(P)likovi

Slučaj diktatora: Koliko će batler stranih moćnika biti u milosti

Ugasiće ga kao zadnju cigaretu

Priču o nesrećama koje će zadesiti Srbiju treba početi od nule. Od Aleksandra Vučića. Za pet godina vladavine njegov kartel naneo je nesagledivu štetu državi i narodu. Mnogi od nas neće preživeti njegovu vladavinu. Štete će imati i njegovi mentori iz inostranstva, jer je on čovek koji sa sobom povlači u blato i zaštitnike, smatra kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik dnevnih novina Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, i blizak Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Nesposoban za bilo kakav koristan posao, Vučić je dokrajčio privredu. Stranim mentorima i domaćim saučesnicima u pohari, u čemu nisu izostali ni rođaci i kumovi, rasprodao je firme i imovinu koja je pregrmela dosmanlijsku pljačkašku privatizaciju. Parama građana, kroz tzv. subvencije, podmitio je strane investitore da dođu u Srbiju. Odlično su se snašli u robovlasničkom sistemu, u kome su radnici već poniženi i ojađeni, pretvoreni u bednike čije balansiranje na ivici egzistencije zavisi od milosti biznismena-skorojevića ili, još gore, političkih komesara koji gospodare javnim preduzećima.Vučić je od pravosuđa napravio servis za zaštitu voljenog sebe i svojih hajduka, ali i za progon svih nepodobnih pojedinaca. Mediji mu služe za reklamiranje potemkinovskih uspeha i širenje straha. Diplomatiju shvata kao sinonim za kapitulaciju, sav ponosan na pohvale koje mu, kao odličnom batleru, upućuju strani moćnici.

Za državnost albanskog Kosova uradio je više nego Hašim Tači i svi ostali teroristi UČK zajedno. Ugušio je proces demokratizacije srpskog društva i umesto realne politike nametnuo haos. U neformalnom vanrednom stanju, svojoj zoni komfora, istovremeno izmišlja atentate na sebe i najbrutalnije preti svima koji više veruju svojim očima nego njegovim lažima.

Dok Vučić nije došao na vlast, mafija nije imala vremena da se bavi politikom. Sad je njen sastavni deo. Najistaknutiji kriminalci danas štek imaju u Glavnom odboru Srpske napredne stranke, u Vladi, savetuju Vođu, ispunjavaju njegove hirove, ugrađuju se u unosne poslove, upravljaju policijom i BIA.

Ma koliko bio poremećen, Vučić zna da ta opskurna kula od karata mora da se raspadne. Zato želi da se skloni na vreme. On ne prelazi na funkciju predsednika države već beži s mesta premijera.

Beži s nadom da će uspeti da teret odgovornosti za dosadašnje kikseve pasti na nekog drugog, na pohlepnog parazita kojeg će proglasiti za svog naslednika u Nemanjinoj. Takođe, usput će pokušati da što više odloži svođenje računa, koji će, kad-tad, morati da plati.

Da zna šta ga čeka Vučić je pokazao i najavom da će predsedništvo izmestiti iz zgrade na Andrićevom vencu. Plaši se naroda, ne želi da sedi u centru Beograda i čeka da mu demonstranti pokucaju na vrata. Predsednički kabinet dislociraće u palatu „Srbija", na Novom Beogradu, kao da ga tamo ne mogu i neće naći žrtve njegovih prevara.

Gde god svije svoje „Orlovo gnezdo", Vučić će iz njega pokušati da kontroliše katastrofu koju je sam stvorio. Težak posao.

Prvi i najkomplikovaniji zadatak biće rešavanje kadrovskih rebusa. Kao što normalni živi organizmi sprovode nekoliko automatskih procesa (disanje, varenje, rad srca), tako Vučić manipuliše ljudima. Ne samo kad mora, nego uvek. Naprosto, voli to. Što je ulog veći, tim je zanimljivije poigravanje tuđim sudbinama. Formiranje vlade, podela resora, moći i para kod vođe stvara pomešana osećanja. Sviđa mu se uloga svemoćnog autoriteta od čije volje zavise najkrupnije ambicije njegovih saradnika, a, s druge strane, žao mu je što ne može sve te funkcije da zadrži samo za sebe. U tom poslu sreću mu kvari samo Ivica Dačić. Iskusni politički nakupac javno je demaskirao vođu.

