(P)likovi
Dominik Štos Kan, čovek trećeg tipa
Zver na putu za Srbiju
Po nekim glasinama, srpska vlada se otvara
za Legiju stranaca, bar u intelektualno-finansijsko-ekonomskom smislu: u vladi
priznaju da bi jedan iskompromitovan čovek mogao da bude angažovan kao vodič
Srbije u Evropu. Da nas u Evropu uvede na mala vrata. Verovatno u Evropu sa
crvenim fenjerom na ulazu, kako primećuju zlobnici. Svi dobronamernici,
koji se nose mišlju da treba da se ovde zaposli jedna ispušena muštikla, i još
strani plaćenik, treba da znaju i to da u CV-ju kandidata za mesto ministra
ima, osim brutalnog seksa, što je najmanje bitno, još i puno više prevara nego
pohvala, više protekcije nego ekonomije, kao i više sudskih parnica nego u
državnoj kasi parica. Uostalom, neke kolege bivšeg direktora MMF-a otvoreno
osporavaju titulu najboljeg, pa čak mu ne dopuštaju ni titulu dobrog ekonomiste
Dominika Štros Kana, ili skraćeno DŠK-a.
Mile Urošević
(dopisnik iz Pariza)
Da je Dominik Štros Kan
popularan, to jeste, i Peđa d' Boj je, slično, postao popularan. Dokaz je i
novi film Abela Ferara "Dobrodošao u Njujork", u kome će Žerar Depardije
odglumiti ulogu zavodnika sobarica i mogućeg srpskog ministra ekonomije.
Uspeh zagarantovan. Osim filma koji će verovatno podgrejati celu aferu Štros
Kan, bilo je i literarnih poteza koji su uzbudili publiku i napunili sudnice.
Reč je o jednoj provokativnoj knjizi koja je, pod naslovom "Lepotica i
zver", izašla prošle zime sa potpisom novinarke Marcele Jakub.
Autorka opisuje bivšeg šefa MMF-a kao "pola čovek, pola svinja". Na
sudu je gospođica priznala da je ljubav sa matorcem, u stvari, bila
novinarska patka, kako bi mogla konkretno da razume odnos okrivljenog sa ženama
i sroči knjigu o njegovoj patki, koja je jača od razuma. Seks-kaskaderka je i
pored svoje iskrenosti osuđena da plati za ljubavne igrarije u krevetu i literarnu
klevetu 25 000 evra, dok je izdavač basne "Lepotica i zver" dobio
duplo, 50 soma.
Podvala
DŠK, ili Duško, kako ga skraćeno nazivamo,
je bivši francuski ministar ekonomije i eks-profesor na Fakultetu političkih
nauka u Parizu koga je 2007-e godine u MMF namestio ili, bolje rečeno, udaljio sa
političke scene njegov najbolji neprijatelj, Nikola Sarkozi. DŠK-o je sa
zadovoljstvom prihvatio mesto svetskog računovođe sa pogledom na Belu kuću i ne
sluteći da su mu uvalili bebu koja će da propišti samo nekoliko meseci kasnije.
Naime, već sledeće, 2008. godine izbila je kriza nenaplaćenih kredita, subpajmsa,
koja je iznenadila samo naivne. Svim upućenim stručnjacima opasnost je bila nagoveštena
godinu i po dana ranije. Treba naglasiti i to da su Rusi bili protiv
kandidature DŠK-a, jer su podržavali Jozefa Tošovskog, bivšeg češkog
premijera, koji je u međuvremenu zdimio u Švajcarsku. Česi su munjevito
reagovali tako što su obelodanili da je taj lik bio jedan od najžešćih pandura
tajne službe koja je lovila opozicionare. Tako je DŠK imao slobodan put ka
Vašingtonu. Jedino se "Financial Times" otvoreno usprotivio nameštaljci
Sarkozija, ali bez rezultata. DŠKo se u oktobru 2007. uvalio u fotelju šefa MMF-a
sa platom od 500.000 dolara godišnje, plus stan, hrana i riđokosa mađarska
sekretarica Piroška Nađ.
