Klot-frket

 

A šta da radim kad odu prijatelji moji...

 

Dugo već ne razvijam digitalne fotografije. Ne samo zbog novca nego i što je lepše pregledanje kroz ekran. Nedaleko od tog sicilijanskog fajla stoji zabačena moja fotka sa jednog od poslednjih zajedničkih gostovanja sa Oljom... Nisam stigla ni da se oprostim od Olje Ivanjicki. Dogovarale smo se da joj dam klavir za njen muzej... Sećam se kako je tog prolećnog poslepodneva mirisao vazduh u Beogradu i sećam se sveg Oljinog prstenja na levoj i desnoj ruci. Sećam se i topline njenog zagrljaja kada mi je u maju okačila lentu oko vrata... I kako je bila lepa i otmena u zelenom i kako sam sasvim glasno u sebi razmišljala kako poseduje ključ večne mladosti. Olja je dokaz da starenje ne postoji ako znaš tajnu, mislila sam...

 

Isidora Bjelica

 

Tri sata je ujutru... Upravo sam ispratila moju prijateljicu Oliveru Katarinu, posle višečasovnog uživanja u razgovoru, i setih se da nisam napisala kolumnu za Tabloid. Da ne bih naljutila mog dragog urednika, gospodina Brkića, koji jedini još u ovim teškim i bednim vremenima uspeva da uredno isplaćuje kolumnističke honorare, odmah sedoh za kompjuter...

Čitam sutrašnje vesti da vidim ko je uhapšen, ko ubijen, ko će tek biti uhapšen... i onda odjednom shvatim da mi je muka od sutrašnjih i današnjih vesti. One su uvek isto neobećavajuće, krajnje depresivne, a to je nekako u potpunoj suprotnosti sa onom razdraganošću koju sam osetila u višečasovnom razgovoru sa mojom Oliverom koju toliko volim i koju, nažalost, zbog jezive životne egzistencijalne trke, moje i njene, ne stižem da viđam toliko često koliko bih želela...

Onda shvatim kakva je to blagodat i radost, privilegija i sreća, moći slušati je i zagrliti je... Prebrajam po glavi moje drage prijatelje i shvatam da moram naći više vremena za njih...

Polako ali sigurno, onaj Beograd, onaj lepi grad koji je velik zbog ljudi koji ga takvim čine, se prazni...

Sve više je dosadnih političara, narcisa i kurvara... Još dosadnijih nazovibiznismena i njihovih plastičnih pratilja... Tridesetak nazoviintelektualaca, patološko-profiterskih anti-Srba medijski terorišu državu dočekavši svojih pet minuta... Ali, zapravo me to više i ne nervira. Okrenem kanal, ne slušam ih, nego... nedostaju mi oni koji su činili Beograd centrom sveta...

Nedostaje mi Tirke da sa njim na brzinu u Klubu književnika kolumnistički tranžiram baš te intelektualne onaniste i lažnjake. Da mi se on požali na svoje tužbe, a ja njemu na moje... Pre neko veče dok sam sedela u Klubu sa prijateljicama, odjednom mi se od jednog čoveka u  uglu učini da je on; ustala sam i potrčala, a onda se zaledila i zastala... Pa, Tirke je sa one strane stvarnosti, više nikada neću moći da slušam njegove virtuozne komentare i ostaje mi samo da prevrćem nesortirane uspomene naših razgovora. Gledam fotografiju sa našeg jedinog zajedničkog porodičnog letovanja na Siciliji: on stoji nasmešen, mrzi ga da se fotografiše, i drži cigaretu u ruci... Sećam se da je tada raspravljao sa Nebojšom o tome da li je Klint Istvud pobenavio...

Dugo već ne razvijam digitalne fotografije. Ne samo zbog novca nego i što je lepše pregledanje kroz ekran. Nedaleko od tog sicilijanskog fajla stoji zabačena moja fotka sa jednog od poslednjih zajedničkih gostovanja sa Oljom... Nisam stigla ni da se oprostim od Olje Ivanjicki. Dogovarale smo se da joj dam klavir za njen muzej... Sećam se kako je tog prolećnog poslepodneva mirisao vazduh u Beogradu i sećam se sveg Oljinog prstenja na levoj i desnoj ruci. Sećam se i topline njenog zagrljaja kada mi je u maju okačila lentu oko vrata... I kako je bila lepa i otmena u zelenom, i kako sam sasvim glasno u sebi razmišljala kako poseduje ključ večne mladosti. Olja je dokaz da starenje ne postoji ako znaš tajnu, mislila sam...

