Nekrolog
Zrenjanin,
nekadašnja prestonica budućnosti, propada zajedno sa jednim propalim montiranim
suđenjem
Grad
koji su ubili
Bivši gradonačelnik
Zrenjanina Goran Knežević oglasio se u javnosti, odgovarajući, iz zatvora, na
pitanja novinara dnevnog lista Pravda.
Njegovi odgovori, razmišljanja i zaključivanja, koji su utemeljeni
na nespornim činjenicama, izazvali su paniku u okruženju Borisa Tadića i
njegove organizovane kriminalne grupe. Gospodin Knežević je naveo razloge zbog
kojih je uhapšen, i najavio kakva sudbina očekuje Srbiju, i kakva je uloga
Borisa Tadića, kojeg Knežević opisuje kao mrtvog puvala koji separatističkoj kliki iz Novog Sada širom
otvara vrata. Naš saradnik Arpad Nađ opisuje razmišljanja mnogih građana iz
Zrenjanina, koja su često saglasna da je Zrenjanin danas jedan mrtav i žrtvovan
grad, opet uz aminovanje Borisa Tadića
Arpad
Nađ
Razvoj grada Zrenjanina nije zaustavljen. On je onemogućen. Grad Zrenjanin je unazađen za najmanje jednu deceniju.
Umesto da se 2013. godine uvrsti u razvijene evropske gradove, kako je
Strateškim planom razvoja bilo utvrđeno, umesto da se u istom
roku u potpunosti likvidiraju nezaposlenost i siromaštvo,
umesto da se iskoristi probuđeni optimizam i ozbiljna
perspektiva mladih ljudi da svoju budućnost nalaze u svom
zavičaju i svojoj domovini - sve je vraćeno na početak, u devedesete godine.
Dvogodišnjom realizacijom planom utvrđene dinamike, pokazao je da
može i brže. Zrenjanin većina građana
opet doživljava kao mrtav grad. Veliki broj najavljenih grinfild investicija, za čiji je dolazak uloženo mnogo napora i znanja,
otkazan je, a i za one koje su bile zaključene,
ugovori su "sporazumno raskinuti". I sada se, umesto
priliva, vraćaju sredstva uplaćenih rata.
Ostale su jedino ranije realizovane investicije, čiji
se plodovi i te kako osećaju. Uposleno je nekoliko
hiljada radnika, prihode od njih ubiraju opština
i država, a izvozni bilans je više nego pozitivan.
Zato nije ni čudo što
se "strvinari" i oko tako početnog uspeha
realizacije Strateškog plana, koji je anuliran, bore da ga
prisvoje, da sebi pripišu zasluge, iako su ga najčešće otežavali i kritikovali.
Predsednik Izvršnog veća
Vojvodine, bez imalo stida, otvara neprivredne objekte (sportska hala,
Medicinska škola...) čije je početke kritikovao, a završetke dugo onemogućavao. Sada ih, mada se radi o neprivrednim objektima, proglašava istorijskim za grad Zrenjanin, ističući svoju ogromnu zaslugu za njihovo nastajanje.
I industrijske zone se sada, posle godinu dana i teških
optužbi njihovih stvarnih stvaralaca (zločinačkih grupa), od najviših koalicionih zvaničnika proglašavaju najvišim
razvojnim dometom grada, i uspeh svojih mediokritetskih kadrova, koji su ih u
najtežim trenucima održali i razvijali (kao da su ih za ovo
vreme i mogli uništiti kao ostale delove Plana).
Kroatizacija
privrede, sredstvo separatizma
Bivši gradonačelnik Goran Knežević više puta je od domaćih i stranih relevantnih faktora zvanično
proglašavan za najboljeg predsednika u Srbiji, za gradonačelnika
sa vizijom, sa nizom pohvala i nagrada, a njegov grad za grad budućnosti. Od Svetske banke - zbog racionalno organizovane i
efikasne uprave, načina postavljenih i organizovanih
industrijskih zona, i najpovoljnijih uslova za strana ulaganja - rangiran je na
prvom mestu u Srbiji.
Zato je Zrenjanin, od 11 miliona evra od Evropske zajednice namenjenih za
izgradnju infrastrukture u industrijskim zonama u Srbiji, dobio 4,5 miliona ili
preko 41 posto.