Zbog ove poslednje privilegije u naturi DŠK
je pokleknuo i uhvaćen je u šteti samo nekoliko meseci kasnije. Izvukao se
zahvaljujući dobrom advokatu i strahu lepe Piroške, koja je priznala da je kres
bio na dobrovoljnoj bazi. Ne treba zaboraviti mentalitet Amerikanaca i
posledice predhodne afere u svetu visokih finansija. Naime, DŠKo je bio
postavljen za direktora MMF baš u vreme kada je šef prijateljske Svetske banke,
Paul Wolfowitz, bio najuren zbog svoje ljubavnice kojoj je dao sve
od sebe i plus sve što Svetska banka može da pruži jednoj seksi dami sa velikim
prohtevima. Vraćen na posao posle prve seksi afere, DŠKo je verovao da je
dorastao svom poslu i da je novonastala finansijska kriza samo pitanje
organizacije, te da se može otkloniti tehnikom privatizacija, restrukturacijom
javnog sektora i finansijskim injekcijama u stražnjicu velikih bankara. Pored
ove klasične metode mučio ga je jedan projekat, star skoro sto godina, koji je
pokrenuo čuveni Lord Kejnz.
Reč je o stvaranju nove svetske
valute koja bi imala solidnu podlogu i bila stabilna da bi se njome vršile sve finansijske
transakcije. Kako je znao da je to ogroman posao, jer Ameri drže do dolara,
iako je to lova bez pokrića, Strauss-Kahn je u senci sarađivao sa Gadafijem.
Libijski vođa je prihvatio ideju i nameravao da svoje petrol bogatstvo uloži u
jednu novu valutu, konvertibilnu u zlato. Po nekim pisanjima, DŠK-o je trebalo
da objavi ovu vest u junu 2012-te na sastanku u Dovilu. Nakon toga trebalo je
da najavi i svoju kandidaturu za mesto predsednika Francuske. Možda nije
suvišno napomenuti i to da je samo mesec dana pre svog hapšenja umro od srčane
kapi i pronađen mrtav u jednom hotelu u Njujorku Richard Descoings. Ovaj
bivši direktor Fakulteta političkih nauka u Parizu, gde je predavao DŠK, bio je
njegov najbolji prijatelj i favorit za prvog ministra u slučaju da DŠK-o pobedi
na francuskim izborima. Mnogo slučajnosti postaju sumnjive podudarnosti, ali
kako nema dokaza da je smrt bila nasilna, tako je sve ovo ostalo u senci. Onda
je došao 14. maj, hotel "Sofitel", bubuljičava sobarica, oralno
silovanje, buvara i kućni pritvor, velika kaucija, skupi advokati i
oslobađanje. Tako je počeo silazak u deveti krug pakla čoveka koji je danas
toliko iskompromitovan da jedino može da bude ministar aktuelne srpske vlade i
ništa drugo.
Lažne pare svetske ekonomije
Sa svoje strane, Ruska tajna služba tvrdi
da cela ova nameštaljka nema veze sa francuskim izborima, već da je DŠKa
najverovatnije sklonila CIA, jer je Francuz gurao nos po podrumima ispražnjenih
rezervi američke federalne banke, i da je verovatno video da tamo više nema ni prebijenog
centa. Bilo kako bilo, uvek su u pitanju neke pare, i dolar je Amerima važniji
od karijere jednog seksualnog manijaka, koji je i postavljen na mesto direktora
da bi mu se o leđa obila isprogramirana kriza. Zvuči neverovatno, ali da bi
stvar bila jasnija, treba da se podsetimo na neke bitne događaje iz bliže
istorije mondjalizma, odnosno američkog imperijalizma, što mu dođe isto.
Još od 1944. i dogovora u Bretton Woodsu, kao obračunska jedinica
međunarodnih rezervi bio je stabilni dolar definitivno težak 35 unci zlata.
Onda je polovinom 1971. godine bankarska
mafija, uz pomoć predsednika Niksona i CIA-e, odlučila da se ubuduće bavi
falsifikovanjem zelenih novčanica, a da zlato upotrebi u vojne svrhe i slične
mutne radnje. Od tada američka federalna banka štampa onoliko dolara koliko
hoće, a vrednost falšare mora da bude onolika koliko im treba. Garancija
naplate će umesto zlata biti uranijum, smešten u atomskim glavama pametnih
raketa. Sila zakon ne pita. Problemi Svetske banke i MMF-a, kao i problemi svih
banaka sveta su direktno povezani sa odlukom da se tako obezvređen dolar računa
kao najvažnija valuta svetske ekonomije.
Misija Štros Kana je tako bila stisnuta
između dve vatre. S jedne strane nova sila, Kina, koja je pokupila sve bogatsvo
sveta i ne zna šta da radi s tolikim parama i, s druge strane, Amerika, koja je
okupirala pola planete i topuzinom potpisuje fakture i obveznice. Kako u takvim
uslovima da se promovše međunarodna monetarna saradnja, da se osigura finansijska
i ekonomska stabilnost članica, olakšala međunarodna trgovina i doprinese
opštoj zaposlenosti u svetu koji ima svega više nego što mu treba, pa je nove
artikle teško prodati. A kad nema kupaca, nema ni proizvodnje. Kad nema
proizvodnje, nema zaposlenosti.
