Feljton

Istorija tajnih službi: od Faraona do NSA (2)

Izdaje i zavere

Tajne službe su oduvek služile kao sredstvo represije i gaženja ljudskog dostojanstva. To pre svega važi za diktature, ali predstavlja i sastavni deo istorije demokratija. I to je, takođe, jedna od tema ove knjige o delatnosti tajnih službi, od njihovih antičkih početaka, preko hladnog rata i njegovog okončanja, pa sve do savremenog doba. Kako funkcionišu ovi u javnosti tako malo uočljivi instrumenti politike bezbednosti? Ko sme da ih koristi? I ko u liberalno-demokratskim pravnim državama brine o tome da ostanu u zakonskim okvirima i da njihove vlade ne traže ono što nije u skladu sa zakonom? Povodom ovih i drugih pitanja, Volfgang Kriger, poznati nemački stručnjak za rad i istoriju tajnih službi, član Naučnog saveta francuskog ministarstva odbrane, i član nezavisne Komisije istoričara za istoriju nemačke obaveštajne službe, napisao je knjigu "Istorija tajnih službi", čije delove objavljujemo u nekoliko nastavaka uz saglasnost izdavačke kuće "Laguna"

Volfgang Kriger

CETA američki trojanski konj

U popularnoj literaturi, romanima i filmovima najomiljenija tema u vezi sa tajnim službama nisu "Gluposti ljudi na vlasti", kako je Barbara Takman nazvala svoje klasično delo iz 1984, sa karakterističnim pod naslovom "Od Troje do Vijetnama", već veliki špijuni i izdajnici. To je šteta, jer pogrešno korišćenje tajnih službi, a razume se i vojske, od ljudi na vlasti, koje je ova velika američka istoričarka tako maestralno opisala, nesumnjivo predstavlja mnogo veći pokretač svetske istorije.

Kada je reč o izdajnicima i špijunima, trezveni istoričar zastaće već kod prideva ,,veliki". Treba li to da označi količinu isporučenih informacija? Ili značaj za tok istorije, dakle istorijsku težinu? Ili čak samo to koliko je neki razotkriveni špijun postao poznat? ,,Veličinu" špijuna najradije bismo procenili ponjihovom istorijskom značaju. O periodu posle 1945, međutim, zasad još uvek imamo premalo informacija da bismo u tom smislu stvorili nesumnjiva merila. Možda za one najveće još uvek uopšte i ne znamo, jer dosad nisu otkriveni javnosti.

Uprkos ovoj nesigurnosti u proceni, nećemo pogrešiti ako pukovnika Olega Penkovskog, oficira sovjetskog generalštaba u vojnoj tajnoj službi GRU, ubrojimo među najznačajnije špijune hladnog rata. Njegovi američki biografi nazvali su ga "Špijun koji je spasao svet". Znamo da je Penkovski između 1960. i 1962. svojim britanskim i američkim vezama predao mnoštvo originalnih dokumenata, koji se procenjuje na 1.200 strana na papiru i preko sto rolni filma. Na osnovu njih je sastavljeno do 10.000 strana izveštaja obaveštajnih službi. Znamo da je pritom reč o podacima o sovjetskom nuklearnom naoružanju, a naročito o raketama tipa SS-1, SS-4, SS-5 i SS-6, od kojih su neke odigrale glavnu ulogu prilikom Kubanske krize. On je razotkrio različite vojne objekte u Sovjetskom Savezu koji su Zapadu dotad bili nepoznati. Isporučio je imena preko tri stotine oficira GRU, pre svega onih koji su se još uvek nalazili na obuci. A skrenuo je pažnju i na strogo tajnu verziju internog sovjetskog vojnog časopisa Vojenaja misl (Vojna misao), koja je sadržala važne informacije o sovjetskoj vojnoj strategiji. Te informacije su bez ikakve sumnje mnogo doprinele analizi sovjetskog vojnog i obaveštajnog aparata. Moguće je i da su Kenedijevoj administraciji korisno poslužile prilikom rešavanja Kubanske krize. One, međutim, ipak nisu mogle da spreče da Kenedi mesecima previđa razmeštanje sovjetskih raketa srednjeg dometa i protivavionskih raketa - i jednih i drugih nuklearnim bojevim glavama - mada je dobio obilje nagoveštaja o njihovom postojanju. Za to se ne sme kriviti Penkovski, koji je sve učinio da Zapad upozori na Hruščovljevu politiku.

