Slom

Finansijsko iscrpljivanje privrede Srbije stranim kapitalom (3)

Gde su nestale milijarde?

Srbija se već prezadužila, nastala je dužnička kriza, a "omča dugova" je toliko zategnuta da ćemo sledećih godina raditi samo za dospele kamate, a otplate inostranih dugova, stalno refinansirati novim zaduženjem. To vodi stalnom rastu dugova i kamatnih obaveza. Šta se krije iza "brda dugova"? Kakvi su nam horizonti razvoja i društvenog standarda? Može li se pod teretom inostranih dugova i obaveza govoriti o politici restrukturacije i društvenog preporoda, ali i samostalnom bržem privrednom rastu, bez oslonca na strani kapital? Odgovor na ova pitanja ponudio je naš ugledni ekonomista, prof. dr Slobodan Komazec, u svojoj analizi koju Magazin Tabloid objavljuje u tri nastavka

Prof. dr Slobodan Komazec

Efikasnost investicija je sve manja. Efekti upotrebe kapitala su sve manji. Godišnji prirast bruto domaćeg proizvoda u odnosu na njegovu visinu je iz godine u godinu sve manji, a time i osiguranje sredstava za pokriće domaće potrošnje i servisiranje spoljnih i unutrašnjih dugova. Investicioni multiplikator je dobio tendenciju stalnog snižavanja. Opšta efikasnost investiranja i njihova struktura se naglo pogoršavaju. Investiranje je ušlo u zonu stihije, pojedinačnih poteza, bez strategije investiranja i razvoja.

U stvarnosti se javlja stihijski razvoj, dok se pojedinačno dogovorene investicije sa stranim investitorima dižu na pijedestal velikih uspeha i "otvaranja" desetina radnih mesta. Pravi efekti takvih pojedinačnih investicija (koje ne znače i razvoj) ostaju duboko skriveni od javnosti. Uostalom, kako se dolazi do tih investicija? Koji je to institut izučavao, kakve su alternative?

Kakvi su dugoročni efekti, kakvi domaći stimulansi stranim investitorima, kakav je uticaj stranog kapitala na domaću privredu, koji je već postao dominantan? Da li postajemo privezak stranom kapitalu i područje eksploatacije?

Da pogledamo sada kretanje bruto proizvoda, bruto i neto investicija i dinamiku privrednog rasta u dužem vremenskom periodu od deset godina.

Stopa bruto investicija je dosta niska, a ako se isključe sredstva amortizacije fiksnog kapitala tada stopa neto investicija znatno pada. Šta se to desilo sa "dodatnim" neto kapitalom koji treba da osigura visok nivo bruto investicija i visoku stopu privrednog rasta?

To samo ukazuje na činjenicu da stagflacija s izraženom visokom nezaposlenošću, ogromnim obavezama iz spoljnog duga i neto odlivom kapitala (uz njegovu neproduktivnu i spekulativnu upotrebu) prosto onemogućava ili blokira ekonomski razvoj. Prosto rečeno, celi sistem je okrenut sferi raspodele i preraspodele sada nedovoljnog ili čak nepostojećeg domaćeg dohotka, tako da se sistem preraspodela preneo i na pozajmljeni dohodak (uvezeni kapital).

Strane direktne i portfolio investicije

Bitan elemenat direktne strane investicije (i motiva stranog investiranja) je sticanje kontrole nad preduzećem. Ova kontrola može biti potpuna ili delimična. Smatra se da vlasništvo nad 51% kapitala preduzeća osigurava potpunu kontrolu. Međutim, velika disperzija akcija na niz akcionara omogućava stranu kontrolu i uz znatno niži procenat kapitala. Direktne strane investicije (SDI) uglavnom se razlikuju, što je poznato, kao grinfild (nove) investicije i braunfild (kao dodatno finansiranje postojećih kapaciteta).

Direktne strane investicije su ulaganja kojim vlasnik kapitala stiče najmanje 10% vlasništva nad investicijom (ovde spada i prodaja ili kupovina nepokretnosti u zemlji). U direktna ulaganja ulazi i reinvestirana dobit i ulaganja u novcu i robi.

