Na nišanu
DIKTATURA: u
sudbonosno vreme za vlastiti opstanak Srbija se oslanja na poluludog
predsednika i nemoralnu mafijašku vlast
Predsednik, državni neprijatelj broj 1
Teško
je to i izgovoriti a kamoli napisati, ali - Srbiju očekuje veliko zlo. Ako ne
bude smaknut pre smrti, Boris Tadić i njegova kamarila pobiće u Srbiji mnogo
ljudi. Osim smrtne bolesti, Borisu Tadiću doći će glave i materijalni troškovi, jer je za održavanje vlasti i korupciju
potreban novac. Njega će uništiti
višak rashoda nad prihodima!
Milovan Brkić
Kada se Milovan Đilas početkom pedesetih godina prošlog veka razišao sa zvaničnim stavovima Partije, prva
kazna koju je osetio bio je gubitak svih funkcija i uz njih pripadajućih privilegija. Nekoliko meseci kasnije, Tito je najozbiljnijim
tonom pitao svoje saradnike: "Kako živi drug Đido? Kako je uopšte moguće da neko može da živi, a da nije član naše Partije"?
Na zatvorenom delu sednice Glavnog odbora Demokratske stranke, održanoj u Smederevu, predsednik te stranke i Srbije Boris
Tadić je najozbiljnijim glasom
sa govornice poručio: "Idite od kuće do kuće i
vrbujte mlade da glasaju za nas. Oni će naterati i svoje roditelje da ih slede. Obećavajte im sve što žele da čuju,
obećavajte im novac, posao, stipendije, državnu službu, jer ako izgubimo izbore i odemo sa
vlasti, svi ćemo završiti u zatvoru, a neki od nas će
biti i ubijeni. Zato se borite da ne predamo vlast!"
Pljačkaške
sklonosti
U ovoj zemlji se odlazak sa vlasti tretira kao odlazak i iz života. Ako ne u bukvalnom smislu, onda bar kao odlazak iz
načina življenja na koji je funkcioner navikao, a koji je ravan smrti.
Svojevremeno je Vladimir Dedijer, pošto su mu po padu u nemilost oduzeti vozač i kućna posluga, malobrojnim prijateljima
koji su još želeli da sa njim komuniciraju, priznao da se oseća kao da je preko noći
izgubio i ruke i noge. Bukvalno je tih dana, svedočio je Dedijer i u svojim
memoarima, "ponovo učio
da hoda".
Predsednik Srbije i predsednik Demokratske stranke Boris Tadić, koji
protivno Ustavu Srbije vrši
obe dužnosti, odlučio je da on i njegova
partija vladaju do kraja njegovog života. "Mi nemamo alternativu", poručuje nam gospodin
Tadić, misleći pritom na sebe i svoju partijsku kamarilu.
Pre četiri decenije, otac aktuelnog
predsednika Srbije, akademik i profesor Ljubomir Tadić izjavio je da u
ovoj zemlji postoje dve vrste ljudi neodgovornih pred zakonom: ludaci i
predsednik Republike.
Ovaj proročanski zaključak filozofa Ljubomira Tadića može se primeniti i na njegovog sina Borisa, sadašnjeg predsednika Srbije, i na njegove partijske saborce -
kao na ludake.
Kada je oktobra 2000. godine Boris Tadić, zahvaljujući očevom autoritetu i
zaslugama postavljen za ministra za telekomunikacije u Vladi tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, pokazao je svoju
sklonost ka pljačkanju i zloupotrebi položaja.
Podsećanja radi, premijer Srbije i tadašnji predsednik Demokratske stranke dr Zoran Đinđić smenio je Borisa
Tadića sa tog položaja i marginalizovao
njegov status u DS-u, kada mu je Bogoljub Karić saopštio da ne želi
da postane donator DS-a i da na taj način zaštiti svoje interese u kompaniji Mobtel, jer je već ministru Tadiću
dao deset miliona u kešu za njega lično i
trostruko više novca, opet u kešu, za Demokratsku stranku. Srpski premijer Đinđić bio je šokiran bestijalnošću Ljubomirovog sina, o čemu je
obavestio i svoje saradnike.
