Intervju

Srpski i jugoslovenski reditelj Ljubiša Ristić govori za Tabloid: našu sudbinu kroje „NATO kurve" za debele pare

Mirotvorci, daleko vam lepa kuća

U staroj šećerani, nadomak Ade Ciganlije već godinama se bez struje i vode u KPGT igraju najbolje predstave. Iako su sva beogradska pozorišta tokom leta na kolektivnom odmoru, u KPGT glumci rade punom parom. Mada im država ne pomaže, oni već 44 godine opstaju zahvaljujući svom entuzijazmu i prodatim kartama.

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

Priseća se naš slavni reditelj Ljubiša Ristić, da je davne 1971. u JDP zaživela njegova diplomska predstava „Buba u uhu" Žorža Fejdoa koja je za Ginisovu knjigu rekorda po svojoj dugovečnosti, jer je izvođena 44 godine samo zahvaljujući legendi srpskog glumišta Nikoli Simiću, koji se svojski borio da je ne skinu sa repertoara.

- Na isti dan - sedmog juna ove godine, nakon 44. godine napravili smo novu - staru predstavu. Obnovio sam je zato što je igrana 1.600 puta u JDP, za sve te godine nju su iz prve podele igrali Nikola Simić, Rada Đuričin, Branka Petrić i Vlasta Velisavljević -ova četvorka je bila stub predstave.

Nikola Simić je najzaslužniji što je predstava doživela toliki vek trajanja. Borio se i noktima i zubima za predstavu i nikada nije dao da je skinu sa repertoara. Nisu hteli da obnove dekor i kostime koji su se raspadali. Glumci su igrali u privatnim kostimima, sve te godine predstava nikad nije reklamirana čak ni u izlogu JDP...Vladalo je otvoreno neprijateljstvo u pozorištu uz komentare - ta gerontologija! Jedva su čekali da Nikola Simić umre, da umre i predstava! Sazvali su sednicu UO i doneli odluku da se predstava skine sa repertoara, tobože čuvajući uspomenu na Nikolu Simića!!!

Nikola je toliko bio vezan za „Bubu u uhu" da Vas je iz bolničkog kreveta zvao da je spašavate!?

- Nikola je ležao u bolnici, jer je bolovao od teške i neizlečive bolesti. Rada Đuričin i ja smo bili na probi u KPGT kad je zazvonio telefon. Javio se Nikola i rekao mi: „Molim te Ljušo prijavi se na konkurs za upravnika u JDP". - Kakav konkurs, kažem mu da neću i da me to ne interesuje - šta ću ja tamo, a on će - ne, ne, molim te prijavi se na konkurs, oni će da skinu Bubu! Kažem mu - Nikola, ajde izađi iz bolnice da idemo da radimo, pusti sad tu priču. „Molim te, molim te, prijavi se na konkurs!" Tako se završio moj poslednji razgovor sa njim. To je osnovni razlog zbog čega sam prelomio da ponovo napravim predstavu u KPGT. Neka Buba nastavi da živi u ime sećanja na Nikolu Simića a i ostale, kada ih više ne bude bilo.

Godinama je KPGT u medijskoj blokadi. Kako uopšte opstaje ovo pozorište, s obzirom da iz budžeta ne dobija nikakva sredstva!?

- Osamdesetih godina smo imali ogromnu publiku u čitavoj Jugoslaviji i inostranstvu. Opstajali smo bez ikakve dotacije i potpore države. Imali smo turneje po Australiji, Evropi, Americi... Uvek smo zarađivali dovoljno da budemo samostalni i slobodni, da držimo do najvišeg umetničkog kvaliteta i najboljih umetnika iz bivše Jugoslavije koji su bili okupljeni oko projekta KPGT. Ni tada, ni kasnije nismo imali nikakvu dotaciju ni subvenciju države.

Zbog čega ste prihvatili ulogu predsednika JUL - a, kada ste kao reditelj bili ostvareni i cenjeni, kako u bivšoj Jugoslaviji, tako i u svetu?

- Godine 1995. prihvatio sam predlog da budem predsednik JUL - a i pomognem da se život u zemlji svede na neke normalane okvire. Pošto sam čitav život levičar, meni je to bilo logično i prihvatljivo. Odbijao sam da učestvujem u ratu i oblačim uniformu, mada su neke moje kolege u tome učestvovale - od Slovenije do Makedonije. Ušao sam u politiku onda kada je to sve bilo gotovo i kada je trebalo od tih krhotina nešto sastavljati. To nije bilo moguće bez jednog novog duha tolerancije i svega onoga što je jugoslovenski i levičarski stav. Biti Jugosloven i levičar 1995. bilo je bogohulno i blasfemično. Vrlo svesno sam ušao u sve to, ali uz velike posledice na život i rad mog pozorišta. Mi i dalje nismo imali dotacije i dalje smo živeli od publike i zavisili od prodatih karata.