Uprkos tome, uprkos ogromnim prihodima koji su pristizali opštini prodajom ritskog kao građevinskog zemljišta stranim investitorima, po unapred utvrđenoj
ceni od 6 evra po kvadratnom metru (60.000 po hektaru, iako se hektar privatne
obradive zemlje na tim područjima može kupiti od dve do dve i po hiljade), uprkos izvoznim prihodima od izgrađenih objekata i nekoliko hiljada zaposlenih radnika od koliko se sada
prihodi ubiraju, bivši gradonačelnik
se, sa svojom "zločinačkom
grupom", tereti za zloupotrebu položaja, oštećenje grada i pribavljanje lične koristi i koristi
investitorima. Jer, građevinsko zemljište nije prodavano putem tendera, jer bi se, možda,
dobilo i više!
A gde se to za ustupanje građevinskog zemljišta u industrijskoj zoni - sem oglašavanja, unapred određene cene građevinskog zemljišta
sa infrastrukturom, i opredeljenja za određenog
investitora u skladu sa ekološkim, kadrovskim,
sirovinskim i drugim odgovarajućim uslovima - raspisuje
konkurs?
U najvećem broju gradova se daleko skuplje zemljište
investitorima ustupa besplatno, a od države
se traže sredstva za izgradnju infrastukture. A
ne kao u slučaju Zrenjanina, gde je od prodaje, pored izgradnje infrastrukture, ostajalo
i za budžet opštine.
Uspeh i ubrzani razvoj grada, uspeh tima oko gradonačelnika kao vrhunskog menadžera da grad pokrene iz
mrtvila, ulije optimizam među građane i veru da se donetim strateškim planom do 2013.
godine može likvidirati nezaposlenost, a grad dovesti do nivoa razvijenog evropskog
grada, određene pokrajinske strukture dočekale su na nož. (Za dve godine je smanjen broj nezaposlenih, od 18.000 za trećinu, a grad počeo da živi
novim životom.)
Autonomaško-separatističkom klanu nije išlo u račun da se u Vojvodini stvara drugi snažan
industrijski i kulturni centar, što bi bila ozbiljna brana
separatizmu, pogotovo kada su se čuli glasovi o Banatu
kao posebnoj, ekonomski i kulturno autohtonoj regiji.
Potpisivanje ugovora o rekonstrukciji i proširivanju
aerodroma u Ečki sa renomiranom stranom firmom Viziomer iz Austrije,
osnivanju pilotske škole i izgradnji fabrike lakih aviona,
bio je poslednji gradonačelnikov "bezobrazluk" koji nije smeo da prođe. Goran Knežević je morao biti likvidiran, ili pripremanim atentatom ("Sve je bilo spremno da se to desi")
ili uhapšen - politički i moralno diskreditovan. Ugovor sa Viziomerom
je raskinut pritiskom sa strane, i ne samo taj, pa sad opština mora da vraća već
uplaćena sredstva za kupovinu građevinskog zemljišta.
Za pokrajinsku autonomaško-separatističku koncepciju o izgradnji Vojvodine kao države,
kojoj se bivši predsednik DS-a Pokrajine Goran Knežević energično suprotstavio, i zbog toga, bez podrške
Glavnog odbora Demokratske stranke, bio prinuđen
da podnese ostavku, prihvatljivija je bila kroatizacija vojvođanske privrede.
Dakle, kupovina iz rata preživelih a jakih preduzeća, privatizovanih po Zakonu iz devedesetih godina prošlog veka, bez učešća
države i direktnih investicija. Jak hrvatski lobi, u i oko Izvršnog veća Vojvodine i Kapitalnog fonda, kome se i predsednik Izvršnog Veća Bojan Pajtić priklonio i stavio na čelo
(da li u nostalgičnom zanosu za starim austrougarskim
konceptom?), uspeo je da u Vojvodini čitava
mreža preduzeća pređe u vlasništvo hrvatskih biznismena, nezavisno od toga što
iz ove zemlje tamo ne može ni investicija na ledini
da prođe.
Dva velika zrenjaninska preduzeća su karakterističan primer kroatizacije vojvođanske privrede, gde je,
naročito kada je reč o Fabrici ulja Dijamant,
oprana najveća pljačka na Balkanu. Ovaj gigant zbog svoje strukture proizvoda, konjunkture i špekulativnog poslovanja, dočekao je demokratske promene
kao jedno od najvećih i najakumulativnih preduzeća, ne samo u Srbiji.
Privatizovan po Zakonu o privatizaciji iz devedesetih godina, direktor je,
uz pomoć užeg rukovodstva Preduzeća, uspeo da, špekulativnom podelom akcija i sopstvene Dijamant banke putem
kredita, inflacije, a potom njene likvidacije, ostvari većinsko vlasništvo nad ovim gigantom.
