Intervju

Prof. dr Milo Lompar, ekskluzivno za Magazin Tabloid, analizira uzroke i posledice izbornih rezultata, koji omogućavaju SNS-u da nastavi sa prevođenjem Srbije u status kolonije

Nema većeg zla od Vučićevog režima

Kako će Aleksandar Vučić nastaviti da učvršćuje nezavisnost lažne albanske države Kosovo. Zašto su glasači sledili političke aktere, kad su prepoznali da su vlast i opozicija prećutno složni oko napuštanja naših sunarodnika sa Kosova i Metohije i pristali su na takav ishod. Kad njegove posledice stignu do njihovih kuća, u Vranju, u Kraljevu, u Subotici, činiće im se da je neko drugi za to kriv. Kao što se čini ljudima u Beogradu kada se sete Savamale ili izborne krađe. Zašto su predstavnici Nestorovićeve grupe kritikovali ukrajinsku vlast, a previđali da Vučić-Brnabić režim izvozi oružje Ukrajini i da je supruga predsednika Srbije posetila Kijevsko-pečersku lavru u času kada je ona nasilno izuzeta iz nadležnosti Moskovske patrijaršije. Da li je kasno za spas Srbije? Odgovore na ta i mnoga druga pitanja daje prof. dr Milo Lompar.

Predrag Popović

Sa statusom vodećeg srpskog intelektualnog autoriteta, prof. dr Milo Lompar precizno dijagnostifikuje političke i društvene probleme, koji prete Srbiji. Uz objašnjenje procesa, koji su gurnuli srpski narod na stranputicu, profesor Lompar ističe da glavna reč, kakva god nas sudbina zadesi, ostaje - Kosovo.

MAGAZIN TABLOID: Kakve će posledice po državu i narod izazvati izborna pobeda, ako možemo tako da kažemo, Srpske napredne stranke?

LOMPAR: Potvrđena izbornom podrškom, vlast SNS će nastaviti uhodanim putem prevođenja Srbije u status kolonije: prodajom preostalih privrednih i društvenih potencijala, koji su ostali u vlasništvu države; javnih preduzeća stavljenih u proces privatizacije, da bi ih preuzeli strani činioci; uništavanjem obrazovnog sistema, jer obrazovanje nije predviđeno za kolonizovano društvo; jačanjem antiintelektualnog stanja u javnom području: inteligencija nije potrebna koloniji; razgrađivanjem integralističke svesti u srpskom narodu, jer je to dominantni vektor politike zapadnih (američkih) činilaca; naglašenom kriminalizacijom svih oblika društvenih odnosa, jer se tako stvara nova klasa, koja je pogodna za kolonijalnu upravu. Ide se u pravcu društva kakvo poznaje Latinska Amerika: visoka zaduženost, siromaštvo najširih slojeva, bankrotstvo: na vrhu vladajuće piramide - autoritarni ili diktatorski vladar; u sredini su tri vrste oligarhije: bezbednosna (vojska i policija), finansijska (bankarska i privredna), medijska (mediji i akademska zajednica); na dnu se nalaze najširi slojevi stanovništva. Što se tiče spoljne politike: dalje potčinjavanje zapadnim (američkim) uticajima; „kupovina" ruske podrške ustupcima koji su vlastima važniji nego narodu. Sve bi se to moglo sažeti u formulu: što više SNS napreduje, narod i država ubrzanije propadaju.

MAGAZIN TABLOID: Da li će Aleksandar Vučić i SNS novi mandat na vlasti iskoristiti da privedu kraju posao oko učvršćivanja nezavisnosti lažne albanske države Kosovo?

LOMPAR: Deluje da je to, nažalost, neizbežno. Oni su toliko upleteni u taj proces da i ne mogu nazad: počele bi da se razotkrivaju džinovske razmere ustavnih, zakonskih, privrednih, obrazovnih, javnih ogrešenja, koja podrazumevaju ne samo političku nego i krivičnu odgovornost. Korak po korak, uz grmljavinu laži koje sugerišu da ljudi ne vide ono što vide, da se ne događa ono što se događa, a to je kompletna izdaja, neprestano, od usmene saglasnosti do dozvole za kosovske tablice, Kosovo i Metohija su prevedeni iz srpskog u albanski državni okvir. To je istorijski, a ne politički proces, pa je i odgovornost sasvim - istorijska.

