Niš

U gradu na Nišavi poludeli od struje, pa tvrde da im je svakim danom sve gore

Blagostanje po kineskom kalendaru

Jedini grad u Srbiji koji ima urađenu strategiju razvoja za deset godina - postao je grad torbara. Ko ima dve torbe, jednu sa točkovima - taj je situiran, a ko ne živi po kineskom kalendaru - taj ne zna da živi. Trenutno struje ima - ničija nije gorela do zore!

Miodrag Milojević

Niko u Nišu nema kineski kalendar. Dobar je crkveni, dobar je običan  kalendar. Radivoje, penzioner iz Niša, nosi kalendar u džepu. Zaokružen jedan datum - kineska Nova godina.
- Ne znam šta im je bilo. Bio je veliki praznik. Kinezi sve pokupovaše, petliće, plovke, jaja, sve živo. Kinezi poludeli, ne pitaju za cenu. Samo staneš ispred kineske radnje. Izleću Kinezi, broje pare, čerupaju živinu, leti perje. Vraćaš se ponovo, trčiš u sela...
Podmlađeni penzioner Radivoje vraćao se na biciklu nekoliko puta. Naručivao je živinu iz sela. Mrtve kokoške nije prodavao. Neke su uginule u putu, takve je bacao u kontejner. Samo da Kinezi ne vide i ne čuju? Kad je sledeći kineski praznik? Dogodine u januaru, ranije ili kasnije? Po Nišu se traži prevodilac za kineske kalendare.
Niš je postao grad torbara. I sa periferije, daleke periferije, čak od Niške banje, svako nosi po jednu praznu torbu. Torbu laku, torbu kariranu. Svaki treći-četvrti Nišlija nosi po torbu. Nišlije se stide, žene šalju u grad da se snađu. Neke torbe imaju točkove. Ko ima dve torbe, jednu sa točkovima -  računa se u Nišu da je situiran.
Nišlije ne mogu da zamislim na sudu. Ne znam šta bi oni tamo imali da kažu. Ako je suditi po broju predmeta u sudovima pod jurisdikcijom Okružnog suda u Nišu, građani sa ovog područja, ili imaju veliku muku, ili vole da se sude, ili imaju veliko poverenje u sudove. Najverovatnije da je u pitanju ovo treće!
Okružni sud u Nišu i područni opštinski sudovi imali su ukupno 207. 919 predmeta. Pošto je za svaki sudski spor potrebno dve strane, to znači da je ceo grad veličine Niša prošao kroz hodnike i sudnice. Ovo su izjavili Danilo Nikolić, predsednik Okružnog, i Biljana Miladinović, predsednica Opštinskog suda u Nišu.
Ispred Niša je Aleksinac. Drama u fabrici Betonjerka koja proizvodi betonske stubove za dalekovod. Golema prejebotina, rekao bi Burduš. Koj koga prejebe? Radnici vlasniku zaplenili džip, vlasnik radnicima izneo računar. Trenutno plate obračunavaju na olovku. Radnici, doduše, kažu da je jedan od džipova vlasnik dao radnicima na korišćenje, što se nikada u Srbiji nije desilo. Vlasnik, Slaviša Purić, iz Beograda, angažovao obezbeđenje od četrdeset ljudi, plus psa rase "steford terijer", koji je napravio pravu paniku.
Fabriku Betonjerka čuva trenutno obezbeđenje "Ekstrem sekjuriti". Vlasnik Slaviša Purić je posle štrajka i poništenja privatizacije angažovao obezbeđenje "Sion gard" iz Beograda, vlasnika Zorana Šukovića. U ranim jutarnjim satima, pre pola sedam, beogradsko obezbeđenje izvodi iznenadni napad. Zoran Šuković je oborio jednim udarcem radnika aleksinačkog obezbeđenje. Igor Radivojević, iz "Sion garda", nokautirao je drugog radnika, dok je paniku napravio Slaviša Ilić, i on iz Beograda. Slaviša  u fabrički krug uvodi "staford terijera".
Po svemu sudeći, vlasnik iz Beograda nije mnogo mario za džip, ali  je direktor Slobodan Petrevski izgleda zaboravio nešto od dokumentacije, nešto što je vrlo bitno. Ili, se radilo o skrivenom novcu. Gde su pare - znao je samo Petrevski. Obezbeđenje je napravilo juriš, izgleda samo zato da bi direktor ušao u fabriku. Radnici u štrajku su zabranili Petrevskom ulazak u fabrički krug. Trenutno vlada primirje, na kapiji Betonjerke stoje radnici oba obezbeđenja. "Sion gard" takođe čuva fabriku, radnici obezbeđenja su se pomirili. Uslov je bio da se Beograđani vrate za Beograd.
Vlasnik je u fabriku uložio oko 13 miliona dinara. Polovni kamion, automobil "jugo", viljuškar koji ne radi. Betonjerku je prezadužio kod banaka, a od tih para je finansirao rad svojih drugih kompanija. Na dan raskida ugovora, 30. decembra 2008. godine, fabrika je dugovala 118 miliona dinara.
