020 tona viška municije i minsko-eksplozivnih sredstava i preko 41.000 komada viškova naoružanja, dok značajan izazov za zemlju ostaje status samohodnih raketnih sistema zemlja-vazduh srednjeg dometa 2K12 Kub (SA-6 Gainful), od kojih je 20 još uvek prisutno u BiH, bar prema godišnjem pregledu globalnih vojnih sposobnosti Military Balance 2023 koju je objavio Međunarodni institut za strateške studije (IISS) sa sedištem u Londonu.

Takođe, Bosna i Hercegovina se pridružila NATO programu Partnerstvo za mir 2006. godine, a njen Akcioni plan za članstvo u NATO predstavljen je 2010. godine U.S. Army Europe

Dok NATO forsira svoj plan za modernizaciju vojske BiH, Evropski savet takođe ulaže značajna sredstva u iste svrhe. U junu 2022. mera pomoći u vrednosti od 6 miliona evra dodeljena je Balkanskoj medicinskoj operativnoj grupi (Balkan Medical Task Force - BMTF) koju čine medicinske jedinice iz oružanih snaga Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore, Srbije i Slovenije.

Nakon toga je 1. decembra 2022. godine usledila još jedna odluka Evropskog saveta o donaciji dodatnih 10 miliona evra za podršku OSBiH.

Bosna i Hercegovina se pridružila NATO programu Partnerstvo za mir 2006. godine, a njen Akcioni plan za članstvo u NATO predstavljen je 2010. godine..

Međutim, niske plate negativno utiču na regrutovanje i zadržavanje ljudi. BiH doprinosi misijama EU, NATO i UN, ali oružane snage nemaju kapacitet da se samostalno i samoodrživo rasporede izvan nacionalnih granica. Inventar još uvek obuhvata uglavnom zastarelu opremu sovjetskog i jugoslovenskog porekla, kao i zastarela sredstva zapadnog porekla koja su nabavljena kao polovna u okviru plana „Opremi i obuči" koji je stupio na snagu nakon što se građanski rat u Bosni završio 1995. godine.

Ko god da se sprema za dugoročni rat, trebaće mu najmanje dve do četiiri godine da se za njrega spremi. Norveški ministar odbrane Bjorn Arild Gram, očito u panici, upozorava da "država mora da bude spremna za potencijalnu rusku agresiju čak i nakon završetka rata u Ukrajini!".

A 1.

Pucanje praznom puškom

Jedan stručni izvor govori da NATO ima ozbiljnih problema, da ne mogu da naprave dovoljno municije, nemaju tenkova (Amerikanci uspevaju ali „saveznici" nikako") pa čak ni prese za proizvodnju granata:

„Kad su granate u pitanju, specijalne prese za kovanje proizvodi svega nekoliko firmi u svetu i obično se na isporuku čeka par godina.

Jedna od najpoznatijih fabrika koja proizvodi te velike prese nalazi se u Ukrajini, u Kramatorsku, i pre rata su zapadnjaci od Ukrajinaca kupovali prese i prodavali ih pod svojim imenom. Sumnjam da ta firma još uvek radi, a ako i radi bez čelika iz Azovstala nema presa.

Drugi problem je način proizvodnje zapadnih i ruskih granata. Kapacitet fabrika artiljerijske municije je limitiran snagom peći za zagrevanje, i već pomenutim presama, a to je dug proces traje desetak minuta po komadu i u pitanju su megavati snage, na Zapadu najviše koriste elektro indukcije.

Na drugoj strani, kod Rusa je ostala sovjetska praksa velikih šamotnih peći i mehaničkih presa sa zamajcem, pa kad peći dostignu temperaturu od 1100 stepeni one se više ne gase a otkivci teku kao reka, doslovno im treba manje od 2 sekunde za jedan otkovak (a zapadnjacima oko dva minuta).

Druga stvar je način punjenja granata, Rusi granate pune eksplozivom procesom snekovanja i sam proces punjenja traje nekih 5 sekundi.

Na drugoj strani zapadnjaci svoje granate pune livenim TNT-om i postupak traje i do 12h zato što se, između ostalog, liveni TNT u košuljicama polaže u ogromne bazene (poput onih olimpijskih) gde se hladi.

Dakle, da Zapad uposli sve proizvodne kapacitete od Amerike do Litvanije ne može parirati Rusima u količini otkovanog čelika!"