Povodom

Kako je A. Vučić, poslednji diktator na Balkanu i u Evropi, punu deceniju nudio Rusiji večno prijateljstvo a Zapadu večnu lojalnost?

MOSKVA LAŽNIM SUZAMA NE VERUJE

Odlazeći tiranin koji „obnaša" poslednje mesece u ulozi predsednika Srbije, potpisaće i akt o priznanju krivice ako treba, samo da se brani sa slobode. Ali, ne treba mu dati taj luksuz. Šteta koju je naneo građanima Srbije i narednim generacijama, nemerljiva je i neoprostiva. Međutim, opasane igre koje je igrao sa Rusijom, svakako će tek da ispašta. Jer, Moskva suzama ne veruje. Posebno ne Vučićevim lažnim suzama. Iza njega ostaje pustoš. Ruske investicije je kompromitovao a kredite koje pokušao da troši bez kontrole, vraća će neka nova Srbija. Rusija zna da čeka kad treba, ali zna i da kazni koga treba.

Nikola Vlahović

Deset godina je Aleksandar Vučić sa pozicije lične vladavine, lažirao ulogu „proverenog" prijatelja Rusije, a istovremeno sebe, svoj režim i Srbiju kao da mu je dedovina, nudio Zapadu i zapadnim inetresima, kako političkim i ekonomskim, tako i vojnim.

Paralelno sa tim, dok je uveravao Zapad o tome da je Srbija „neodvojivi deo zajednice evropskih naroda", radio je autentičnu, primitivnu, radikalsku propagandu o „srpsko-ruskom bratstvu", na način od koga bi se svaki pristojni Rus ogradio i postideo.

Pravi poznavaoci ruskog duha i ruske kulture, a pre svega poznavaoci Rusa, dakle, ruskog čoveka i njegovog karaktera, najbolje znaju koliko se taj veliki narod (prosečno najobrazovaniji na svetu) razlikuje od ovakvog stereotipa, kojim je Vučić preko svoga stranačkog i vanstranačkog plemena planski pravio „bauka" od Rusa. Na vrlo perfidan način.

Sa druge strane, trčao je od Londona, Berlina i Pariza, sve do Beča i Rima, objašnjavajući kako je njegova evropska politika „ugrožena" jer navodno nosi nepodnošljiv teret „rusko-srpskih odnosa, večnog prijateljstva, emocija i istorijskih veza".

Deset godina je ovaj diktator sklapao energetske, trgovinske i svake druge veze sa Ruskom federacijim, a istovremeno, sve činio kako bi ih diskreditovao.

Danas su izašli na videlo rezultati ove podle prevare. Ili, bolje rečeno, pokušaja prevare, jer mu Rusija nikad nije verovala sasvim. Naime, odlazeći diktator više nema razloga da laže bilo koga, jer mu niko nije ni verovao. „Projekat" mu je uspeo ali je šteta koju je naneo i u ovom slučaju nemerljiva. Srbija, dok je Vučić na vlasti, ne može više da računa na rusko savezništvo. Neki novi početak sa Rusijom, ali iskren, od strane neke nove političke garniture u Srbiji, uvek će dobro doći.

A, cinizam i drskost odlazećeg diktatora, ne može da pokvari vekovne veze Srbije i Rusije.

Kako je tekao ovaj Vučićev šizoidni projekat, kako su tekle opstrukcije ruskih investicija, kako je planirao da iskoristi ruske kredite i uticaj ove velesile na svetskoj sceni?

Uoči godišnjice početka rata u Ukrajini, 8. januara 2023. godine, u jednom od svojih „nastupa" u TV Pink, pohvalio se odlazeći samodržac Aleksandar Vučić, da je njegov režim zabeležio „rekordan nivo stranih direktnih investicija", zahvaljujući posledicama tog rata. I još iskolačenih očiju, balaveći u kameru, ponovio da su strane kompanije i pojedinci uložili u Srbiju preko četiri milijarde evra: "To je neverovatan uspeh u godini rata u Ukrajini!", vikao je Vučić na svoje zamišljene protivnike, valjda da im bude jasnije kako mu „cveta biznis". Nije prvi put da se ovaj diktator našao u ulozi ratnog profitera. Devedesetih je, zahvaljujući tragediji građanskog rata u nekadašnjoj Jugoslaviji, zahvaljujući ratnohuškačkom talentu, dobio svoju prvu veliku nekretninu na Novom Beogradu, kao poklon Miloševićevog režima.