Sudija za prekršaje iz Aleksinca kaznio je sa 20.000 dinara vlasnika beogradske agencije, Zorana Šukovića i dvojicu njegovih  batinaša. Oni su kažnjeni sa po 8.000 dinara. "Staford terijer" nije kažnjen.
Radnici Betonjerkezahtevaju da zastupnik kapitala bude čovek iz njihovih redova, Goran Banković, referent za obračun zarada. U sumrak krećem na lice mesta. U ravnom polju, ispod autoputa, nalazi se fabrika Betonjerka. Trake autoputa presečene su pletenom žicom. Čuvari autoputa su psi lutalice. Žive u bunkerima duž puta, jedu divljač, domaće životinje, jedu pregažene pse kad, zaslepljeni farovima, nalete na žicu pa se odbiju. Tada automobili gaze zeca, srnu, psa, mačku... Psi se tada goste.
Prolazim pored šarenog, crno-belog psa, koji brani prolaz. Stepenice vode u tunel ispod autostrade. Razbacane flaše umivene prljavom vodom. Ne znam šta se unutra događa. Ono što se vidi, podseća na pravi rat. Radnici obezbeđenja u teget odelima koja u sumrak izgledaju crna. Naoružani. Na niskoj fabričkoj kapiji beli poklopci električnog šporeta. Kao da je neko poprskao krv. Na belom poklopcu šporeta četkom naslikano da je štrajk u toku. Stanje je mobilno. Vidim dvojicu stražara, vidim dvojicu civila. Kapija je niska, visine oko metar.
Prolazim kapiju, pa se vraćam. Gore je već jedna druga firma. U tunelu me, sa jedne i druge strane, sustiže čopor divljih pasa. Možda su me radnici primetili, možda sam im bio sumnjiv. Farovi automobila šaraju autostradom, hvata prvi mrak. Preko autoputa nema naselja, nema ljudi. Navratio bih, ali samo po danu. Nema govora - obezbeđenje će u mraku pucati na sve što se kreće. Ovo je rat. Rat za betonske bandere. Ponovo sam u gradu.
- Šta je bilo?
- Ništa nije bilo, bio je to jedan mali štrajk.
Tako kaže bradati Radašin iz Aleksinca. Radašine, kako se živi u Aleksincu?
- Živi se nekako. Borimo se. Ne damo se ovim dušmanima.
Od čega radnici Betonjerke trenutno žive?
- Od zaliha neprodatih bandera.
- Radašine, vodi me kod prvog radnika Betonjerke.
- Odveo bih te rado. Ali, možda radiš u obezbeđenju. Zajebi, bato. Nikome danas ne verujem. Da je dan, pa i crno i belo...
Možda bi obezbeđenje iz Aleksinca pružilo jači otpor da nije bilo ''staford terijera". U centru grada podijum. Kafići presekli ulicu. Saobraćaj se odvija normalno. Beogradskih tablica nema. Dobro je što ih nema.
Nikada u Nišu nećete videti čoveka u grču. Pakuju se u autobuse, ulaze i izlaze u tišini. Prolazi se, propada se mirno, bez buke i besa. Vlastima to najviše i odgovara. Iz fotografske radnje, iz banke, iz mesare, kafane, iskaču ljudi i trče za kolima. Ili je pauk, ili kazna za parkiranje.
Struje u Nišu ima. Pitanje je samo dokle. Stanari Trebinjske ulice  organizuju protest ispred niške Elektrodistribucije. Traže nov trafo za Trebinjsku ulicu. Nije bilo potrebe za intervencijom. Sami su se postideli i razišli. Kad su čuli ono što su znali. Prosečni potrošač, u ovoj ulici, duguje u proseku 80.000, a 101 potrošač Trebinjske ulice duguje osam miliona dinara za struju.
Radnici fabrike aluminijuma Nisal u bliskom kontaktu sa šefovima. Direktori pogona prilaze i dobronamerno savetuju da "šut s rogatim ne može". Savetuju radnike koji su tužili firmu da odustanu. Poslodavci nude isplatu regresa za 207. i 2008. pod uslovom da se radnici odreknu regresa za 2006. godinu. Radnici kao radnici, neki hoće, a neki neće. Oni koji neće, našli su se u grupi "nedovoljno angažovanih". Radnici su se 25. novembra  prošle godine obratili inspekciji. Inspektorka Slavica Vuksanović još nije posetila fabriku jer su radnici za Božić i Novu godinu bili na kolektivnom godišnjem odmoru.
Direktorka Snežana Vidić kaže da u Nisalu ima 630 zaposlenih i da viška nema. Direktorka čuva radnike od otkaza.  
- Raspoređujemo radnike u druge pogone da ih sačuvamo od otkaza.
Radnici se čuvaju direktorke i otkaza.
Pod uticajem ličnih osećanja pištolj ponekad hoće da opali. Kad pištolj oseti da nešto nije u redu. Počelo je suđenje za pucnjavu u niškom restoranu "Premijer". U kasne sate, aprila prošle godine, stiže Novica Jovanović, vlasnik restorana, sa svojim ljudima. Izbačeni su svi gosti, isključen video nadzor. Povod je, navodno, bio naplaćeni kafanski račun. Tada je Zoran Đurđanović iz neposredne blizine pucao u vrat Luke Toškovića.
