Feljton

Rođena kao Grkinja: Priča o umetnosti, slobodi, demokratiji, patriotizmu, ljubavi, moralnom integritetu...   (3)

 

Patriotizam je kad si otporan na metke

 

Autobiografija Meline Merkuri, slavne grčke glumice koja je svoj veličanstveni umetnički put počela kultnim filmom "Nikad nedeljom", a završila kao najvoljenija ministarke kulture u dugoj istoriji savremenih Grka, bolno je iskreno i dramatično svedočanstvo o večnoj žeđi za slobodom, pogotovo ako je uzurpirana na sraman i bestijalan način

 

Melina Merkuri

 

 

Manje poštovanja imala sam prema Konstantinosu Karamanlisu. Kao i svi, znala sam da je prezirao huntu, ali osim dva neodređena saopštenja u početku, devet meseci ostao je potpuno nem. Dana 5. decembra saznali smo da je najzad dao intervju francuskom listu Le Mond. Otrčali smo da pronađemo primerak na kiosku sa stranom štampom. Pročitali smo ga stojeći na ulici. Pisalo je:

Pučisti su izdali obećanja da će ponovo uspostaviti demokratiju i nisu imali nimalo spremnosti da siđu s vlasti, doveli su zemlju u međunarodnu izolaciju i naišli na snažnu osudu kod većine naroda.

Dovde je sve u redu. Ali kad su ga pitali koje bi mere preuzeo ako bi hunta odbila da ode, njegov odgovor pokazao je čvrstinu jedne izduvane gume.

Ne gajim lično interesovanje za politiku i dajem ovu izjavu samo i isključivo zato što narod očekuje neki orijentir.

Kakvo razočarenje! Kakav orijentir? Grci su znali svoje mesto u vezi sa svim stranama političkog kompasa. Odvajali su sever od juga i istok od zapada i znali gde đavo spava. Devet meseci su svi čekali da progovori Karamanlis. Konzervativan ili ne, bio je osam godina na vlasti. Veliki deo zemlje i dalje ga je cenio. Pukovnici su upravo potpisali kapitulaciju bedno prodavši kiparske Grke. Narod ih je optuživao i proklinjao. Jedna borbena Karamanlisova izjava mogla je da podstakne narod na akciju. Nije je izgovorio. Čitav intervju mirisao je na političara sa starim, prevaziđenim manirima. Nakon devet meseci u nemoj trudnoći, g. Karamanlis rodio je - miša.

 

Svi razočarani

 

Nedelju dana kasnije, 12. decembra, ostali smo budni cele noći. Mladić nežnih crta doneo nam je nove Mikisove trake. Nove pesme koje je komponovao i uspeo da ih snimi u zarobljeništvu. Ista atmosfera, njegov glas snimljen tiho, njegovi prsti koji pucketaju u ritmu, ali su pesme dobile drugu dimenziju. Bile su uvek borbene i snažne, ali sada su nosile u sebi ironiju i tugu. Nisam pitala kako su ih iznosili napolje, niti mi je dato ikakvo objašnjenje. Proveli smo noć spremajući televizijski program zasnovan na pesmama. Svanulo je kad smo legli da spavamo. Nekoliko sati kasnije zazvonio je telefon. Bio je to neko s televizijske stanice i pitao da li mogu da pošalju ekipu da snimi moj komentar na protivudar. Kakav protivudar? "Niste čuli? Kralj Konstantin vodi vojsku protiv hunte".

Dotrčali smo do radija na vreme da čujemo voditelja kako kaže da se kralj nalazi u Solunu, da se vazduhoplovstvo i mornarica pokoravaju njegovim naredbama i da će mu se možda pridružiti velik deo vojske. Kralj je izdao saopštenje tražeći podršku grčkog naroda. Džuli, Spiros i ja posavetovali smo se na brzinu. Ekipa je bila na putu. Šta je trebalo da kažem? Svi smo se slagali oko toga da je Konstantin u velikoj meri odgovoran za dovođenje hunte, čak i ako ona nije bila po njegovom izboru. Složili smo se da je 21. aprila mogao da ih uništi da je to zaista želeo. Da se suprotstavio, tog prvog dana bi ih dokrajčio. Da je rekao "Ja sam protiv vas, uhapsite me ako želite", čitav puč bi se urušio. Sjedinjene Države, nezavisno od svojih stvarnih želja, ne bi mogle da podržavaju huntu s kraljem u pritvoru.

