Razaranja

Srpska repriza čuvene arheološke afere "Japanska paleolitska prevara" (Japanese Paleolithic hoax)

FALSIFIKATI IZ USAMLJENE RUPE NA POLJSKOM PUTU

Kakva je međusobna veza Manuela de Falje, Atlantide i srpske arheologije. Koji su se sve novoatlantiđanski pravci pojavili u srpskoj arheologiji. Kakav je atlantiđanski doprinos dao akademik Enriko Josif. Gde su sve do sada pronađene navodne preistorijske astronomske opservatorije. Kakva je bila međunarodna reakcija na hladno oružje Ljubinke Babović. Kakvu je Atlantidu pronašao Stojić dr Milorad. Kakve su njegove reference i kako je uopšte doktorirao. Šta je zapravo pronađeno u rupi usred seoskog puta. Kako je nastala srpska neolitska prevara.

Stanislav Živkov

Španski kompozitor Manuel De Falja (De Falla), pišući svoju scensku kantatu Atlantida sredinom prošlog veka, kao da je dalekovido predvideo raznorazne nebuloze, izmišljotine i budalaštine kojima će se mnogo kasnije baktati raznorazni dokoni srpski arheolozi koji će pri tome uveliko nadmašiti naučno fantastične nebuloze Eriha fon Denikena!

Za neupućene Atlantida (starogrčki: "Atlasovo ostrvo") bila je mitsko ostrvo koje je prvi spomenuo starogrčki filozof Platon u svojim dijalozima „Timej i Kritija", koji su napisani oko 360. p. n. e. a koje je volšebno potonulo za dan i noć. Iako su se pojavljivale raznorazne ideje o tome gde se mogla nalaziti Atlantida, sedamdesetih godina prošlog veka , kao najverovatnija lokacija iskristalisalo se vulkansko ostrvo Santorini koje je polovinom II milenijuma pne eksplodiralo i velikim delom potonulo zatrpavši pri tome grad Akrotiri koji je nađen sačuvan ispod desetina metara vulkanskih naslaga sa odlično sačuvanim kućama i freskama sa predstavama pomorskih bitaka i putovanja što se sve podudara sa Platonovim opisima

Atlantide kao pomorske sile koja je pokorila velike delove Evrope i Afrike! Naravno i kod nas se tokom ludila devedesetih pojavljivalo sve i svašta ali ipak najveći kreativni doprinos tome dao je akademik Enriko Josif koji je svojevremeno pred TV kamerama izjavio kako su Srbi potomci Atlantiđana koji su izašli iz zemlje koja se otvorila!!!!

U isto to vreme u okviru srpske arheologije formirale su se dve struje sa totalnim urušavanjem i kompromitovanjem struke kao zajedničkim ciljem.

Predvodnik jedne od tih struja bio je pokojni Đoka Varvarin koji je za sobom ostavio trajan dubok štetočinski trag u obliku raznoraznih epigona i epigončića koji se bakću prčkanjem i prekopavanjem blatišta i deponija đubreta radi prikupljanja smrvljenih čapara keramike i natriluh košćica radi dokazivanja teorije da su Sloveni prastanovnici Srbije a sa druge strane svoj zamah dobili su raznorazni "stručnjaci" prehisteričari koji su naprasno počeli da pronalaze raznorazne lokalne Atlantide širom države a sve redom su bile stare najmanje 6-7 hiljada godina , sve su bile najsavršenija društva na svetu, sve su se bavile astronomijom a u odnosu na raznorazne prehisterične Atlantiđane, sadašnja civilizacija je deplasirana. Jedan od najvećih skandala svojevremeno je nastao 2006 godine objavljivanjem svojevrsnog hladnog oružja, odnosno sulude i nečitke knjižurine Ljubinke Babović Svetilišta Lepenskog Vira, na čiju promociju su neki išli svi egzaltirani, ali su se zato u svetu iole ozbiljniji čitaoci pitali šta je autorka zapravo htela da kaže? Elem nakon skoro 15 godina, po svim mogućim i nemogućim medijima pojavili su se brojni tekstovi o još jednoj naučno fantastičnoj Atlantidi pa opet usred Srbije!

