Pobune
Zašto u Srbiji prezreni koje mori glad još uvek ne dižu
ustanke i masovne pobune da oteraju i oteraju vlastodžce
Sahranjeni neka sačekaju
Građanske, radničke, studentske, seljačke i svake druge
pobune, kojih je Srbija žedna kao vode, već odavno nema. Nema ko ni da ih
povede. A tragedija celokupne nacije dublja je nego ikada jer ne postoji
prosečan stanovnik ove zemlje koji nije svakodnevno predmet prevara,
administrativnih ponižavanja i pljački. Zašto onda Srbija ne ustane na noge i
žestokim obračunom ne počisti decenijama naslagano smeće u državnim
institucijama koje se samo povremeno i pomalo promeni, tek toliko da bi narod
poverovao u promene? Zašto je pobuna bila dobra i u martu 1991, i u oktobru
2000. godine a nije danas? Kako politika prisvaja narodni bes i pretvara ga u
svoj kapital? Kada srpskim vlastodršcima odgovara pobuna naroda a kad ne? Zašto
nema nade za radnike i zbog čega je ta nekada slavna klasa pogubljena i skoro
nestala?
Nikola Vlahović
Nijednoj
diktaturi ne odgovara da narod ustane protiv ugnjetavanja. Višeglavim
političkim aždajama u Srbiji, pobuna odgovara samo onda kad oni sami osete da
im je vlast ugrožena. Onda pozivaju narod preko svih medija na obračun sa
svojim protivnicima do sudnjeg dana.
Poslednja
takva masovna provokacija desila se između dva kruga majskih izbora 2012.
godine, kad je predsednički kandidat Tomislav Nikolić, uveren u svoj
poraz, podigao na noge sve opštinske odbore svoje stranke, i svo građanstvo,
pozvao ih na stalne proteste, pobune i demonstracije, zapretivši tako svojim
političkim protivnicima.
Ali,
zašto ovaj čovek i njegova stranka nisu digli masovnu pobunu protiv nezapamćene
pljačke Srbije, zašto baš nikada nisu na ulici stali uz radnike očerupanih
fabrika, nego su se radije bavili pisanjem prikladnih saopštenja i pomirljivih
poruka?
Jasno
je da interesi Tomislava Nikolića, njegove stranke, i svih stranaka oko njega,
kao i interesi prethodnih vlasti, predstavljaju jednu neraskidivu celinu, tako
reći, jednu posebnu klasu koja je jedinstvena u stavu da narodnog bunta ne sme
i ne može biti! A razloga ima napretek!
Oko
svega drugoga može biti rasprave, ali, oko legitimnog građanskog prava na
pobunu i samoodbranu od nasilja vlasti, nema rasprave! Ranije Tadićeva, a sada
i Nikolićeva politika, u tom pogledu je jedinstvena.
Nova-stara
vlast u Srbiji ne može rešiti (čak i da hoće), nijedan od istinskih problema
običnog, osiromašenog građanina, a takvih je preko šest miliona. Hapšenje
pravih i pogrešnih krivaca za bestidnu pljačku privrede i države, neće rešiti
nijedan problem prevarene mase.
Još
u martu mesecu 2010. godine, zastrašujuće podatke o stanju u Srbiji objavila je
američka Centralna informativna agencija (CIA) u svom izveštaju "za
posebnu javnost". Izveštaj govori o tome da je Srbija se nalazi među
četiri najsiromašnije zemlje Evrope, a stopa nezaposlenosti je među najvećim u
svetu. Prema visini inflacije Srbija je u rangu afričkih i nerazvijenih
azijskih zemalja. A prema ostvarenom izvozu je potpuno inferiorna u
međunarodnoj razmeni." Prema
podacima CIA, Srbija je na 103. mestu po visini društvenog proizvoda po
stanovniku. Prema stopi nezaposlenosti, Srbija se od 200 posmatranih zemalja
našla na 163. mestu!
Ove
činjenice, koji su jasno vidljive na svakom koraku u Srbiji, morale su do sada
da podignu građanski bunt do najvećih razmera, ali Srbija danas izgleda
slomljeno, izmučeno i nemoćno, jer njome upravlja društvo poverilaca u Briselu
i Londonu preko svojih korpumiranih službenika, ali i polupismenih
političara-diletanata žednih vlasti i novca. U zemljama koje su samo svetsko
dno, ovakve pobune su svakodnevne, ali ne i u Srbiji. Zašto je to tako?
Bravo radnici, rekoše studenti!