Motivi Penkovskog za odavanje tajni, odnosno da se opreznije izrazimo, ono što nam na osnovu dostupnih informacija deluje prihvatljivo kao njegov motiv, predstavljao je prekid napredovanja u karijeri, za koji sam Penkovski nije bio ni naj- manje kriv. Otac mu je, naime, bio oficir carske vojske, koji se u građanskom ratu u Rusiji borio na strani ,,belih" i preživeo. Ta činjenica je izašla na svetlost dana u istraživanju koje je KGB sproveo kad je Penkovski pedesetih godina trebalo da bude poslat u Indiju kao špijun GRU. Sve dotle, on je po svoj prilici bio odan sovjetski oficir, koji je u ratu ranjen i četiri puta odlikovan, da bi zatim pohađao čuvenu Vojnu akademiju Frunze i na kraju Vojno-diplomatsku akademiju GRU. U leto 1960., kada je KGB odbio da mu da zeleno svetlo za unapređenje u čin generala, njegov unutrašnji stav prema sovjetskoj državi se promenio, pa je svoje usluge ponudio Britancima i Amerikancima, za koje je radio sve do 12. oktobra 1962., kad je uhapšen.

Sličan značaj, ako merimo po obilju i vrednosti isporučenih informacija, imao je samo još mali broj drugih sovjetskih doušnika i ljudi prebeglih na Zapad. Tu nesumnjivo spada sovjetski general Dmitrij Poljakov, takođe iz GRU, koji se za vreme jedne misije u Njujorku od 1959. do 1961. javio FBI-ju i ponudio svoje usluge u razotkrivanju sovjetskih špijuna. Pretpostavlja se da je kod njega motiv predstavljao bol zbog smrti teško obolelog sina, koji je preminuo u Sovjetskom Savezu, nakon što su tamošnje vlasti odbile da mu daju dozvolu da otputuje na lečenje u SAD. Pored toga, u misijama u inostranstvu, u Indiji i Burmi, imao je prilike da dozna u kojoj meri je sovjetsko rukovodstvo korumpirano.

Poljakov je za američke tajne službe radio dvadeset pet godina. Zahvaljujući njegovim informacijama, Niksonova administracija je mogla da se uveri da je u sukobu između Moskve i Pekinga reč o dubokom, nepremostivom neprijateljstvu, koje je Nikson iskoristio kao polazište za svoje „otvaranje prerna Kini" 1972., a time i za jedno izrazito važno poglavlje u procesu popuštanja zategnutosti između Istoka i Zapada.

Važne informacije o tehnici naoružanja odigrale su određenu ulogu i u brzoj pobedi SAD nad Irakom 1991, budući da je ovaj bio naoružan pretežno sovjetskim oružjem. Kako piše bivši visoki službenik CIA Milt Berden, Poljakov je ,,dao najobimnije i najdetaljnije izveštaje o Crvenoj armiji za vreme čitavog hladnog rata". Zbog izdaje službenika FBI-ja Roberta Hansena i službenika CIA Oldriča Ejmsa, Poljakov je 1986. razotkriven i verovatno pogubljen nakon tajnog suđenja.