U godinama koje su usledile, uzdizao je „prijateljstvo sa Rusima", slavio Putinovu politiku, rugao se Evropskoj uniji i demonstrirao na svakom koraku svoj lažni patriotizam. Danas, na kraju te dugogodišnje stranputice, pokušava da se naruga Rusiji i onome koji mu je okačio „kolajnu" oko vrata (orden Aleksandra Nevskog, najviše priznanje ruske države).

U poslednjih dve godine vodio je ozbiljnu kampanju kako bi dokazao svoju „privrženost" Moskvi, ali je u praksi sve činio kako bi prisustvo Rusije u Srbiji, pre svega ono ekonomsko, bilo što manje. Moskva je prepoznala u kom pravcu to ide. A, sa druge strane, i onaj koji mu je „obesio kolajnu", ima običaj da „zameni znamenja", pa da pošalje i „svilen gajtan".

Prlikom svoje poslednje posete Srbiji, predsednik RF, Vladimir Putin, govorio je o tome da u tom momentu ima više od četiri milijarde evra ruskih ulaganja u Srbiju.

Iste godine, Vadim Jakovljev, prvi zamenik generalnog direktora Gasproma i predsednik Odbora direktora NIS, izneo je podatak da je u razvoj NIS-a za deset godina uloženo više od tri milijarde evra i da je ta kompanija uložila u sebe više od „Gasproma", čime je indirektno uložila i u Srbiju i postala prva po visini stranih investicija u državi. Tek na drugom mestu je Lukoil, (koji je u Srbiju ušao 2003. privatizacijom Beopetrola).

Treći je svakako Gasprom koji je 2008. državnim sporazumom (bez tendera) kupio Naftnu industriju Srbije za samo 400 miliona evra, ali uz obavezu da investira još 500 miliona, besplatno izgradi „južni tok" kroz Srbiju, uloži još nekoliko stotina miliona u infrastrukturu i slično tome. Na kraju ta kupovina i nije ispala jeftina, naprotiv.

Podsetimo samo na sledeće činjenice: pre prodaje, NIS je poslovao katastrofalno. Prema podacima o poslovanju za 2009, NIS je na kraju 2008. ukupno dugovao bankama 947 miliona dolara, od toga čak 666 miliona kratkoročnih kredita, a ukupan neto gubitak u godini prodaje bio je 90,3 miliona evra. I, naravno, zahvaljujući obezvređenju osnovnih sredstava, gubitak je na kraju 2009. bio je čak 37,6 milijardi dinara, odnosno 392,5 miliona evra.

Evo samo nekih naslova Vučićevih novina koje je njegova propaganda vešto koristila za njegovu ličnu promocije, dok se on u stvarnosti trudio svim silama da diskredituje ove planove: „Deset milijardi dolara vredan je paket namenjen privredi Srbije koji je premijer Rusije juče doneo u Beograd", „Istorijska poseta ruskog predsednika-Putin u Srbiji: Rusija će uložiti u Srbiju 10 milijardi dolara!", „Putin najavio mogućnost da u naredne tri godine ruske investicije u Srbiji dostignu od šest do deset milijardi dolara".

A, šta je Vučić ustvari od Rusije tražio? Investicije ili „laki keš" (kredite)? Ovo drugo, naravno. I dobijao ih je!

Vučićev režim je već januaru 2013. godine uzeo ruski kredit od 800 miliona dolara za radove, robu i usluge u oblasti železnice. Na stranicama ovog dvenedeljnika, nekoliko godina je objavljivan serijal o kriminalu u Železnicama Srbije. Rusija je znala za razmere tog kriminala i kredite uslovila čišćenjem tog kriminala.

Od ovog kredita se, između ostalog, gradila i deonica pruge Stara Pazova-Novi Sad, kojom su planirane linije vozova ka Mađarskoj (priča o „letećim" vozovima 200 kilometara na sat). „Cedeći" taj ruski kredit kao suvu drenovinu, Vučić je svakih nekoliko meseci otvarao metar po metar te pruge, pa se sve „razvuklo" na nekoliko godina. Tada je naglo najavio da će pruga ka Mađarskoj biti završena do 2018. godine, i okrenuo leđa Rusima, dajući Kinezima prednost.