Lako je sve lepe planove napisati u tefter
uloge MMF-a ali u realnosti se već prve godine mandata sve svelo na panično spašavanje
banaka i bezumnu privatizaciju po svim siromašnim državama. Kao da više ništa
ne bi smelo biti besplatno niti kolektivno. Voda, vazduh, zemlja, prevoz,
sigurnost, zdravlje, sve ima svoju cenu i sve mora biti u rukama nekog gazde.
Sve što velike firme proizvode, mora biti zabranjeno pojedincima ili sitnim esnafima
da rade. Svačije je ničije, po filosofiji novog svetskog poretka i mondijalizma,
čiji je najbolji đak bio upravo Dominik Štos Kan. U Aprilu 2009. on je otvoreno
rekao da mondijalizam nema alternativu i da je svet globalno selo. Jedan narod,
jedan zakon, jedna valuta. Nije ni znao u šta je ugazio ni kako da očisti
cipele od takvih problema.
Kineski sindrom
Jedan od najupućenijih u svetske
finansije je svakako i drug Zhou Xiaochuan, guverner Kineske
centralne banke. Ovaj azijski Štros Kan je u vreme opšte panike oko
gašenja finansijskog požara planete izbacio malu knjižicu velike težine.
Od crvene knjige Mao Ce Tunga pa do 24. marta 2009. ništa jače nije
izašlo ni u Kini ni na Volstritu. U knjizi pod naslovom "Reforma
Međunarodnog monetarnog sistema" on je ne samo uspostavio precizne procene
globalne krize već je i našao rešenje u tri slova: SDR, što je skraćenica za
Special drawing rights, u prevodu posebno pravo izvlačenja. O ovome će
tek biti reči. Kinez dalje objašnjava svetu da je sadašnji međunarodni sistem
baziran na upotrebi jedne nacionalne valute, dolara, bez presedana u istoriji
sveta. On zaključuje da je pod hitno potrebno da se razdvoje jedinice računa u
rešavanju međunarodnih dugova od jedinica nacionalnih računa. Stabilnost
vrednosti međunarodne nove valute mora zavisiti od nekog međunarodnog
bankarskog sistema a ne od federalne banke Ujaka Sema.
Zhou Xiaochuan vidi MMF kao početke
međunarodne centralne banke koja bi upravljala kešom i kreditima. Predlog da se
SDR uzme kao jedina zvanična valuta je prava atomska bomba u svetu finansija.
Amerika bi time izgubila primat a možda bi i bankrotirala. Vrednost SDRa bi
bila prosečan kurs nekoliko nacionalnih valuta koje ga sastavljaju.
Četiri valute, dolar, evro, jen i funta sterlinga bi svoje prosečne vrednosti utvrđivale
svakih 5 godina i to bi bila zvanična vrednost SDR-a. S obzirom na to da je
predsednik MMF-a pročitao ovu knjigu i da se lično založio da se ostvari
ideja kineskog bankara, negova sudbina je bila zapečaćena. Nakon javne
intervencije na jednom predavanju u korist ideje da MMF usvoji SDR dogodilo se
što biti mora, puškaranje u hotelu "Sofitel", i kraj bajke. Princa su
pretvorili u svinju.
Svinja, ovca ili vuk
Pogrešno je ipak misliti da je naivni DŠK-o
bio samo ovčica koju su namestili kurjaci bankari da ič odradi krizu ili da mu
je neko nabacio Crnkinju kako bi ga eliminisali kao kandidata za predsednika
Francuske. Bivši direktor MMF-a je i pre svoje svetske karijere bio strasni
navijač Evropske unije i globalnog mondjalizma kao i sveopšte lokalne
privatizacije pa je u svojoj burnoj prošlosti pa je tako bio i vrlo čest
gost Palate pravde. Već 1999. DŠKo je upleten u nekoliko afera, od korupcije i
prikrivanje fiktivnih radnih mesta do falsifikovanja i lažnih faktura. Na
suđenju priznaje da je slučajno promenio datum na fakturama ali tvrdi da
stvarno nije imao namere da mućka. To je vrlo moguće i dešava se u biznisu. Sud
mu veruje. Krajem 2001. godine proglašen je nevinim i beo ko sneg krenuo u nove
radne pobede. Ostale optužbe su voljom novog tužioca bile neosnovane i
povučene. Ali ni tu nije kraj priče. DŠK-o je igrom slučaja takođe bio umešan u
aferu jedne video-kasete na kojoj pokojni biznismen Meri, objašnjava kako je Žak
Širak organizovao reket velikih firmi da bi finansirali svoju stranku RPR.