Nažalost, ubistvom premijera Đinđića, sin Ljubomira Tadića dobio je novu šansu za pljačku, nakon što
ga je tadašnji zamenik predsednika DS-a Zoran
Živković imenovao za ministra odbrane u tadašnjoj Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore. Sa
tog položaja sumanuti sin Ljubomira Tadića počeo
je da pelješi sve što mu je pod ruku dolazilo. U nastojanju da postane milijarder i važan čovek, postavio je sebi cilj: mora Srbiju podjarmiti,
zajahati je i postati njen gospodar.
Nevidljivi
poslovi
Danas je Srbija u punom rasulu, pravno nedefinisana teritorija, sa zastrašujućom nezaposlenošću, sa praznim fondovima, rasprodatim
preduzećima i kompanijama, razorenom poljoprivredom...
Od dolaska DOS-a na vlast, a u toj priči je gospodin Tadić od samog
početka, Srbija je dobila preko 40 milijardi evra pomoći i raznih donacija, u
tom periodu se zadužila za oko 30 milijardi evra, a rasprodala je državnu imovinu i akcije koje su objektivno vredele oko 50
milijardi evra!
Sav ovaj novac je, prema istraživanjima
onih koji su ga srpskim vlastima poklonili, završio u rukama političke oligarhije!
Boris Tadić je sav ovaj novac preusmerio na račune svoje partije, njenih
gradskih, opštinskih i pokrajinskog odbora, i u džepove svojih stranačkih drugova.
Bitange koje su u politiku ušle
praznih džepova, sa polovnim džemperima, poput Dragana Šutanovca, Dragana Đilasa,
Dušana Petrovića, Bojana Pajtića, Slobodana Homena i stotine drugih manje
eksponiranih, učestvujući u politici sa pozicija stranačkih i državnih funkcija, koje su im najčešće bile prva zaposlenja,
postali su vlasnici računa sa stotinama miliona evra!
Zapadne obaveštajne službe raspolažu podacima da je od imenovanja za
ministra za telekomunikacije pa do današnjeg dana srpski predsednik Boris Tadić u italijanske banke stavio preko
dve milijarde evra!
Gospodin Tadić je državne
dugove drugih zemalja prema Srbiji usmeravao na svoje račune, sa sinom Moamera
Gadafija ima zajedničke investicije, preko iste banke. Srpskoj javnosti je
nepoznato koliko puta njen predsednik godišnje, o našem trošku, leti avionom do Rima, Milana, koliko je puta bio u Tripoliju i drugim
gradovima u kojima je ostvarivao svoj biznis.
Koliko puta je gospodin Tadić javno boravio u Rimu, Milanu, Torinu, sklapajući,
navodno, poslove sa talijanskim kompanijama, što, inače, nije u okviru njegovih ustavnih ovlašćenja, koja su, kao što je poznato, pretežno ceremonijalna?
Kao predsednik Srbije Tadić je taj položaj koristio za svoj biznis, nemilice pljačkajući Srbiju, uzimajući
provizije za poslove svake vrste, a sklapao ih je daleko od očiju javnosti.
Omađijan novcem, a suočen sa činjenicom da sa njim, kao malim balkanskim
diktatorom, evropski centri moći više
ne računaju, Tadić se sa svojom partijskom kamarilom vraća "unutrašnjim pitanjima" i "zavođenju reda u kući".
Mlađani
mamlazi
Sve dok je pokojni Milošević
bio "faktor mira na Balkanu', i dok su mu na noge dolazili svetske
diplomate kao pregovarači, gospodin Milošević nije mario što su desetine
opozicionih novina u Srbiji o njemu pisale kao o ludaku, manijaku, pljačkašu, kriminalcu, predstavljajući njegovu porodicu kao
"četvoročlanu bandu". Kada je izgubio sve ratove, "koje nije
vodio", Milošević se vratio "uvođenju reda u
kući". Preko noći su nezavisnim televizijama isključeni repetitori
(pravdano "kvašenjem koaksijalnih
kablova), u prekršajnim postupcima pokažnjavani su nezavisni mediji, a potom i ugašeni. Tako je, pred kraj svoje vladavine, Milošević postao istinski diktator.
Istim putem je krenuo i Ljubomirov sin Boris. Ovaj gmaz je javno
zadovoljavao sve svoje patološke
potrebe. Na ključna mesta, čak i za svoje savetnike, postavljao je dečurliju
kojoj je bio srednjoškolski profesor.
Jedna generacija nesvršenih studenata
zajahala je Srbiju, postavljena je na značajne državne funkcije, u diplomatske službe,
policiju. Većini je to bilo prvo zaposlenje.