- Male su šanse da budem izabran za premijera, jer Zapad misli da sam Putinov čovek - tvrdi Dačić.

Naravno, Zapad i Istok, pa i Halid Bešlić, svi znaju da on nije Putinov, nego Šarićev čovek. I Miše Banane. Isti Dačićev dosije, koji je ranije pokazivao Jovi Bakiću, Vučić je nedavno odneo u četiri ambasade. Zgrožen, objasnio je strancima ko je ko na fotografijama iz Marbelje: „Ovaj debeli, u crnim kupaćim gaćama, sa čašom u rukama, to je Dačić. Pored njega, onaj u beloj majici, to je Rodoljub Radulović, najveći narko-bos..." Uz fotografije i transkripte presretnutih razgovora priložio je i CD s tonskim zapisima. Kao da CIA, BND, MI 6 i KGB to već nemaju.

- Kako takvog čoveka da postavim za premijera? - kukao je Vučić.

Dosijee svojih najbližih saradnika - dr Stefanovića, oba Veslinovića, Selakovića i ostalih - nije pokazivao, oni mu služe za internu upotrebu. Upravo zbog njih ne sme da Dačiću prepusti suviše moći, zna da bi on to iskoristio da dopuni svoju kolekciju dokaza o mutnim radnjama naprednjačkog klana, pa bi jednog dana moglo da se otkrije ko je i kako došao u posed, „Petrusa", oranica kod Velike Remete, stanova i računa u bankama u Švajcarskoj i Hong Kongu...

U staroj igri ravnoteže straha Vučiću ne smeta što se Dačić predstavlja kao „Putinov čovek". Naprotiv, takvim imidžom, kojim pokušava da zadrži podršku slobista i ostalih naivnih SPS-ovih glasača, Dačić obavlja dva korisna posla za Vučića. Prvo, olakšava mu poziciju kod zapadnih diplomata, koje zamajava pričom kako bi se Srbija, da nije njega, sasvim okrenula Rusiji. Drugo, mnogo važnije, dok lider socijalista širi rusofiliju, Vučić nesmetano prebacuje pare u Moskvu, nadajući se da će tamo biti nedostupne agentima CIA.

Iako Vučiću smeta što ga je Dačić u medijima raskrinkao tvrdnjom da sastav buduće vlade ne bira svemoćni on, nego mešetari iz zapadnih ambasada, na kraju će se njih dvojica lako dogovoriti. Uveren da je mnogo pametan i namazan, Dačić će pristati na sve. Neće dobiti ništa.

U zamenu za premijersko mesto Dačić je tražio još dva ministarska mesta, plus četiri državna sekretara i isto toliko direktorskih funkcija u većim javnim preduzećima, uključujući i Elektro-privredu Srbije. Dačić želi da na taj način dokaže da se brine i za ostale uticajne drugove iz vrha SPS-a. Ako ponuda bude prihvaćena, moći će da im kaže: „Evo, ovo sam vam ja obezbedio po cenu premijerskog mandata". Ako zahtev bude odbijen, biće kriv pohlepni i zli Vučić. U suštini, Dačiću je svejedno. On je svestan da SPS više ne postoji i da njegovi najbliži saradnici, poput Dušana Bajatovića i Aleksandra Antića, više nisu njegovi, nego Vučićevi.

Po običaju, diktator neće imati mnogo muke s Dačićem. Teži posao ga čeka s drugim gladnim abonentima. Statusu Vučićevog naslednika u premijerskoj fotelji nadaju se Zorana Mihajlović, Nikola Selaković, Nebojša Stefanović, čak i Branislav Nedimović. Svi su dobili obećanje, pa se raduju.

Iako imaju zajednički imenitelj - spremnost da bespogovorno izvršavaju naloge vođe - svako od njih ima svoje adute. Nedimović je politički neistrošen, bar tako smatraju svi koji nisu obavešteni o njegovim multistranačkim transformacijama na lokalu, u Sremskoj Mitrovici, od Čankovog „ligaša", preko nacionalističkog tvrdolinijaša DSS-a i avanture s grupom građana do istaknutog mesta u naprednjačkoj nomenklaturi. Reference pokazuju da je prihvatljiv za Vučića, jednako je prevrtljiv i podoban za svaku opciju koja mu garantuje ličnu korist. No, njegove prednosti su istovremeno i nedostaci. Takav, mogao bi da predstavlja solidnu investiciju na duži rok. Problem je u tome što Vučić i SNS nemaju duži rok trajanja, pa nema mnogo smisla ni ulagati u onoga ko će pod prvim pritiskom da popusti i da se, kao uvek dosad, udomi u nekoj drugoj stranci.