MAGAZIN TABLOID: Kako objašnjavate da glasači nisu podržali većinu stranaka koje se protive nemačko-francuskom planu o nezavisnom Kosovu?

LOMPAR: Građanska opozicija se protivila neiskreno i sporadično. Ako se setimo da je Dragan Đilas podržao Francusko-nemački plan, kada se taj plan pojavio, kako se može verovati naknadnim i izborima motivisanim osporavanjima tog plana? Nacionalna opozicija se protivila na rečima: posle uspešnog mitinga od 17. marta 2023. godine nije preduzela baš ništa. I izrekom je bila protiv predloga o referendumu za odbranu Ustava, koji je predložila Narodna stranka. Šta je nacionalna opozicija predložila ili učinila umesto ideje o referendumu? Ništa. Glasači su sledili političke aktere, jer su prepoznali da su vlast i opozicija prećutno složni oko napuštanja naših sunarodnika sa Kosova i Metohije i pristali su na takav ishod. Kad njegove posledice stignu do njihovih kuća, u Vranju, u Kraljevu, u Subotici, činiće im se da je neko drugi za to kriv. Kao što se čini ljudima u Beogradu kada se sete Savamale ili izborne krađe.

MAGAZIN TABLOID: Da li pad ispod cenzusa koalicije Dveri-Zavetnici predstavlja neku vrstu kazne glasača za odbijanje ideje o stvaranju zajedničke liste s drugim patriotskim strankama?

LOMPAR: Jedinstvena lista nacionalne opozicije bila je jedini potez koji je mogao dovesti u pitanje vlast srpskog predsednika u Beogradu i uzdrmati tu vlast u Srbiji. Zato su preduzete brojne režimske aktivnosti da se takva lista nikako ne napravi. Kao da su glasači Dveri bili najviše razočarani nepovoljnim ishodom. Glasači Zavetnika ne znam čime su mogli biti razočarani, ako uzmemo u obzir prirodu te stranke i pohvale koje su razmenili sa srpskim predsednikom posle izbora.

MAGAZIN TABLOID: Čini mi se da deo zasluga za sabotažu okupljanja patriotskih stranaka pripada i koaliciji NDSS-POKS. Grešim li u toj proceni?

LOMPAR: Tako kažu oni koji su učestvovali u organizovanju brojnih aktivnosti stranaka nacionalne orijentacije u dužem periodu. Oni mnogo bolje od mene poznaju one o kojima govore, jer su zajedno blisko sarađivali. Od napuštanja Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, 2020. godine, zbog strateških razlika u odnosu prema predsedniku Srbije, nisam učestvovao ni u kakvim aktivnostima ili pregovorima opozicionih stranaka ili drugih političkih činilaca, pa nemam precizan uvid u prirodu odnosa učesnika u razgovorima. Ostaje nam da im verujemo. Uprkos ličnim rezervama, uvek sam se odazivao pozivu da javno podržim akcije nacionalnih političkih činilaca. Na zajednički sastanak uoči izbora otišao sam iz ličnog osećanja dužnosti. Jer, bio sam pozvan, kao što sam i ranije - februarski i martovski miting 2023. godine, predlog referenduma o odbijanju Francusko-nemačkog plana - podržavao aktivnosti stranaka i pokreta nacionalne orijentacije: kada sam bio pozivan. Da stvari stoje tako, pokazuje činjenica da - za razliku od drugih nestranačkih ljudi na tom sastanku - nisam bio ni kandidovan za bilo kakvu listu niti sam podržao bilo kog učesnika na izborima. Jer, imao sam ispravnu procenu da bi to bilo uzaludno.

Da je ovo što govorim proverivo, da nije nikakva naknadna pamet, pokazuju moji brojni nastupi znatno pre izbora: od emisije „Pravi ugao" na TV Vojvodine od 30. oktobra 2023. godine, preko podkasta Balkan-infa, Helmcasta i „Kod Brane", do emisije „Bez pardona" na KTV televiziji neposredno pre izbora od 17. decembra 2023. godine. U svim tim nastupima tvrdio sam da su prevremeni izbori besmisleni, jer nema nikakvog razloga da se održavaju: Skupština je legitimna i legalna, birački spiskovi su neuređeni, medijski teror režima očigledan, opoziciona kontrola izbora neorganizovana. Nisam, naravno, mogao odgovarati ljude od izlaska na izbore, kad ih je opozicija pozivala da izađu, jer bi izgledalo da činim uslugu režimu.