Oleg Gordijevski, pukovnik KGB-a a od 1982. i špijun KGB-a u Londonu, prestao je da veruje u ispravnost sovjetske ideologije prilikom sovjetskog ulaska u Prag u avgustu 1968. Svoje usluge je 1974. ponudio britanskoj tajnoj službi, kojoj je za vreme zva- ničnog boravka u Londonu bio od izuzetne koristi. Moguće je čak i da je sprečio nuklearni sukob 1983., kad je sovjetsko ruko- vodstvo, na apsurdan način, vojnu vežbu odbrane od nuklearnog napada koju je organizovao glavni štab saveza NATO protumačilo kao ratno lukavstvo kojim Zapad želi da prikrije pripreme za pravi prvi nuklearni udar, te je stoga svoje atomskim oružjem opremljene jedinice na tlu NDR i Poljske stavilo u stanje borbene gotovosti.

U pozadini ovog razmišljanja bila je teorija zavere prema kojoj je Reganova administracija planirala napad na Sovjetski Savez. Jurij Andropov je kao šef KGB-a bio pristalica ove teorije (operacija RYAN), a kao generalni sekretar KP SSSR i dalje je nastavio da veruje u nju. Verovatno zbog neke izdaje na Zapadu, možda baš zbog Hansenove i Ejmsove, na Gordijevskog je pala sumnja u maju 1985. Naređeno mu je da se vrati u Moskvu, gde je uhapšen.

Britanskoj tajnoj službi je, međutim, pošlo za rukom da ga odatle, preko Finske, prokrijumčari u Veliku Britaniju i da ga sačuva u životu. Smatra se da je nakon toga britanskoj vladi pružio važnu pomoć da se odredi prilikom procene za Zapad tako netransparentne reformističke politike Mihaila Gorbačova. Pored toga, napisao je i veći broj značajnih knjiga o istoriji sovjetske tajne službe. On je bio oficir KGB-a najvišeg ranga koji je ikada prebegao na Zapad.

Konačno treba spomenuti i arhivara KGB-a Vasilija Mitrohina, koji je posle svog penzionisanja i propasti Sovjetskog Saveza u oktobru 1992. mogao da bude izvučen iz Rige - za razliku od drugih, zajedno sa svojom porodicom. Obim dokumenata i informacija koje je sa sobom poneo mogu se proceniti prilikom čitanja dva obimna toma dela Mitrohinov arhiv, koje je napisao zajedno sa Kristoferom Endrjuom sa Univerziteta Kembridž. Pritom je opravdana i sumnja da li je zaista objavljeno sve što je Mitrohin isporučio.

Pored konkretnih informacija o sovjetskoj vojsci i o politici, privredi i društvu Sovjetskog Saveza, veliki i mali doušnici odavali su pre svega jedno: imena sovjetskih ,,krtica" u zapadnim vojnim i državnim aparatima, kao i u privatnim preduzećima i društve- no-političkim organizacijama svake vrste. To je bila prava suština „velike igre tajnih službi", kako su je često nazivali. Verovalo se, naime, da stvarno bezbednim može da se oseća samo onaj ko je siguran da njegove državne tajne zaista ostaju tajne. Podrazumeva se da to nikad nije bilo moguće, i zbog toga je postojala velika opasnost da se izgubi u beskrajnoj dvorani sa ogledalima, u kojoj je razlikovanje činjenica i mašte postajalo nemoguće.

Zasad je najbolje istraženo koliko fanatično toliko i apsurdno, a naposletku i za samu CIA, krajnje štetno traganje za neotkrivenim krticama koje je 1964. započeo i tokom više od deset godina nastavio nadležni šef odeljenja za kontrašpijunažu Džejms Anglton. Glavni povod za to pružio je u decembru 1961. na Zapad prebegli major KGB-a Anatolij Golicin, koji je najpre dao neke važne podatke o izdajnicima na strani Zapada, da bi se zatim upustio u maštovite teorije zavere, koje su sumnjičile skoro svakoga ko je imao ikakvog posla sa održavanjem veza između Zapada i Sovjetskog Saveza. Sumnju je bacio i na visoke zapadne političare, kao što su bili kasniji premijer Harold Vilson i švedski premijer Ulof Palme, a uz to je posejao zavadu u odnosima između tajnih službi Francuske i SAD, što je dovelo do višegodišnjeg odbijanja razmene obaveštajnih podataka.