Ali, da li je trebalo da kažem tako nešto u svom komentaru? Zar nije bilo pametnije da pozdravim svaki pokret protiv hunte, čak i ako dolazi od kralja? Džuli se nije slagao. Video je to kao borbu između dve klike. Predlagao je da kažem da ne mogu da verujem da kralj radi u interesu demokratije u Grčkoj, da njegovo antidemokratsko ponašanje u prošlosti ne može da nadahne to verovanje, da će demokratiju u Grčku vratiti njen narod, a ne Konstantin. Spiros i ja, više Evropljani, iskusniji u politici velikih sila, uložili smo veto Džuliju. Nismo mogli da zamislimo da bi kralj učinio takav potez, a da se ne uzda u pomoć Amerikanaca. Naš stav je bio da treba da počnemo ispočetka. Oterajmo prvo huntu, pa posle počnimo da se borimo za ustavnu vladavinu. Držali smo radio upaljen nadajući se da ćemo čuti vesti koje bi mogle da me usmere u izjavi. Ništa izuzev nesigurnih glasina. Na kraju sam govorila neodređeno o potrebi za jedinstvom u borbi protiv diktature. Dala sam nekih šest intervjua tog dana i neprekidno sam ponavljala iste klišee. Novinari su bili razočarani isto koliko i ja.

 

Pas laje, vetar raznosi

 

Kraljev fijasko odveć je dobro poznat da bih na njemu ovde insistirala. U radijskom saopštenju 13. decembra Konstantin se busao u grudi:

 Od sad pa nadalje neću prihvatati nepokornost i biće iskorenjena bez milosti. Neće biti kompromisa.

Sutradan je pobegao u Rim. Njegov čemerni nakaza-ustanak bio je tragikomičan. Pokazalo se da agenti hunte poznaju njegove planove do u detalje, kao i mnogi ljudi u Atini. To nije bila borba, već prosto eksperiment dostojan sažaljenja. Nije bilo gubitaka. Niko nije uganuo ni skočni zglob.

Možda bi grčki narod zaboravio maskaradu kraljevog ustanka i oprostio mu poraz da je pokazao više hrabrosti, ali, kao što je rekao Klejton Fritsi, "to je bio kralj spreman na bekstvo čak i kad nervozno svira u raštimovanu trubu". Kad su mu postavili pitanje u vezi s njegovim žurnim bekstvom, Konstantin je odgovorio da bi ga hunta strpala u zatvor da je ostao, a "kakve bi svrhe imalo tako nešto"? Da li je moguće da je toliko priprost? Njegovo hapšenje bilo bi zaista veoma korisno. Izazvalo bi Pentagon i vladu Lindona Džonsona da pocrvene od besa i dao jake argumente protivnicima hunte. Nije mogao da se plaši da bi ga mučili kao bilo kog običnog grčkog građanina. U svojoj izjavi kralj je dodao: Isto tako, bolje je da se slobodno obraćam svetu s nekog mesta izvan Grčke.

Dobro, sad je izvan Grčke već više od tri godine. Šta je rekao svetu? Ništa. Sve se završilo kad je jedan dopisnik Sandej tajmsa zatražio od kralja da prokomentariše opis iz Dejli mirora: "To nije kralj, to je miš." Konstantin je odgovorio pitanjem: "Šta mogu na to da kažem? Da nisam miš?" Njegovo veličanstvo bilo je u pravu. Nije mogao da kaže da nije miš.

Dok je Konstantin bio na prestolu, strane sile izbegavale su neprijatnost da priznaju huntu. Konstantin je stajao na čelu države i sve ambasade upućivale su akreditacije njemu. Ali šta će se sad desiti? Kad su pitali Stejt department da li će hunta biti priznata kao vlada Grčke, njegov predstavnik Robert Dž. Makloski rekao je: "Svaki komentar mogao bi da naškodi u ovoj izuzetno složenoj situaciji". Senator Stiven Jang iz Ohaja, član Komisije oružanih snaga u Senatu, smatrao je da je situacija jednostavna, a ne složena. Pozvao je predsednika Džonsona da prekine diplomatske veze s Grčkom i da opozove ambasadora iz Atine. Ali je verni Šulcberger rasvetlio situaciju: SAD i drugi saveznici NATO-a nalaze se u neprirodnom položaju da šalju opunomoćenike s akreditivima kralju koji se nalazi u Rimu. (Šulcberger ostavlja utisak da se radi o godišnjem odmoru.) Ali pošto i Papadopulos i Konstantin i dalje pregovaraju o povratku kralja, nema potrebe da se razmatra prekid diplomatskih odnosa.

