Amerika
Države
Južne Amerike sve biliže sebi, a sve dalje od SAD
Novi latinoamerički poredak
U
Latinskoj Americi, od krajnje severnog meksičkog grada Meksikali pa do
Ognjene Zemlje na jugu Argentine, od Severne Amerike, Preko Centralne i duž
Južne, žive oko 600 miliona ljudi. Tu je dom nekih od najsiromašnijih i najnasilnijih
država na svetu. Organizovani kriminal cveta, švercuju se opojne droge, ima
mnogo ubistva, kidnapovanja i reketiranja. To je prostor gde se mešaju velike
razlike između onih koji nemaju ništa i onih koji imaju previše,
ali ipak, poslednjih godina taj se jaz polako sužava.
Stvara se srednja klasa. Možda je u ovom trenutku Meksiko najnasilnija zemlja
Latinske Amerike. O tome piše naš urednik Milan Balinda, dugogodišnji novinar
američkog dnevnika Majami Herald.
Milan
Balinda
Tokom
poslednjih nekoliko nedelja, u Meksiku se prepucava svako sa svakim. Građanska milicija protiv kriminalaca, vojska i policija protiv narkodilera
i Građanske milicije, jedan klan kriminalaca
protiv drugog i sve druge moguće kombinacije.
U poslednjih
sedam godina, borba protiv kriminala u ovoj najsevernijoj zemlji Latinske
Amerike donela je mršave rezultate. Sadašnji predsednik zemlje, Penja Nieto, pokušava da smiri situaciju koja je, u mnogome, posledica
neadekvatnog delovanja prethodnog predsednika, Felipea Kalderona. Takođe, jedan od prioriteta meksičke vlade je da poboljša sliku o svojoj zemlji širom sveta, ali to bi išlo malo traljavo ako se po državi
sukobljavaju raznorazne naoružane grupacije.
U mnogim
delovima Meksika građani su se organizovali, naoružali i krenuli protiv kriminalaca, dosta im je bilo više
da budu žrtve ubistava, silovanja, ucena i kidnapovanja. Ali, kako je borba
protiv kriminala državni posao, poslata je policija i vojska da razoružaju Građansku miliciju i tako je došlo do sukoba. Ipak, na
nekim mestima vojska i građani sarađuju, dok lokalna policija, kako to u Meksiku učestalo biva, stoji sa strane i posmatra.
U državi Mičoakan, koja je na dometu
glavnog grada, Građani su zauzeli preko 30 opština, još neki delovi u zabačenim krajevima zemlje prešli
su u ruke Milicije. Koji se najviše okomljuje na kriminalni klan Vitezi
Templari, ponekad, priča se, udružuju se s drugim kriminalnim grupama da bi zajedno
potisnuli Temlare. Vojska je Miliciju donekle razoružala, ali još
nema potpunu kontrolu. Postavlja se pitanje da li su Građani dobri ili loši momci, ali u ovoj meksičkoj konfuziji nije lako pronaći odgovore.
Postoje i
verzije da vlada politički pomaže Templare,
valjda strahuju od narodnog ustanka, dok druge kriminalne grupe oružjem
snabdevaju Građane. Takve optužbe uglavnom
stižu od lokalnih sveštenika, koji, istina, imaju možda najbolji pregled
situacije. Veliki sukobi su se vodili oko gradova Nueva Italia i Apacingana,
grada sa više od 90.000 stanovnika, u Mičoakanu, gde su Templari imali strogo prisustvo.
Meksička vojska i federalna policija
poslate su u taj region i uklonili su barikade koje su blokirale puteve i
ulice, ali se govori da su federalne trupe blagonaklono gledale na akcije Milicije.
U svim tim sukobima ima i mrtvih, ali tačan broj još nije poznat.
I dok Meksikanci rešavaju svoje probleme u oružanim sukobima, severnoamerikanci
duž granice sa svojim južnim susedom probaju kompaktne robote sa daljinskim
upravljanjem da bi ispitali uske tunele kojima se iz Meksika švercuju narkotici
u Ameriku.
Još od 1990. godine, američki autoriteti otkrili su 168 tunela u Arizoni i Kaliforniji,
koji su uglavnom služili da se kroz njih švercuju droge kao što su kokain, heroin, metafetamin i marihuana. Kako je švercerima bilo sve teže da idu površinom zemlje, zbog
patrola, elektronskog nadgledanja i dronova, kopali su tesne tunele kroz
koje su se provlačili sa svojom robom. U te
tunele nije komotno ulaziti, a može da bude i opasno zbog zamki, pa su se
Amerikanci setili da ih prvo ispitaju malim robot-vozilima na daljinsko
upravljanje.