Onda nedaleko od te fotke, jedan zagubljeni folder na kome piše Rim... Ali to nije bilo koji Rim, to je Rim u kome smo se poslednji put družili sa Dragošem... Sećam se kako je bilo prokleto hladno u Rimu. On je došao po nas u mali hotel pored železničke stanice, bio je u svom otmenom braon kaputu i šeširu... Trudio se da nam ispriča sve tajne svakog kamena, mosta, zgrade, spomenika pored koga smo prolazili. Ja se sećam da sam se smrzavala i da sam ga stalno zapitkivala neka potpitanja i on je na sva znao odgovor... Uveče nas je vodio u klub ljubitelja lule... Onda se dugo raspitivao šta ima novo u Srbiji i oči bi mu poprimale sasvim raznežen izraz... Bio je već bolestan i niko kao on nije se tako hrabro i otmeno nosio sa tim teretom... Uvek je imao stila, pa čak i u ovoj situaciji u kojoj je bukvalno otimao od bolesti pravo na svoj ponos i otmenost...

Onda odnekud izniknu fotografija sa moje davne i poluzabranjene promocije "Verenice ratnog zločinca". Prerano sam napisala roman protiv Haga pa ga je tadašnja Miloševićeva vlast de fakto bunkerisala... Bilans je jeziv. Od govornika, mrtvi su svi izuzev dvojice. I Dragoš. I moj kum Nebojša Glišić. I Zlatko Krasni. I moj dragi prijatelj Moma Dimić, koji je otišao zaista suviše tiho i neopaženo, bez odgovarajućeg pozdrava od beogradskog establišmenta...

Mrtav je čak i izdavač, moj veseli Vesmark, koji je godinama tajio od mene da mu je policija upala u stan i pretila zbog te knjige...

Odlaze svi koji vrede... Nekako ubrzano... i moj omiljeni student, onaj nežni i suptilni Vuk Pavlović koga sam tačno pre godinu dana srela na obodu Botaničke bašte u rane jutarnje sate... Smeškao se držeći devojku ispod ruke i nisam sama poverovala u glasine da je bolestan...

O, Gospode, kako taj čarobni, umetnički, duhoviti, nestvarno lep Beograd prelazi sa one strane stvarnosti... Odjedanput mi u pramenovima ispadaju fotografije dragih ljudi koji su tako naglo i prebrzo ostavili ovaj grad... Branko Vukojević otišao je tako mlad, a ja ga još uvek držim u svom sećanju, svežeg i ponosnog, u kaubojskim čizmama, dok nam priča o Džonu Fordu...

A onda fotografija koja najviše boli, nasmešen i mlad u svojoj, u našoj, diplomskoj predstavi u Ateljeu Vidan Bunuševac u ulozi mladog Marksa... Kako raskošno talentovan, kako preterano osećajan, naš, Kostin, mali Vidan koji blista u svojoj predstavi koja je trebalo da bude antre u njegov svet odraslih... Ne mogu više. Zatvaram kompjuter, zatvaram sećanje, i vraćam se triviji vesti...

Potpuno malaksala od tuge shvatam da je bolje da sam pisala o nekom drkadžiji političaru, o nekoj svetoj kravi iz nevladinog sektora, o zakonu o informisanju, o bilo čemu trivijalnom i surovom, jebi ga, manje boli...

 

 

 

Bez dlake na jeziku

 

Dosada

 

Sve više je  dosadnih političara, narcisa i kurvara... Još dosadnijih nazovibiznismena i njihovih plastičnih pratilja... Tridesetak nazoviintelektualaca, patološko-profiterskih anti-Srba medijski terorišu državu dočekavši svojih pet minuta... Ali, zapravo me to više i ne nervira. Okrenem kanal, ne slušam ih, nego... nedostaju mi oni koji su činili Beograd centrom sveta... Nedostaje mi Tirke da sa njim na brzinu u Klubu književnika kolumnistički tranžiram baš te intelektualne onaniste i lažnjake.