Kao ministar pravde Selaković je gorljivo i beskrupulozno izvršavao naloge gazde. Protivzakonito je vršio pritisak na Ustavni sud po ključnim pitanjima, pre svega oko osporenog Briselskog sporazuma i otimanja penzija. Još agresivnije od Vučića predvodio je hajku na Miroslava Miškovića, što je utvrdio čak i Visoki savet sudstva. Zahvaljujući Selakoviću pravosuđe je četiri meseca bilo blokirano štrajkom advokata, nezadovoljnih uvođenjem notara. U to vreme stopirane su istrage 24 sporne privatizacije, na čemu insistira Evropska unija. Tragovi svake od tih pljački vuku prema nekome od naprednjačkih funkcionera, koalicionih partnera ili sponzora. Na šta je spreman kako bi zaštitio partijske kolege Selaković je dokazao na primeru Ilije Devića, kome je oteto novosadsko preduzeće ATP Vojvodina. Dok su glavni akteri te privatizacije, jedine u Evropi u kojoj je oštećen investitor, Maja Gojković i Igor Mirović avanzovali na najviše državne funkcije, Dević je spakovan u višemesečni pritvor. Leks specijalisom za „Beograd na vodi" pogažen je Ustav Republike Srbije i set zakona, sve u interesu lažnih arapskih magnata. U Selakovićevom mandatu montirana je istraga i optužnica za ubistvo Slavka Ćuruvije, u kojoj se ne pominje samo glavni junak, tadašnji ministar protiv informisanja Aleksandar Vučić. Selaković je beogradski Viši sud, u saradnji s Aleksandrom Stepanovićem, pretvorio u inkviziciju, koja progoni nepodobne medije i novinare. Kao ministar, za saradnike je izabrao opskurne aveti prošlosti, među kojima je bilo i nekoliko izvršilaca krivičnih dela.

Svaki od ovih primera, a ima ih u ogromnim količinama, dokazao je Selakovićevu podobnost. Međutim, potkrala mu se diletantska greška zbog koje je završio na ledu. U društvu Tomislava Nikolića i svog mentora Olivera Antića rekao je šta zaista misli o Vučiću. Neoprezan, nije pretpostavio da diktator špijunira i tadašnjeg predsednika države. Istina je skupo koštala svu trojicu. Selaković se pokajao, ritualno je dobio oprost grehova, ali zauvek mu je ostao pečat izdajnika.

Sličan status ima Nebojša dr Stefanović. Nisu bitni javni izlivi ljubavi, grljenje i povijanje doktorske glave na vođine oble grudi, to je samo deo predstave. Uz milion puta potvrđenu lojalnost, Stefanović ima i dugih upotrebljivih performansi. Među važnijima je skromnost. Gde vođa okom, on skokom, bez kukanja što nije dobio više. Idealan za ulogu marionete, dr Stefanović može dobro da posluži i za kontrolu stranačkog aparata. Za pet godina Vučić nije uspeo da napravi normalnu partiju. Lenj i nesposoban, SNS je prepustio stihiji, zadovoljavajući se samo manipulisanjem po širini, čime se nametnuo kao jedini faktor koji odlučuje o svemu. Ukoliko se odluči da i zvanično napusti mesto predsednika SNS-a moraće da instalira namesnika u koga ima poverenja. Od Stefanovića nema boljeg kandidata za taj posao.

Ambiciozna, energična i beskrupulozna, Zorana Mihajlović na sve načine pokušava da se nametne i osvoji milost gospodara. Bez uzdržavanja prihvata se svakog prljavog posla, kao što je progon Milana Stamatovića, predsednika opštine Čajetina. Još pre dve godine Stamatović je osujetio nameru braće Vučić da Zlatibor pretvore u svoje poslovno ogledno dobro.