Pedofilske nagone Boris Tadić je zadovoljavao javno, promovišući to kao novu "demokratsku vrednost". Sada
se, kaže on, kaje i u preispitivanju je što je mladima dao toliko poverenja.
Oni koji su pratili Tadićev rad izbliza svedoče o njemu kao teškom psihopati i ludaku. U Ministarstvo za
telekomunikacije Tadić je doveo čitav podmladak DS-a. Isto je to uradio i kada
je postao ministar odbrane. Razni mamlazi, poput Gorana Vesića, Žike
Anđelkovića, Vuka Jeremića, postali su njegovi pomoćnici, kojima su ratni
generali morali da podnose raporte!
Vojna bezbednosna služba
snimala je tuče ministra Tadića sa svojom portparolkom Anom Urošević,
koja je na ovo mesto postavljena - sa 24 godine! Poluludi Boris Tadić se sa
svojom portparolkom Anom javno ljubio, često su se tukli pred generalima, jer
je ova mala kurveštija "znala posao". Danas je
31-godišnja Ana Urošević Hrustanović ambasadorka Srbije u Rimu, mada je još na porodiljskom odsustvu. Kada je izabran za predsednika Srbije, Tadić je
ovu frajlicu poslao u Rim, za savetnika ambasadoru. Ona ga je dočekivala u
Rimu, vodila po bolnicama, tražeći
leka bolesnom Borisu, punila njegove račune, čuvala njegove tajne, a znali su i
da se dohvate na ulici, i potuku, onako dušmanski. Italijanske službe
bezbednosti su to sve snimale, čak je i Berluskoni prekoreo srpskog predsednika
da to "ne čini toliko javno".
Savezniku
ni traga
U Beogradu je srpski predsednik gustirao i mlade momke. Savetnici su morali
da mu, za veliki novac, podvode mladiće. Obezbeđenje Borisa Tadića je često
bilo na mukama na koji način da odvede u Urgentni centar na ušivanje devojke i momke koje je, polno onemoćao Tadić, u
nastupu besa, životinjski tukao. U njegovom dosijeu
nalaze se i izveštaji o premlaćivanju njegove zvanične
supruge Tatjane Rodić. Nekoliko puta gospođa Tatjana zavšila je na maksiofacijalnom odeljenju Stomatolokškog fakulteta, sa polomljenom vilicom. Boris je nasilan
čovek prema partnerima. Ni sa ženom
ni sa kćerima Boris odavno ne živi
u istoj kući, niti ima kontakte sa njima! Šta očekivati od čoveka koji nije obziran prema porodici. On ne posećuje ni
oca Ljubomira, ni majku Nevenku, a sa rođenom sestrom Vjerom odavno nije u
konktaktu. Dozvolio je da je na ponižavajući
način isteraju iz opštinskog odbra DS-a
Starog grada.
Jedne zamisli gospodin Tadić se drži kao pijan plota. On je odlučio da Srbija uđe u Evropsku uniju, i to
prečicom, onda kada to on odluči. Ili Evropska unija ili Srbije neće biti. Ako
nema Evropske unije, onda će Boris da se naljuti na narod svoj, pa će da vlada
"onako kako treba".
Evropski komesari počeli su, najpre, da se šegače sa Tadićevim nastojanjem da uvede Srbiju u punopravno članstvo u
Evropskoj uniji. On je javno pokazivao da će u EU ući istim putem sa Turskom,
koja je status kandidata za prijem dobila još pre tri decenije!
Na putu ka Evropskoj uniji, koja je i sama u teškim problemima, srpski predsednik je potražio saveznike u Turskoj, u Azerbejdžanu, Belorusiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini (ne i u Republici Srpskoj).
Datum "početka pregovora" oko ulaska u Evropsku uniju srpski
predsednik stalno pomera, svestan da je taj dan sve neizvesniji, a uslovi koji
se isporučuju Srbiji su sve teži.
Naravno, sve bi to Boris prihvatio, ali EU ne prihvata ovog balkanskog ludaka.
Srbija, treba to otvoreno reći, nema saveznika.
Srpski predsednik je na lošem
glasu kod američke administracije, koja u Srbiji više nema strateških interesa, a ima i svoje favorite,
koji su takođe, kao i Boris, ogrezli u kriminalu i zločinu.
Sa svojom kurvinskom psihologijom, tadić pokušava da u Vašington pošalje poruke kako je on dovoljno daleko od Rusa da samo njega treba podržati. Ali, sve je uzalud.