Portfolio investicije imaju kao osnovni motiv za ulaganje kapitala, ne kontrolu nad preduzećem, već sticanje dohotka (profita). Uglavnom se radi o kupovini hartija od vrednosti (kompanija, države, osiguravajućih društava i dr). Te hartije su uglavnom sa fiksnom kamatom, što vodi do poznatog "sečenja kupona" sa ovih hartija od vrednosti. Portfolio investitor je usmeren na finansijsko tržište (berze), dok je direktni investitor usmeren na realni sektor (preduzeća i njihovu kontrolu).

Strane direktne investicije u Srbiji iznosile su u periodu pre krize 2001-2008. oko 11,2 milijarde evra. Struktura SDI je vrlo nepovoljna, jer green field investicije (investicije u izgradnju novih kapaciteta) predstavljaju gotovo simboličan udeo u ukupnim. Strani kapital je ulazio u našu zemlju sve do kraja 2009. godine uglavnom preko privatizacije postojećih preduzeća i banaka, a prestankom procesa masovne privatizacije (od 2010) i u nove investicije. Da vidimo njihovo kretanje pre krize, a zatim u godinama ove nove krize.

U godinama krize (2008-2016) strane direktne investicije iznose ukupno 12,6 milijardi evra i ustaljene su na godišnjem nivou od oko 1,8 milijardi. Devizne doznake naših iz inostranstva su daleko veći od SDI.

U ovom periodu strane direktne investicije vidimo iznose 12,6 milijardi evra, a devizne doznake iz inostranstva 25,5 milijardi evra. Dakle, dvostruko više.

Ako se posmatra celi period od 2001. do 2016. godine strane direktne investicije (uključujući i prodaju Mobtela od 1,5 milijardi) iznosile su 21,8 milijardi evra. U isto vreme doznake iz inostranstva su iznosile 43,8 milijardi evra. Dakle, doznake su u ovom periodu dvostruko veće od neto priliva stranih direktnih investicija (SDI).

Međutim, priliv kapitala po ovom osnovu (doznaka) uglavnom ide na ličnu potrošnju stanovništva, a ne na investicije privrede u realni kapital. Time se samo dopunjava domaća tražnja, koja bi se u normalnim uslovima formirala iz domaćeg bruto proizvoda kroz sistem raspodele. Ovako se ovaj deo prilivenog kapitala (doznaka) preko kupovine strane robe (strani trgovački lanci, fri šopovi, robne kuće i sl) odliva najvećim delom u inostranstvo i pomaže proizvodnja u tim zemljama. Oplodnje ovog kapitala kroz proces multiplikacije (i akceleracije potrošnje) jednostavno nema.

Često se zvanično ističe da je "zahvaljujući unapređenju poslovnog ambijenta i strukturnim reformama neto priliv stranih direktnih investicija zadržao relativno visoko učešće u bruto domaćem proizvodu". Istovremeno se tvrdi da se "zbog znatno bržeg rasta izvoza od uvoza robe i usluga spoljnotrgovinska neravnoteža smanjuje", tako da je "deficit tekućeg računa platnog bilansa potpuno pokriven neto prilivom stranih direktnih investicija". Osim čisto statističkog odnosa tu ne postoji funkcionalan odnos uzajamnosti, jer se strane direktne investicije ne koriste za finansiranje spoljnotrgovinskog deficita (osim kada se SDI odnose na uvoz opreme i drugih delova realnih investicija). Taj odnos se vidi iz sledećeg pregleda.

Da li su strane direktne investicije i portfolio investicije doprinele oživljavanju investicija i porastu njihovog učešća u bruto proizvodu? Da li je priliv SDI tako značajan kako se to ističe u javnosti? Da pogledamo njihovu visinu i kretanje.

Strane direktne investicije u ovom periodu iznosile su 21,8 milijardi evra, dok je masa portfolio investicija smanjena za 4,3 milijarde evra. To ukazuje na činjenicu da je to spekulativni kapital, koji nastoji da u kratkom roku izvuče profit i napusti državu, koja je dodatno opustošena begstvom (odlivom) kapitala. Treba zapaziti da se veliki deo SDI odnosi na prodaju banaka i preduzeća stranom kapitalu.