Zbog čega je rukovodstvo CIA sve fanatičnijeg Angltona sledilo na tom putu u špijunitis, sa sadašnjeg stanovišta nije lako razumeti. Anglton je po svoj prilici imao neki psihološki problem, zbog činjenice da je godinama održavao prijateljske odnose sa špijunom iz Kembridža, Kimom Filbijem, dok je ovaj bio na službenoj dužnosti u Vašingtonu. Verovatno da je Anglton nastojao da se za tu, za čoveka iz kontrašpijunaže zapravo neoprostivu grešku, iskupi time što je naročito revnosno tragao za sovjetskim ,,krticama".

Pritom je određenu ulogu možda odigralo i što je Golicin svojim „strateškim planom obmane" stručnjacima za SSSR ponudio jednu sjajnu viziju za kojom su mnogi oduvek tragali. Po njoj su, navodno, postojala dva KGB-a: jedan, čiji se saradnici šalju u inostranstvo, i onaj drugi, čije osoblje ostaje samo u Sovjetskom Savezu i tu, u najužem krugu, u svojim rukama drži sve konce zavera i tajnih operacija.

Prema toj teoriji, ljudi KGB-a koji su prebegli na Zapad bili su samo deo velikog manevra obmane, jer su pripadali onom ,,KGB-u za inostranstvo" i u inostranstvu su i prebegli na Zapad. Zbog toga su svi napori morali biti usmereni na to da se otkrije onaj ,,pravi", dakle, onaj drugi KGB, i njegovi planovi u svetskoj politici. Golicin je Britance i Amerikance pokušao da ubedi da sukob između Pekinga i Moskve, kao i sukob između Moskve i Tirane, nisu ništa drugo do deo ove ogromne operacije obmane.

Među žrtvama tog špijunitisa našao se i potpukovnik KGB-a Jurij Nosenko, koji je 1964. prebegao na Zapad i poverio se CIA u Ženevi. On je u tom trenutku već bio otkrio neke ,,krtice", ali Golicin je njega označio kao deo operacije obmane KGB-a. Nakon toga su se stručnjaci CIA za Sovjetski Savez podelili u dva tabora. Najpre je prevagu odnosio negativni tabor, možda i zbog Nosenkove izjave đa KGB nema nikakve veze sa ubistvom predsednika Kenedija, mada je atentator Osvald imao više kontakata sa Sovjetima. Nosenko je dve godine držan u izolovanoj kući u jednom vojnom uporištu u Virdžiniji, gde je brutalno saslušavan i ponižavan.

Pritom je operacija obmane koju je KGB sprovodio zaista postojala, i uspela je da uz pomoć navodnog prebega Viktora Lesiovskog (,,Fedora") iz redova KGB-a povuče za nos i sam vrh CIA, pa čak i predsednika Niksona. ,,Fedora" je Nosenka označio kao prevaranta, čime je postigao ne samo da ga gotovo potpuno fizički i psihički uništi, već i da većinu stručnjaka za Sovjetski Savez u CIA i FBI-ju dovede u zabludu.

Tek 1968. na Nosenkov slučaj je počelo da se gleda u drugom svetlu. Usledila su raznovrsna istraživanja, koja su na kraju dovela do toga da bude rehabilitovan i da dobije odštetu. Više osoba koje su iz Sovjetskog Saveza prebegle na Zapad proterano je ili čak vraćeno u SSSR. Karijere mnogih mladih sovjetologa su upropaštene. ,,Fedora" se konačno 1981. vratio u Sovjetski Savez, i tamo proslavio trijumf svoje operacije.