- Neka braća Vučić maknu prste s narodne imovine. Zemlju vrednu pet miliona evra smo poklonili policiji, a ne Vučićevom tajkunu, koji bi da plac dobije za badava - objasnio je Stamatović odluku da spreči privatizaciju „Instituta Čigota", koji se nalazi na atraktivnoj parceli od 80 ari, a koju su u bescenje hteli da uzmu, kako on kaže, „Arapi s prezimenom na ić". Za to guranje prsta u oko, arapska braća Vučić krenuli su u osvetu. Preko Zorane Mihajlović. Oni nemaju hrabrosti, pa su nju poturili da širi priče o „crnogorskim narko-mafijašima" koji već godinama, pod Stamatovićevom zaštitom, pljačkaju Zlatibor i Srbiju. Iako zna šta radi i u koliko opasnu igru se upušta, Mihajlovićeva je pristala da udari na Zlatiborce i Crnogorce.

- Milan Stamatović nije nikakva žrtva, on je lokalni šerif koji napadima na ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i Vladu Srbije pokušava da prikrije ono što se događalo na Zlatiboru - kaže Mihajlovićeva, kojoj nije padalo na pamet da pomene beogradskog lokalnog šerifa Sinišu Malog, koji se istakao u Savamali, ili Muarema Zukorlića, koji je Novi Pazar pretvorio u svoj lični bastion, pun nelegalno podignutih zgrada.

U Vučićevoj Srbiji Zukorlić može da radi šta hoće, jer vlast ne sme da mu se suprotstavi „da ne izazove krvoproliće". Stamatović nije Zukorlić, na njemu može da se trenira strogoća. Bar to može da radi Mihajlovićeva. Ako prigusti, ako se uzjogune „crnogorski narko-mafijaši", vođa će nju proglasiti odgovornom.

Zorana je uverena da joj se taj rizik isplati. Neće joj biti prvi put da je napravila pogrešnu računicu. Nema veze, kajaće se kasnije.

Šta je čeka može da nasluti i po trenutnom vođinom ponašanju. Iako ju je gurnuo u ozbiljan sukob, Vučić ne propušta priliku da je kinji. Na jednoj od poslednjih sednica Vlade, aktuelni premijer-predsednik nije hteo ni da sasluša Mihajlovićkino kukanje zbog kašnjenja s uplatama za osam projekata.

- Tu mi cmizdriš što građevincima kasni plata od 25.000 dinara, a nosiš gaće od 800 evra - narugao joj se Vučić.

Kakve Zorana nosi gaće valjda je video dok se skrivao pod njenom suknjom, uplašen da ga ne vide ortaci iz Crne Gore.

Iako svi naprednjački pretendenti na funkciju premijera imaju iste ili slične karakteristike, baš kakve vođa voli, favoriti dolaze iz američke ambasade. Ponuda je na stolu Dušana Vujovića, aktuelnog ministra ekonomije. Zbog njegovog teškog zdravstvenog stanja i brojnih porodičnih problema, on bi, po planu, trebalo da samo nosi titulu premijera, a dužnost bi obavljala Ana Brnabić. Takva organizacija rada odgovara i Vučiću, iako je svestan da oboje, Vujović i Brnabićka, imaju druge, prave šefove, pa da postoji stalna opasnost da dobiju naređenje koje je u suprotnosti s njegovim ličnim interesima. Kad do toga dođe, on će, kao što je i sam najavio, moći samo da zvoca, ne i da odlučuje. A, onda je gotov.

U grčevitoj borbi za opstanak na vlasti, što u njegovom slučaju znači i opstanak na slobodi, Vučić nema poverenja ni u koga. Bekstvom s mesta premijera rešiće se formalne odgovornosti za priznanje nezavisnosti Kosova, uvlačenje Srbije u dužničko ropstvo, kolaps privrede i ostale nesreće koje će zadesiti državu i građane. Istovremeno mora da sam vuče konce i da dobro pazi da se neko od saradnika ne otme kontroli.

Ustav i zakoni ni dosad, dok je bio na funkciji premijera, nisu obavezivali Vučića. U Krivičnom zakoniku teško je naći delo koje nije izvršio, a za šta nije kažnjen samo zato što zloupotrebljava službeni položaj. Iskustvo je pokazalo, nastaviće s tom praksom i kao predsednik države.