Ovoga puta o novoj srpskoj Atlantidi oglasio se izvesni Stojić dr Milorad, inače daleko poznatiji po pitoresknom nadimku Mile Če Gevara. Dotični Stojić dr Milorad inače ima zaista zanimljivu biografiju dostupnu na web sajtu Arheološkog instituta gde ima status naučnog savetnika: http://www.ai.ac.rs/istrazivacki_projekti?K=5&ID=36

Tamo se vidi da je Stojić nosilac projekta : Projekat: Arheologija Srbije: kulturni identitet, integracioni faktori, tehnološki procesi i uloga centralnog Balkana u razvoju evropske praistorije, br. 177020 što naravno niko normalan ne može da razume o čemu se zapravo radi.

Međutim na istoj strani se vide još neke veoma zanimljive činjenice pa se tako u rubrici obrazovanje navodi kako je Stojić dr Milorad diplomirao 1972. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu na Odeljenju za arheologiju kao i da je 1985. godine doktorirao takođe na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa temom: Gvozdeno doba u basenu Velike Morave.

Međutim ono što ovde nedostaje je činjenica da nema podataka o odbrani magistarskog rada a tih podataka nema iz prostog razloga jer je Stojić dr Milorad doktorirao prečicom, odnosno bez obaveznog magistarskog rada iz čega proizilazi da se zapravo radi o lažnom doktoratu i lažnom doktoru nauka, a javna je tajna da su sve takve nepodopštine na Odeljenju za arheologiju rađene u režiji pokojnog Srejović dr Dragoslava, koji je za sve svoje prehisteričarske pulene uspevao da izboksuje ovakvu vrstu protekcije i protežiranja.

Druga stvar koja odmah pada na pamet je činjenica da Stojić dr Milorad ima za sobom najmanje 46 godinica radnog staža jer je svoju karijeru započeo davne 1974. godine u Zavičajnom muzeju u Jagodini odakle je 1994 godine sa poslom prešao u Arheološki institut a ako se uzme u obzir i činjenica da je Stojić rođen 1947 godine, dakle danas ima 73 godine života postavlja se pitanje u kom svojstvu se on uopšte nalazi u Arheološkom institutu jer je odavno zreo za penziju?

Inače Stojić dr Milorad je svojevremeno za nepoznate zasluge čak dobio i profesuru na univerzitetu Singidunum!!! Međutim po svim mogućim i nemogućim medijima se već duže vreme naveliko raspreda o navodno epohalnom otkriću na lokalitetu Belica gde je izvesni Života Milanović, inače meštanin sela Belica prvi pronašao figurine koje je Stojić proglasio epohalnim otkrićem a same figurine su navodno pronađene praktično u rupi dubine 10 santimetara usred poljskog puta.

A same figurine sa lokaliteta Belica po Stojiću navodno su istog značaja kao i nalazi sa Lepenskog Vira tako da je Stojić ustvrdio da je samo pitanje vremena kada će svi priznati ovaj lokalitet kao jedan od najznačajnijih, ne samo za Srbiju,već i za svet. Naime Stojić je navodno čak otkrio nekakvo protopismo staro oko 8.000 godina, sistem crtica, linija i tačkica urezanih u kamen na figurinama trudnica u različitim fazama trudnoće, ženskih i muških polnih organa, i to tako što je povećavao fotografije figurina i uočio frapantne minijaturne zapise, grupisane desetine kraćih ili dužih različito usmerenih kosih zareza ili udubljenja.