Informacije tajnih službi dobijene pomoću tehničkih uređaja i politizovanje njihove analize. Ako imamo u vidu drame obaveštajnog rada s agentima, prebezima i ,,krticama", brzo uviđamo u čemu leži primamljivost obaveštajnih informacija pribavljenih tehničkim putem. Tu ne bi trebalo da bude ikakvih problema u vezi sa istinitošću. S tehničkih uređaja za špijunažu trebalo bi da se dobiju gole činjenice, bez ljudskog mešanja.

Ovo obećanje je svakako bilo jedan od razloga zbog kojih je u ideološkoj eri tajnih službi toliko novca ulagano u dalji razvoj špijunskih aviona, elektronskih uređaja za snimanje, satelita i sličnog. Ovako pribavljeni podaci mogli su lakše objektivno da se procene, a pružali su i sveobuhvatniji, a pre svega trenutniji pogled u hermetički zatvoreni svet komunističkih država, u koji se uz pomoć agenata i ljudi prebeglih na Zapad, čak i u najpovoljnijem slučaju, sticao tek vrlo manjkav uvid.

Osnovni tehnički princip je sledeći: svaki uređaj, pa dakle i svaki pokretni sistem naoružanja, šalje signale - recimo preko odjeka, temperature ili svojstava metala od kog je načinjen - koji mogu da dovedu do njegovog uočavanja i prepoznavanja. Zadatak tehničkih stručnjaka tajnih službi je da te signale uhvate i da ih „nateraju da progovore".

SAD su početkom pedesetih godina počele da duž granica Sovjetskog Saveza, ali ipak na bezbednom odstojanju od njih, grade postrojenja prijemnika koji su bili u stanju da hvataju i beleže sovjetski radio-saobraćaj. Usledili su objekti za beleženje radarskih signala i praćenje avionskog, brodskog i podmorničkog saobraćaja. Pored već postavljene fiksne mreže uređaja ,,za prisluškivanje" u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Turskoj, Iranu, a kasnije čak i u komunističkoj Kini, koju su SAD tokom godina sve više postavljale i širile, pojavile su se i pokretne platforme za tu svrhu, kao što su avioni, a od 1960., i sateliti. Letove preko sovjetske teritorije najpre su obavljali prepravljeni vojni teretni avioni i bombarderi, a od 1956. specijalno za špijunažu konstruisani avioni U-2, koji su, doduše, takođe leteli brzinom manjom od brzine zvuka, ali zato na velikim visinama, koje sovjetska protivvazdušna odbrana nije mogla da dosegne sve do poznatog incidenta sa avionom U-2 od 1. maja 1960. Tom prilikom oboreni pilot Gari Pauers osuđen je na montiranom procesu, da bi nakon nekoliko godina ipak bio pušten na slobodu. Više od sto američkih pilota i tehničara, međutim, nije imalo toliko sreće. Prema kasnije dobijenim ruskim podacima, uhvaćeno ih je samo dvanaest. Ostali su po svoj prilici odmah poginuli.

Tome treba dodati i još uvek nepoznat broj Britanaca, Francuza, Tajvanaca i drugih koji su takođe pali kao žrtve ovih smelih operacija.

U avgustu 1960. američki satelit Korona obavio je svoju prvu misiju, koja je obezbedila upotrebljive fotografije sovjetskih vojnih objekata snimljene iz svemira. Usledili su novi sateliti, kod kojih su postignuta zapanjujuća poboljšanja tehničkog kvaliteta i pokrivenosti sovjetske teritorije. Rezultat je, međutim, bio porazan za američke analitičare, jer je dobrim delom opovrgao ono što je dotad važilo za sigurnu istinu o razvoju sovjetskog naoružanja. Navodno američko „zaostajanje u broju raketa", koje je Kenedi kao predsednički kandidat 1960. trijumfalno predočavao Ajzenhauerovoj administraciji i svom protivkandidatu potpredsedniku Niksonu, ispostavilo se kao plod mašte. Umesto dve stotine sovjetskih interkontinentalnih raketa, o kojima su govorile američke prognoze, do sredine 1961. bilo ih je samo deset do dvadeset i pet, što je Pentagon u septembru 1961. morao da prizna. Penkovski je ovaj broj pro- cenio kao još manji. ,,Zaostajanje" Amerikanaca u odnosu na Sovjete kad je reč o broju raketa, dakle, uopšte nije postojalo. Neravnoteža je, zapravo, išla u korist SAD i velikom brzinom se uvećavala.