U podesnom trenutku, bez obzira na pritužbe
i dugi istražni postupak o pljački, gazda- direktor Savo
Knežević ustupa svoje većinsko vlasništvo biznismenu iz Zagreba, za nepoznatu cenu u kešu!
Sve istražne i stranačke linije su podmazane, istražni postupak je zastareo, a ogroman profit se sada odliva u Hrvatsku.
Veliku zaslugu u ovom konkretnom slučaju
ima advokat Predrag Grgić iz Zrenjanina, saplemenik i lični prijatelj novog vlasnika Ivice Todorića, kao isturena ruka lobija iz Novog Sada.
Nepoznato je koliko je on, kao posrednik - u kešu i akcijama - za to dobio,
ali je poznato da je devizni keš od Todorića donosio za izborne kampanje, i da sigurno ni on ni njegovi nalogodavci iz
Pokrajine nisu ostajali praznih šaka.
Vojvodina
mafija ili mafija u Vojvodini
U Zrenjaninu više niko ne pominje Dijamant, Fabriku
radijatora, Ideu, jer su mafijaši uspeli da usmere pažnju na
drugu stranu, da okrive razvojni tim grada na čelu
sa bivšim gradonačelnikom Kneževićem, a da Grgića u karijeri vinu do, za
njegove kvalitete, neslućenih visina. On je sada, uz
još neke korumpirane kompanjone oko sebe, sve i sja u gradu. I za izbore novog
predsednika DS-a predložio je sebe, jer svi ostali kandidati moraju da otpadnu,
nemaju, kako se kaže, prohodnost do predsednika stranke kao on. Zato je
opštinska uprava narasla za pedesetak novih službenika - supruga policijskih
inspektora, svojih i iz koalicionih stranaka rođaka,
svastika, ljubavnica...
I iza pokretanja i montiranja građevinske mafije u Zrenjaninu stoje autoritativna imena
iz Pokrajinskog separatističkog klana, a neposredni
realizatori su mešetari i organizatori iz Zrenjanina na čelu s Predragom Grgićem, koji su jedva dočekali da skidanjem gradonačelnika ostvare svoje lične ciljeve i ambicije.
Među zainteresovanim za građevinsku parcelu u centru
grada, odakle je krenulo seme afere o građevinskoj mafiji, kao posrednik za slovenačku firmu bio je i visoki pokrajinski funkcioner Modest Dulić. Pošto je nije dobio, između ostalog i zbog objekta
protivnog urbanističkom planu, visoka provizija je propala.
I njemu i njegovom nekadašnjem sportskom kolegi. Na
toj parceli je začeta, a zatim upakovana gradonačelnikova građevinska mafija sa svim dodatnim sumnjivim delima u javnim preduzećima,
javnim nabavkama i slično.
Hapšenje "kriminalne grupe" na
čelu sa gradonačelnikom Goranom Kneževićem vrlo smišljeno je pripremano,
izvedeno je uz unapred organizovan, dotad neviđen,
demokratskom društvu neprimeren policijsko-medijski linč. Mediji su danima horski iznosili neprimerene kvalifikacije, teška krivična dela sa već utvrđenim
visinama zaprećenih kazni, izricanje osuda i presuda, moralno blaćene
ponižavajućim kvalifikativima, i to uglavnom u takozvanim ozbiljnim, objektivnim
medijima. Nažalost, nekih od tih kvalifikacija istražni
organi i dalje se drže, nezavisno od istine i prikupljenih
dokaza. Na tim praznim, neosnovanim kvalifikacijama, Kneževića već godinu dana drže u pritvoru.
Pored njega, u bespravnom stanju nalazi se još preko dvadesetak okrivljenih
aktera "zločinačkog udruživanja", obespravljenih, moralno degradiranih, sa oduzetim pasošima i nemogućnostima da uspešno
obavljaju svoju delatnost, a u stvari su većinom
samo kolateralna šteta iskonstruisane optužbe gradonačelnika.
Žalosno je što se ovakvim mafijaškim nastupom svaki razvojni
tim grada ili opštine može
proglasiti zločinačkim udruživanjem, ako to nekom (u ovom slučaju vojvođanskom autonomaškom klanu DS-a) ne odgovara ili mu
povređuje interes, i sujetu pojedinaca.
