Postdemokratija

Politička pozadina ubistva Đinđića je u suštini, a ne obrnuto

 

Kad je teško - Čović

 

Đinđić je zasmetao i mnogima napolju zato što je hteo s njima da se nadgornjava i da trguje, a ne samo da sluša i izvršava njihove želje i direktive - kaže Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Fiks ideja zvana "politička pozadina" ubistva Zorana Đinđića očigledno je u ćorsokaku čim su njeni zagovornici morali da pozovu u pomoć Nebojšu Čovića, poznatog po sloganu "Kad je teško - Čović". Kad su to već mogli košarkaši Crvene zvezde, zašto ne bi i braća Popović, Srđan i Beba, koji tu fiks ideju ganjaju već osam godina. Ili ona proganja njih. Šta uopšte znači ta floskula "politička pozadina"? Naravno da je stvar politička kad je ubijen premijer, ali šta znači politička pozadina u političkom ubistvu? Kao kada bismo za kriminalnu radnju tražili kriminalnu pozadinu ili za humanitarnu katastrofu - humanitarnu pozadinu. I šta uopšte znači pozadina u ovom slučaju. Ako je ubistvo naručeno, a sva je prilika da jeste, onda je to sama suština a ne pozadina, onda je naručilac pravi ubica, a ovi što su atentat organizovali i sproveli samo izvršioci. Znači tražimo ubicu, a za to je najvažnije utvrditi motiv. Možda sam gledao previše američkih filmova, ali najčešći motivi za ubistva su obično novac i izneverena ljubav. Ako je ovo drugo u pitanju onda se takozvana politička pozadina ne traži među političkim rivalima i protivnicima, jer oni se sigurno nisu voleli, nego među najbližim saradnicima. A i kod tih ljubavi iz interesa uvek je i lova u pitanju.

Dakle, ozbiljna istraga mora pre svega da pođe tragom novca. Sve ostalo je zamajavanje, možda i namerno.

 

Razni signali

 

Niko ne bi naručio ubistvo Kenedija samo zato što mu nije bio blizak politički ili ljudski, niti zbog toga što je više voleo Lindona Džonsona, nego da bi mu novi predsednik omogućio slobodnije poslovanje i veću zaradu. Nije Linkoln ubijen zbog ideološke ostrašćenosti i rasizma, nego zato što je ukidanjem ropstva doneo značajne ekonomske promene i ugrozio mnoge materijalne interese. Ne kažem da u američkim primerima, kao i u slučaju ubistva našeg premijera nije bilo i drugačijih motiva zbog kojih su neposredni izvršioci to uradili, neki znali pa ćutali, neki prećutno odobrili, a neki se potajno radovalii, ali ne mislim da su bili odlučujući. Uostalom, još pre šest godina, u svojoj knjizi "ParaDos", izneo sam svoje uverenje da Đinđićevo ubistvo nije moglo da se dogodi ni bez izvesnog signala spolja, sa nekog najvišeg mesta, ali sam uveren da je naručilac atentata ipak neko u Srbiji, neko ko je imao veliki materijalni povod i ko je izdejstvovao saglasnost spolja, pozivajući se na njihove interese a prikrivajući svoje prave razloge i motive.

 A Đinđić je zasmetao mnogima napolju zato što je hteo s njima da se nadgornjava i da trguje, a ne samo da sluša i izvršava njihove želje i direktive. Nije hteo, na primer, da uhapsi i preda Mladića, koji se tada javno kretao Beogradom, dok nešto ne dobijemo za izručenje Miloševića i to im je otvoreno govorio. A onda, neposredno pred smrt, kada se u decembru 2002. vratio iz Nemačke, gde su ga neki prijatelji upozorili da Kosovo polako ali sigurno klizi ka nezavisnosti ako mi hitno nešto ne preduzmemo, predložio je da počnemo da insistiramo na podeli Kosova i sam u tom smislu dao nekoliko intervjua stranim medijima. Bio je svestan da je to guranje prsta u oko nekim svetskim moćnicima, pa je krenuo izokola sa zahtevima da se na osnovu Rezolucije 1244. na Kosovo počnu vraćati naša vojska i policija. Znao je da to ne mogu da prihvate, ali ni da nam ospore, a sve u nameri da ih prisili da i sami dođu do zaključka da nema druge nego da prihvate teritorijalno razgraničenje, po kojem bi severni deo Kosova bio odvojen i pripojen Srbiji. Nema sumnje da su takve drskosti izazvale brojna nezadovoljstva i želju nekih od njih da ga se reše. Nije teško pretpostaviti da bi takvi umeli da na upozorenja da mu se sprema likvidacija odreaguju tako da zainteresovanima bude jasno da nemaju ništa protiv. Bez takvog miga, verujem, oni koji su ovde planirali atentat na Zorana Đinđića ne bi se usudili da to i urade, jer nije svejedno ubiti premijera države koja se nalazi u fokusu evropske i svetske pažnje.