Do kraja 1963. SAD je pošlo za rukom da satelitskim izviđanjem obuhvate sve sovjetske velike gradove, sve važne vojne aerodrome, skoro sve podmorničke stanice i najveći deo sovjetske železničke mreže. Uz to je razvijen i potpuno nov špijunski avion, koji je leteo brzinom većom od brzine zvuka (3,6 maha), a počeo je da se koristi krajem 1965, pod oznakom A-12 ili SR-71, zavisno od konfiguracije. Ubrzo je upotrebljen i u Vijetnamskom ratu. Jednu od varijanti tehničkog rada tajnih službi, čija je tajnost bila naročito zaštićena, predstavljalo je i praćenje podmornica, koje mogu veoma dugo da ostanu pod vodom ukoliko imaju nuklearni pogon, a konstrukcija im je sve više prilagođavana tome da odašilju što manje aktivnih ili pasivnih signala. Na otvorenom moru ih je ubrzo bilo veoma teško pronaći. Preostala je mogućnost da se nadgleda njihovo isplovljavanje i uplovljavanje u luke ili pak da se prate pomoću podmorskih tehničkih uređaja za lokaciju.

Kao posledica ovih tehnologija za prisluškivanje, merenje i utvrđivanje položaja, razvila se jedna globalna tehnička infrastruktura koja je Americi na poseban način obezbedila položaj svetske sile. Ostale zapadne sile nisu gotovo uopšte imale uređaje i objekte koji bi se s ovima mogli uporediti, ili su ih imale tek u vrlo malom broju. Stoga su bile upućene na podatke SAD i njihovih obaveštajnih saveznika, među kojima je nedvosmisleno povlašćena bila Velika Britanija. Sa preko sedam stotina baza u inostranstvu, SAD su daleko prednjačile. Sovjetski Savez je mogao da ih prati tek na vrlo velikom odstojanju, ali zato je u tom cilju planski koristio svoju politiku prema Trećem svetu.

Ova uporišta i njihove uloge nije moguće čak ni približno pobrojati kako bismo na taj način pokazali preobražaj tehnologije tajnih službi. Za razumevanje njegovog istorijskog značaja dovoljno je da razjasnimo tri osnovne činjenice. Prva se tiče pitanja o razlozima nezamislivo velikog ulaganja u te tehnologije. Razlog je, pre svega, predstavljala zabrinutost zbog mogućnosti nuklearnog rata. Kako ga sprečiti, i kako bi se eventualno ipak mogao dobiti, ukoliko do njega dođe? To je bilo ključno vojno pitanje hladnog rata, a arsenali tajnih službi u prvom redu služili su tome da na njega odgovore. Kao drugo, značaj ove tehničke infrastrukture špijunaže može bolje da se proceni ako pogledamo odnose troškova. Troškovi razvoja i proizvodnje pravih bombi i bojevih glava činili su samo oko sedam odsto ukupnih procenjenih troškova američkog nuklearnog naoružavanja u hladnom ratu. Ostatak novca odlazio je na noseće platforme za ovo oružje, kao i na ,,periferiju", koju su činili napori na polju tehničkog izviđanja, obezbeđenja, i tako dalje.