Bilo je prijatelja koji su pomagali kad smo adaptirali ovu staru napuštenu zgradu šećerane u pozorište, za to smo dobili inicijalna sredstva koja su određena u budžetu RS 1997. To se tačno zna Zakonom u kojem piše 2 700 000 dinara - u to vreme manje od milion maraka. Ne bacajući pare na gluposti mi smo s ljubavlju uredili ovaj prostor koje vredi deset puta više. Ono nikada nije bilo naše, niti sam ja prihvatio da to meni prepišu. To je jednostavno društveno, mada nas godinama izbacuju odavde, ostavljaju nam na vratima natpise „iseljenje".

Od kad postoji ovo pozorište 44 godine, samo smo jednom konkurisali Ministarstvu kulture i dobili sredstva od kojih smo napravili pet predstava, koja su ostala pozorišta trošila za samo jednu predstavu.

Nakon angažmana u JUL - u, Vi ste godinama bili skrajnuti iz kulturnog i javnog života Srbije... Na neki način ste „obeleženi", zar ne!?

- Ne smatram da je JUL stvarni razlog takvog odnosa prema meni i mom pozorištu. Tu situaciju sam imao i sedamdesetih godina i pre toga sam bio nepoželjan. Pozorišnim ljudima je u interesu da ja budem sklonjen. Godinama sam uspeo da radim stvari ovde i u svetu o kojima oni mogu samo da sanjaju. To je nešto što se ne voli, što se mrzi. Već petnaest godina naši dični kritičari smatraju da ne treba da pišu o KGPT.

Dečko kome ste pružili „šansu i uhlebljenje", nakon Petog oktobra, žalio je što niste pogubljeni!? Godinama kuje zavere protiv Vas, zbog čega?

- Kokan Mladenović je dečko kome sam kao početniku dao da radi kod mene u pozorištu. Sada je uspešni komercijalni reditelj svega i svačega. On pravi od sebe značajnog disidenta, u sukobu je sa predsednikom Vlade koji komentariše njegove budalaste intervjue...Kokan Mladenović se nakon Petog oktobra, po pozorišnim kafićima hvalio glumcima i studentima Akademije da je najveća greška što se nakon te revolucije nije streljao Ljubiša Ristić! On, Darian Mihajlović i Alisa Stojanović su komesari petooktobarske kulturne revolucije koji su stavili sebi za zadatak da Ljubiša Ristić ne dobije nikakav pristup državnim fondovima i sredstvima i da ne može da radi, da postoji.

Kokan je danas skandal - majstor u stalnom sukobu koji zove EU u pomoć! Čovek koji je posvetio 15. god. da ja ne postojim, da ne mogu da radim, da niko od kritičara ne sme da dođe i napiše kritiku o mojim predstavama, o mojim glumcima. To su ljudi koji se bore za pravdu a druge onemogućavaju da rade svoj posao. Ja sam za ceo svoj život ovde uradio četiri - pet predstava, sve ostalo sam radio u svetu. U pitanju je pozorišna mafija kojoj je interes da Ristić ne postoji, koja to ne krije. Za njih sam marginalan uličar koji im smeta nad vlasništvom, nad pozorištima, fondovima, parama. Oni među sobom dele milione, a mi ovde imamo divne glumce koji igraju sa nadom da ćemo prodati dovoljno karata kako bismo podelili honorare. Mi ovde nemamo vodu, nemamo struju, ja vama kuvam kafu na plin...

Užasna je situacija u kojoj se nalazimo, jer desetine mladih i talentovanih ljudi ne mogu od tih siledžija da dođu do posla, ne mogu da priđu pozorištima, ne mogu da uđu u raspodelu tog jadnog novca koji država dodeljuje za kulturu, jer oni drže sve: pozorišta, filmove, festivale, televiziju - oni svuda uzimaju honorare i sikću i ujedaju svakog za koga misle da može da ih ugrozi. Oni su vlasnici svega - njih pedesetak koji imaju političku liniju.

Da li je u to upućen ministar Tasovac i zašto im ne staje na put!?

- Tasovac je epizodista. Vučić je to prepustio njima da se međusobno kolju, jer kultura je zadnja na spisku. Ljudi koji vode kulturne institucije su članovi LDP - a, DS, otporaši, razni politički profiteri i ratni tzv. kosmopoliti, Evropljani koji su do juče bili partijski funkcioneri, članovi ideoloških komisija kao razni: Ćirilovi, Srbljanovići, Mojovići...

Mojovićka je partijski funkcioner koji nam nije davao novac kada smo dolazili leti da napravimo ogroman festival na Avala festu. Ona je tad delila pare za partiju, posle za DS a sad ne znam za koga više - valjda za malteški red! To su jedni te isti režimski ljudi koji su vezani za vlast, ili za one koji ruše tu vlast. Vezani su za nekog spolja - u Americi, u Nemačkoj. Našu kulturu finansiraju kikiriki sitnim novcem - holandsko ministarstvo kulture, američke fondacije, Soroš, razne fondacije čiji je posao da potkupuju sitne duše sitnim parama ljude iz kulture i da njima upravljaju. Do sad su kupovali tzv. nezavisnu scenu: tu sirotu decu koja ne mogu da otputuju nigde, kojoj su davali stipendijice, za sitne pare su ih dovodili u situaciju da pljuju sopstvenu zemlju, da mrze sve ovde, da se dive nekritično svemu što postoji u svetu.