Podstimo i na činjenicu da je budžet za 2013. predviđao čitavu milijardu dolara ruskog kredita „za programsku podršku budžetu", međutim, u aprilu 2013. od Rusije je dobijen upola manji kredit-500 miliona dolara (jer je Vučić već šurovao sa zapadnim poveriocima pa mu se u Moskvi nije verovalo!), sa kamatnom stopom od 3,5 odsto godišnje, ali i sa uslovom da se najpre da 300 miliona, a ostatak tek kad Srbija potpiše sporazum sa MMF! Jer su ruski kreditori hteli da vide u kom pravcu ide Vučićeva „politika preporoda". I brzo su „prepoznali" taj pravac.

Istog dana kada i ovaj kredit od pola milijarde, potpisan je i sporazum o saradnji dve zemlje u oblasti železničkog saobraćaja, u novembru iste godine sporazum o vojnoj saradnji, da bi u oktobru 2014. bio potpisan i sporazum o vojno-tehničkoj saradnji.

I upravo su te tri oblasti- železnica, vojska i podrška budžetu, bili su glavni pravci ruskih kredita i saradnje Srbije i Rusije u tom periodu.

Običnom „šetnjim" kroz republičke budžete od 2014. godine do danas, može se videti kako se Vučić „povlačio" pred ponudom ruskih investicija, a sve više pokušavao da dobije ruske kredite. To mu nije prošlo kako treba. Osim otplate velikog kredita od 800 miliona (koji je, uzgred, obnavljan, jer zbog njegove kriminalne taktike „hoću-neću" Srbija nije povukla sva sredstva na vreme, i zato je platila penale od čak četiri miliona evra, i sve do kraja pretprople, 2021. godine, nisu bila sasvim povučena!). Samo zbog toga, u svakoj demokratskoj državi bi bio momentalno smenjen i kažnjen ozbiljnom robijom.

A, evo i kako je raspoređivao novac: recimo, u budžetu za 2014, od ukupno 21,5 milijarde dinara subvencija „javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama", 630 miliona dinara (5,2 miliona evra) bilo je namenjeno „za učešće AD 'Železnice Srbije' u ruskom kreditu koji će se koristiti za isporuku robe, obavljanje radova i pružanje usluga u oblasti železnice".

U budžetu za 2015, za istu svrhu bilo je namenjeno 1,42 milijarde dinara (11,7 miliona evra), da bi onda od 2017. sve počelo „đuture" da se računa: 15,9 milijardi „za privredna društva u oblasti železničkog saobraćaja, učešće u ruskom kreditu koji će se koristiti za isporuku robe, obavljanje radova i pružanje usluga u oblasti železnice i učešće u projektu rekonstrukcije pruge Niš-Dimitrovgrad" 2017. godine, 14,7 milijardi 2018, i 14,5 milijardi 2019. godine.

Budžetom za tekuću, 2019. godinu bilo je predviđeno uzimanje kredita od 610 miliona evra od Ruske federacije za „realizaciju projekta železničke infrastrukture".

U predlogu budžeta za 2020. to mesto zauzeo je pomenuti kredit od 172,5 miliona, uz još 340 miliona za drugu fazu projekta, ali se pominje i kredit 200 miliona evra od ruske državne razvojne korporacije „VEB.RF" za revitalizaciju hidroelektrane „Đerdap 2".

Kriminalna narav njegovog režima nije dozvolila da detalji ovih potpisanih ugovora o kreditu i njihovi aneksi budu poznati javnosti.

Recimo, kad je je dna strana novinska agencija zatražila da preduzeće „Infrastrukture železnice Srbije" dostave podatke o ugovoru za kredit od 800 miliona evra, dobili su pismenu infoarmaciju na dva jezika, da bi to „ugrozilo međunarodne odnose" da bi „dostavljanjem traženih informacija RSE nastupile 'teške pravne posledice' koje pretežu nad interesom za pristup informacijama".

Ista ta novinska agencija nije imala sreće ni kad se raspitivala za ugovor o prodaji vojnih helikoptera i MiG-ova u Ministarstvu odbrane im je rečeno da „vrednost nabavke pomenutih vazduholoplova predstavlja deo ugovora koji je poverljive prirode i predstavlja poslovnu tajnu prodavca". Podsetimo, MiG-ovi su bili „poklon" Rusije Srbiji u oktobru 2017., a popravka i modernizacija tog poklona koštala je Srbiju, prema Vučićevoj najavi, „između 180 i 230 miliona evra".

Misteriozan je i sporazum dve vlade (Rusije i Srbije) „o saradnji u oblasti upotrebe nuklearne energije u mirnodopske svrhe". Naime, Vučićev režim je potpisao sporazum sa ruskom državnom kompanijom „Rosat", a o čemu, to ni nadležni skupštinski odbori, ni ministri, ni javnost ne znaju. Zna Vučić, i verovatno će i o tome da „peva" na solističkom koncertu u sudnici.