Vlasti
u Srbiji, i one prethodne i ove današnje, potpuno su hladnokrvne na mogućnost
izbijanja masovnih nereda kao posledicu dugogodišnjeg tlačenja naroda. No, tome
se ne treba čuditi, jer je tokom poslednje decenije izgrađen čitav sistem
kontrole i gušenja građanskih protesta. "Tehnologija" je dovedena do
savršenstva pa tako danas ne postoji nijedno sindikalno udruženje, nijedan
pokret i nijedna organizacija koja se zvanično bavi odbranom radničkih,
ljudskih ili bilo kakvih prava, a da nije pod kontrolom političkih stranaka i
njihovih bezbednosnih službi koje se sa mogućim pobunama igraju kao mačka sa
mišem.
Ipak,
uprkos zastrašujućoj diktaturi kriminalnih klanova organizovanih od vrha do dna
državne piramide, narod u Srbiji ne može
da sakrije svoj očaj zbog ropskog položaja u koji su ga doveli njegovi
tlačitelji. Polovinom leta 2012. godine, radnici nekadašnjeg kruševačkog
metalskog giganta IMK "14.oktobar" blokirali su kružni tok na
zaobilaznici oko grada, na delu magistralnom putu prema Kraljevu, ne bi li nekako
naterali poslodavce da isplate zaradu iz novembra prošle godine! čak 1.500
radnika IMK "14.oktobar" je
mesecima čekalo na isplatu onoga što im pripada i tek je ovog leta tek nekoliko
desetina njih smoglo snage da izađe na ulicu. I to "odlukom reprezentativnih
sindikata"! Zar je gladnom radniku potrebna nečija odluka da se pobuni
protiv otimanja plate i radnog mesta? Zar je trebalo da čekaju od novembra
prošle godine da im bude isplaćena plata?
Nije
tačna ni teorija koja govori o odsustvu solidarnosti, jer je upravo u ovom
slučaju zabeležena podrška radnicima iz svih krajeva Srbije pa čak i
studenata Filozofskog fakulteta u Novom
Sadu koji su im napisali: "...Bravo, radnici! Nemojte da trpite
kapitalističke bitange, koje bi vas rado ostavili na ulici bez ičega, samo da
mogu! Istrajte do kraja, samo borbeno! Kamo sreće da se radnici i studenti
širom Srbije ujedine, pa da rušimo kapitalističke bande, kako bi ljudi mogli da
žive od svoga rada. Veliki i iskreni pozdrav šalju vam studenti iz Novog Sada!"
Javio
se ojađenim radnicima tim povodom i jedan predstavnik lokalnih policijskih
sindikata rečima ohrabrenja: "...Nikada policija neće ići na gladni
narod jer gladni ne nasrću na takođe gladne! Gde su ti takozvani veliki
sindikati danas, da li oni smatraju da je u Srbiji sve divno i da radnik nema
razloga da izađe na ulicu i digne svoj glas?"
Poštene
zarade, pristojan rad i socijalna sigurnost, to je ono što su nove vlasti
obećavale, ali, sve govori da će rad „na crno" i užasna eksploatacija,
zapravo ropski rad, i dalje biti svakodnevnica retkih (ne)srećnika koji imaju
zaposlenje u Srbiji. Većina njih je i ne zna šta su njihova prava, nikome ne
pada na pamet da za kršenje svojih prava potraže pomoć inspekcije rada, a kad
nekome padne na pamet da je potraži, obično je on žrtva ove avanture. Ko onda
sprečava ovu unesrećenu masu da se uključi u masovni građanski protest, da
pokaže ono što se zove građanska neposlušnost?
Upotreba pobune
Na
jednom od sve ređih radničkih protesta, proletos u Beogradu, čule su se parole "Zašto
nas ovde nema barem sto hiljada?" i "Da li je moguće da je
ovom narodu sve lepo pa nema razloga da izađe na ulicu?". Odmah se
oglasio, po nalogu "sa najvišeg mesta" dugotrajni predsednik
Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost" Branislav čanak izjavom
da sindikati nemaju šta da "obeležavaju" i da njihovo
"paradiranje nema smisla"!
Zbog
ovakvih štrajkolomaca kakav je čanak, radništvo u Srbiji potpuno je potonulo u
beznađe, a takvih "čanaka" se namnožilo u svakom propalom preduzeću,
u svakoj opštini i svakoj državnoj ustanovi gde je pobuna ili pojava bilo
kakvog nezadovoljstva, jednostavno nemoguća. O borbi za ljudskim i radničkim
pravima u takozvanom sektoru nema ni govora. Naprotiv, svi represivni državni
organi u Srbiji štite isključivo prava najsurovijih kapitalističkih
eksploatatora, a posebno ako su stranci. U tom slučaju gvozdena ruka državnog
aparata sručiće se na radnike kao da su međunarodni teroristi.