(U redu, Šulcbergeru, ako ti to tako vidiš, ali kraljev boravak u Rimu zalazi u četvrtu godinu. Nisam pročitala nijedan tvoj članak u kome bi tražio opoziv ambasadora. Dokle misliš da treba čekati?)

Dan posle kraljevog udara, fotografije kralja Konstantina i kraljice Ane Marije još su visile na zidovima grčke ambasade. Štampa pita: "Hoće li ostati tu?" Predstavnik ambasade odgovara: "Ne znam, mada su baš lepe." Papadopulos insistira da je Grčka i dalje monarhija. Da bi otklonio svaku sumnju u to, nalazi marionetu po imenu Zoitakis i naziva ga regentom, a da bi farsa bila potpuna, Zoitakis je imenovao Papadopulosa za premijera. Kako to formuliše pukovnik: Regent mi je učinio čast da mi poveri osnivanje nove vlade.

I tako pas laje, a vetar raznosi.

 

Stvarnost scene

 

U trci oko priznavanje vlade, prva je bila Turska, a odmah za njom Engleska i Sjedinjene Države. Turska je našla način da izrazi svoju zahvalnost pukovnicima što su ugušili kiparski san o ujedinjenju.

Pukovnici su se suočili s dilemom šta da rade s Andreasom Papandreuom. Bilo bi nezgodno da ga ubiju, gledalo ih je mnogo sveta. Slučaj "Aspida" raspao se kao prostačka prevara i međunarodni pritisak za oslobođenje Papandreua ostao je nesmanjen. Na kraju su došli do zaključka da je po njih manje opasan u inostranstvu nego u Grčkoj. Posle osam meseci u samici, izveli su ga iz zatvora i iz zemlje. Malo kasnije proglasio je osnivanje pokreta otpora po imenu PAK (Svegrčki oslobodilački pokret). Mnogi pojedinci i organizacije iz Sjedinjenih Država želeli su da stupe u vezu s njim. Džuli je išao u Pariz da završi pregled dokumentarca koji je snimio u Izraelu i poslali su ga da poseti g. Papandreua. Brinula sam se zbog njegovog odlaska, ali smatrala sam da je neophodan. Spiros jeste bio sa mnom, ali postojalo je pravilo svaki put kad Džuli ode, dešavaju mi se strašne stvari.

Prvo je došao predznak.

Bila sam sama u garderobi. Vrata su su se otvorila i ugledala sam Anine oči. Ogromne i preplašene. "Ovde je. Njegov brat je ovde." Znala sam i da ne pitam, čiji je to brat bio. Trapističkog monaha. Odgurnuo ju je da bi ušao u sobu.

"Moj brat je umro. Njegova poslednja misao bila je o vama." Pogledala sam ga. Isto lice. Iste crne ruke. Bilo je nemoguće da grešim. Bio je to isti čovek koji je došao i prvi put. Nije bilo brata. Bio je lud.

"Lažeš. Nisi njegov brat. Ponovo si došao. Šta hoćeš?"

"Moj brat je umro. Nastaviću njegovo delo. Položiću zavet ćutanja, ali ću nastaviti da se molim za tebe." Dok su ga izbacivali napolje neprekidno je ponavljao: "Moliću se za tebe."

Dovoljno sam Mediteranka da prepoznajem rđave znake. Kad je Spiros došao u pozorište rekla sam mu da će se nešto desiti. Rekao mije da se već desilo. Pozvali su nas u Federalni istražni biro. Za strance, FBI je moglo da znači samo jedno. To je bila organizacija koja lovi špijune i komuniste. Zar su poverovali lažima grčkog konzulata o nama? Zar su mislili da sam komunista? Da li će nas proterati iz Sjedinjenih Država? Gde sam mogla da odem bez pasoša? 1 zašto se takve stvari uvek dešavaju sredom, kad imamo dve predstave? Odlična sam u šminkanju, ali toga dana nije bilo tako. Ruke su mijako drhtale. Spiros se vratio s dva lepa mladića. Imali su legitimacije FBI. "Mis Merkuri, imamo informacije da vam je život u opasnosti."