Šta ako legne
Bolest Borisa Tadića je u završnoj
fazi. Još od detinjstva Boris je imao imunološke probleme, što
je opisala i njegova majka Nevenka jednom kanadskom listu.
Kada je prvi put izabran za predsednika Srbije, pažljivim posmatračima je bilo jasno da Tadić ima problema sa zdravljem. Na
Vojnomedicinskoj akademiji Borisu su objasnili da se njegova bolest zove lupus
(vuk, ili sistemska imunološka bolest). Ova bolest je teška i zahteva život bez velikih stresova i fizičkih
aktivnosti, uz dijetetski režim
ishrane.
Pre tri godine Boris je osetio bolove u kolenu. Često ga je masirao i bio
je nespokojan zbog tih problema, koji su ga ometali u nameri da bude stalno
prisutan među podanicima i u javnosti.
Jedan diplomata svedoči za Tabloid da je, prilikom posete Tadića našoj ambasadi u Češkoj, bio zamoljen da pozove predsednika da se fotografiše sa službenicima.
Zatekao je Borisa kako u jednoj kancelariji masira koleno. Boris mu se uljudno
izvinio, navodeći da ima nekih problema sa kolenom. Stalno odlažući složene
intervencije lekarskog tima, Boris je došao u opasnost da više ne može da hoda.
U decembru prošle godine lekar iz
Finske je iz kolena predsednika Tadića izvadio tumornu masu. Laboratorijske
analize pokazale su da je reč o sarkomu! Sarkom je, za neupućene, bolest koja
je teža od karcinoma, i za sada je
neizlečiva, a uglavnom napada zglobove. Obolelima se život može produžiti i do dve godine.
Nažalost (!), u januaru je pregledom
konstatovano da je bolest prešla
na kuk. Golim okom je vidljivo da Boris teško hoda, vidno hramlje, ali on ide dalje. Verujem da su ga neki njegovi
seizi uverili da je jak, snažan,
i da mu ni bolest ne može ništa. Ali, sa tako teškom bolešću, srpski predsednik postaje sve luđi
i luđi.
U Srbiji, zemlji gladnih ljudi, ljudi umiru k'o snoplje. Boris proklinje
Evropsku uniju tvrdnjama da je Srbija učinila sve što je EU od nje tražila i da EU sada
treba dobrim da vrati Srbiji. Potpredsednik srpske vlade Božidar Đelić
je još precizniji. On traži od Evropske unije da Srbiji odmah omogući pristup
fondovima! Jer, mafija zvana Demokratska stranka, ima hiljade članova koji žive isključivo od pljačke. A budući da je sve pokradeno,
onda su za to dušu dali evropski pristupni fondovi. A na
njih računa i Mlađan Dinkić, stvarajući svoju partiju Ujedinjenih regiona
Srbije.
Ali, Evropska unija, izgleda, nema smisla za marifetluke Tadićeve mafije.
Spremni
za satiranje
Kada su Rusi ulazili u Beograd 1944. godine, jedan od Nedićevih ministara
predložio je da srpska vlada donese odluku o
objavi rata Nemačkoj! I da tako stane na stranu Crvene armije. General Nedić se
gorko nasmejao rekavši svom ministru da
ni Nemci, a ni Rusi, neće imati smisla za te njihove marifetluke.
Suočen sa činjenicom da narasta bes gladnih građana, da se mladi, koji su
nezaposleni, sve više i radije
sukobljavaju sa njegovom policijom i politikom, predsednik Tadić stalno preti.
Zabrana organizacija mladih, što
je uspeo i da izdejstvuje preko Ustavnog suda Srbije, nekoliko stotina mladih u
Srbiji odvedeni su u zatvore, neki su još u njima, a mnoge od njih tek očekuje odlazak u zatvor. Svaki vid ispoljavanja
nezadovoljstva prema njegovoj politici i diktaturi, srpski predsednik smatra
anitievropskom politikom, i preti odmazdom. Njegov otac Ljubomir, da je u
kontaktu sa njim, rekao bi mu da "što su zatvori puniji, sloboda je bliža".
Boris Tadić na isti način kao i Milošević želi da osigura svoju vlast, koja mu
izmiče. Osim Borisa, u njegovoj stranci ima još ljudi koji služe stranim
interesima, i spremni su da za njihov račun satru Srbiju. Tu grupu predvodi
ministar Šutanovac, sa svojom bandom u kojoj su
još direktor Carina Srbije i direktor Jugoimporta
SDPR, tu je i ser Oliver Dulić, sa družinom Bojana Pajtića i Nenada Čanka, a rezervni igrač je i Čedomir
Jovanović.