Da
su građanska i radnička nezadovoljstva stvar "političke volje" a ne
stvar nasušne potrebe opljačkanih masa, najbolje govori i slučaj Tomislava
Nikolića u vreme majskih izbora, koji je, odmah posle prvobitnog šoka, kad je
shvatio da ipak dobija izbore, odmah promenio odluku da "podigne Srbiju na
noge" pa je obavestio javnost (nakon sednice predsedništva njegove
stranke) da pobuna neće biti: "...Ako mi iz Srbije šaljemo sliku
neuređene zemlje, u kojoj institucije ne rešavaju probleme, i vraćamo se u
atmosferu u kojoj se sve rešava nasiljem, to je jako loše. Niko od investitora
neće doći u takvu zemlju, kao što niko ne voli da ulazi u kuću u kojoj je
svađa"!
Neposredno
pre ovog Nikolićevog velikog zaokreta, Boris Tadić je zakukao do nebesa
govoreći da je pobuna, demonstracije ili bilo kakvo javno izražavanje masovnog
nezadovoljstva, "neodgovorno i necivilizovano ponašanje. To nigde ne
postoji i to je direktno narušavanje političke kulture, situacija je opasna i
apelujem na mir i postojanost! Potpuno je neodgovorno stvarati u Srbiji
atmosferu tenzija, pa čak čujem i preteće reči!".
Još
je u proleće 2010. godine, u vreme kad su krenuli sporadični štrajkovi,
građanske pobune i radnički protesti u Beogradu, Kruševcu, Kragujevcu i drugim
gradovima u kojima je sistematski ubijana industrija, tadašnja Tadićeva vlast
angažovala je malu armiju štrajkolomaca i specijalista za razbijanje protesta.
Sve je završeno bez posledica po režim, ali sa trajnim posledicama po one koji
su se usudili da podignu svoj glas zbog kriminalne tranzicije, pljačke naroda,
ekonomskog i kulturnog genocida koji sprovodi vladajuća klika.
Jedan
sarkastičnim komentator tih dana je progovorio rečima najboljeg satuiričara: "...čitava
Kuršumlija digla se protiv dahija pa je nedavno i fabrika Kopaonik proradila.
Videlo se da su srećni i zadovoljni blagostanjem koje im je otvaranjem fabrike
omogućio gospodin Dinkić. Oni više nemaju potrebe za protestima i juče su mnogi
prasići izgubili glavu i puno se piva i rakije popilo!"
Jalovi protesti do nesvesti
Pre
manje od godinu dana, ispred zgrade Vlade Srbije organizovan je protest protiv
tadašnjeg i sadašnjeg ministra Mlađana Dinkića pod nazivom "Zaigrala mečka
i pred vašim vratima", tokom kojeg je jedan od sindikalnih aktivista,
odeven u kostim medveda, lupao u šerpe i lonce. Naravno, ovakav cirkuski nastup
nije nikome dobra doneo, Dinkić je politički preživeo zajedno sa priređivačima
ove zabave. Pravi borci protiv istaknutih bandita bankarskog imperijalizma,
nisu ni stigli do Beograda, niti bi im to ona (a ni ova) vlast dala. Gladna
Srbija ne može da organizuje "Dan besa". Slomljena mu je kičma
Srbiji, ona danas baulja. Nema ni energije ni vođa, ima samo očaja i nemoći.
Da
je sprdnja sa narodom uveliko u toku i da je dobro organizovana, govori i
podatak da je istog dana, dok je "Dinkićeva mečka igrala" pred
Vladom, u Skupštini Srbije trajala organizovana predstava režimskih sindikata
koji su "svečano" predali
zahtev da se "što pre" usvoji Zakon o sprečavanju mobinga -
zlostavljanju zaposlenih na radnom mestu!
I
dok je ova prava kriminalna akcija sprovođena u delo, dva miliona nezaposlenih
u Srbiji i dalje su bili bez ideje kako da ujedinjeni krenu u obračun protiv
tajkuna i lopova, protiv primitivne političke klike i njihovog udruživanja radi
podjarmljivamnja čitavog naroda. Vreme i iskustvo u poslednjih četvrt veka
pokazalu su da takve ideje nikada ne dolaze planirano niti organizovano, nego
su uvek političke vođe iskorištavale spontani bunt naroda i prisvajali ga kao
sopstveni pokret, koji su oni smislili i organizovali.