Ni danas opozicija nema suvisli odgovor na pitanje zašto je pohrlila na takve izbore? Po mom mišljenju, zato što je bila podstaknuta delovanjem zapadnih (američkih) činilaca, kojima je bilo neophodno da osnaže legitimnost Vučić-Brnabić režima zbog odluka koje on treba da donese. I zato što se nadala da će stranački interesi biti bolje ostvareni.

Njeno ponašanje pokazuje da živimo u zatvorenom sistemu, jer Vučić-Brnabić režim počiva na višestrukoj saglasnosti. Prva je spoljašnja: to je prećutna tolerancija između zapadnih (američkih) i ruskih činilaca u odnosu na vlast, jer svaki od njih teže ostvarenju svojih interesa, koje režim servisira. Druga je unutrašnja: spoljnopolitička podudarnost režima i građanske opozicije podrazumeva prećutnu toleranciju između njih, kao što to čini i klijentelistički odnos između režima i nacionalne opozicije.

MAGAZIN TABLOID: Da li Vas je iznenadio izborni uspeh grupe „Mi - Glas iz naroda" Branimira Nestorovića?

LOMPAR: Iako je sistem zatvoren, istorija nikad nije završena. Njena dinamika, onemogućena kao spoljašnja, kao raskidanje granica sistema, ostvaruje se kao unutrašnja: kroz proizvodnju novih učesnika u zadatom kretanju. Ti učesnici su, s jedne strane, logični izraz nezaustavljive istorijske dinamike, dok su, istovremeno, simulirani pokazatelj da se odigravaju navodne promene unutar sistema. Oba procesa imaju karakter simulacije, koja je uspešna, jer se nezadovoljstvo građana, zasićenih poznatim adresama koje su ih više puta izneverile, usmerava u pravcu novih i nepoznatih adresa. Njih je bilo i u ranijim izbornim ciklusima.

Otud uspeh koji pominjete: predstavnici te liste zadovoljavali su potrebu građana za novim adresama u emisijama u kojima su kritikovali režim, ali su na nacionalnoj frekvenciji, u visoko gledanoj emisiji „Aktuelnosti", koja im je obezbeđivala javnu vidljivost, veoma pazili da se, u kontekstu rusko-ukrajinskog sukoba, ne zamere režimu. Tako su - kritički budni za svaki potez ukrajinskih vlasti - previđali da Vučić-Brnabić režim izvozi oružje Ukrajini i da je supruga predsednika Srbije posetila Kijevsko-pečersku lavru u času kada je ona nasilno izuzeta iz nadležnosti Moskovske patrijaršije. Bio je to čist politički akt. Ako su ruske vlasti previđale takve postupke režima, jer su težile zadovoljavanju svojih interesa, od privrednih preko političkih do propagandnih, zašto bi opoziciono orijentisani komentatori imali takvu toleranciju prema Vučić-Brnabić režimu? Zato što je to deo programirane dvostrukosti u ponašanju novih političkih adresa kod nas.

MAGAZIN TABLOID: Iako se pojedinci iz Nestorovićeve grupe predstavljaju kao tvrde patriote, odmah su čestitali pobedu SNS-u i istakli da „Vučić vodi izdajničku politiku prema Kosovu, ali još su veće zlo Dragan Đilas i Marinika Tepić". Kako razumete takve stavove?