„Rosatom" se bavi nuklearnom energijom, a u Srbiji je čak i zakonom zabranjena izgradnja nuklearnih elektrana, a zabranjeno je i „donošenje investicionih odluka, izrada investicionih programa i tehničke dokumentacije za izgradnju nuklearnih elektrana, postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva i postrojenja za preradu isluženog goriva za nuklearne elektrane". Šta je Vučić potpisao, jasno je bilo iz izjave direktora Rosatoma Alekseja Lihačova: „Počinje nova era u oblasti nuklearne energije u Srbiji".

Kad ništa od „atomskog Vučića" nije bilo, diktator se dokopao „prijatelja Bojka" (Borisova), tragajući za „varijantom" da iz ruskog kredita kupi udeo u bugarskoj atomskoj centrali „Kozloduj"

Sve bi to bilo „pomozi Bože", da Vučić nije i taj sporazum izigrao ili ga još nije izigrao ali ne zna kako to da izvede. U međuvremenu, Ruska federacija je stopirala najveći deo svojih investicija u Srbiji, i to većinu onih koje je Vučić godinama, na perfidan način opstruirao.

A, licemerno i dalje ponavlja pesmu o opredeljenosti Srbije prema članstvu u Evropskoj uniji, te da istovremeno zadržati najbolje moguće odnose sa Rusijom.

Niz njegovih oktobru 2019. godine, Vučićeva Srbija potpisala sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom ekonomskom unijom, koju čine Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan i Kirgistan.

Vučić se i ovde ponašao „nevešto", sporazum nije imao velikog efekta, jer je sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom već postojao sporazum o slobodnoj trgovini, pa je sporazum sa Evroazijskom unijom samo zamenio već postojeći aranžman sa ove tri zemlje i „dodao" Jermeniju i Kirgistan, sa kojima Srbija nema skoro nikakvu značajnu trgovinsku razmenu.

I ovaj sporazum je na svoj način diskreditovao, prozivajući, takođe licemerno i drsko, „srpske privrednike koji nemaju sluha a ni dovoljno proizvoda da učestvuju na toliko velikom tržištu".

Ostao je u pamćenju i njegov očajnički pokušaj da izvoze 10.000 automobila Fijat 500L (kako bi od profita vratio dugove toj italijanskoj kompaniji) sa kojom je napravljen loš posao. Nije mogao niko da mu pomogne. Rusima taj Fijat 500L nije bio potreban (a ni dovoljno kvalitetan za ruske standarde).

Iz nekog razloga, samo njemu poznatog, naručio je iz Rusije odbrambeni raketni sistema S-400 (koji nije ni kupljen, niti je uopšte planirao da ga kupi!) i sistema „Pancir" (za koji je zavukao ruku u budžet države). Ovo drugo je izazvalo bes američke vlade koja je zapretila sankcijama.

Ali, uprkos američkoj histeriji, nije bilo potrebe da brinu o Vučićevoj lojalnosti. On se lično potrudio da medijski na sva zvona pokrije jednu zajedničku vojnu vežbu sa ruskom armijom, ali je zato kad god je mogao, prikrivao vežbe sa Amerikancima.

Jedna istraživačka agencija koja se bavi vojno-političkim kretanjima u Evropi, dala je u detaljnom izveštaju i ovakvo jedno zapažanje: „Srbija je tokom 2019. godine održala 17 vojnih vežbi sa drugim zemljama, od čega su 13 sa NATO, dok su četiri sa Rusijom". Najveći deo srpske javnosti bio je spreman da se zakune da je u pitanju lažna vest. Ali, nije lažna nego prava, proverena, preneo je čak i jedan američki vojni magazin citirajući „Western Balkan"

U julu 2019. EU Institut za bezbednosne studije (EUISS) objavila je članak pod naslovom „Rusija na Zapadnom Balkanu - Taktičke pobede, strateški neuspesi", u kome doslovno piše da da je ruska politika u regionu plod „mreže ruske države i nedržavnih učesnika koji zamagljuju tradicionalne granice između javnog i privatnog domena, što dozvoljava Kremlju da koristi resurse neformalnih institucija i sakrije se iza magle poricanja". Pa kaže dalje:

„Rusija je povećala cenu integracije Zapadnog Balkana u EU i NATO eksploatacijom političkih i ekonomskih ranjivosti regiona, ali ipak nije uspela da promeni putanju regiona ka Zapadnim institucijama". Tu se kao primer ističe Vučić, kao slučaj „za razmatranje" jer spada u onu retku vrstu verolomnih slabića, spremnih da od prvog šamara promeni mišljenje i politički kurs.

