Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (129)

Sudije sa Akademije

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svoje 34 godine života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu? O tome piše urednik Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

U jednom od svojih poslednjih izveštaja o stanju u srpskom pravosuđu, Savet Evrope je konstatovao da "pritisak na pravosuđe (uključujući i nadležne u pravosuđu) postoji i dalje". Takođe, i da su "...komentari u javnosti najviših zvaničnika o istragama i tekućim sudskim postupcima prisutni i smatraju se pritiskom na nezavisnost pravosuđa", te da "...sastav tužilačkog i sudijskog saveta nisu i jedine primedbe na novi predlog ustavnih amandmana: "...I dalje su sporni kriterijumi za istaknute pravnike koji bi parlament birao u sastav Visokog saveta tužilaca i Visokog saveta sudstva, a kriterijum je da neko mora da ima položen pravosudni ispit, deset godina radnog iskustva u pravnoj oblasti iz nadležnosti Visokog saveta tužilaca ili sudstva, koji se dokazao stručnim radom i uživa lični ugled, tumači se različito".

Pominje se i Pravosudna akademija, koja nema garancije nezavisnosti i koja je i pod formalnim i faktičkim uticajem Ministarstva pravde može unapred odlučivati ko će biti sudija, a Visoki savet koji formalno bira sudije, ovim postaje samo neka vrsta protočnog bojlera, jer će birati "već probrane kandidate akademije". Pominje se i 17 "Kijevskih preporuka" o nezavisnosti pravosuđa, kojima se preporučuje da pristup sudijskom zvanju treba da imaju „ne samo mladi pravnici sa posebnom obukom nego i pravnici sa značajnim iskustvom koje su stekli radeći u pravnoj profesiji". Ovde se zapravo otvoreno kritikuje Vučićevo masovno "useljavanje" početnika bez iskustva i čistih diletanata u sudijsku profesiju.

Nakon sedam godina teških zloupotreba i kriminalizacije srpskog pravosuđa od strane naprednjačke vlasti na čelu sa Aleksandrom Vučićem, došao je čas istine, suočenja sa neizbežnim promenama koje bi konačno morale da odvoje iz samrtnog zagrljaja sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast u Srbiji.

Ova tri stuba na kojima treba da počiva stabilna pravna država i građanska prava i slobode, decenijama su bila temelj državnog kriminala, autokratije, mračnih ideologija i režima.

Aleksandar Vučić, kao najgori izdanak tog mraka, sveo je srpsko pravosuđe u 21. veku na nivo ličnog servisa koji mu obezbeđuje vlast u svakom segmentu života, a ta tri stuba srama, na kojima razapinje građane i njihova prava, još više je učvrstio približio. Fašizam je prava reč za takav proces (poreklo reči "fašizam" je od italijanske reči "Fašija", koja predstavlja zavezan snop pruća, simbol autokratske snage).

Vučić ga je primenio u potpunosti kad je u pitanju sudska, zakonodavna i izvršna vlast. Vezao ih je kao snoplje, jedno za drugo i sebe postavio kao jedinog upravljača takvog "sistema".

Poslednjih meseci, snažnim pritiskom iz SAD na Brisel, Vučićeva kriminalna piramida je počela da se ljulja iz temelja, jer je nadležna savetodavna institucija Evropske komisije (u ovom slučaju Venecijanska komisija), dobila zadatak da razdvoji političku vlast od pravosuđa. Na jedan manje "rafiniran" način, Vučiću je stavljano do znanja da će, ukoliko se ne postupi po savetima Venecijanske komisije, Srbija (i on lično, dokle god bude na vlasti), obezbediti sebi dugoročnu međunarodnu izolaciju. Reakcija je bila takva da traje ozbiljan rat unutar pravosuđa, sa jedne strane, i Ministarstva pravde i resorne ministarke sa druge strane (tačnije, Vučića, kao "ministra svega").

Javnost je ostala uskraćena za mnoge informacije, sastanci po ovim pitanjima održavaju se iza zatvorenih vrata, pa je nedavno, na Opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda, vođena rasprava, tačnije, analiza radnog teksta amandmana Ministarstva pravde na Ustav republike Srbije. Tako je iz jednog od amandmana "slučajno" izostavljena odredba iz člana 149. stav 2. Ustava, koja glasi: „Svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen."