Posedovali su opis potencijalnog ubice. Bio je srednjeg rasta. Imao je tamnu kovrdžavu kosu i govorio je engleski sa stranim naglaskom. Tek je bio došao u Njujork i iznajmio sobu negde u blizini pozorišta. Pozvaće lokalnu policiju, staviće u publiku ljude u civilu. U istom trenutku začulo se tako jako kucanje na vratima da smo svi protrnuli. Bio je to upravnik scene. "Zavesa se diže za pet minuta."

U "Ilja ljubavi moja" pevala sam pesmu pod naslovom Pireju, ljubavi moja. To je bio jedan od malobrojnih trenutaka u predstavi u kojima nije bilo dirinčenja. Bila sam sama na sceni pod svetlošću reflektora i mogla sam da usredsredim svu pažnju na sebe. Kad vam glumci kažu da uloga može toliko da ih ponese da zaborave na scenu i publiku, smatrajte to malo preteranim. Retko se dešava. Ali meni se nešto slično desilo nekoliko puta kad sam pevala Pireju, ljubavi moja. Moja briga za Grčku, moja želja da je ponovo vidim bile su jače od glumca ili predstave. Aplauz bi me vraćao u stvarnost scene, koji je uvek bio izuzetan. Publika mi je poručivala da ima osećaj za to o čemu pevam i da i ona deli sa mnom zanimanje za Grčku.

 

Kad je srce negde druge

 

Ali, tog popodneva jedino o čemu sam mogla da razmišljam bio je čovek srednjeg rasta, s tamnom kovrdžavom kosom, koji je sedeo u parteru s prigušivačem na svom crnom revolveru. Pod svetlošću reflektora bila sam laka meta. Možda je to romantičan način da se umre, ali, meni ta ideja nije delovala nimalo privlačno. Možda je bilo utešno da vidim svetlucanje policijskih znački oko bine, ali mi to nije pomagalo da se setim reči pesme. Nekoliko glumaca, u kostimima i našminkani, stajali su u zadnjem delu pozorišta spremni da zgrabe mediteranskog Džona Vilksa Buta i da ga raskomadaju, a moj dragi Haris Lemonopulos, prvi buzuki našeg orkestra, popeo se na binu i svirao u mraku, da bih osećala nekog pored sebe. Najblaže rečeno, pesma je bila promašaj. Čuo se mlak aplauz. To đubre ne samo da me je nasmrt prepalo, nego mi je i najbolju scenu upropastilo.

Džuli je požurio iz Pariza, ali je u međuvremenu insistirao da angažujem ličnog telohranitelja. To je sredio moj prijatelj i advokat Džo Stratos. Počela sam da se osećam kao lik iz Kistonovih komedija. Svakog dana odlazila sam u pozorište okružena policajcima. Jednim pored vozača automobila, po jednim sa svake strane pozadi, i mojim ličnim telohraniteljem koji nas je pratio u svom automobilu. Predavali su me u pozorište kao paket, gde su me preuzimala dva druga policajca. Ali ono što me je najviše prepadalo nije bio nepoznati ubica, već moj lični telohranitelj. Nosio je gomilu revolvera i nije me ostavljao na miru ni minuta.

Jedino što sam postigla bilo je da zatvaram vrata toaleta.

Posle šest nedelja rekli su mi da sam njujoršku policiju stajala mnogo novca. Tražili su od mene da potpišem papir da ih raspuštam i da preuzimam odgovornost za svoj život. Rekla sam da ću im rado dopustiti da odu ali da neću potpisati ništa što će ih osloboditi vršenja njihove dužnosti. Napravili smo kompromis. Policija neće dolaziti redovno u pozorište, ali će s vremena na vreme obavljati kontrole. Zadržali smo telohranitelja dve nedelje posle Džulijevog povratka. Ne mogu da kažem da mi je bilo žao kad sam videla da odlazi. Despo je smislila način da mu tu i tamo umaknem. Smatrala je da sam otporna na metke. U svakom slučaju verovala je da vredi više truda da se dovedem u opasnost nego da doživim nervni slom od uznemirujućeg prisustva telohranitelja.