Šta se stvarno desilo sa velikim sredstvima, a stvarno skromnim investicijama u osnovni kapital? Učešće bruto investicija u BDP u periodu 2010-2016. kreće se između 16,0% i 18,5%, što je na nivou ove stope u razvijenim privredama EU. Da pogledamo neke osnovne podatke.

Ako je u periodu 2005-2016. ukupno stvoren BDP iznosio 369 milijardi evra, a ukupne SDI 18 milijardi, to znači da su SDI učestvovale u bruto proizvodu za svega 4,8%.

U poslednjoj dekadi razvoja prililo se u zemlju 90 milijardi evra ili oko 100 milijardi dolara po različitim osnovama. Samo direktne investicije iznose oko 15,4 milijarde evra.

Stopa bruto investicija je relativno niska Ako se odbiju sredstva amortizacije fiksnog kapitala tada stopa pada na 2,3-4,5% učešća u BDP u nekoliko poslednjih godina.

Gde su završila ovako velika prilivena sredstva, kao i porast inostranog zaduženja u ovom periodu od 54 milijarde evra (SDI 16,4 milijarde, dugoročni krediti 36,5 milijardi evra). Da li su ove investicije izvršene? Od procesa privatizacije trebalo je investirati 1,1 milijarde evra (investirano je svega 190 miliona evra do 2011). U poslednjih deset godina praktično nije investiran ni jedan dinar. U istom periodu portfolio investicije su smanjene za 2,5 milijardi evra. Istina, visok priliv po dugoročnim kreditima iznosio je 36 milijardi evra, ali je istovremeno odliveno otplatama oko 30 milijardi evra. Neto priliv u ovih deset godina iznosi 6 milijardi evra (uz odliv od 2,5 milijardi evra portfolio investicija).

Gde su otišla sredstva uzetih dugoročnih kredita u inostranstvu? Jasno se vidi da je "kredit našao samo put do naše privrede" da bi se oplođen kamatom vratio u zemlje poverilaca. Ovo se posebno odnosi na period 2012-2016. godina. Mali je stvarni pozitivan efekat u neto prilivu kapitala.

Neto priliv kapitala (razlika između mase korišćenih kredita i otplate dospelih kredita) u ovom periodu iznosi 6.739 miliona evra, što je gotovo u potpunosti otišlo na plaćenu kamatu na kredite (oko 5 milijardi evra).

Ukupno je priliv kapitala (korišćenje dugoročnih kredita) u navedenom periodu krize iznosilo oko 36,5 milijarde evra, dok su istovremeno otplate (odliv) iznosi 30 milijardi evra. Neto priliv kapitala korišćenjem dugoročnih kredita u inostranstvu iznosio je svega 6,7 milijardi evra.

Potvrđuju se brojna istraživanja o ulozi inostranih investicija da ekonomije beleže visoke stope rasta kada svoje investicije finansiraju sopstvenom štednjom (akumulacijom), dok je ekonomski rast sporiji kod privrede koja svoje investicije finansira iz inostranih kredita.

Pri tome treba videti koje su to investicije, iz kojih sredstava, po nosiocima, kakvi su tehnoloških karakteristika, efekte investicija i dr. što je do sada potpuno izostalo. Javnost bi to trebala da zna, kao i organi nosioci odluka o makroekonomskoj politici, ali i naučna javnost Srbije. Odluke se donose ad hok, od slučaja do slučaja, bez vizije i dugoročne strategije razvoja i izbora koncepcije rasta, strukturnog razvoja, restrukturisanja privrede, izabranih prioriteta u razvoju (i tome podešene razvojne makroekonomske politike).