U amandmanima Ministarstva pravde, izostavljena je čak uneta i odredba prema kojoj ministar nadležan za pravosuđe može pokrenuti disciplinski postupak i postupak razrešenja sudija i predsednika sudova, što je ocenjeno kao grubo mešanje izvršne vlasti u sudsku. Predloženim rešenjem da za sudiju prvostepenog suda može biti izabrano samo lice koje je okončalo obuku u instituciji za obuku u pravosuđu osnovanoj zakonom, dakle Pravosudnoj akademiji, onemogućava se izbor na sudijsku funkciju stotinama sudijskih pomoćnika sa dugogodišnjim radnim stažom u sudovima.

Ali, pravi rat dešava se oko finansiranja sudova. Naime, odredbama člana 28. Zakona o Ustavnom sudu, pored ostalog, propisano je: da se sredstva za rad i funkcionisanje Ustavnog suda (u daljem tekstu: budžet Ustavnog suda), obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, na predlog Ustavnog suda (stav 1.); da Ustavni sud samostalno raspolaže sredstvima budžeta Ustavnog suda (stav 2.); da Vlada ne može bez saglasnosti predsednika Ustavnog suda, obustaviti, odložiti ili ograničiti izvršenje budžeta Ustavnog suda (stav 3.)

U jednom od zaključaka sa ove sednice, pominje se i odgovornost Vlade za predlaganje Budžeta i Narodne skupštine za usvajanje Budžeta. Vučićeva autokratska volja dovela je do toga da je iz ustavnih amandmana izostavljena mogućnost stvaranja sudskog budžeta, koji bi, sa jedne strane, doprineo jačanju samostalnosti i nezavisnosti sudova, a, sa druge strane, povećao odgovornost sudova i Visokog saveta sudstva prilikom planiranja, predlaganja i trošenja sredstava neophodnih za funkcionisanje i rad sudova.

Sunovrat srpskog pravosuđa svakodnevno odnosi žrtve. Građani se pritvaraju, mesecima drže u pritvoru, a na kraju budu oslobođeni, jer postupak pred sudom je ipak javan, a dokazi nikakvi, pa veći broj sudija nema izbora, nego da optužene oslobodi od krivične odgovornosti, osim ako za drugačiju odluku nisu zainteresovani vrhovi iz Srpske napredne stranke i Vučićevog kartela.

Srpsko pravosuđe ima i ulogu preventivnog delovanja. Ono zastrašuje građane, tera ih na pokornost. Na stotine postupka koji se vode protiv onih koji skrnave lik i delo srpskog diktatora i njegovih ministara, vođeni su sa ciljem da zastraše one koji na društvenim mrežama ispoljavaju mržnju prema diktatoru i njegovim razbojništvima i kriminalu njegovog kartela. U okviru te akcije šest meseci je bio pritvoren i zamenik glavnog urednika magazina Tabloid Milan Malenović, zbog navodne pretnje smrću Vučiću. Pravnosnažno je oslobođen, ali mnogi nisu. U Vrbasu je uhapšen jedan mlad čovek iz Kule i umro je u zatvorskoj bolnici u Beogradu.

Podjarmljeni srpski sudovi služe za pokrivanje svih kriminalnih aktivnosti vrhova Srpske napredne stranke i Vučićevog kartela.

Naročitu ulogu u zaštiti zločina i kriminala imaju Više javno tužilaštvo u Beogradu, na čijem je čelu gospođa Nataša Krivokpaić. Podsetimo da je ona zaštitila sve one koji su za račun kartela prale novac, trgovali narkoticima, prebijali građane...

Više javno tužilaštvo i Viši sud u Beogradu su egezekutivni servis kojim rukovodi Andrej Vučić, Nikola Petrović, bivši direktor BIA Aleksandar Đorđević.

Crna mrlja srpskog pravosuđa je i Upravni sud Srbije. Na odluke ovog suda čeka se i po dve godine. Sudije ovog suda uporno izbegavaju da presude u sporovima pune jurisdikcije. Kada nakon dve godine građanin dobije rešenje kojim se poništava odluka državnog organa, opet su na nuli, jer državni organ može, nesmetano, da donese istu odluku, pa onda opet sledi tužba i dve godine čekanja, pa tako u krug!