Na isti način kao i Milošević,
i Boris Tadić je pre dve godine krenuo na medije sa ciljem da ih uguši, zatvori, a da pravosuđe pretvori u servis za zaštitu interesa svoje partije.
Podsetimo se da su Dopune Zakona o javnom informisanju zaprepastile nadležne u Evropskoj uniji. Po tim izmenama, mediji su mogli
preko noći biti zatvoreni, a predviđeno je da ih i privredni sudovi, osim prekršajnih, krivičnih i građanskih veća mogu derati "ko
Musa jarca".
Šokirana elita iz Brisela oštro je upozorila Tadićevu vladu da povuče taj zakon, tako da je v.d. javnog
tužioca Srbije Slobodan Radovanović
naložio nižim tužilaštvima da ne primenjuju odredbe tog "Dinkićevog zakona". Po tom
zakonu Prvo osnovno javno tužilaštvu u Beogradu podnelo je Privrednom sudu u Beogradu
jedino optužni predlog protiv lista Tabloid,
zbog toga što su oglasili u tekstu krivim
ministra odbrane Dragana Šutanovca,
njegovog pomoćnika i kuma Iliju Pilipovića i direktora Jugoimporta SDPR Stevana
Nikčevića.
Srpski predsednik je pet minuta nakon što je Narodna skupština Srbije, na
njegov zahtev, izglasala ovaj fašistički
zakon, potpisao Ukaz o proglašenju
zakona! Ustavni sud Srbije je godinu dana odugovlačio da ovaj zakon proglasi
neustavnim. Čim je takva odluka doneta, predsednica Ustavnog suda Srbije Bosa
Nenadić podnela je ostavku, jer je Tadić očigledno bio besan na nju.
Iako je zakon poništen, štetne posledice po medije su ostale trajne. Pre dve
nedelje Tadić je u jedom nemačkom dnevnom listu oštro kritikovao beogradski dnevni list Alo proglasivši ga fašističkim
glasilom. Odgovorio mu je, onako kako to i priliči, odgovorni urednik Antonije
Kovačević, navodeći da je srpski predsednik opasan diktator. Tadićev
kabinet je pozvao vlasnike izdavačke kuće iz Švajcarske tražeći da smene urednike svojih glasila u
Srbiji (Blic, Alo, NIN...), ili će, u suprotnom, ostati bez
oglasa i prihoda od marketinga. A poznato je da se kompanije, državne ustanove i privredna društva mogu oglašavati jedino preko marketinških agencija koje kontrolišu Dragan Đilas i Tadićev savetnik Nebojša Krstić. I, urednik
lista Alo Antonije Kovačević - smenjen je.
Mobilna
pretnja
Prošle nedelje Međunarodna federacija
novinara održala je godišnju skupštinu u Beogradu. U radnom predsedništvu je, nepozvan, sedeo i - Boris Tadić! Generalni
sekretar Međunarodne asocijacije novinara optužio je, u Tadićevom prisustvu, srpske vlasti za teške pritiske na medije i da proganjaju novinare, ocenivši medijsko stanje u Srbiji katastrofalnim. Kao da nije čuo ove reči, srpski
predsednik je izrazio veliko zadovoljstvo postignutim medijskim slobodama u
Srbiji i najavio podršku listovima! On, u čijim
rukama je sav novac od marketinga, on će da pomogne slobodu informisanja, a fašistički zakon je potpisao pet minuta nakon usvajanja,
kako bi sprečio opozicione poslanike da podnesu Ustavnom sudu Srbije ustavnu žalbu, o kojoj se odlučuje po hitnom postupku.
O kakvom "ljubitelju slobode govora" je reč najbolje svedoči
pojava njegovog medijskog savetnika, lekara opšte prakse Nebojše Krstića. Gospodin Krstić godinama poziva urednike
telefonom, preti im ubistvom, osvetom, progonom, diktirajući im kako treba da
pišu. Po Krstićevom nalogu smenjena je i
glavna urednica Politike Ljiljana Smajlović, jer je objavila
upadicu pomenutog Krstića prilikom intervjua koji ja za ovaj list davao
predsednik Tadić.