Baš
zbog toga, sasvim je realno da prvi sledeći masovni bunt ne bude ničiji, nego
svačiji, i da će u takvoj atmosferi doći do nezapamćenih preokreta kako u
budućem sistemu vladavine tako i u kontroli te vlasti od strane naroda. Zvuči
daleko i utopijski, ali, sasvim moguće...
Dosadašnja
praksa režimskih manipulacija, pokazala je da su jalove bile sve radničke
pretnje, štrajkovi i pobune. Ova ponižavajuća iskustva koja bi podigla na noge
najširi front radništva u svakoj evropskoj zemlji, u Srbiji kao da nikoga ne
dotiče previše. Jedan od lidera lokalnih građanskih protesta u Italiji krajem
prošle decenije, Antonio Benusi, doslovno je "nacrtao" razlog
srpske radničke apatije sa nekoliko nama dobro poznatih reči: "...Oni
nisu bolje ni videli, žive sa minimumom i veruju da je njihov minimum zapravo
maksimum onoga što im pripada!".
Mnogo
šta je u poslednje vreme potvrdilo ovu brutalnu teoriju...Tako je, na primer,
prošlogodišnje "spremanje štrajkova" u Smederevu, Kragujevcu i
Valjevu propalo ili bilo bez efekta, izašlo je malo ljudi ili ih uopšte nije ni
bilo. Govorili su: "...Obavezni smo da organizujemo mnogo veću akciju.
Pred nama je vrlo, vrlo vruće leto". I bilo je, ali samo zbog visokih
temperatura, kao i ove, 2012. godine.
Takozvane
Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu
prolaznicima su delili jabuke "kao simbol zdravlja i snage", zajedno
sa lecima na kojima je pisalo: "Hoćemo u Evropsku uniju, hoćemo zaštitu
prava radnika, hoćemo evropske uslove rada, hoćemo evropske plate".
Naravno,
od ovakvih zabavnih aktivnosti nema promena. Ovakve "svečanosti" po
pravilu organizuje režim na vlasti sa ciljem da građanstvo, radništvo i
seljaštvo, bude pokorno i krotko, da ne diže svoj glas i da zaboravi na svoja
prava.
Na
sličan način završili su i oni malo ozbiljniji protesti poput protesta radnika metalske
industrije Srbije ispred zgrade opštine
Kragujevac, odakle su tražili da njihov "Program za socijalni
progres" koji predviđa povećanje
mizernih plata, smanjenje poreza i podelu profita.
Na
žalost, samo jedan sat bio je potreban da se raziđu radnici kragujevačkih
fabrika "Zastava kamioni", "Zastava automobili" i
"Zastava oružje", radnici "Goše" iz Smederevske Palanke,
valjevskog "Krušika", niške "Elektronske industrije",
"14. oktobra" iz Kruševca, "Prve petoletke" iz Trstenika,
"Fabrike kablova" iz Jagodine, metalci iz čačka i Užica...
Kako
je ovo bilo moguće, i zašto nisu krenuli za Beograd? Zašto ih je organizator
"držao" u Kragujevcu i pol čijem to nalogu? Ko se uplašio da metalci
ne krenu na pravu adresu, u Vladu Srbije? I čemu onda izjava predsednika
Sindikata metalaca Srbije Zorana Vujovića da je "socijalni položaj
metalaca neizdrživ i da je prosečna plata radnika u metalskoj industriji oko 20
hiljada dinara"? Je li to bio način da radnici dođu do svojih prava, tako
što će režimski "pevač" pročitati saopštenje očajnika, i to sa
udaljenosti od najmanje 150 kilomatara od Beograda?
Ubrzo
su stigle i posledice ovog ubijanja zdrave pameti. U aprilu mesecu ove godine,
na istom mestu, u Kragujevcu, radnici građevinske firme "Ratko
Mitrovic" su posle šest dana protesta počeli da osećaju mučnina,
glavobolju i povišen pritisak, kao posledicu permanentnog dežuranja u prizemlju
upravne zgrade ovog preduzeća koje je otišlo u stečaj, jer im nisu isplaćene
zaostale plate i doprinosi još od 2009. godine. Neki od njih su bili spremni i
na samospaljivanje, ali sve to nije dotaklo najodgovornije za likvidaciju firme
i izbacivanje radnika na ulicu.