U nekim slučajevima postoje i kombinacije ovih znakova. Štaviše ustvrdio je da su figurine pronađene u jami povezanoj s kultom zimskog solsticija (kratkodnevice) iz čega je zamislio da postoji verovatnoća da zapisi izražavaju neke vremenske intervale upravo poput Morzeove azbuke! Pošto je potpuno bio zanet navodnom senzacionalnošću ovakvih kapitalnih arheoloških nalaza, Stojiću ni najmanje nije zasmetala činjenica da je sve izrađeno od lošeg kamena serpentinita, a još manje činjenica da su zarezi danas gotovo nevidljivi golim okom jer su navodno izlizani a neki su delimično ili u potpunosti uništeni.

Iz toga je Stojić izvukao zaključak da su crte bile gravirane čim je figurina bila izrađena. Naravno uz sve to je sledila i kompletna psihoanaliza pa je tako Stojić mrtav hladan zaključio da je, kao i danas, za ljude koji veruju u amajlije, kultni predmet kompletan i delotvoran tek sa zapisom magijske formule ili molitve.

Beličke figurine su nesumnjivo izrađivane da bi prenele molbu i želju višim silama, a sudeći po njihovoj simbolici, očekivalo se da donesu plodnost, zdravlje i sreću pa je zato Stojić naprasno prepoznao još jedno, ko zna koje po redu prapismo!

Inače ceo spektakl je započet još 2002. godine navodno posle slučajnog nalaza meštanina koji je navodno uočio kamenu figuricu u rupi dubine deset santimetara na poljskom putu do bašte, odakle je ispililo još nekoliko desetina kamenih figura navodno fantastične lepote.

Stojić je saznao za otkriće, pothitno odjurio u Belicu i na sav glas rastrubio o spektakularnom otkriću a onda je došao i svojevrsni Začin C na čitavu papazjaniju pošto su se odnekuda navodno pojavili nemački arheolozi sa georadarima.

Snimanjem terena oni su navodno otkrili monumentalne kultne objekte u obliku kruga prečnika 75 metara, jednakokrakog trougla i spirale. Oni su bili tabu, bez tragova stanovanja, a svuda uokolo nalazilo se veliko naselje, odnosno najnovija srpska Atlantida.

Tim istraživanjima je navodno utvrđeno da je Belica najstarije i najmonumentalnije kultno-astronomsko središte u Evropi.

Ljudi koji su pripadali protostarčevačkoj kulturi ovde su napravili svetilište pre oko 8.000 godina. Figurine su bile pohranjene u jamu na obodu kružnog hrama, na liniji koja vizuelno povezuje njegov centar i tačku zalaska sunca na dan zimske kratkodnevice.

Kultovi solsticija postoje u svim civilizacijama sveta i svi nose istu poruku, podršku Suncu da se ponovo pokrene tokom zastrašujuće zimske kratkodnevice i najduže noći u godini.

Tad se javlja astronomski fenomen "suncostaja" kad Sunce, bez koga nema života, izgleda kao da se zaledilo i stoji u jednoj tački a jedino ostaje nejasno odakle Stojiću ideja da su figurine iz Belice imale namenu donekle sličnu nameni egipatskih skarabeja, svetih tvrdokrilaca, simbola uskrsnuća, rađanja Sunca, povratka mrtvih i plodnosti!

A definitivni dokaz da je Stojić pobrkao babe i žabe izlanuo je sam Stojić tvrdnjom da su poput figurina iz Belice, staroegipatski skarabeji takođe bili izrađeni od lepo obrađenog kamena na kome je bila zapisana molitva njegovog vlasnika.

Samo što su beličke figurine nekoliko hiljada godina starije i onaku uz put izrađene maltene od najlošijeg i najnepodesnijeg kamena, serpentinita, čiji je loš kvalitet bio dobro poznat i u preistoriji pošto ga niko nikada nigde, osim u Belici nizašta nije koristio!

Elem, prema Stojiću te čuvene statuete su predstavljale medije u koje je ulivena sva ljudska snaga i nada da će verske radnje i poštovanje najviših sila pomoći Suncu da preživi najdužu noć u godini i krenuti putem oporavka i jačanja.