Posmrtna poruka je izavala veliki skandal,
pa je i sam Širak bio osuđen 2009-te godine za fiktivna radna mesta, ali tek
nakon što je izgubio predsednički imunitet. U toj aferi, DŠK je takođe bio
saslušan, jer je kao ministar finansija smanjio porez poznatom modnom kreatoru Karlu
Lagerfeldu za nekih 160 miliona franaka a u zamenu dobio od nemačkog super
šnajdera pomenutu kasetu sa napomenom autora "Ako mi se nešto desi".
DŠKo je priznao da je dobio neku kasetu,
ali da ju je izgubio a da je nije ni odgledao. Što je opet vrlo moguće, takve
stari se dešavaju svima. Ali ljudi su zavidni i ljubomorni, pa su neki smatrali
da takav DŠK-o "više ne zaslužuje da bude član" Socijalističke
partije, dok je ambiciozna Segolena Royal izjavila da su političari tu
"da služe a ne da se služe". Tako su počele nedaće.
Treba biti bar malo u svetu finasija da bi
se shvatio ko je i odakle dolazi naš DŠK-o. Kao student on je pod
uticajem škole u Čikagu. Njegov diplomski rad iz 1977. je ocenjen kao vrsta plagiranja
ideja Garija Bekera, kontraverznog stručnjaka koji je ipak nosilac
nobelove nagrade, 1992. godine.
Ne samo da DŠK-o nije ekonomista već taj
nije ni socijalista iako se tako prodaje. Od njegove socijale se bogati još
više bogate a siromašni skaču sa mosta. Nema većeg liberala od njega, tvrdi se
među socijalistima. Sve ovo nisu lična mišljenje već prevodi izvoda
iz nekih članaka francuske štampe. Ta ista štampa podseća da je DŠK-o
već 1997 kao ministar ekonomije podržao stvaranje Evra i već tada razmišljao o
jedinstvenoj svetskoj valuti koja bi jednoga dana mogla da zameni i evro i
dolar i dinar i kunu. Kao francuski ministar učinio je sve da bi njegov
prijatelj i istomislilac Jean-Claude Trichet zauzeo fotelju
direktora Evropske centralne banke.
Ovim je sva vlast prepuštena nezavisnim
bankama koje nemaju nikakve obaveze prema demokratiji. Da se ne bi primetila
prava namera oni su svoje odbore za privatizaciju prekrstili u komisije
za prenos. Tako je taj DŠK-o (nazvan serijal privatizor) preneo sa narodne u
lične svojine sve firme koje donose profit: France Télécom, Thomson-CSF, Thomson
Multimédia, Air France...
Neke od tih privatizacija su se pokazale
kobne po francuske poreske obveznike. Kada je 2000 te godine novi gazda France
Telekoma kupio engleski Orange za 50 milijardi evra,
Telekom je postao najzaduženija kompanija sveta sa preko 75 milijardi
duga. Država se isprsila sa 15 milijardi a novi direktor Thierry Breton,
je tada pritegao kaiš službenicima da su na njih vršili samoubistva zbog uslova
rada i terora koje je direkcija uvela nad radnom rajom.
To je ta velika stručnost i to su ti ljudi
koje treba da dovedemo da i nama pokažu kako se trenira strogoća po velikim
firmama i kako se bogati još više bogate preko grbače radnika.
DŠKo nema
dušu ni čovečnosti kada je biznis u pitanju. On korača preko leševa i pozdravlja svaku privatizaciju. Kada je Aerospacial
privatizovan on ulazi u igru ne bi li dodelio veliku firmu Erbasa
jednom nestručnom preduzeću kao što je Matra koja pravi rakete i
naoružanje.
Ova firma je jaka al sa civilnom avijacijom
nema neke veze osim što je njen direktor Jean Luc Lagarder desna ruka
našeg Duška. U toj operaciji ćiri-bu ćiri-ba, odobren je risturn na akcije
od oko 4 milijarde francuskih franaka. Država je po stručnim savetima ministra
prepustila Matri svu vlast i čak zabranila sebi mešanje u biznis iako je
imala 15% akcija u Erbasu. Odluke je donosio direktor Matre Jean-Luc Lagardre
koji je imao celih 0,9% kapitala u ovoj sočnoj aferi.
Nije dugo profitirao jer je već u maju
2003 bio je ubijen od strane ruske mafije, bar kako tvrde njegovi prijatelji.