I Tošković i Đurđanović tvrde da je pištolj sam opalio. Luka Tošković je izjavio da se ne pridružuje krivičnom gonjenju optuženih. Kako da ih goni? Ostatak života provešće u invalidskim kolicima. Zašto da ih goni? Pištolj je sam opalio. Pištolj je zaplenila policija. Šta može čovek u invalidskim kolicima? Bolje mu je da sedi miran, da se drži kolica. Kolica, jednom kad krenu, teško se zaustavljaju.
Krizni štabovi isterali direktora, a danas ga mole da se vrati. Niteks, niška tekstilna industrija, na putu oporavka. Godine 2001. kada su krizni štabovi oterali večitog direktora, Mileta Novakovića, Niteks je vredeo 30 miliona evra. Danas vredi - tri miliona evra! Novaković, profesor  Tehnološkog fakulteta u Leskovcu, kaže:
- Investicije su potpuno promašene. Pogon, u koji smo uložili 12 miliona evra, pretvoren je u staro gvožđe. Unošene su zastarele mašine. Popravljane su tako što su skidani delovi sa drugih postrojenja.
Većinski vlasnik, Đorđe Nicović, sad nudi bivšem direktoru vlasnički udeo od 25 odsto, da bi ostao. Mile Novaković je optimista:
- Namenska proizvodnja za vojsku, MUP, može da održava fabriku, ali je njena  budućnost u eksluzivnoj garderobi.
Vlasnici dela firme koji su snabdevali vojsku, policiju, trenutno su u zatvoru. Nudili su Niteksove uzorke, posle toga su uniforme kupovali u Kini i isporučivali šljam. Da bi se uništila jedna tekstilna industrija ne treba više od godinu dana. Samo je Niteks bio toliko moćan da podnese osam godina uništavanja. Niteks se sada zove Irva.
Vrednost zaliha u Niteksu Agencija za privatizaciju procenila je na četiri miliona evra. Vlasnika je sačekalo 500.000 evra. Kuda je nestalo 3,5 miliona vra? Ko je pokrao? Ko to zna? Vlasnik kaže, ako ne laže...
Milan Kljajić, direktor Niteksa, tvrdi da se štrajk ne isplati. Radnici se ne razumeju u pare. Pre Nove godine nuđeno im je više, oni su se opredelili za manje. Pored toga, izgubiće i dve i po palate za dva i po meseca štrajka. Direktor kaže da su zahtevi radnika bili opravdani i ponašanje korektno, ali se pokazalo da će štrajkovi uništiti proizvodnju.
Niš će biti grad budućnosti! Ovo je izjavila Lihtija Ramirez, arhitekta, šef kancelarije UN HABITAT u Beogradu, počasni građanin Niša. Niš je jedini grad u Srbiji koji ima urađenu strategiju razvoja za deset godina.
- Nišlije će, duboko verujem, živeti u gradu blagostanja. Niš ima specifičan mentalitet. Vi, ili ste najboji, ili ste najgori.
Nišlije trese struja:
- Struja, struja! Kako da platimo struju? Blagostanje ćemo dočekati u mraku. Videli smo blagostanje za kinesku Novu godinu. Kad Kinezi pokupovaše, kad pojedoše pernatu živinu!
Nijedan račun za struju nije platila Lihtija Ramirez. Otišla je tiho kao što je i došla. Ostavila je blagostanje.
Razgovaraju Burduš, pecaroš na Nišavi, i Vidan, kapetan u penziji.
- Sad se Smiljko Kostić i Zoran Živković takmiče. Smiljko nije teo da potpiše, znao je šta ga čeka. Živković otišao u Ameriku, sve potpisao. Predao Duvansku industriju. Sad isterani ljudi, 90 posto isterali. A plate,  još nisu kao kod Smiljka. Smiljka oterali, pretili da ga apsu...
Veliki crveni krug i u njemu ništa. Niš je crveni grad. Na 500 metara  crveni venci suve paprike.
- Šta je ovo, bako?
- To ti je za čaj. Dobro za zdravlje. Ovo ti ja žalfija, ovo je kamilica. Cena, džabe, 20 dinara. Ne, ne suši se to na sunce. Na sunce će pobeli. Mora u lad...
Vidim kroz izloge da se u Nišu prodaje hleb od 20 dinara. HASAP  je  skraćenica koja garantuje evropsku ispravnost namirnica. Nišlije nemaju za hleb, pekari to koriste.  
- HASAP! Beži, bre, nije to za Niš! Sirotinja mora da jede, ispravno, neispravno...
Niš je grad koji pod kontrolom drži svoje ludilo. Ne znam kako, ali ja im se divim. Niš nije lud ko struja, ljudi su mirni, gavran im na ruke sleće. Niš je poludeo od struje, ceo narod trese struja. Bio sam u Nišu. Bilo je i struje. Okrenuo sam se za Nišom, za izgubljenim gradom. Radi ulično osvetljenje. Trenutno, struje ima. Ničija nije gorela do zore! Ko ne živi po kineskom kalendaru taj ne zna da živi.