Jedan diplomata iz Ambasade Srbije u Vašingtonu posvedočio je uredniku Tablioda da je bio u šoku dok je slušao
kako Nebojša Krstić mobilnim telefonom, iz dvorišta ambasade, zove jednog urednika lista u Beogradu,
pominjući mu majku, urlajući na njega i preteći mu da će ga zapamtiti za ceo život, jer se zna na koji način sme da se prati Tadićev
put u inostranstvo.
Posle medija, Tadić je zloglasnom reformom pravosuđa ponovo šokirao komesare Evropske unije. Za sudije i tužioce izabrani su samo podobni, članovi DS i G17 Plus!
Tadić je tako dobio partijsko pravosuđe, pa demonstranti, protivnici režima i biznismeni koji ne plaćaju reket, ili više nisu sposobni da ga plate, odmah odlaze u pritvor. Pod
snažnim pritiscima i pretnjama iz Brisela,
Tadić je morao da popusti, i u toku je "preispitivanje reizbora sudija i
tužilaca".
Vi
birajte, ja kupujem
Zbog svog proklamovanog, utopijskog cilja - ulaska u Evropsku uniju -
Srbija mora bar da glumi da je demokratska zemlja. U to foliranje spadaju i
redovni izbori na svim nivoima, ali su daleko najvažniji oni za Republičku skupštinu i predsednika Republike.
Posle izbora, a zahvaljujući
domaćoj razuđenoj političkoj sceni, potreban je jedan poduži period da bi se formirala nova vlast. Za to (prelazno)
vreme, prethodna vlast obavlja posao takozvane tehničke vlade. I novi trik je baš u
tome!
Iako navodno samo tehnička,
ta vlada u šaci drži predmet obožavanja svih političkih pregalnika u ovoj zemlji - državnu kasu. U toj kasi se nalazi novac svih nas, građana i poreskih obveznika ove države. To, dakle, nije ničiji
privatni novac, posebno ne onih koji su na vlasti. Zato taj novac vlastodršci nemilice i arče..
Pod pritiskom EU srpski parlament je nedavno izglasao novi Zakon o
narodnim poslanicima, koji se oslanja na civilizacijske i demokratske
tekovine Evrope. Samo, Srbija ni po čemu
ne pripada toj Evropi, posebno ne po mentalitetu svojih vlastodržaca.
U demokratskom svetu je normalno da birači glasaju za određenu ličnost koja će
da ih zastupa u parlamentu, pa je tako uobičajeno i da poslanik bude vlasnik svog mandata. Od sada će tako biti i u Srbiji, ali po poznatim balkanskim
pravilima.
Po novom Zakonu, stranke više
ne mogu da nameću ljudima sa njihove izborne liste da
potpisuju blanko ostavke. Da li će i
u kom slučaju poslanik sam da podnese ostavku,
prepušteno je njegovoj proceni i savesti.
Ovo u prevodu na srpski politički
jezik znači da će svaki poslanik nesmetano moći
da trguje svojim mandatom. On više
nije obavezan da pripada ni istom poslaničkom klubu kao i stranka na čijoj
se listi dokopao skupštinske klupe. Još manje je obavezan da sluša partijsko vođstvo i da u Skupštini glasa onako kako se to od njega traži. To znači
da on, teoretski, iako pripada opozicionoj stranci, može stalno da glasa za skupštinske
predloge vlasti.
Tako se vraćamo na značaj tehničke vlade. Onaj ko u ovoj zemlji ima moć upravljanja nad parama i raznoraznim državnim beneficijama, taj automatski može da upravlja i voljom "narodnih" poslanika. Zato, posle narednih izbora, lako može da se desi da sadašnja vladajuća koalicija bude u manjini, ali da uz
pomoć potkupljivih poslanika sa liste
opozicije ostane na vlasti.
Ne bi čudilo da se onda iznebuha pojavi neki
novi lokalni knez tipa Dragana Markovića Palme, koji bi da o trošku republičkog budžeta kupi žirafu ili neku drugu životinju za svoj provincijski zoološki vrt. Pa mu "tehnička" vlada to omogući, a on zatim napusti izbornu listu preko koje se ugurao u skupštinu i počne
da podržava vlast.
Kad
se Dinkić aktivira
Predsednica Skupštine Srbije Slavica
Đukić Dejanović najavila je, međutim, i tešku kaznu za preletače koji iznevere stranku preko koje su postali poslanici. "Oni će biti žigosani", najavila je Slavica. Ona najbolje zna šta ta reč
znači, jer je njen muž već žigosan da je opljačkao fabriku Zastava
Elektro koju je prethodno bukvalno za džabe privatizovao.