Naravno pošto je po svim medijima naširoko rastrubljeno o ovoj kapitalnosti, pothitno je izašla knjiga ali ne u izdanju Stojičeve matične kuće arheološkog Instituta, već u izdanju privatnog izdavača "Hera.edu" iz Beograda i to kao druga od četiti knjige iz edicije "Najlepše iz arheološke baštine Srbije", u kojoj se posle veoma traženih i čitanih "Tribala", našla "Belica" - najstarije kultno-astronomsko naselje iz neolita u Evropi!

Naučna javnost se podelila da li je reč o senzacionalnom otkriću ili falsifikatima koje je napravio amater-pronalazač. Konačnu reč u ovom slučaju dalo je nedavno istraživanje samog arheološkog instituta , konkretno Dr Slaviše Perića i Dr Dragane Antonović koji su nedvosmisleno utvrdili da su statuette iz Belice najordinarniji falsifikati a osim toga ceo arheološki institute je podržao stručno mišljenje Perića i Antonovićke!

Takođe je stiglo mišljenje sa univerziteta u Hajdelbergu i Tibingenu u vezi sa glavnim pitanjima o nalazištu. Eminentni arheolog dr Raiko Kraus sa univerziteta u Tibingenu je detaljno objasnio da se radi o pravom neolitskom nalazištu, ali da najveći deo figurina nije autentičan i da sadrže karakteristike moderne obrade.

Inače zvanično je ostao nepoznat razlog zbog čega su Nemci napustili dalje istraživanje Belice , ali je sasvim jasno da nisu želeli da se kompromituju nepotrebnom uvlačenjem u reprizu čuvene arheološke afere Japanska paleolitska prevara (Japanese Paleolithic hoax), a upravo slučaj Belica je zamalo dostigao takve razmere a japanska afera koje je raskrinkana u novembru 2000. godine, i koja je pokazala je na šta su sve spremni ljudi žedni slave po svaku cenu i koliko skupo ta „ambicija"može da košta jednu struku, a, bogami, i celu naciju.

Vest o tome kako je arheolog amater Šiniči Fudžimura preko 20 godina punio japanske muzeje falsifikovanim paleolitskim kamenim nalazima potresla je japansku arheologiju do te mere da je profesor Micuo Kagava koji je tesno sarađivao sa Fudžimurom i bio osumnjičen za učešće u prevari, izvršio samoubistvo.

Osim toga, proučavanje donjeg i srednjeg paleolita bilo je do korena uzdrmano, pošto se uglavnom temeljilo na Fudžiimurinim nalazima. Japansko arheološko društvo je zato oformilo komitet koji je dve i po godine radio reviziju paleolitskih nalaza za koje je postojala sumnja da su falsifikati, budući da je u njihovom nalaženju direktno ili indirektno učestvovao čuveni falsifikator.

tome koliko arheolozi Japana nisu sumnjali u podvalu govori podatak da je Fudžimura više od 20 godina ukopavao u arheološke slojeve predmete iz sopstvene kolekcije, i to tokom arheoloških iskopavanja na kojima je sam učestvovao kao vrlo priznat arheolog amater, toliko taličan u otkrivanju značajnih nalaza da su ga nazivali arheologom „božanskih ruku" (divine hands).

Na sreću, naša potencijalna „neolitska prevara iz Belice" nije poprimila japanske razmere, te nije bila potrebna revizija zbirki sa neolitskih lokaliteta u Pomoravlju. Prava poplava novih nalaza iz Belice dešavala se početkom trećeg milenijuma, od 2001. godine.

Ovi predmeti, kao slučajni nalazi koje je otkrio Života Milanović, saradnik Zavičajnog muzeja u Jagodini, dolaze do dr Milorada Stojića koji, oduševljen njihovom lepotom i simbolikom koju je u njima otkrio, preduzima jednodnevnu zaštitnu intervenciju na lokalitetu Pojate-Pojilo u selu

Belica, upravo na mestu sa koga potiču svi do tada prikupljeni nalazi. Kratko iskopavanje obavljeno je u januaru 2002. godine. Iskopavanje nikada nije u celosti publikovano u nekom stručnom arheološkom glasilu, već je objavljen samo podatak da je bila istražena jama, dubine 10 cm, koja se nalazila na samoj površini seoskog zemljanog puta i da je bila ispunjena kompaktnom crnom masnom zemljom.