Vidimo da je neto stopa investicija vrlo niska. Dosadašnja ukupna zaposlenost smanjuje se za oko 450 hiljada, a u sektoru privrede za 555 hiljada. Privatizacijom je razbijeno društvo, zajedništvo, solidarnost, društvena koncentracija i usmeravanje kapitala. Privatni kapital nije u funkciji razvoja i investiranja u realne investicije. Kapital se usmerava u trgovinu i promet i čisto spekulativne transakcije. Omogućena je velika koncentracija kapitala u rukama pojedinaca, ali ni ovaj kapital nije u funkciji razvoja. Industrijska proizvodnja godinama stagnira, ili opada u nekim godinama, a pod pritiskom nekontrolisanog uvoza, nema šansu da se oporavi i postane konkurentna bez potrebne podrške monetarno-kreditne i fiskalne, ali i spoljnotrgovinske politike. U sektoru investicija postoji gotovo stihija, bez plana i praćenja efekata, ali i ciljeva investiranja. Nema dugoročne strategije ni vizije razvoja. Kako to učiniti kad je sve individualizovano i privatizovano, a država izgubila sve poluge razvoja, koordinacije i usmeravanja razvoja (u izboru prioriteta i mera takve politike). Od neoliberala stalno slušamo o „pozitivnim efektima investiranja na privredni rast". Da li i koliko inostrane investicije podstiču ekonomski rast? Videli smo to u prethodnoj analizi. Sada da vidimo šta se događa sa štednjom stanovništva kod banaka kao delom akumulacije.

Štednja stanovništva u Srbiji je u stranim bankama i to oko 8,6 milijardi evra. Krediti stanovništvu, uz visoke kamatne stope, iznose preko 6,5 milijardi evra (pri tome od štednje treba oduzeti deviznu obaveznu rezervu). Domaći kapital je preko štednje stavljen u ruke stranih banaka, koje preko plasmana u sektor stanovništva s najvišim kamatama dodatno izvlače profit preko domaćih kredita (i štednje). Profit se sada odliva u inostranstvo i to iz nacionalnog dohotka, a ne stvarno stvorenog profita, (u 2015. to iznosi 380 miliona evra, a toliko iznosi godišnja "ušteda na smanjenju penzija i plata u javnom sektoru). Formiran je proces odliva iz lične potrošnje u "profit" preko otuđenog bankarskog sistema.

Ako se od štednje oduzme obavezna devizna rezerva i plaćeni porez na kamatni prihod, tada je celokupna štednja stanovništva otišla u kredite građanima. Tu nema mogućnosti da se ovaj finansijski višak usmeri u kreditiranje privrednih investicija. Ranije je to bio veliki izvor finansiranja privrede. Da se za momenat podsetimo na dosadašnje efekte investiranja na razvoj preko dinamike i visine bruto domaćeg proizvoda.

Podatke navodim iz razloga što je nedavno direktor Zavoda za statistiku izjavio da je "2016. godina najbolja u prošlih četvrt veka". Vidimo da je to netačno. Može li se sa ovakvom politikom investicija pokrenuti ekonomski rast i rešavati problem visoke nezaposlenosti, odnosno izlazak iz krize?

Videli smo prethodno iz „omče" spoljnih dugova koja je snažno zategnuta, da je potrebna daleko viša stopa realnog ekonomskog rasta da bi se postepeno „otpuštala" omča dugova, uredno servisirale obaveze, a zatim postepeno ostvario finansijski višak i štednja za domaće finansiranje investicija. To je poznata konverzija stranog u domaće finansiranje razvoja i investicija. (Jovan Dušanić: Na sopstvenoj štednji - inostrano zaduživanje ne može da bude adekvatna zamena za domaću akumulaciju, „Politika", Pogledi, 16.05.2012. godine). Faza u koju se ulazi je faza visokog zaduživanja i sve većeg tereta spoljnih dugova. Stopa samofinansiranja privrede je izuzetno niska. Konačno, više se i ne prati. Sve to traži da se sektor investicija, koje su osnovna poluga razvoja, napravi generalni zaokret kako u praćenju investicija, tako i u kombinovanju izvora finansiranja i praćenja efekata investicija.

To je jedan od razloga zašto već godinama zagovaram potpunu kontrolu novčanih tokova (Direkcija platnog prometa, kontrole i statistike), uz osnivanje Instituta za razvoj (za praćenje i programe investiranja), Banke za razvoj (za osiguravanje sredstava za investicije i kontrolu investicija), ali i novu razvojnu ulogu Centralne banke, a zatim, Direkcije za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost i dr.