Umesto da, kao Nikolić, deli ordenje i obavlja protokolarne dužnosti, Vučić mora da strahovladu digne na viši, opasniji stepen. Samo čvrstom rukom, pretnjama i nasiljem, može da zadrži status svemoćnog gospodara života i smrti. Taj stil je izučio još u Srpskoj radikalnoj stranci. Zato niko ne sme da se iznenadi kad skine evro-atlantsku masku i pokaže da nije promenio ni dlaku, ni ćud. Uostalom, to se već vidi po medijskom oživljavanju njegovog kuma Gorana Kozića i starog saradnika Đorđa Martića, koji su na stranicama „Politike", nesumnjivo s njegovim odobrenjem, opet počeli da čereče Slavka Ćuruviju, Zorana Đinđića i ostale domaće izdajnike i strane plaćenike.

Ozbiljan posao imaće i Bratislav Gašić, koji mora da Bezbednosno-informativnu agenciju očisti od svih kadrova koji zakon i propise poštuju više nego volju diktatora. Za meke zadatke, oko bisnis-varijanti i špijuniranja svih i svakoga, dobar je bio i Aleksandar Đorđević. Sad, kad je tvrdo i teško, dizgine moraju da drže jače ruke, Gašićeve.

Kad zagrebe po dnu radikalsko-naprednjačke kace, ko zna koga će Vučić još pronaći i izvući. Bez obzira na puter na glavi, svako od njih može da bude koristan u nekom budućem mešanju karata. Na to neće dugo da se čeka. Uz kadrovsku kombinatoriku, koja mu daje komoditet da manipuliše ljudima, Vučić se uzda i u svoju sposobnost za izazivanje kriza, političkih i ostalih.

Autoritet vođe, bez koga bi se raspao ceo naprednjački kartel, pokušaće da sačuva rapisivanjem vanrednih izbora, okretanjem novog lista, ali sa starim, svojim, rukopisom. Na taj način koalicione partnere će stalno držati u trpnom stanju, naprednjački favoriti će se takmičiti u poltronstvu, građani će se zamajavati besmislenim parolama i spotovima, a on će dobiti vreme za nove prevare, zablude i provizije.

Šanse za uspeh, svesno ili ne, povećavaju mu lideri opozicionih stranaka. Bez snage, sposobnosti i hrabrosti da se upuste u ozbiljne političke akcije, većina njih je pristala na ulogu saučesnika. Saša Radulović i Boško Obradović su obeshrabreni slabim rezultatima na predsedničkim izborima, Vuk Jeremić je u postizbornoj depresiji, Dragan Šutanovac ne sme ništa da rizikuje, a Saša Janković uveseljava diktatora.

Kad čuje Jankovićeve devize o „ljudima koje čekamo" i „povratku osmeha" Vučić mora da se nasmeje. Kako i ne bi, kad uz lidera novoosnovanog pokreta „Slobodni građani Srbije" sede odavno istrošeni kadrovi, koji u raznim strankama, od DS-a do LDP-a i JUL-a, nisu dočekali svojih pet minuta. Takođe, Vučiću u korist ide i Jankovićeva tvrdnja da će se on „srušiti sam od sebe". Iako u toj tezi ima i istine, diktator zna da će je većina građana shvatiti kao poruku da je otpor naprednjačkoj pošasti nepotreban, neka sede i trpe, za pet ili deset godina doći će do promene vlasti. O tome će pričati ko preživi. Makar sam sa sobom.

Takva politička scena, kao i cela Srbija, jadna i bedna, odgovara samo Vučiću, po njegovoj je meri. No, ta patologija se leči lako i brzo. Iako je Vučić zaista sam sebi najveći problem, kolektivna hipnoza popušta pod pritiskom realnog života. Uzalud beži s Andrićevog venca, žrtve njegovih avantura naći će ga gde god da se skriva. Srbija ni pre nije imala sreće s predsednicima. Uz apsolutiste Slobodana Miloševića i Borisa Tadića, tu funkciju su vršili beznačajni Milan Milutinović i Tomislav Nikolić. Kakvi god bili, svi su mandat izgurali do kraja. Teško je pretpostaviti da će u tome uspeti Aleksandar Vučić. Raspad naprednjačkog kartela neminovno će dovesti do njegovog transfera iz predsedničke fotelje na optuženičku klupu.

(Novu knjigu Predraga Popovića naručite na telefon 063 1232702)