Nasledio ga je sin Arnaud Lagardre, opet jedan plej boj kome devojka može da
ruča sa glave i koji se ponosi svojim švalerskim podvizima u isto vreme kada
baca u očaj tehničare i inženjere Erbasa. Možda je baš u ovoj
aferi naš DŠK-o napravio svoj najveći podvig. Za pet godina akcioneri ove
firme su nabili 70 %, vrednosti akcijama. Otkupili su za nekih 7 milijardi i
potom u jesen 2006, ladno otpustili 10.000 radnika širom Evrope. Na
pitanje kako je to moguće Lagarder je odgovorio da je on bio pošten ali
verovatno malo nestručan za taj posao. Bravo majstori. Duško je znači nestručnom
čoveku poverio najstručniju firmu Evrope. Da se ne bi zamerio bogatašima DŠK-o
takođe u to vreme smanjuje porez na akcije i sa 40 odsto spušta na 26 % te je
tako oštetio državu za 4 milijarde.
Spasilac koji ubija
Da bi spasao Grčku, on je 2010 godine ponudio
kredit od 110 milijardi dolara i za uzvrat tražio da se napravi velika reforma
i to takve terapija od koje je pacijent umro. Grčka je propala ko Grčka i
postala prva žrtva najboljeg ekonomiste sveta DŠK-a.
Ne samo da su uslovi reforme bili pogubni
po narod već je i sam način pregovora sa Evropskom centralnom bankom i
evropskom komisijom, oko pomoći bio tako vođen da su sve banke i
investicioni fondovi u Grčkoj imali vremena da sklone i da sve brige
ostave državi ili samoj EU. Dve godine kasnije Grci su morali da uzimaju novi
kredit i još više stegnu kaiš. Da je DŠK-o na vreme ublažio dug i poništio
jedan deo ne bi bili gde smo sada tvrdi Poul Thomsen koji je šef misije MMF
u Grčkoj.
Isti lek su popili i Portugalci i još uvek
su u komi. Tako pucaju Španci, Portugalci, Irci, Italijani a uskoro će i
Slovenci, a možda i sama Francuska tvrde upućeni pariski mediji. S obzirom na
sve afere koje kruže oko imena Dominika Štros Kana, mnogi se pitaju da
li je DŠK tata-mata svetske makroekonomije ili samo stručnjak za self-reklamu.
Pitanje je šeksprovske prirode i ekonomista DŠK o ostaje misteriozni lik koji
je poznatiji po svojim seksualnim perverzijama nego po stvarnim ekonomskim
podvizima, ako je takvih podviga i bilo dok je harao i karao na čelu svetskog
monetarnog fonda.
Nove optužbe i nova suđenja za podvođenje
u jednom francuskom hotelu su u toku, tako da je teško reći gde je prava istina
i kako će se na kraju završiti karijera jednog potencijalnog makroa koji za
malo nije postao francuski predsednik. Krajem juna ove godine francuski Senat
je pozvao Dominika da održi predavanje o finansijskoj krizi i uputi senatore na
neko rešenja.
Rezultat ove kontraverzne akcije je bio
veoma skroman za imidž optuženog i prosečna analiza nekoliko prisutnih
novinara je manje više porazna za veličinu na koju pretenduje najbolji
ekonomista sveta. Citirati teorije makroekonomije engleskog lorda
Kejnza od pre sto godina, to može svaki student prve godine ekonomije.
Pitamo se šta je objavio DŠK-o na čemu je istraživao i koju je genijalnu
ideju imao u svojoj karijeri. Zna li ko bilo šta novo da je došlo od profesora.
Ne, jer ništa nikada nije ni uradio. Od svih obmana najveća je ova koja ga
predstavlja kao velikog stručnjaka za ekonomiju. On možda i jeste dobar,
ali za bogataše i tajkune.
Da je zaista svetski ekonomista ne bi taj
već dvadeset godina plaćao agenciju marketing svog bla bla biznisa koji ga
predstavlja kao legendu. Njegov bi rad bio dovoljan da mu obezbedi ne samo novu
titulu ministra već i nobelovu nagradu za ekonomiju. Jedan je novinar izrazio
svo svoje lepo mišljenje o Dominiku Štros Kanu tako što je javno apelovao na
sve njegove bivše saradnike da odgovaraju pred sudom pravde za silovanje, ali
ne neke sobarice već svih načela i pravila međunarodne trgovine, kao i
prostituciju finansija i ekonomije zbog čega je pao jad i čemer ne samo
na Grke, već i na veliki deo Afrike, Azije i južne Amerike. Po svemu
navedenom ispada da je bivši direktor MMF-a zreliji za Hag nego za Dedinje.