Roboti imaju
video kamere, i razne vrste svetla. Takođe mogu da budu opremljeni
sačmaricom, ali izgleda da za to još nije bilo potrebe. Mada Amerikanci već poodavno koriste robote u vojne i policijske svrhe, sada
po prvi put, ali u manjoj verziji, vozilo-robot će
kontrolisati šverc opojnih narkotika preko, ili
ispod, američko-meksičke granice.
Ponosna
udovica i spašena Argentina
I dok u
Meksiku bukte oružani sukobi, u Kolumbiji se razgovara o miru. Odnosno,
pregovaraju Kolumbijci ali na Kubi, u Havani. Vođe
kolumbijske levičarske gerile FARK i vladini
predstavnici, nakon skoro 50 godina oružanih sukoba, na pragu su
da postignu dogovor o miru. Nekih 220.000 ljudi je poginulo tokom kolumbijskog
građanskog rata. Pregovori se vode još od novembra meseca 2012. godine, a čini se da će dogovor biti u šest tačaka. Reforme zemljišta, politička participacija, razoružanje, opojne droge, prava žrtava
i sprovođenje dogovorenog. Dogovor o
reformi zemljišta već je postignut, ali se zapelo po pitanju da li neki članovi FARK mogu da učestvuju u političkom procesu zbog zloupotrebe ljudskih prava i kriminala
protiv čovečanstva.
Kolumbijska vlada procenjuje da FARK gerila nema više od 7.800 aktivnih boraca i jedno 10.000 simpatizera.
Argentina ima
drugu vrstu problema. Ekonomske, i to vrlo ozbiljne. Inflacija je, na primer,
26 odsto, a to je realna cifra mada vlada tvrdi da je mnogo manja. Štampanje
još pesosa samo pravi situaciju gorom. JP Morgan tvrdi da će argentinski peso da kraja ove godine vredeti 45
odsto manje nego ovih dana. Predsednik zemlje gauča, Kristina
Fernandez, udovica prethodnog predsednika, Nestora Kirčnera, ponosna je na posao njenog preminulog muža, a i na svoj, jer su Argentinu izvukli iz ekonomskog
kolapsa 2001. godine.
Međutim, ekonomski rast od sedam odsto već je daleka prošlost. Vlada mora da potroši 13 milijardi dolara godišnje
samo na naftu i prirodni gas. To je 48 dolara na svakih 100 koje Argentina
dobije izvozeći
poljoprivredne proizvode. Vlada je takođe morala da obeća da će policajcima, u nekim
provincijama, povećati plate za 60 odsto jer nisu
hteli da idu da rade nakon što je rulja u sukobima
ubila 13 ljudi.
Naravno,
Argentinci su ponosni jer je njihov zemljak postao papa. Sredinom januara papa
Franjo imenovao je 19 novih kardinala, a od toga 10 iz Latinske Amerike, Kariba,
Azije i Afrike. Interesantno da među novim kardinalima nema
ni jednog iz Sjedinjenih Država. Među kardinalima sada se nalazi i papin naslednik na mesto
nadbiskupa Buenos Airesa. Iako su u Latinskoj Americi većina katolici, ta crkva je ubrzano gubila vernike.
Verovatno da nigde nije više gubila vernike kao u
Brazilu. Ta nacija i dalje ima najveći broj katolika u svetu
sa svojih 124 miliona koji su se na popisu izjasnili kao rimokatolici, to bi
bilo 65 odsto stanovništva, ali je, na primer pre deset godina taj procenat
iznosio 74 odsto, a 1970. među Brazilcima bilo je 92
odsto sledbenika rimokatoličke crkve.
Međutim, u Brazilu, gde ekonomija raste samo upola manjom
stopom nego što je to bilo za vreme predsednika Lule da Silve, na površinu isplivava
jedan drugi fenomen: bogati su u gubitku, siromašni polako napreduju. Tokom tri
godine vladavine predsednice Dilme Rusef nekih 22 miliona Brazilaca
oslobodili se ekstremnog siromaštva. Uz pomoć vladinih programa, kao i Svetske banke, mnogi su izašli iz svojih nehigijenskih šupa
i uselili se u stanove i kuće sa tekućom vodom. Bez obzira na rastući deficit budžeta, ti siromašni Brazilci će sledećeg oktobra na izborima ponovo glasati za Dilmu Rusef. Bez
obzira na ubrzani rast cena, ekstremno siromaštvo, po poslednjim ispitivanjima
januara 2014, palo je na cifru od tri odsto stanovništva. Svetska banka taj
procenat definiše kao zanemarljivim. U Brazili žive milioni siromašnih ljudi,
ali ovde se radi o krajnjem siromaštvu.