Mi smo bili jedna ozbiljna zemlja sa ozbiljnom kulturom. Ovdašnji korifeji kulture postoje da izbrišu sve to. Ristić je najveća smetnja, sve zna i bio je tu. To je razlog, nije JUL razlog. Mira Marković i Slobodan Milošević nikada se nisu mešali u kulturu. Isti ti ljudi su sedeli kao direktori i upravnici i za vreme Mire i Slobe. Njih je zanimalo da se raspodele, da drže pozorišta, biblioteke, ustanove kulture, institucije - gde je budžet, gde su pare i da stalno pljuju svoju državu, jer je to način da ih ucenjuju kako bi izvukli šta im treba.

Da li je moguće da Srbija nema adekvatnog čoveka iz kulture koji može da stane na čelo Narodnog pozorišta, institucije od nacionalnog značaja?

- Narodno pozorište treba da vodi dečko koga su izvukli iz nekakvog udruženja pravnika za građanska prava, poslali ga da studira na Akademiji glumu i režiju. To je čovek koga ćete naći u depešama Vikiliksa Američke ambasade - on se zove Andrej Nosov i on je zapravo predviđen da vodi Narodno pozorište zato što više nije meta ta nezavisna scena, male grupe i alternativni umetnici - Reks na Dorćolu, Borkin Centar za dekontaminaciju... koje se stalno bave politikom i to vrlo ciljano. Oni više nisu zanimljivi. Sada se ide na institucije kulture: Narodno pozorište, Sterijino pozorje, JDP, Terazije, BDP... Glavni cilj im je da dokažu da pozorišta ne mogu da opstanu i da mi ne možemo da imamo Operu i Balet, da je naša Filharmonija grozna, da država ne može da otkupi ni jednu sliku od slikara, da svi umetnici gladuju. Da je jedan od korifeja kulturne revolucije Petog oktobra nesrećni glumac iz Narodnog pozorišta Ljubivoje Tadić mogao je da izgori zajedno sa svojom sestrom i porodicom zato što nije mogao da plati struju. To je stanje svih naših umetnika.

Nemili događaji sa „Olujom" i paljenjem hrvatske zastave u Beogradu su iza nas. Kako gledate na Šešeljevo puštanje iz Haga iako je opšte mišljenje bilo da će ga ubiti kao Miloševića?

- Voja je posebna priča. On je veoma teško bolestan. Ljudi to ne shvataju ozbiljno. On je pušten iz dva razloga: pušten je iz Haga zato što više nisu znali šta da rade sa njim, jer ih je nadigrao u svim igrama koje oni igraju, a s druge strane - što je svojom odbranom i ponašanjem u Hagu izbalansirao - raznorazne gluposti koje je u životu radio. Znaju da je teško bolestan i neće da im se smrt još jedanput desi u Hagu. Miloševića su ubili oni koji su mogli da ga spasu, jer nisu hteli da ga spasu. Njegove vapaje da ide na lečenje niko nije hteo da čuje. Ostavili su ga da umre jer nisu znali šta da rade sa njim. Nisu mogli da ga osude, niti da dopuste da on bude pobednik!

Isti kontekst su i ta Srebrenica i ta Oluja... sve je to isto!

Kad god utihne konflikt i počnu da se međusobno dogovaraju: Hrvati, Srbi, Šiptari, Slovenci - uvek je tu neki mudrac s polja koji će da pomogne da se napravi konflikt uz pomoć ovih ovde „NATO kurvi" koje će im uvek izaći u susret, dati im materijal, da se konflikt razgori, da ponovo počne kriza i onda su oni na konju. Oni su mirotvorci koji propisuju šta treba, kako treba, da li treba i naravno drže svoju vojsku tu. Daleko im lepa kuća. „NATO kurve" služe da obezbede vojno prisustvo stranim silama u ovim zemljama.

Nema tu nikakave kulture ni ekonomije, ideologije - ničega! To je čista vojana potreba koja se postiže uz pomoć bilo koga ko može da utiče na javno mnjenje. Da li je on političar ili tobože veliki umetnik koji će da povede sa sobom mase koje mu veruju, sve su to „NATO kurve". Ulogu „NATO kurve" prihvataju nerealizovani umetnici, ljudi koji traže zaštitu s polja i pokriće neke sile koja će im obezbediti status umetnika, intelektualca, filozofa, pisca... Oni nemaju obraza, gledaju šta će da ušićare i prihoduju. To je jedino što ih zanima.