Upravni sud je leglo korupcije. Sudije su društveno-politički radnici i njihove odluke su unizne prema državnim organima. Na sve moguće načine izbegavaju da donesu presude kojima će zaštititi interes i pravo građana.

U beznadežnom su stanju zaposleni u državnim organima, koji vode radne sporove, odnosno osporavaju odluke o prestanku radnog odnosa u policiji, vojsci, u ministarstvima i lokalnim zajednicama. Nijedna tužba nije rešena u roku kraćem od dve godine. Sud, kada ukine, a retko to čini, odluku tuženog organa, vraća mu odluku na ''popravni''.

Iako je očigledno da je odluka nezakonita, sud nikada ne odlučuje da vrati zaposlenog u radni odnos, bez prava državnog organa da ponovno odlučuje o istoj stvari. Većina sudija Upravnog suda su spremne da pseći služe vlastima. Bave se prevarama kao naučno-istraživačkim radom, obrazlažući svoje odluke, koje kasnije ne izvršavaju! Dve trećine sudija Upravnog suda mogu da se označe kao besprizorni ljudi. Treba biti toliko nemoralna da bez griže saveti nekom uništen život, ostavljajući ga bez posla, bez stana, bez imovine, zemljišta, dvorišta...

Upravnim sudom rukovodi sudija Jelena Ivanović, koja je iz Kragujevca. Ustoličena je jer je porodica Nikolić stajala iza nje. A Odeljenje za radne odnose Apelacionog suda u Beogradu je, takođe, mesto u kojem se zaposleni, koji traže meso, melju kao u mašini.

Ovim odeljenjem rukovodi sudija Persida Jovanović iz Pančeva. Ona je i zamenik predsednika suda. Nedostaje joj samo pregača, pa da liči na prodavačicu belog mrsa na pančevačkoj pijaci. Presuda ovog suda čeka se najmanje 18 meseci, osim ako gospođa Persida ne dobije mig da uzme u zaštitu Ministarstvo unutrašnjih poslova, bezbednosno informativnu agenciji, Vladu Srbije. Tu je veoma ekspeditivna. Moto ovih sudija je - uvek u korist budžeta. Građani su uvek na belom hlebu.

Najmanje polovinu presuda osnovnih sudova, koji se još usuđuju da presuđuju u korist građana, sudije Odeljenja za radne sporove Apelacionog suda u Beogradu - ukidaju. Jovo nanovo, pa ko živ od njih dočeka da dođe dan kada će dobiti spor i pravdu da se vrate na posao. Presešće im pravda koju deli Persida Jovanović i sudije njenog odeljenja.

Sudije su hrabri ljudi. Treba biti toliko besprizoran i uništavati tuđe živote. A, jednog dana, mogu i da dobiju po zasluzi. Kada bi se barem deset njih zakoprcalo na ulici, počeli bi da poštuju zakon, a ne da se udvaraju vlastima.

A 1. Sudija na tuđem posedu

Više javno tužilaštvo u Beogradu, primilo je 27. marta 2018. godine krivičnu prijavu protiv Biljane Stevanović, sudije Osnovnog suda u Mladenovcu, Saše Isakovića, predsednika Osnovnog suda u Mladenovcu i Srđana Isakovića (rođenog brata pomenutog sudije Saše Isakovića), inače direktor Uprave prihoda u Sopotu, zbog, kao je navedeno u prijavi, "...organizovanog protivzakonitog rada u cilju da se omogući protivzakonita dobit u korist sudije Isakovića".

Prijavu je podneo Tomislav Šoškić iz Mladenovca, kome je sudija Saša Isaković doslovno prisvojio 150 kvadratnih metara poslovnog i stambenog prostora prilikom jedne svoje "poslovne operacije". Naime, ovaj predsednik Osnovnog suda u Mladenovcu, navodno je kupio objekat od društvenog preduzeća "Kosmaj", a njegova koleginica i bliska prijateljica, sudija Biljana Stevanović, još 2015. godine, dodelila je pomenuti Šoškićev prostor sudiji Isakoviću!