Vučićev režim je 15. marta 2022. glasao za Odluku (Deklaraciju, ustvari) Saveta Evrope, kojom se produžava važenje restriktivnih mera bivšem predsedniku Ukrajine Viktoru Janukoviču i vodećim članovima ukrajinskog rukovodstva iz perioda između 2010. i 2014. godine. Iako pomenuta Deklaracija nije bila povezana sa ratom u Ukrajini, to je prvi put da se Srbija pridružila sankcijama EU oko situacije u Ukrajini od 2014. godine.

Ipak, zvanični Beograd odbio je da da svoju saglasnost na odluke koje podrazumevaju sankcije koje je EU u četiri navrata uvela protiv Rusije, kao odgovor na rat u Ukrajini.

U Ujedinjenim nacijama (UN) pak Vučićeva Srbija je tri puta glasala za rezolucije kojima se osuđuje ruska invazija na Ukrajinu. Ni to nije sve za šta će Vučić uskoro i ubrzano da glasa i što će da potpisuje.

Vučićev režim se takođe saglasio 2021. godine i sa odlukom Evropske unije o uvođenju novih sankcija protiv Belorusije „zbog sistematskog kršenja ljudskih prava u toj zemlji". Podsetimo, Belorusija je pod sankcijama EU od 2011, a njihov obim je više puta proširen kako na pojedince tako i na kompanije.

Koliko je drzak, kriminalan i duboko amoralan Vučićev režim, govori i podatak da se on pridružio Deklaraciji EU koja se odnosila i na predsedničke izbore u Belorusiji, pa je tim povodom diktator oglasio kroz „duboko grlo" navodne premijerke Srbije Ane Brnabić, koja je drsko i cinično izjavila da se nada da Aleksandar Lukašenko to neće zameriti Srbiji! Vučić je to još gore sročio 2021. na sastanku sa ambasadorom Belorusije Valerijem Briljovim, rekavši da Srbija „ne želi da otežava situaciju u Belorusiji".

I, konačno, stigla ga je 2023. godina, u kojoj mu je stavljeno u zadatak da uradi sledeće stvari: da se usaglasi sa 33 spoljnopolitičke deklaracije EU koje do sada nije prihvatio. Od tog broja, 17 se odnosi na Rusiju i oružani sukob u Ukrajini (koji traje od 2014), četiri na Belorusiju i tri na Kinu.

Neke od deklaracija koje Vučićev režim mora da potpiše u ime Srbije, pre nego i on i taj režim skončaju na ružan način su: Deklaracija protiv Rusije kojom se osuđuje njena ilegalna aneksija Krima i Sevastopolja, Deklaracija kojom se osuđuje hapšenje ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog i kasnije osuđujuća presuda protiv njega, Deklaracija o masovnom hapšenju ljudi u Hong Kongu koji su u julu 2020. bili uključeni u prodemokratske izbore, više Deklaracija koje se odnose na osudu ugrožavanja teritorijalnom integritetu, suverenitetu i nezavisnosti Ukrajine, Deklaracija povodom sedme godišnjice pada aviona Malezija Erlajnsa na letu MH17 u istočnoj Ukrajini 2014. za šta su optužena tri ruska državljanina i jedan Ukrajinac.

A, kako će sve to morati da potpiše, onda dolazi na reviziju i pitanje gasovoda kojim se Srbija povezala na „Turski tok", zajednički projekat Rusije i Turske kako bi se izbegla teritorija Ukrajine za transport gasa ka istočnoj Evropi.

Početkom marta meseca 2023. godine, izjavio je da „ne može da se zakune" da Beograd neće uvoditi sankcije Rusiji, ali da do sada to nije učinio zahvaljujući čvrstini srpske pozicije prema rusko-ukrajinskom sukobu. Samo potpuno bolestan čovek poput njega mogao je i ovako nešto da izjavi: "Ne zaklinjem se u cvet i u med-kako bi se u onoj pesmici reklo, da mi nešto nećemo da uradimo, niti mogu da se zaklinjem jer bi to bilo neodgovorno".

Zbog ovakvih stvari, zbog čitavog cirkusa koji je doveo do prekida odnosa sa njegovim režimom, iz Moskve se čuje samo tišina i prezir. A, to bi A.Vučić morao da shvati kao najozbiljnije upozorenje pred opštu opasnost.