Srpskom predsedniku, da bi nastavio sa svojom diktaturom, potrebna je
velika količina novca. On ima dobru saradnju sa zločinačkom bandom iz MMF-a.
Ali i oni traže da se kontrolišu tokovi novca.
U mesecima koji su pred nama, za očekivati je da politika srpskog
predsednika doživi još teže poraze - velika inflacija, prazan budžet, očekuje se surova suša, poraz "na Kosovu", loš ishod odnosa sa Rusijom, snažan
ulazak Turske u Srbiju, što
će izazvati oštre kaznene korake koje će preduzeti
Nemačka, oštar odgovor Srba i Hrvata iz Bosne i
Republike Srpske...
Srpski predsednik je nasilan tip. Ali, on kao kuče podvije rep kada oseti
tvrdo. Izvinjava se. Kuka. Ali, ako oseti da će izgubiti vlast, svoje novce,
dve milijarde opljačkanih para, svoje vile (niko od poslanika opozicije nije
postavio pitanje gde stanuje predsednik Srbije, koliko koštaju troškovi njegovog obezbeđenja, stanovanja,
putovanja, kuda on putuje, kome podnosi izveštaje...), sasvim je očekivati da će on izvesti oružane policijske trupe. Na vojsku teško da može da računa, jer je njegov kum Šutanovac oružane
snage sveo na bojevu gotovost lovačkog društva.
Sasvim je za očekivati da će srpski diktator koristiti nestatusnog
direktora policije Milorada Veljovića i njegovu mafiju da pritežu biznismene, da ih ucenjuju, da otimaju njihovu imovinu
i pune Tadićeve blagajne. Ali, mrka kapa. I tajkuni u Srbiji su i dužni i ružni.
Da bi održao nasilno koaliciju, Tadić hapsi
stranačke kolege ministra policije Ivice Dačića i preti njegovim hapšenjem. Brutalnom pretnjom da će uhapsiti ili ubiti, Tadić
je, navodno preko Dragana Đilasa, "umirio" Mlađana Dinkića, koji je
stranim službama, do u dinar, opisao stanje na
Tadićevim računima i na računma njegovih partijskih bandita Dušana Petrovića, Dragana Đilasa, Aleksandra Tijanića,
Bojana Pajtića...
Možda bi Tadićeva diktatura bila i održiva da je on u boljoj formi, i da Bog nije limitirao
trajanje njegove despotije. Zato je i u njegovoj stranci opstrukcija među
onima, koji su na nekim funkcijama, a imaju svoje zanimanje (lekari, profesori,
inženjeri...). Oni koji su još anonimni, a zaradili su desetine miliona evra štiteći se kapom Tadićeve funkcije, počinju da peru ruke,
da tajno sponzorišu druge partije...
Ipak, teško je to napisati, ali Srbiju očekuje
veliko zlo. Ako ne bude smaknut pre smrti, Boris Tadić i njegova kamarila
pobiće u Srbiji mnogo ljudi. Možda
će Srbi tako "u smrti svojoj da nađu lijeka".
Osim smrtne bolesti, Borisu Tadiću doći će glave i materijalni troškovi. Oni će ga uništiti. Za održavanje vlasti, korupciju, podmićivanja,
potreban je novac. Njega će uništiti
višak rashoda nad prihodima!
Dakle: Boris ili mi. Neko mora pasti. Na koji način? Odgovore na mnoga
pitanja možete naći u tekstovima iz ovog broja.
Jer, za srpskog diktatora i njegovu partijsku pljačkašku kamarilu izvan vlasti, i partije na vlasti, nema života. Ili, život nema nikakvog smisla.
Molimo, budite dobri
Potpredsednica Evropskog
pokreta u Srbiji i potpredsednica Odbora
Agencije za borbu protiv korupcije Tanja Miščević izjavila je pre više od godinu dana da je u EU prijavljivanje imovine javnih funkcionera jedna
od osnova za ocenu vladavine prava zemalja članica i kandidata.
Tada je, međutim, samo 458 funkcionera
od oko 13.000 koliko ih ima u Srbiji, predalo izveštaje o imovini. A samo 113
poslanika od 250 ih je predalo do isteka roka od tri meseca!