Ipak, dana 26. decembra 2017. godine, Šoškić je stekao vlasništvo nad delom spornog prostora, ali, zaplet se desio još ranije! Naime, ispostavilo se da je ta ista sudija, Biljana Stepanović, u jednoj ranijoj presudi i sama utvrdila da preduzeće "Kosmaj" nije vlasnik spornog objekta (u presudi od 15.06. 2015. godine, na sedmoj strani, jasno piše da u vreme zaključenja Ugovora o prodaji društvenog kapitala, Republika Srbija nije bila uknjiženi vlasnik predmetnog poslovnog prostora!). Dakle, sadašnji predsednik Osnovnog suda u Mladenovcu, postao je nezakoniti vlasnik ove nekretnine.

Poslovni prostor za koji se Šoškić opravdano bori da vrati u svoje vlasništvo, pripadao je još njegovom dedi, učesniku Prvog svetskog rata i nosioc Albanske spomenice. Sve je bilo u njegovom vlasništvu do njegove smrti 1959. godine, a onda je počelo "pretapanje" u društvenu imovinu, što se, na kraju, četiri decenije kasnije, pokazalo kao lak plen za sudiju Isakovića koji je privatni posed shvatio kao "društvenu imovinu" (mada to ona, ustvari, nikada i nije bila).

Šoškić se obratio svim relevantnim institucijama za zaštitu svojih prava, ali je doživeo da niko od njih i ne pogleda opširnu dokumentaciju koja govori u prilog činjenici da mu je onaj koji treba da štiti zakon, oteo 150 kvadratnih metara nasleđene i zakonito stečene nepokretnosti.

A 2. Što je postupak duži, zastarevanje slučaja je sigurnije

Krajem 2016. godine okončana je druga istraga protiv Bogoljuba Karića, započeta deset godina ranije, još 2006. godine, zbog navodnog nanošenja štete Javnom preduzeću PTT Srbija, nastale tako što je fiktivno uvećana vrednosti imovine koju je Karićev BK Trade trebalo da unese u Mobtel. Tužilaštvo za organizovani kriminal je je sumnjičilo Karića i njegove saradnike da su dobit koja je poticala od Mobtela preko privatne firme prebacivali na privatne račune. Međutim, odustali su od daljeg gonjenja navodeći da dokazi nisu potvrdili njihove sumnje. Tužilaštvo je u saopštenju iz decembra 2016. godine kao glavni razlog obustave istrage navelo da je novo veštačenje, iz prethodne godine, pokazalo kako BK Trade nije pribavio protivpravnu imovinsku korist. Isti dokument koji je veštačen tada, već je bio analiziran 2011. godine. Za Karićem je od 4. februara 2006. godine bila raspisana poternica, a u Srbiju se vratio nakon što je istraga obustavljena, nekoliko dana pred doček 2017. godine. Zastarelost krivičnog gonjenja je institut po kom, nakon određenog broja godina, policija, tužilaštva ili sudovi moraju obustaviti postupak koji vode protiv osumnjičenih. Zastarelost može nastupiti i za izdržavanje sankcija.

Tužilaštvo, a potom sud, u slučaju važni ljudi, koji uredno plaćaju reket, godinama odugovlači donošenje odluke. Kao što je slučaj sa tajkunom Miroslavom Bogićevićem iz Šapca, koji je u crno zavio nekoliko banaka, nekoliko hiljada radnika u svojoj kompaniji Farmakom MB i nekoliko hiljada kooperanata iz Mačve, koji su mu davali na otkup mleko i druge proizvode.

Bogićević je desetine miliona evra iznosio u Bugarsku, od rudnika zlata Lece, kojeg je kupio za 771 milion dinara, mesečno je zarađivao pet miliona evra, a radnike unesrećio. Presuda još nije doneta, a sudijama se ne žuri.

Protiv direktora JP Putevi Srbije Zorana Drobnjaka vode se dva krivična postupka pred Odeljenjem za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu. Optužnica je stala na pravnu snagu, a Drobnjak je i dalje, po osmi put imenovan odlukom Vlade Srbije za v.d. direktora ovog javnog preduzeća. Drobnjak puni džepove porodice Vučić. Za njega ne važe pravne posledice pokretanja krivičnog postupka. Sigurno će biti oslobođen, ili će presuda biti doneta kada Vučić ode sa vlasti.