Niš je malo veće selo za Skoplje

Po Nišu pričaju da je svakim danom sve gore, ali nije tako. Makedonac iz Skoplja je vozom stigao u Niš. Opasnim vozom, noćnim što iz Skoplja polazi u osam sati, a u dva- tri iza ponoći je u Nišu. Četiri  puta je  putovao u Niš za godinu i po dana. Nisu ga opljačkali, niko nije potezao pištolj. Privlači ga Niš:
- Majka mi je Nišlijka. Tri meseca, celo leto sam proveo kraj Nišave, sa ribarima. Ljudi su me lepo prihvatili.
Kako je u Skoplju?
- Isto kao ovde, katastrofa. Katastrofa! Mladi, lom, ludnica! Uveče, kad se vraćaš preko Tursku čaršiju, ima Boga da moliš da živ stigneš kući. Ubiće te za 20 evra. Ludnica, ludnica, šta da tri kažem! Skoplje je sada milionski grad. Niš je malo veće selo za Skoplje. U Skoplje mož da kupiš inspekciju za 100 do 300 evra. Staviš kiosk na dobro mesto, centar grada. Za godinu dana ćeš da izvadiš i kiosk i za sebe da zaradiš i da kupiš drugo, bolje mesto! I da kupiš druge inspektore.
Makedonac je mlad čovek, dobar čovek. Makedonac obilazi dedu. Deda u Nišu ima stan, ima vikendicu. Obilazi dedu, ne čeka da deda umre, deda ne umire, deda je dugovečan. Makedonac poznaje Niš. Zašto mu Burduš priča o noćnom životu?  
- Dođeš uveče, s ovu stranu mosta su ti pederi, s druge strane mož da dobiješ pičku. Tam su ti muški, tam su ti ženski, pa biraj šta ti je merak! Biraj, Makedonac!