Sada je strah prošao. Džuli se vratio. Spiros je bio tu i, iznad svega, tu je bila stabilna, sjajna Despo. Nijedan ubica nije mogao da se probije kroz njenu budnu stražu. Jedne večeri, Despo i ja uspele smo da umaknemo mom telohranitelju. Otišle smo u jedan mali restoran u Grinič Vilidžu. Toje bilo prijatno mesto. Imali su mali podijum za orkestar i ko god bi osetio želju da igra ili da peva, mogao je to i da uradi. Nekoliko glumaca koji su održavali probe za jedan komad došli su za naš sto. Bili su izuzetno mladi i vrlo duhoviti. Improvizovali su razdraganu parodiju svojih pokušaja. Smejala sam se od srca. Despo je primetila da je to bio prvi put da se smejem posle 21. aprila. Shvatila sam da ima pravo. Postoji jedna divna grčka reč, palikari (junoša, mlad junak). Palikari je borac, ratnik, ali je veseo. Ratuje dobro raspoložen i ume da se smeje nevoljama. Despo je upotrebila ovu reč. "Sviđa mi se tvoja borba. Ti i ne možeš drukčije. Ali neću da me rastužuješ. Želim da mi ulivaš hrabrost. Bori se, ali kao palikari." Tako je, Despo, tako je.

Prenećemo borbu u Evropu. Čekala sam s nestrpljenjem da "Ilja ljubavi moja" prestane da se prikazuje. Gluma je bila moj život, ali prvi put moja misao i moje srce bili su negde drugde.

 

Veći katolik od pape

 

Ako je moja sudbina na neki misteriozan način određena brojem osamnaest, presrešću ga na pola puta i učiniću osamnaesto poglavlje poslednjim. Ispunila sam stotine kartica beleškama na grčkom. Govorila sam stotine sati na francuskom i engleskom pred magnetofonom. Sad ustupam mesto prevodiocima. Shvatam da oni ponekad moraju da vrše prepravke. Dajem im punu slobodu. Ono što od njih zahtevam jeste da moj gnev ostane isti; on je razlog ovoj knjizi.

Kad bih izražavala zahvalnost svim ljudima koji su se borili za slobodu Grčke, njihova imena ispunila bi ovo poglavlje. Ali kako da ne zahvalim Viktoru Rojteru na pomoći u obrazovanju Američkog odbora za oslobođenje Grčke? Kako da ne zahvalim ljudima koji su predsedavali ovim odborom - bivšem generalnom državnom tužiocu Frensisu Bidlu, članu Kongresa Donu Frejzeru iz Minesote i čoveku koji je danas predsednik, članu Kongresa Donu Edvardsu iz Kalifomije?

Završetak nekog komada liči pomalo na kraj veze. To je prilika za osećanja i suze. Stekla sam mnogo prijatelja radeći na predstavi "Ilja ljubavi moja". Živeli smo i radili zajedno jedanaest meseci. Volela sam ih. Pomogli su mi da prođem kroz mnoge teške trenutke. Ali poslednje noći nisam mogla pred njima da sakrijem svoju radost što se predstava završila. Pozorište i gluma nisu mi bili na srcu.

Počela je turneja po američkim gradovima. Nisu nas svi dočekali dobrodošlicom. U Čikagu, gde sam se pojavila s Andreasom Papandreuom, policija je primila dojavu o podmetnutoj bombi u našem hotelu i u pozorištu u kome je trebalo da govorimo. Kad smo stigli u pozorište, sačekale su nas bučne demonstracije. Većina, ako ne i svi, bili su američki Grci. Dočekali su nas psovkama i kletvama. Pre puča, ti isti ljudi dočekivali su me s pesmama i cvećem. Sad su mi dovikivali "komunisto" i "izdajnice". Šta se dogodilo s njihovom pameću pa brane diktaturu u Grčkoj? Mnogo sam se trudila da pronađem odgovor.