Vlada gospođe Rusef povećala je ulaganje u
profesionalno osposobljavanje, dečiju zaštitu i kredite sa veoma niskim kamatama. Više od 6.000 lekara, većina sa Kube, ordinira u
siromašnim zonama zemlje. Zahvaljujući vladinim programima,
Brazil je jedina zemlja iz takozvane grupe BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina
i Južna Afrika) koja je uspela da
smanji razliku između bogatih i siromašnih. Ta politika ima, naravno, i svoju cenu - rast
ekonomije je znatno usporio. A što se Dilme Rusef tiče, ona ima 52 odsto glasova među siromašnima i nula među bogatim, sudeći po poslednjim
ispitivanjima javnog mnenja. Kada bi se izbori održali u ovom momentu, ona bi dobila 42 odsto glasova, dok
bi njen najbliži protivkandidat, Marina Silva, dobila samo 26 odsto
poverenja brazilskih glasača. U slučaju Brazila, ne radi se o sprovođenju populističke politike, već o svesnoj strategiji da bi sužavanjem jaza između bogatih i siromašnih, na duže staze, to poboljšalo ekonomiju.
Život
sa dva dolara dnevno
Urugvaj se
tokom poslednjih 30 godina smatra „najcivilizovanijom" zemljom Južne
Amerike. Poznata je po svom naprednom edukativnom sistemu, socijalnoj zaštiti i
liberalnim zakonima. Nadimak za Urugvaj je „Švajcarska Južne Amerike".
Po rasnoj kompoziciji Urugvajci su većinom evropskog porekla, Španci i Italijani. Nije oduvek Urugvaj bio bez političkih problema južnoameričkog stila. Početkom sedamdesetih godina
prošlog veka gradska gerila, Tupamarosi,
svojim oružanim akcijama provocirali su tadašnju vladu da ukine Ustav, a onda se u zemlji instalirao period
represivnih vojnih hunti. Demokratija se vratila 1985. godine, ali Urugvaj još
pokušava da se u potpunosti oslobodi negativnog nasleđa vojnih režima. Od ponovnog
uspostavljanja demokratskih režima, Urugvaj je liberalizovao svoju ekonomiju,
razvio turističku industriju i bankarstvo. Međutim, zemlja uglavnom zavisi od gajenja stoke i izvoza
mesa, a tom proizvodu cena na svetskom tržištu iz godine u godinu može
drastično da varira.
Kompletno ime
Urugvaja je Orijentalna Republika Urugvaja i zemlja ima, po popisu iz 2011.
godine, 3,4 miliona stanovnika, a BND po glavi stanovnika je 11.860 dolara.
Marta meseca 2011. godine, nakon izbora u drugom krugu, na čelo vlade došao je bivši levičarski gerilac Hose Muhika.
On je bio jedan od osnivača levičarske gradske gerile Tupamaros.
Kao i njegov
prethodnik, Tabare Vaskez, pripada levičarskoj
koaliciji Široki front.
U 19. veku,
nakon što je stekao nezavisnost, Urugvaj je doživeo
produženi i razarajući konflikt između dve političke frakcije - zemljoposednika nazvanih Beli (Blancos)
i urbanog stanovništva pod imenom Crveni (Colorados). A što se susednog Paragvaja tiče,
tamo je prošle godine došao na vlast multi-milioner Oracio Kartes. On je
vlasnik više od dvadeset kompanija, koje se bave od proizvodnje i prerade
duvana pa do bezalkoholnih pića. Njegova partija,
centro-desničarska, bila je na vlasti 60
godina i igrala ključnu ulogu podržavajući zloglasnu vojnu huntu
generala Alfreda Štrosnera.
U međuvremenu, bolivijski „prvi predsednik Indijanac" Latinske
Amerike, Evo Morales, vodi politiku čiji sistem mnogi opisuju
ili kao „najkonzervativniji radikalni režim" ili „najradikalniji
konzervativan režim" u svetu.
Još od 2005.
godine Moralesov režim dobio je, s veliko razlikom po broju glasova, na svim
izborima, uključujući i
dva izbora za predsednika. Vlada Eva Moralesa vodi politiku zategnutog kaiša i na taj način ostvarila višak u budžetu. Podrazumeva se da se
nedovoljno troši na socijalne potrebe društva, isto kao što su javne investicije
na nivou prethodnih neo-liberalnih režima.