Za Zrenjanin je to već
odavno praksa, pa je ovaj grad sa tolikim brojem mafija: živinska, da bi se uvozila živina iz Ptuja i ko zna odakle, carinska
sa najmanjom carinarnicom, još sa nezavršenim ishodom, afera Dragić, građevinska
mafija, zločinačko
udruživanje i sl. Ili je Zrenjanin najkriminalniji grad u Srbiji, ili ima
najpronicljivije policijske inspektore, ili se iz posebnih razloga atakuje na
ovaj miran, višenacionalni grad? Građani Zrenjanina bi morali da
se zapitaju, šta su Bogu zgrešili?
Iz zrenjaniskog primera mogu se izvući i neka opštevažeća pitanja, kao: "Da li Vojvodina ima svoje mafije ili mafije imaju Vojvodinu"?
Intrige
sitnih cinkaroša
Građane
Zrenjanina sa kojima sam razgovarao muče mnoga pitanja. Izriču ih sve glasnije:
Zašto se veruje spletkama mešetara, cinkaroša, a ne
konkretnim rezultatima, dokazima i stotinama ispitanih svedoka i veštaka u Specijalnom sudu i u Zrenjaninu (ne baš
bez prisile), od kojih niko gradonačelnika nije teretio?
Zašto se veruje ljudima istinski sklonim korupciji, koji su odmah po hapšenju gradonačelnika namirili svoje interese i
ambicije u zapošljavanju i napredovanju, a ne činjenicama i overenim rezultatima?
Zašto se cinkarenje, za koje
smo mislili da pripada istoriji, vraća u sistem i danas
više vrednuje od poštenja, uspešnosti
i rezultata rada? Zašto niko iz zvanične politike ne reaguje na nepotizam koji je neosporan i koji u znatnoj meri
utiče na orijentaciju Pokrajine?
Zašto i po čijoj se volji krivična dela zasnovana na sumnji
i lažnim optužbama, bez prethodno utvrđenih dokaza, stavljaju u
nadležnost Specijalnog tužilaštva,
a stvarne, dokazive i enormne pronevere i pljačke,
opštinskim sudovima, odbrani sa slobode, a često
i bez procesuiranja?
Zašto se pljačka veka - najveće i najakumulativnije vojvođanske fabrike, Fabrike ulja Dijamant u Zrenjaninu, predade u
ruke strancu, i ne samo ona, bez dinara državi, a posrednik, Predrag Grgić,
pored finansijske koristi, nagradi sa visokim položajima i društvenim
priznanjima, članstvom u Upravnom odboru JP Srbijagas, predsednik
Republičke izborne komisije...
Zašto se Demokratska stranka,
i niko od stranačkih rukovodilaca, gradonačelnikovih drugova i poslanika sa kojima je delio i dobro i teškoće, ne zainteresova za istinu? (Možda zbog "partijske discipline", straha, diktata...)
Zbog čega se niko od njih ne usudi da zatraži objašnjenje, formiranje skupštinskog anketnog odbora da istraži istinu, jer je značajna banatska opština, s gradom budućnosti, praktično bačena pod noge, unazađena za najmanje deset godina?
Navire i pitanje zašto se tek sada predsednik i
rukovodstvo Demokratske stranke suprostavljaju paradržavnosti i Statutu Pokrajine, a nekadašnjem predsedniku pokrajinske organizacije DS-a, kada se suprotstavio
separatističkoj koncepciji, Glavni odbor Stranke nije pružio
podršku? Naprotiv, podržao je separatistički klan, a Goran Knežević je, u nemogućnosti
da se izbori za svoju koncepciju privrednog a ne razvoja državnosti Vojvodine, odlučio da podnese ostavku.
Zašto se ne ispita koji su razlozi tako grčevite borbe za viši stepen autonomnosti - za
samostalnost, ili za Kapitalni fond, koji se nemalim delom preliva u Novi Sad i
privatne džepove. Nije li upravo razlog Kneževićeve tragedije što je spoznao autonomaško mafijaštvo
oko Fonda za kapitalne investicije, u
sprezi sa građevinskim firmama, te je pripremljenom "metku u cevi" za
njegovu likvidaciju, alternativa bila hapšenje,
politička i moralna diskvalifikacija?
Da li je eksploziv iz pronađenog
arsenala u kući savetnice predsednika Izvršnog veća, što ostade maltene nezapaženo, a predsednik ne nađe za shodno ni izjavu da da, a kamoli da podnese ostavku, trebalo da posluži izvršavanju egzekucija i nekih od antiautonomaških
demokrata?