Nikada nije objavljena situacija lokaliteta i položaj jame u njoj, kao ni njena precizna geodetska pozicija na seoskom putu gde je otkrivena. Od tehničke dokumentacije postoji tlocrt ukopanog objekta iz koga potiču nalazi, presek jame, kao i ucrtan raspored šest kamenih, jedne koštane ijedne keramičke figurine.

Jama je skoro pravilno kružna, prečnika 1,28 m (pravcem istok-zapad) I 1,47 m (pravcem sever-jug). Ostatak nalaza („preko 20 minijaturnih figurina od kamena i fragment figurine od kosti") pronađen je prilikom flotacije zemlje iz jame koju je obavio Života Milanović od 24. do 27. neolitsku provenijenciju nalaza iz Belice poverovao je samo mali broj stručnjaka. Figurina od crnog kamena, lepe izrade, predstavlja jedan od prvih nalaza umetničke plastike iz Belice, a u Zavičajni muzej u Jagodini dospela je 1992. godine sa još nekoliko manje atraktivnih nalaza.

Kao usamljeni nalaz takve vrste, koji je doMuzeja dospeo kao poklon, bez arheološkog konteksta,figurina, kao i drugi prateći nalazi, nikada nije izazvala pažnju stručnjaka, iako se izvesno vreme ona sama nalazila u stalnoj postavci jagodinskog Zavičajnog muzeja.

Skoro dve decenije nakon njenog ulaska u Muzej, arheolog dr Milorad Stojić svrstaće ovu figurinu među najsadržajnije nalaze neolitske figuralne plastike, opredeliće je u protostarčevačku kulturu, datovaće je u razdoblje 6000pre n. e. i nadenuće joj ime „Velika majka", vezujućije za neolitski kult plodnosti.

Na kraju treba reći da se nijedan nalaz sa tadašnjih istraživanja nije mogao dovesti u vezu saslučajnim nalazima kamene plastike sa seoskogputa, iako je za vreme istraživanja svakodnevno vršena površinska prospekcija ovog nalazišta kao i dva njemu susedna neolitska nalazišta.

Takođe, detaljno je pregledan i profil u koji je usečen seoski put na mestu za koje se kaže da je tu bila ukopana neolitska jama dubine oko 1 m. U profilu, čija je visina ispod 1 m, nije bilo tragova ukopavanja niti je uočena neka koncentracija arheološkog materijala.

Sam seoski put, onakav kakav su zatekli Perić i Antonovićeva, izlokan i neravan sa dvadesetak centimetara dubokim ulegnućima od točkova traktora i bez busenja, nije odavao utisak da je tu moglo biti očuvano dno jame dubine jedva desetak centimetara Već prvi pogled na opisani grupni nalaz izazvao je osećaj nelagodnosti.

Svi nalazi, a posebno oni od kamena, toliko su ispolirani i čisti da ih je teško povezati sa arheološkim nalazima koji su 8000 godina boravili u zemlji.

Kamen od koga su pravljeni predmeti je serpentinit, stena koja je tokom neolita retko bila korišćena za izradu predmeta od glačanog kamena. Neprozirni serpentinit u bojama koje liče na zemlju, sa brojnim žilicama i proslojcima, nije bio korišćen nigde na centralnom Balkanu (osim u Belici).

Serpentinit nije u tehničkom smislu kvalitetna stena. Krta i ispucala, ona nikada tokom praistorije nije bila prihvaćena za proizvodnju ukrasnih predmeta. Keramičke figurine iz Belice, koje oblikom podsećaju na paleolitske Venere, izrađene su od nedovoljno prečišćene zemlje, sasvim suprotno od prakse koja je primećena na figurinama sa ostalih neolitskih lokaliteta centralnog Balkana.