Kao treće, u vidu treba imati i činjenicu da ni u kom slučaju nije bilo ispunjeno obećanje da će se na taj način doći do objektivnih, od ljudskog faktora nezavisnih informacija iz tehničkih izvora. Čak i kad bi pošlo za rukom da se podaci dobiju u vidu mernih vrednosti, iznosa novca ili (prilikom dešifrovanja radio-saobraćaja) zabeleženih originalnih izvora, ipak je uvek ostajalo i dalje problematično polje tumačenja.

Podaci su, recimo, često samo posredno ukazivali na one informacije za kojima se zapravo tragalo. Sa satelitskih fotografija je, na primer, moglo da se vidi kolike su fabrike za proizvodnju tenkova ili raketa. Površina fabričkih hala mogla je tačno da se izmeri. Ali u kakvom je ona odnosu bila sa stvarnim brojem proizvedenih komada naoružanja i po kom ključu je to trebalo računati? Da li je imalo smisla da se za osnovu uzme američka fabrika slične veličine? Tajne službe SAD polazile su od ove pretpostavke, sve dok na osnovu izveštaja očevidaca nisu bile prinuđene da zaključe da su Sovjeti mnogo šire ruke kada je reč o upotrebi građevinskog zemljišta, odnosno da na površini od mnogo više kvadratnih metara manje proizvode. Tome je morala da se doda i visoka kvota grešaka u proizvodnji, kao i manja produktivnost radne snage. Zbog svega toga, dolazilo je do ogromnih grešaka u procenama.

Slično je bilo i sa pokušajem da se sovjetska proizvodnja naoružanja izračuna metodima koji su važili za zapadna proizvodna preduzeća. Za osnovu su uzimani zapadni troškovi sirovina i proizvodnje, pa se pokušavalo da se na osnovu toga izračunaju ukupni troškovi sovjetske proizvodnje naoružanja i sovjetski vojni budžet. Kako se kasnije ispostavilo, rezultati tadašnjih proračuna bili su pustolovno loši. Dok se u SAD diskutovalo o brojkama iza zareza, dok su osnovni troškovi naoružanja procenjivani na nešto preko deset odsto nacionalnog budžeta Sovjetskog Saveza, sovjetski reformator Gorbačov je konačno otkrio da, kao prvo, tačne troškove nisu znali ni sami Sovjeti, a kao drugo, da su prema njihovim sopstvenim procenama oni iznosili negde oko dvadeset i pet odsto bruto društvenog proizvoda.

Mnogo bolje su bile procene sovjetskog raketnog naoružanja, budući da tako velike naprave nije lako sakriti. Kada je sredinom šezdesetih godina započela politika kontrole naoružanja, kod koje su posredi prvenstveno bili interkontinentalni sistemi, Amerikanci i Sovjeti su najpre morali da se slože u prebrojavanju raketa i bojevih glava, dometa i razorne moći, da bi na tome zasnovali svoje diplomatske napore. Utoliko su obe strane morale da obezbede pun uvid. Ovo, međutim, nije važilo i za sve ostale sisteme naoružanja, a svakako nije važilo za sisteme. naoružanja koji su tek planirani, ili su se tek razvijali. Još manje se govorilo o vojnim strategijama, to jest o namerama Sovjeta, za razliku od njihovih trenutnih sposobnosti.

Ova neizvesnost, kada je reč o budućim sovjetskim sistemima naoružanja, dovela je do preispitivanja podataka koji su korišćeni i strateških pretpostavki koje su uzete za njihovu osnovu, u vreme Fordove administracije, kada je direktor CIA bio Džordž Buš (stariji). Ovim preispitivanjem pozabavila se grupa stručnjaka van obaveštajne zajednice (Tim B), u kojoj su bili zastupljeni istaknuti kritičari politike popuštanja zate- gnutosti. Rezultat je, međutim, stigao (a delimično je objavljen i u štampi) tek kada se u Belu kuću 1977. godine uselio Fordov naslednik Džimi Karter. Tako je nastavljen politički spor, koji je naposletku doveo do toga da politika kontrole naoružanja zamre. Mora se spomenuti i da je veliku ulogu u tome odigrala sovjetska politika ekspanzije u Trećem svetu, kao i sovjetska politika razmeštanja raketa srednjeg dometa u Evropi. U isto vreme, ovaj jedinstveni primer proveravanja analiza taj- nih službi od ljudi izvan njih podseća nas koliko neobjektivni mogu da budu čak i obaveštajni podaci pribavljeni uz pomoć tehničkih uređaja.