Mnogi od njih, mnogi od njihovih roditelja nisu mogli da zarade za život u Grčkoj. Došli su u Sjedinjene Države i teškim radom obezbedili sebi materijalnu udobnost. Da li je sam pomen reči "komunista" dovoljan da ugrozi njihovu ljubav prema imovini? Ako je tako, zašto onda to isto ne važi i za grčke iseljenike u Kanadi, Australiji, Nemačkoj? U tim zemljama glasova u korist hunte bilo je vrlo malo. Mislim da se rešenje može naći u grčkom osećaju rodoljublja. Grk je po prirodi rodoljub. Za njega rodoljublje znači voleti svoju otadžbinu. Grk koji je došao u Ameriku i rešio svoje ekonomske probleme preneo je svoje rodoljublje na Sjedinjene Države. To je zlatna zemlja koja mu je donela uspeh. Ako vlada SAD podržava huntu, to mu je dovoljno. Ne može da podnese da se vlada osuđuje. Postao je veći katolik od pape. Da bih vam dala punu sliku, reći ću vam da američki Grci sa manjim platama mrze huntu. Isto važi i za intelektualce i univerzitetske profesore. Većinu odbora za oslobođenje Grčke na univerzitetima osnivali su američko-grčki profesori.

 

 

 

Spremna za druge bitke

 

Marta 1968. trebalo je da idem u Evropu. Neposredno pre toga bili su mi predložili da govorim na jednom ručku u Vašingtonu koji je organizovao Nacionalni demokratski klub žena. Oklevala sam jer mi je moral bio opao i bila sam smrtno umorna. Tada sam pročitala nešto zbog čega sam se izbezumila od besa i što mi je povratilo snagu: "Uvaženi Din Ačeson, bivši ministar unutrašnjih poslova" napisao je pismo koje je objavio Vašington post. Gospodin Ačeson prosto je izneo mišljenje da Grcima treba apsolutistička vlada. Kako da ne odgovorim na to? I gde bih mogla bolje da odgovorim nego u Vašingtonu? Prihvatila sam poziv. Očekivala sam da ću se sresti s malom grupom žena i nadala sam se da će se pojaviti i neko iz štampe. Na svoje veliko iznenađenje, zatekla sam nekih sedamsto ljudi okupljenih u ogromnoj dvorani. Reporter Ivning stara napisao je da je to bio "najveći broj okupljenih u istoriji Kluba". Drugo iznenađenje bilo je i mnoštvo muškaraca, od kojih su neki bili na značajnim položajima. Objasnili su mi kroz smeh da je Nacionalni demokratski klub žena imao političku moć i da su zato muškarci dolazili na njihove ručkove jer da nisu, teško njima. Neki članovi našeg Odbora u Vašingtonu upozorili su me da je g. Ačeson jedan od najuglednijih ljudi u zemlji, da ga većina publike duboko ceni, da je imao uticaja na Džonsonovu vladu i da bi bila taktička i politička greška da ga napadnem. Odgovorila sam da koristi svoj uticaj na način koji škodi Grčkoj i da sam upravo zbog toga došla da govorim na tom skupu.

Bila sam nervozna dok sam govorila. Pravila sam greške u gramatici i izgovoru, ali je publika pokazivala širokogrudost i simpatiju sve dok nisam progovorila o g. Ačesonu.

U jednom pismu Vašington postu g. Ačeson je izneo mišljenje da Grčkoj treba apsolutistička vlada. Svi znamo da je g. Ačeson častan čovek, ali on time sahranjuje demokratiju u Grčkoj. Zli jezici govore da je g. Ačeson bio namrgođen prema prethodnoj grčkoj vladi jer je odbila njegovo rešenje kiparskog pitanja. Treba to da odbacim jer je g. Ačeson častan čovek. Njegova časna ocena glasi da su Grci neuki, zaostali i nespremni za demokratiju. Ja sam neobrazovana glumica, a g. Ačeson je bivši ministar unutrašnjih poslova, ali stajem pred njega i govorim: "Gospodine ministre, grešite. Znamo šta znači demokratija. Mi smo je izmislili. Nećemo prihvatiti vaš savet, g. ministre. Oslobodićemo se."

Kao da sam se obratila frižideru. Soba se zaledila. Osećala sam malo zadovoljstvo što me njihova hladnoća ostavlja ravnodušnom. Kao glumica volim da se dopadnem ljudima, ali sam tog trenutka pomislila:

"Dođavola s glumicom! Ti si Grkinja koja ima nešto da kaže, sviđalo se to njima ili ne." Istupila sam korak napred. Oslobodilo me je za druge bitke koje će uslediti.