Vlada se drži
politika protiv sindikata zaposlenih u društvenom sektoru, protivi se
štrajkovima i ne dozvoljava, koliko je u stanju, bilo koji oblik pritiska zaposlenih.
Moralesov režim dobro je primljen u bankarskom i poslovnom sektoru, a takođe ohrabruje spoljne investicije u rudarstvu i
poljoprivredi. Plate zaposlenima redovno se podižu ali tako da jedva pokriju
štetu od inflacije.
A 22.
decembra prošle godine, na opšte iznenađenje njegovih levičarskih saveznika, Morales je podržao rad dece, tvrdeći da je to potrebno jer
deca svojim prihodima pomažu sopstvenim siromašnim porodicama. U Boliviji ima, a to je izneo Morales,
850.000 dece koja rade, što je približno jedna petina radne snage zemlje. Deca
koja rade za manje novca, a to je realnost, snižavaju dnevnice odraslih
radnika. Bolivija ima najmanje plate u Južnoj Americi. Nešto više od 50 odsto
stanovništva živi sa dva dolara dnevno.
Evo Morales
se specijalizovao kao lider Latinske Amerike da sa radikalnom retorikom opravda
ortodoksno reakcionarnu politiku. Morales je genije političke manipulacije, ali analitičari sumnjaju da bi „bolivijski eksperiment" mogao da se izveze u bilo koju drugu latinoameričku zemlju. Tu svoju retoriku uspešno koristi, sa anti-imperijalističkim manifestima, protiv Sjedinjenih Država. Kritikuje američku izolaciju Kube, kao i
pritisak Vašingtona na vladu u Venecueli.
Istovremeno dok optužuje Španiju i Francusku zbog saradnje sa Amerikom, specijalno
u slučaju Edvarda Snoudena i
njegovog otkrića američkog špijuniranja ostatka
sveta, poziva Španiju da investira u Boliviju uz
veoma povoljne privilegije.
Godine 2005. Latinska
Amerika dobija svog prvog predsednika ženskog pola. Na čelu Čilea stala je
levo-orijentisana Mišel Bačele dobivši 62 odsto glasova i
pobedivši svoju rivalku iz centro-desničarske koalicije. Bačele je bila izuzetno uspešna tokom vladavine u svom prvom terminu, od 2006. do
2010. Bila je svesna da je svoj prvi mandat dobila od generacije biračkog tela čiji politički stavovi vuku korene još iz
vremena diktature generala Pinočea. Sada zna da joj je
drugi mandat, na izborima novembra meseca prošle godine, došao iz generacije Čileanaca koji nemaju više
straha od vojne diktature, a koji su zahtevali brže i hrabrije promene u
zemlji. Mišel Bačele, 62, preuzima svoj drugi mandat sledećeg marta meseca. U južnoj Americi predsednik države ne može uzastopce da se
kandiduje za novi mandat, kao što mora da dobije više od 50 odsto glasova. U svom pobedničkom govoru istakla je da će
sprovesti „duboke reforme potrebne Čileu", ali je rekla naciji da će pri tome biti „odgovorna".
U
Venecueli nema više Uga Čaveza i sve se promenilo, osim što je sve ostalo isto. Možda je smrću Čaveza najviše izgubio Iran. Naime, Čavez je bio taj koji je pomagao Iranu upliv na Zapadnu
hemisferu. Sada nema ni njega, a ni Ahmadinedžad više nije premijer u Teheranu.
Iran je sredinom osamdesetih godina prošlog veka ustanovio svoju prvu ambasadu
i to na Kubi, u Havani. Takođe je mobilisao Hezbolah
da se instalira na tromeđi između Argentine, Brazila i Paragvaja. Međutim, za svoje prisustvo u Latinskoj Americi Islamska
Republika najviše bi trebalo da se
zahvali Čavezu. Iran je preko
predsednika Venecuele uspostavio diplomatske i ekonomske kontakte sa nekoliko
zemalja Latinske Amerike i ublažio svoje materijalne probleme uprkos
sankcijama.
Iran nije
sedeo skrštenih ruku dok je Čavez umirao i uspostavio je prisnije veze sa vladama Eva
Moralesa i Rafaela Koree, iz Ekvadora. Takođe izgleda da se Argentina i Iran približavaju u poslednje vreme. U Venecueli na vlasti je bliski
saradnik i naslednik Uga Čaveza, Nikolas Maduro,
ali za Madura nije sigurno da će ostati kao „apsolutni
vladar" Bolivijanske Republike Venecuele.