Dodatne teškoće u tumačenju nastaju kad procene ne donose stručnjaci, već političari kojima se saznanja tajnih službi predočavaju. Tako, recimo, CIA nije uspela da Bušovu administraciju uveri da Sadam Husein nije imao nikakve veze sa terorističkim napadima 11. septembra 2001. i da uopšte ne održava veze sa A1 Kaidom. Posledicu je, kao što znamo, predstavljao rat u Iraku 2003, dodatno zasnovan na pretpostavci da ima pouzdanih dokaza o postojanju NBH (nuklearno-biološko-hemijskog) oružja, odnosno oružja masovnog uništenja, u Iraku. Ni ova pretpostavka nije bila opravdana. Raspoloživim podacima američke i britanske tajne službe, kao i prijateljskih zemalja među kojima je i Nemačka, nije se, međutim, moglo dokazati ni suprotno, tj. da to oružje ne postoji.

Kako su kasnije parlamentarne istrage pokazale - u Velikoj Britaniji su istragu pored toga sproveli i privatni stručnjaci, takozvani Batlerov komitet - ne samo da su podaci i dokazi tajnih službi bili oskudni, već je i način postupanja s njima bio u svakom smislu neprihvatljiv. Razmere političkih manipulacija podacima tajnih službi bile su zastrašujuće.

U isto vreme, medutim, ipak moramo da zaključimo i da su parlamenti u SAD i Velikoj Britaniji, kao i javnost, bar u SAD, uoči ovog najnovijeg rata u Iraku nesumnjivo hteli da slede onu političku liniju koju su njihove vlade zacrtale uz zloupotrebu podataka obaveštajnih službi. To se pokazalo kad su, namernom indiskrecijom, nagoveštaji da nema dovoljno dokaza pušteni u medije. Raspoloženje se promenilo tek kad su se prilike u Iraku dramatično pogoršale.

Stoga otrežnjujuća činjenica ostaje sledeće: pribavljanje i analiza obaveštajnih podataka uvek zavise od ljudskog faktora; uz sve prednosti i nedostatke koje to sa sobom nosi. Pored toga, oni se ne mogu osloboditi ni svog političkog steznika. Tajne službe su neraskidivo povezane s političkim prilikama koje ih okružuju. U godinama po okončanju ideološke ere, zapadne demokratije se neprestano suočavaju sa ovom bolnom spoznajom.

(Nastavak u sledećem broju)

O autoru

Autor knjige Istorija tajnih službi - od Faraona do NSA, Volfgang Kriger, obrazovao se u Minhenu i Kelnu, Bolonji i Parizu, Prinstonu i Torontu; bio je gostujući profesor na Harvardu i Oksfordu i profesor novije istorije na Filipsovom Univerzitetu u Marburgu do 2013. Jedan je od suosnivača Radne grupe za istoriju obaveštajnih službi, a do 2007. bio je i njen predsednik; član je Naučnog saveta francuskog ministarstva odbrane, i član nezavisne Komisije istoričara za istoriju nemačke obaveštajne službe.

Narudžbenica

Knjigu Volfganga Krigera "Istorija tajnih službi - od Faraona do NSA", moguće je naručiti u izdavačkoj kući "Laguna"

Tel: 011/71-55-055

Fax: 011/71-55-085

e-mail: info@laguna.rs