Stvarno stanje je takvo da su investicije gotovo zaustavljene, kapital potrošen, štednja nedovoljna i usmerena u potrošnju stanovništva i topi se u inflaciji. Prihodi od privatizacije ili stranih izvora u velikoj meri su potrošeni neproizvodno (loše upotrebljeni) ili pronevereni, a sada se strani kapital sve više koristi za otplatu dospelih obaveza (kamata i otplata). Formirana je tipična „dužnička spirala". Srbija je pod velikim teretom dugova i ne može više da pokriva minus u svom tekućem računu platnog bilansa. Odliv kapitala od 2012. godine nadalje u svim godinama veći je od priliva. Dolazi faza većeg odliva od novog korišćenja. Odliveno je oko 4 milijarde evra dugoročnih kredita i oko 2 milijarde ukupnih sredstava preko banaka. Od 2012. do 2016. godine plaćeno je kamate iz budžeta ukupno oko 3,7 milijardi evra, dok su u isto vreme preduzeća i poslovne banke platile na svoj spoljni dug gotovo isto toliko. Odakle finansirati investicije i razvoj kada privreda nema akumulacije? Četiri su moguće strategije: 1) Prelivanje dohotka sa lične i javne potrošnje na investicije, 2) Domaći bankarski kredit, 3) Strani kapital i 4) Deficitarno finansiranje.

Visoka cena stranih investicija - korišćenje i destrukcija kapitala

Može li strani kapital da bude osnovni faktor razvoja nacionalne ekonomije? Očito je da to ne može biti osnovni izvor i faktor razvoja i investicija. To može biti samo dopunski oblik akumulacije i izvesni dodatni stimulans razvoju.

„Iskustva zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede, pre svih, takozvani azijski tigrovi: Japan, Južna Koreja, Tajvan, Singapur, Hongkong (u drugoj polovini prošlog veka), te Kina (poslednjih decenija) pokazuju da se jedan od važnijih elemenata njihovog uspešnog razvoja krije u kompetentnoj, odgovornoj i efikasnoj vladi koja je aktivno podržavala stvaranje jakih domaćih kompanija i banaka i pospešivala čvrstu spregu među njima, postavljala na ključna mesta u državi i privredi stručnjake koji su činili autentičnu nacionalnu elitu, te se prevashodno oslanjala na domaću štednju. Nažalost, Srbija je posle petooktobarskog prevrata prihvatila neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju ionako slabašne privrede. Ovim programom Srbiju je trebalo lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih", a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Inostrani investitori su brzo po bagatelnim cenama pokupovali najatraktivniji deo srpske privrede (pivare, cementare, telefonije, fabrika duvana), a za inostrane investitore su stvarani i izuzetno povoljni uslovi za osnivanje banaka i velikih trgovinskih lanaca. Da bi se smanjio ogroman broj nezaposlenih, inostrani investitori se žele privući po svaku cenu, pa im država daje ogromne povlastice (subvencije do 10.000 evra po svakom zaposlenom, a prosečna mesečna plata zaposlenog u tim preduzećima je od 150 do 200 evra).

"...Velika je zabluda da će inostrane investicije razviti domaću privredu, jer to i nije njihov cilj nego isisavanje visokih profita iz zemlje domaćina. Ukoliko ne ostvaruju ogromne profite inostrani investitori prete preseljenjem pogona u druge zemlje, a svoj opstanak uslovljavaju dodatnim sve većim povlasticama. Tako uz pomoć inostranih investicija umesto obećanog ekonomskog prosperiteta dolazi do daljeg osiromašenja domaće privrede." (Dr Jovan Dušanić, op. cit.).

Dakle, u ekonomskoj istoriji nigde strani kapital nije razvio domaću privredu, posebno kada je kamata na kapital veća od bruto profitne stope privrede, odnosno dugoročne profitne stope ostvarene kroz investiranje. Strani kapital se rukovodi sopstvenim interesom - visok i siguran profit, slobodna repatrijacija profita, osvajanje tržišta, visoka tehnološka zavisnost dužnika, jeftina radna snaga, dominacija nad privredom i dr.).