Sredinom prošle godine američko Ministarstvo spoljni
poslova (State Department) podnelo je Kongresu opširnu studiju o iranskim
aktivnostima u Latinskoj Americi. Mada je ta studija u većem delu klasifikovana kao tajna, osim što smo saznali da Amerika ne bi trebalo da se brine oko
iranskog terorističkog delovanja, trebalo bi se
podsetiti da je Iran u dva maha sponzorisao terorističke napade na tlu Sjedinjenih Država. Prvi put 2007. kada je jedan terorista pokušao da digne u vazduh rezervoar sa gorivom na njujorškom
aerodromu, i, drugi put 2011, kada je američka policija otkrila
zaveru Iranske revolucionarne garde da ubije ambasadora Saudijske Arabije u Vašingtonu. Takođe je, 1994. godine,
argentinski tužilac označio Iran kao jednog od organizatora bombardovanja Argentinsko-Izraelskog
društva u Buenos Airesu. U svakom slučaju, Iranski režim svakodnevno proširuje svoj uticaj u
Latinskoj Americi.
A 1.
Čovek u iznošenim cipelama
Živi u jednosobnoj seoskoj kući, vozi stari Folksvagen bubu, leti ekonomskom
klasom i nosi iznošenu odeću i cipele. Radi se o predsedniku Urugvaja, Hoseu Muhiki
(Jose Mujica). Veći deo svoje plate donira
socijalnim projektima. Bivšeg gerilca nazvali su „najsiromašniji predsednik na svetu", i mada bi on voleo da i drugi budu skromni, Muhika (78) bio je u politici
toliko dugo da zna da je to nemoguće. „Ako bi tražio od ljudi da žive kao ja, ubili bi me", izjavio je urugvajski predsednik u jednom
intervjuu.
Čovek koga najviše znaju kao Pepea kaže za one koji ga smatraju siromašnim da ne znaju značenje bogatstva: „Nisam
najsiromašniji predsednik.
Najsiromašniji je onaj kome je
potrebno mnogo da bi živeo… Moj način života posledica su mojih rana. Ja sam dete sopstvene istorije. Bilo je
godina kada bih bio srećan samo da sam imao dušek".
Početkom prošlog decembra Urugvaj je
izglasao zakon koji je ozakonio marihuanu. Taj zakon daje državi najveću ulogu u proizvodnji,
distribuciji i prodaji droge. Predsednik Muhika rekao je da ovaj zakon nema
veze sa liberalnim pogledom na svet, već da se radi o tome da
korisnike odvoje od mračnih prodavaca. Zakon takođe postavlja količinu marihuane koju
pojedinac može da koristi.
Kada je 2009.
godine dobio na predsedničkim izborima, Hose Muhika
ustanovio je administraciju levog centra u stilu Brazilca Lule da Silve i
čileanske predsednice Bačele, ali nimalo sličnu politici Uga Čaveza.
Inače, Muhika je proveo 14 godina na robiji, uključujući dve godine u samici gde
je pričao sa žabama i insektima da ne bi poludeo, i policija ga je šest
puta ranila iz vatrenog oružja.
A 2.
Kastro
na vidiku
Nakon skoro
godinu dana, 8. januara 2014. godine, u javnosti se pojavio bivši,
dugogodišnji, kubanski predsednik Fidel Kastro (87). Došao je u Havani
da prisustvuje otvaranju jedne likovne izložbe, zgrbljen, potpomognut pri
hodanju metalnim štapom i pridržavanjem jednog svog pomoćnika. Na fotografijama jasno je moglo da se vidi efekat
njegovog oronulog zdravlja i njegovih godina.
Kastro, koji
je ustupio vlast svom mlađem bratu Raulu 2008.
godine, nakon što se razboleo dve godine ranije,
veoma retko se pojavljuje u javnosti. I dok se Fidel nalazio iza scene, njegov
brat izlazio je na naslovne strane mnogih svetskih novina, a to pre svega što se u Južnoj Africi, prilikom
sahrane Nelsona Mandele, rukovao sa američkim
predsednikom Barakom Huseinom Obamom.
Sam Fidel
Kastro u svojoj, sad već manje redovnoj kolumni,
otkrio je kako je do susreta došlo. Naime, kubanski
predsednik Raul Kastro prišao je Obami i predstavio
se na engleskom: „Gospodine predsedniče, ja sam Kastro". Potom su se rukovali. Odmah su krenule
špekulacije da li je taj gest bio znak približavanja Kube i Sjedinjenih Država
ili samo ljubazno ponašanje.
Nešto kasnije
se ispostavilo da te dve države već pregovaraju poslednjih šest
meseci i to uglavnom, koliko je nama poznato, o imigraciji.