Intervju koji je Miščevićeva dala tim povodom toliko
je pun raznoraznih bisera, da zaslužuje da bude ponovo objavljen, bar u najvažnijim delovima:
Mnogi su debelo prekoračili rok. Šta sa njima?
Prvo, nisu svi ti
funkcioneri izabrani. Ima puno opština i gradova u kojima je taj postupak u toku. To se umnožava kao krugovi u vodi - čim nema osnovnih organa,
onda nema ni ostalih funkcija.
Je l' im se onda progledalo kroz prste?
Pa, njima još nije počeo da teče rok.
A šta
sa onima kojima je već počeo
i istekao?
Prvo ćemo pokrenuti postupke.
Potom, ako ne otklone povredu zakona, a to tolerišemo i sa malim zakašnjenjem, sledi im mera
nejavnog upozorenja. U njoj im se još jednom ostavlja rok da to urade, i ako ni tada ne ispune zakonsku obavezu,
biće izrečena mera javnog
objavljivanja povrede zakona.
I najstroža sankcija je javna opomena. U suštini, vi nemate neku moć. Grubo rečeno, što
Odbor uopšte
i postoji?
Služi kao neka vrsta moralnog
korektiva. Naravno da će
to imati svrhu kod onih koji imaju moralni osećaj.
A šta
sa onima koji ga nemaju?
To je već stvar kulture, političke i opšte. Takav je zakon, on im
je to omogućio, pa ne možemo ništa drugo da preduzmemo.
U cara Trojana kozje uši
Samo je stranačka elita
Borisa Tadića zaštićena
od tužilaca i sudija.
Ovih dana srpski
predsednik, čija bolest je u eskalaciji, i sve je vidljivija, javno poručuje da
njegova vlast nema alternativu. Čak i na stidljivo pitanje urednika RTS-a Nenada Lj. Stefanovića da li smatra da
bi druga koalicija bolje upravljala Srbijom, besno je odgovorio da o tome i ne
razmišlja, jer je samo njegova
stranka proevropski orijentisana (da u EU uđe zajedno sa Turskom).
Boris Tadić, očigledno je, želi da ostane na vlasti, po
svaku cenu. Bez obzira na moguće žrtve. U tom pravcu on je policiju pretvorio, preko njenog nestatusnog
direktora Milorada Veljovića, u
partijsku političku policiju, koja hapsi, prebija i zatvara sve one koji dovode
u pitanje Tadićevu politiku.
U ozbiljnim evropskim državama, pa i onima koje nisu
članice EU, o svim važnim
pitanjima odlučuje se referendumom. Borisu Tadiću tako nešto ne pada na pamet. Za
njega je Ustav Srbije samo knjiga bez vrednosti.
Odlučan da ostane na vlasti
sve do smrti, ili dok ne bude smaknut, Boris Tadić je rešio da vlada najbrutalnijim
metodama. Za održavanje
gole vlasti on, očigledno, u državnim
kasama više nema novca!
Štićene ličnosti
Partijski aparat
Demokratske stranke je mnogobrojan. Svi ti ljudi koji su na državnim i dobro plaćenim
funkcijama, ostvaruju ogromne privilegije. One ipak koštaju. Tadićeve savetnike
voze blindiranim kolima, njih, njihove porodice i ljubavnike obezbeđuje više od dve hiljade policajaca
iz Uprave za zaštitu imovine, objekata i
ličnosti! Najmanje dve hiljade policajaca iz Brigade policije sa Banovog brda, Žandarmerije,
Protivterorističke jedinice i Specijalne antiterorističke jedinice, danonoćno
čuvaju funkcionere Demokratske stranke, njihove porodice, pa čak i automobile!
Koliko iz budžeta MUP-a Srbije odlazi na
kupovinu blindiranih vozila, džipova,
sredstava veze i opreme za policajce, koji su bolje plaćeni od ostalih
policijskih službenika?
Tadićeva diktatura je
najskuplja diktatura u svetu!
Šta bi na izborima mogao da
očekuje Boris Tadić? Svi se slažu,
katastrofalan poraz. Nezadovoljni građani su očajni što u Srbiji nema jake
opozicije. U diktaturi opozicija, uglavnom, nema šta da traži. Ona nema medije, ne
postoje demokratske institucije preko kojih bi mogla da se dovode aktivnosti
vlasti u pitanje.
Svega čega se dohvatio,
Boris Tadić je uništio.