 

Mnogo toga ekskluzivnog

 

U ovoj zemlji se nikada ništa krupno nije događalo izolovano, isključivo iz unutrašnjih razloga, ali su glavni akteri i krivci najčešće bili domaća radinost. Tako je i sa ubistvom Đinđića, naručilac je neko ili neki iz našeg visokog društva i ne verujem da za njega ili njih znaju niti sitni kriminalac Simović, niti upravo pohapšeni pripadnici JSO. Čisto sumnjam da im je Legija pred pobunu rekao da ih vodi da ruše ili ubiju Đinđića za račun toga i toga. Ako je i Legija uopšte znao pravog nalogodavca. A i taj Ćoki, koji je po Simovićevim rečima navodno naručio ubistvo tako što se sastajao negde u mraku sa Šiptarom, po opisanom ponašanju više mi liči na picipoštu nego na ozbiljnog naručioca ubistva jednog premijera. Da ne govorimo o epohalnim Simovićevim otkrićima da su za antentat znali i Šešelj i Toma, i Koštunica i Bulatović, i šta ti ja znam koji sve još političari, pa bi stoga trebali biti sumnjivi po tumačenju advokata Srđe Popovića. Pa znali su i ministar policije Dušan Mihajlović i Milorad Dodik, koji su Đinđića na to i upozoravali i tražili da pojača zaštitu, znali su i svi u njegovom najbližem okruženju i molili ga da se pripazi. Jesu li i oni sumnjivi. Da li je sumnjiv i Beba Popović koji je neposredno posle ubistva došao u vladu, posle više od godinu dana izbivanja zbog sukoba sa Đinđićem, i odmah saopštio spisak svih učesnika u atentatu, sa sve egzotičnim nadimcima, i nije pogrešio ni u jednom imenu.

 Nemam ništa protiv da se sve to ispita, ali ne mogu da razumem zašto niko ne pominje novac kao mogući trag i ne pokazuje ni nameru da povede istragu i u tom pravcu. Na tu temu nameću se brojna otvorena pitanja. Jasno mi je da bi takva istraga morala da obuhvati i pregled Đinđićeve imovine, koja izgleda nije mala, ali valjda tu nema šta da se krije. Valjda nije tajna ni da je imao ekskluzivni pristup velikim količinama para i dok je bio u opoziciji i kasnije kad je preuzeo vlast. Sada već nije nikakva tajna da su i stranci i domaći tajkuni finansirali opoziciju, a da je on bio operativni šef i svoje stranke i celokupnog DOS-a, koji o količini novca i visini troškova nikad nije zvanično razgovarao zbog konspiracije. Bivši američki ambasador Mongomeri tvrdi da se spolja u Dosovu kasu slilo oko 150 miliona dolara, što je sigurno znatno više nego što je kampanja koštala. A gde su tek novci koje su priložili tajkuni da bi pomogli ili da bi se otkupili za grehe i obezbedili. Postoji li o tome nekakva evidencija? Koliko je kampanja DOS-a koštala, da li je neko preplaćen ili se nekome nešto duguje? Kome je šta obećano, a šta je ko samo shvatio kao obećanje?

 A šta je bilo sa novcima koje je Milošević posakrivao na Kipru i po raznim drugim adresama, u čije su se traganje od Đinđićeve vlade upućivale brojne ekspertske grupe. Da li je nešto ipak pronađeno i uzeto? Ako nije, kakvi su to eksperti bili i da li je neko zbog toga odgovoran? Nije nemoguće da su neki nešto i pronašli pa prebacili na svoj konto bez Đinđićevog znanja, a da vlasnici računa misle da je i on učestvovao u podeli plena.

 

Šta ako se naruši mit

 

Šta je bilo sa brojnim sumnjivim privatizacijama u njegovo vreme, da li je bilo korupcije i ima li tu oštećenih strana ili bar nezadovoljnih koji bi mogli i njega da krive, sa razlogom ili možda bez, svejedno. Nije isključeno ni da su mu neki njegovi saradnici natovarili nečiju omrazu, nastupajući u njegovo ime ili pozivajući se na njega i kad su bili ovlašćeni i kad nisu. I kad su radili javno i korektno, ali i ispod žita. Možda i primali mito ili reketirali u njegovo ime.

 Zatim, javnosti je dobro poznato da je nova vlast bila donela zakon o ekstraprofitu, po kome su mnogi biznismeni, odnosno njihove firme, trebali da isplate državi značajne sume, po nekoliko desetina miliona evra, neki čak i čitavih sto miliona. Poznato je takođe i da to nikad nije naplaćeno. Jedino je Karić bio uplatio nešto u budžet Republike Srbije, ali mu je to posle vraćeno zato što nikome drugome nije naplaćen taj ekstraprofit. Zašto nije ako je zakon to zahtevao? Da li je neko odgovoran što taj zakon nije sproveden? Ili je možda i bilo neke nezvanične naplate od nekih tajkuna, čak i u njegovo ime, ili se ono moglo samo podrazumevati. Tako nešto, ako se događalo i ponavljalo, sasvim sigurno bi moglo da razbesni pojedince od kojih bi na taj način, dakle reketiranjem, malo po malo moglo biti iznuđeno i više od sume koju su zvanično trebali da plate državi i na taj način ozakone svoje poslovanje i ostatak imovine, kad shvate da to nema kraja i da će večito ostati sumnjivi vlasnici prljavog kapitala.

Bezbroj je takvih pitanja i špekulacija koje se mogu praviti na osnovu poznate prakse nelegalnog poslovanja i činjenja vlasti, kako pre, tako i još dugo posle pada Miloševićevog režima, kada se država našla u izvesnom pravnom vakuumu između starih zakona koji ne valjaju i novih koji su često bili u suprotnosti sa Ustavom. Onaj ko sve to temeljno ne pretrese i proveri, ne može reći da je sproveo ozbiljnu istragu, kao što ni onaj ko i to ne traži ne može tvrditi da mu je stalo da se sve ispita i pronađu nalogodavci ubistva premijera Zorana Đinđića.

Ali, šta ako se time naruši mit o Đinđiću, na čemu počiva ova vlast i karijeru prave bezbrojni samozvani nastavljači njegovog lika i dela?

 

 

 

Ne mogu da razumem zašto niko ne pominje novac kao mogući trag i ne pokazuje ni nameru da povede istragu i u tom pravcu.