Na njihovim telima zapaža se veliki broj rupica, verovatno nastalih ispadanjem primesa. Zemlja od koje su napravljene liči na onu od koje je pravljena gruba keramika ili kojom su se gradile kuće (lep). Stoga i ne čudi sumnja da je ovde reč o figurinama koje su rezultat mehaničke obrade već pečene zemlje, a ne o predmetima koji su svoj finalni oblik dobili pre pečenja, u sirovoj glini.

Isti slučaj je i sa koštanim objektima kod kojih se vidi naknadna obrada na komadu kosti koji se dugi niz godina nalazio u zemlji. Postavlja se pitanje da nisu ti koštani predmeti nastali znatno kasnijom obradom već patinirane kosti iz starijih arheoloških slojeva?

Štaviše, ispitivanje tragova obrade na površinama objekata nedvosmisleno je pokazalo da se radi o predmetima koji su mehanički obrađivani brusnim alatima sa velikim brojem obrtaja a već spomenuta neprijatnost pri pogledu na predmete iz Belice dodatno se povećavala izgledom njihovih površina pod velikim uvećanjem jer se vidi da je njihova površina čista do te mere da nema nikakvih tragova nečistoće!

Kod koštanih predmeta je situacija diskretno drugačija. Po ostacima zemlje i patine u porama vidi se da je reč o kosti iz arheološkog sloja, ali upravo se na takvoj površini primećuje naknadna obrada. Naime, izrada žleba skinula je površinsku patinu tamnije boje, te žlebovi i ostatak površine predmeta nisu po boji ujednačeni, što bi morali biti da se radi o originalno izrađenim neolitskim koštanim objektima.

Mikroskopski tragovi izrade i ovde pokazuju upotrebu brusnog alata Srećna okolnost u priči vezanoj za „neolitske umetničke predmete" iz Belice je ta što oni nisu prihvaćeni u srpskoj arheologiji. Ako izuzmemo radove M. Stojića (samo dva u stručnoj literaturi ijedan u časopisu za popularizaciju nauke), nalazi iz Belice, veličani zbog njihove lepote, simbolike i originalnosti, do sada nisu našli svoje mesto u arheološkoj literaturi.

Nema ni tekstova u kojima se oni pominju kao analogije za neke druge kultne i umetničke izrađevine iz neolita. Da je srpska arheologija još koju godinu ostala bez komentara na nalaze iz Belice za koje postoji sumnja da su neolitske provenijencije, možda bi šteta koju bi to prouzrokovalo bila dublja i markantnija.

Doduše nije prvi put da se dešavao slučaj srpske „neolitske prevare". Podsećanja radi, nešto slično se već dešavalo 1985. godine tokom srpsko američkih čeprkanja kraj Opova kada su tadašnji svi mogući i nemogući mediji talambasili o još jednom navodno epohalnom arheološkom otkriću pošto je još jedan eminentni prehisteričar Bukvić dr Ljubomir na sva usta razglasio kako je prilikom čeprkanja usred izorane njive, na svega pola metra dubine našao komad preistorijske tkanine star najmanje 5-6 hiljada godina a možda i više.

A koji je bio delikatniji od organa za transplantaciju pa su pod hitno i krpče i Ljupče prvim avionom morali zajedno da putuju, naravno u Nemačku gde eksperti nisu znali da li da se smeju ili da plaču jerbo se ispostavilo da je Ljupčetovo krpče zapravo bio najobičniji filter za ulje sa traktora, koji je neko namerno podmetnuo da bi ga Bukvić pronašao!

A ovde postoji još jedna zanimljivost: i Bukvić je nezakonito doktorirao prečicom, bez magistarskog rada, pa se stoga opravdano postavlja pitanje kakvi su bili međusobni odnosi Stojića i Bukvića sa jedne, i Dragoslava Srejovića sa druge strane. Da li su možda zajedno gledali zvezdano nebo?