Jedan
od onih koji su još mogli da govore, ovako je opisao situaciju: "...Teško
izdržavamo. Mnogi od nas su i ranije bili narušenog zdravlja, tukli su nas
kiša, vetar, hladnoća na građevini. Radili smo na raznim poslovima i u tri
smene. Valjda smo firmi donosili neki profit, znamo da jesmo, a ispalo je da
samo za nas nema para!" I zaista, 110 radnika je dobilo je rešenja o
otkazu, a oko 80 njih je ostalo u štrajku, od čega je polovina štrajkovala
glađu. Ništa nije pomoglo. Svest o masovnoj građanskoj pobuni zbog ovakvih
stvari, jednostavno je negde zaspala ili je sasvim ubijena.
Vrh očaja, vreme za početak obračuna
U
zemlji gde cene i nezaposlenost vrtloglavo rastu, neverovatno je da nema
pobuna. Neki naivno veruju u pravdu. čak 50.000 radnika sudskim putem traži
zaostale zarade i druga dugovanja. Ali, uprkos svemu, protesti u Srbiji nikada
nisu bili slabiji, niti je masovni očaj ikada ranije bio blizu svom vrhuncu kao
sada.
Jedan
od prošlogodišnjih pobunjenih kraljevačkih radnika, Lazar Pavlović, vrlo je
rečito govorio zašto je to tako:
„...Bio
sam u inostranstvu deset godina i video sam sve. I tamo su bili štrajkovi i ja
to jako dobro znam. Meni je samo žao što se od nas 1.800, koji smo otišli iz
Magnohroma, se okuplja najviše 250 do 300. Zbog naših ljudi mi je žao. to se
tice podrške Vlade, od toga smo odustali jer niko o nama ne vodi računa. Kako
im pomenemo naš novac, oni odmah spominju 50.000 radnika. šta mene briga za
50.000 radnika, nisam ih ja zadužio!".
Našao
se i nadležni " komentator" koji je celu stvar ovako shvatio:
„...Znači da ih je baš briga. Sve dok ne budu oni lično ugroženi. Ovim ljudima
duguju plate. Neko mora te plate da isplati. Da bi ih isplatio, mora da se
ustanovi, hteli vi to ili ne, ko to nije isplatio i po kom osnovu. Znači, neko
od mojih iz moje stranke bi morao da ide u zatvor. Pošto to meni ne odgovora,
ja ću pustiti da ovi radnici umru od gladi. Dakle, vrlo velika sebičnost
političara koje realni život uopšte ne zanima, sem kada iz realnog života treba
da uzmu neke glasove".
Može
li se prećutkivanjem tuđe nevolje izbegavati društvena stvarnost u kojoj su
prava radnika dovedena ispod svake granice dostojanstva? Industrijska
revolucija nosila je društvenu, ali i sindikalnu snagu neophodnu za promene i
pritisak, a to je danas negde izgubljeno prevarama, ucenama i manipulacijama
političkih spletkaroša kojima je stalo da njihove firme i firme njihovih
prijatelja žive do poslednjeg Srbina.
Narod,
na žalost, još uvek naivno veruje da je država ta koja ima obavezu da im
pomogne kad zapadnu u ovakve masovne tragedije, kakva je nezaposlenost i glad.
Ali, ako država sve čini da spreči ljudsko pravo na rad i život, šta je onda
sirotinji ostalo osim prava na masovnu pobunu protiv svakog režima, i na obračun
svimn sredstvima?
Istinu sakriti po svaku
cenu!
Zbog čega su radnički
protesti u obespravljenoj i polugladnoj Srbiji postali manje značajni od
silikonskih intervencija kafanskih pevaljki? Zapuštene fabrika iz kojih
izviruju radnici kao slepo roblje, slike ljudi koji se bore za dostojanstvo i
pravo na goli život, više nikoga ne interesuju. Tako su, na primer, radnici
Magnohroma iz Kraljeva morali nedelju dana da stoje na sred Ibarske magistrale
kako bi skrenuli pažnju na to da im vlasnik firme duguje plate! Dok je trajao,
mnogi u Vladi Srbije nisu ni znali za ovaj mučan protest!
Razapeti između nebrige
države i nesavesnih poslodavaca, radnici tumaraju u društvu koje je postalo
besramni posmatrač pa čak i saučesnik režimskih pljački i prevara.
Javnost je sistematski
ubijana, pa je toliko oguglala na tragične sudbine, da je to postalo
uobičajeno. Nije vest kada radnici izgube posao, niti kada 20.000 dece nema ni
za hleb, nego se takva bruka smatra politički nekorektnim izveštavanjem.