Takav kapital najčešće dovodi do sledećih negativnih efekata:

1) Investicije odlaze u lukrativne delatnosti za strani kapital dovodeći do disproporcija u razvoju,

2) Kapital izvlači veći profit u odnosu na zemlju porekla ili druge države,

3) Kapital stvara sve veću zavisnost od novog stalnog uvoza kapitala, ali i ukupnog robnog uvoza države - dužnika. Privreda se pretvara u dominantno uvoznu privredu. Takav uvoz se dodatno finansira novim dugovima. Nastala je faza u kojoj je odliv za plaćenu kamatu na spoljni dug veći od porasta BDP, a ukupan (zvanični i skriveno-spekulativni) odliv veći od godišnjeg bruto proizvoda.

4) Banke su kod nas u rukama (vlasništvu) stranog kapitala, tako da provode politiku maksimalnog profita - koji se odliva u matične države. Banke ne finansiraju prioritetne investicije, jer štednja (kapital) preko banaka usmeravaju prema njihovoj poslovnoj politici, uglavnom stanovništvu, a ne razvojnoj politici države. Banke se moraju postepeno vratiti u nacionalno bankarstvo,

5) Korišćenje kapitala često je vezano za političke ustupke, ucene (kod visoko kreditno zaduženih),

6) Bekstvo kapitala je vrlo često, posebno u državama u kojima postoji visok politički i finansijski rizik i bez potrebne finansijske kontrole,

7) Kapital najčešće uz motiv profita računa i na dodatnu eksploataciju prirodnih resursa dužnika i dr. Istovremeno strani investitor traži "povoljnu poslovnu klimu i sigurnost", pod čim se podrazumeva niz pogodnosti koje se daju tom kapitalu. Ovde se najčešće susreću sledeće "pogodnosti": jevtina i plaćena od države radna snaga (8-10.000 evra po radnom mestu), uređeni pristupi, oslobađanje od poreza i doprinosa, besplatni objekti i zemljište, neplaćanje infrastrukture, neplaćanje energenata i sl. Države u okruženju se prosto utrkuju koja će ponuditi "povoljnije" uslove stranom kapitalu. Kapital će sve to da iskoristi i "povuče" se kada mu to odgovara, ostavljajući "domaćina" najčešće iznenađenog. Potpuno se slažem sa stavom (Vojislav Guzina u Politici 2.XI 2016) kada kaže: "Pretežan oslonac na direktne strane investicije je i neizvestan i pogrešan. Već je vidljivo da će nekritičko forsiranje stranih direktnih investicija visokim podsticajnim sredstvima iz budžeta uz očigledno zapostavljanje sopstvenih resursa, ako i podigne privrednu aktivnost, biti po cenu gubitka ekonomske nezavisnosti i devalviranja domaćeg živog rada. Takav put izlaska iz krize nema potvrdu u iskustvima ekonomski uspešnih zemalja".

Do sada javno manifestovano "jurenje" za stranim investitorima i nuđenje "boljih uslova nego iko drugi u regionu" (Vučić) u osnovi je, videli smo, kontraproduktivno. Nudi se pri tome vrlo jevtina i obespravljena radna snaga, destimulišu se domaći investitori, a promenom vlasničkih odnosa kroz dominaciju stranog kapitala ugrožava se ekonomsko-finansijska nezavisnost zemlje. Takav koncept razvoja i finansiranja treba hitno napustiti, dok posledice ne budu još teže. Čime nas to "zabavlja" Vlada Srbije svojim velikim "rešenjima" - kada nam prosto izmišlja neke ustanove koje jednostavno ništa ne znače, ali stvaraju utisak u javnosti da se nešto veliko predlaže i događa. Da navedemo samo nekoliko:

1) Angažovanje kao savetnika niz stranaca koji o nama ništa ne znaju i čiji je doprinos našem razvoju nikakav (Stros Kan, Fratini, Guzenbauer, Toni Bler, Džefri Saks i mladi genije Krstić, a zatim Mlađan Dinkić i sl.),

2) Formiranje nekakvih timova u okviru "deliveri junita", ma št to značilo, a od čega nije ostalo ništa,