Glas iz bunara
Predrag
Grgić, advokat iz Zrenjanina, Hrvat po nacionalnosti, aktivno je radio na
hapšenju Gorana Kneževića. Odmah
je zaboravljena njegova uloga u prodaji fabrike Dijamant, a on je unapređen u predsednika Upravnog odbora Srbijagasa, dobio je stan u Novom
Sadu i platu predsednika Republičke izborne komisije.
Kada
je g. Grga izabran za
predsednika RIK-a, izjavio je da "Gorana Kneževića voli ko rođenog
brata, i da bi za njega i u bunar skočio."
Ekskluzivno:
Goran Knežević iz pritvora Specijalnog suda
Vojvodina
na putu secesije
Bio je lider Demokratske stranke u Vojvodini i gradonačelnik Zrenjanina,
svojevremeno proglašen za najboljeg u Srbiji, ali je javnosti ipak postao
najpoznatiji kada je pre godinu dana spektakularno uhapšen u akciji suzbijanja
"građevinske mafije". Već tada se govorilo o hapšenju s političkom
pozadinom, a nešto kasnije ta teza dobila je potvrdu i u sudskim spisima.
Goran Knežević, koji je u iskazu pred Specijalnim sudom objasnio da je
izložen pokušaju političke, stručne i lične diskreditacije, na kojem radi Bojan
Pajtić i njegovo okruženje, ekskluzivno za dnevni list "Pravda"
razotkriva kako Demokratska stranka svojom politikom vodi ka secesiji
Vojvodine.
"...Čanak i Pastor su privrženiji Srbiji od Bojana Pajtića.
Transfer nadležnosti sa republike na pokrajinu i jačanje pokrajinske
administracije prema predloženom statutu je štetno po unutrašnjost Vojvodine.
Moje hapšenje pokazuje koliko su vojvođanski indipendisti snažni, ali i
koliko je centralna vlast u Srbiji nesposobna.
Kao i svi secesionisti, tako i ovi vojvođanski najveću surovost pokazuju
u obračunu s neprijateljem u sopstvenim redovima... Bojan Pajtić u
Vojvodini igra ulogu Mila Đukanovića, a Nenadu Čanku je namenio političku
sudbinu Slavka Perovića...".
Zar vojvođanski
indipendisti, kako ih Vi zovete, mogu da utiču na rad i odluke Specijalnog suda
u Beogradu, Vrhovnog suda Srbije, tužilaštva, policije?
- Oni direktno - ne. Međutim, ako želite da razbijete Srbiju, najlakše i
najjeftinije ćete naći saveznike u Beogradu. Nažalost, odnosi snaga u najvećoj
vladajućoj stranci, u Demokratskoj stranci, takvi su da se Pajtiću i njegovim
pomagačima u Beogradu više niko ne može uspešno i dugoročno suprotstaviti.
Ni Boris Tadić?
- Tadić je svestan svega što govorim, o tome sam ga više puta
obaveštavao, čak i pismom odavde iz pritvora, i vidite kako se ponaša.
Njegova politička snaga je dovoljna da odloži na godinu dana usvajanje
statuta pokrajine, ali ne i da to spreči. Verovatno će se na kraju naći
kompromisno rešenje po kojem će Vojvodina dobiti statut koji joj otvara put
secesije, a Tadić će izdejstvovati kozmetičke izmene njegovog teksta, i onda, u
svom stilu, jakim medijskim spinovanjem sebe predstaviti kao zaštitnika
ustavnosti i teritorijalnog integriteta Srbije.
Mnogi u Srbiji misle da
je upravo Tadić političar od koga sve počinje i završava se i čija se ne
pobija?
- Mnogi u Srbiji su toliko puta bili u zabludi. Tadić ima snagu koju
crpi iz mandata predsednika države, dobijenog direktno od građana i iz
popularnosti koju uživa kod običnog stranačkog članstva. Međutim, odnos snaga u
najvišim organima stranke i u birokratskoj infrastrukturi na terenu je
drugačiji. Tamo kolo vode dva potpredsednika stranke, što se odražava i na
uticaj u izvršnoj vlasti, i ukupan društveni uticaj, pa naravno i na uticaj u
policiji, tužilaštvu, pravosudnim organima. Setite se samo glasanja o kandidatu za premijera Srbije u predsedništvu DS-a, na proleće 2008,
i sve će vam biti jasno.