3) Formiranje četiri tima za različita područja (za povezivanje sa EU i svetskim tržištem; za stvaranje ekonomskih uslova za svet; za proširenje boljih uslova za poslovanje i grupa za zaštitu ljudskih prava),

4) Ukidanje dve agencije (SIEPA i Agencije za promociju izvoza) da bi se formirala nova Agencija za razvoj, od koje opet nema nikakve koristi,

5) Formiranje socijalnog saveta koji ne funkcioniše,

6) Kao najnovije formiranje "Saveta za rast BDP", što pokazuje da o faktorima i politici razvoja malo toga znaju. Zbog toga nam je ovako traljavo i loše u ekonomiji i socijalnom sistemu,

7) Formiran je nekakav Savet za demografski rast (obnovu stanovništva) u uslovima velike depopulacije, a na čelo saveta stavlja se lekar. Izgleda da je nekima stvarno potreban lekar, jer se složeni demografski problemi ne mogu ovako rešavati. Tu su potrebni vrhunski stručnjaci iz različitih područja.

8) Sada se najavljuje ponovno slanje u svet "ekonomskih atašea" i "novi model ekonomske diplomatije" nakon totalnog debakla i neuspeha Dinkićevih atašea i njihovog povlačenja iz sveta. Nakon utrošenih desetak miliona evra rezultat je nikakav. Sada se ponovo najavljuje ovakva operacija. Šta rade ambasade u svetu? Ekonomsko-finansijski odnosi su danas njihova osnovna funkcija. Da li je to posao za odabrane "kadrove" u našoj destruisanoj diplomatskoj službi i njihov lagodan i skupo plaćeni život? Šta radi Privredna komora Srbije i druge institucije? Ovi povučeni kadrovi ostaju i dalje zaposleni. Troškovi se gomilaju, a nema nikakve garancije uspeha. Taj model u svetu se pokazao neuspešnim.

Dužnik uz spoljnu zaduženost mora uzeti u obzir sve navedene faktore, a posebno upotrebu, korišćenje, uslove kredita, efekte upotrebe i dr.

Inače, apokaliptični scenario je moguć kada izostaje priliv stranog kapitala (dugovi, doznake, priliv od privatizacije) uz sve veće dospele obaveze iz dugova koje se ne mogu servisirati. Tada visoka nezaposlenost i totalna nelikvidnost i oslabljene devizne rezerve vode bankrotu države.

Bankrot zbog prezaduženosti, uz nemogućnost reprogramiranja dugova ili otpisa dugova, vodi sigurnom kolapsu nacionalne privrede već u sledećoj fazi, odnosno reprizi poznatog scenarija iz grčke dužničke krize.

Pojedinačni potezi i poneke investicije na (uglavnom) stranom kapitalu podižu se propagandnom mašinerijom na pijedestal velikog uspeha, dok nam privreda i dalje tone u krizu, a društvo u još veće raslojavanje i siromaštvo masa. Umesto borbe protiv "sive ekonomije" otvorimo front za veći značaj "sive mase", jer je neznanje ogromno, a moralno propadanje društva sve dublji proces.

Mi stvarno nemamo kompetentnu vladu, a potezi koje čini su potpuno suprotni od navedenih "pet tigrova". To je jedan od brojnih razloga zbog čega predlažem da se formira Institut za razvoj, Banka za razvoj, Državna direkcija za kontrolu, plaćanja i statistiku (slično SDK), strateška promena politike Centralne banke, formiranje Državne direkcije za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost, povratak bankarskog sektora u nacionalno bankarstvo i dr.

Tražimo da znanje i javni interes postaju dominantni u odnosu na partijsku knjižicu, da dovedemo naše školovane i sposobne kadrove iz inostranstva u navedene institucije i uključimo u razvoj. Da sve stubove društva i savremene države stavimo na zdrave noge (školstvo, zdravstvo, nauka, kultura, policija, armija i dr), bez čega nema ni zdrave privrede i društva. Sve su to sastavni delovi jednog novog modela razvoja i upravljanja privredom i kapitalom i potpuno drugačije makropolitike razvoja, nasuprot svega ovoga što potpuno razara privredu, društvo i institucije sistema, ali i budućnost nacije i države.

(Kraj)