LOMPAR: Ne razumem kako je veće zlo neko za koga mislite da bi mogao počiniti izdaju od onoga koji je već čini? Kako ono što bi se moglo dogoditi predstavlja veću pretnju od onoga što se događa, kada je reč o istim sadržajima? Takva nelogičnost se može objasniti samo interesima onoga ko je iznosi. Jer, ona u stvari znači da su za njega veće zlo oni koji su u opoziciji od onih koji su na vlasti. A to znači da on deo svojih interesa - novčanih, statusnih, političkih - ipak ostvaruje unutar sistema kojim dominiraju sadašnje vlasti. Nikada, međutim, predstavnici građanske opozicije ne bi mogli, čak i da hoće, zbog otpora koji bi izazvali, počiniti ovakvu izdaju kakvu je počinio Vučić-Brnabić režim. Oni su hteli, ali nisu sproveli gej-paradu. Možda su hteli, ali nisu uspostavili granične prelaze Brnjak i Jarinje. Nisu oni, nego Vučić-Brnabić režim stavili na treće mesto stranačke liste direktora Muzeja genocida protiv koga je veliki broj nacionalnih intelektualaca pisao peticiju povodom umanjivanja broja ubijenih u Jasenovcu. Itd. Da se vratim svojoj tvrdnji iz 2013. godine, povodom Briselskog sporazuma: nema izdaje dok nacionalisti ne izdaju.

MAGAZIN TABLOID: Kako objašnjavate izborni fijasko Narodne stranke, koju ste podržali?

LOMPAR: Pogrešan je utisak da sam podržao izbornu listu Narodne stranke. No, takav utisak se uporno nameće, iako u mojim brojnim nastupima pre izbora nećete naći ništa ni nalik tome. Tamo možete naći moje procene o izborima koje su se pokazale tačnim. Ovaj pogrešan utisak nastao je zato što sam - u martu 2023. godine, daleko pre zakazivanja izbora - podržao predlog o referendumu protiv Francusko-nemačkog plana koji je iznela Narodna stranka. Kako je taj predlog bio jedina opoziciona aktivnost, bilo je logično da ga podržim. Na skupštini Narodne stranke sam govorio - što sam i rekao - da bih prisustvom pokazao da specijalne televizijske emisije protiv mene, koje se- od predloga o referendumu pa do danas - organizuju u amfiteatru Milomira Marića, u sadejstvu pasivnih i aktivnih agenata-provokatora, ne mogu uticati na moje ponašanje, procene i nastupe. I da bih se javno založio za jedinstvenu listu nacionalne opozicije. To se sve može proveriti, jer je dostupan snimak mog govora. Kako do jedinstvene liste nije došlo, prirodno je da nisam mogao podržati jednu od stranaka, jer sam se zalagao da sve stranke nacionalne opozicije budu zajedno na izborima.

No, nerazumevanje ima opštiji karakter i proističe iz promenjene uloge intelektualca na javnoj sceni. Postoji bitna razlika između intelektualca i stranke: intelektualac ima stav, stranka ima organizaciju; oruđe intelektualca je reč, oruđe stranke je akcija. Kada se stranka ponaša na način koji podrazumeva stav i reč intelektualca, on u tome učestvuje tako što prati svoje mišljenje, a ne stranku čiji se brojni aspekti organizacije i akcije nalaze mimo ovog stava. Na toj tački se razdvajaju pozicija intelektualca koji ostaje to što jeste i intelektualca koji usvaja stranački angažman. Obe mogućnosti su legitimne, ali samo prva očuvava razliku u kojoj intelektualac postoji i zadržava spremnost da se zameri strani koja se trenutno podudarila sa njegovim stavom. Kako on dokazuje da čuva razliku u odnosu na stranku? Tako što ništa ne traži od nje: ni mandate, ni reklamu, ni status. Nužno je da nema nikakvu korist od svog angažmana, da bi bio intelektualac. U duhovnoj situaciji našeg vremena, u njenom pragmatizmu i utilitarnosti, na naše oči nestaje potreba za intelektualcem. Jer, intelektualac prati svoj stav, a ne stranku kao organizaciju. Kao što ovim intervjuom podržavam opozicionu orijentaciju vaših novina, a ne sve što one objavljuju.

No, i da sam podržao Narodnu stranku, to ne bi imalo nikakvih izbornih posledica: rezultat bi bio isti. Ona je bila dugotrajna meta negativne kampanje koju je sprovodio režim. Ona je bila i organizaciono urušena usled stranačkih podela. Ona je suviše kasno zaoštrila svoju nacionalnu kritiku predsednika Srbije, da bi bila uverljiva za građane, pa je potom iznenadno u kampanji ublažila tu kritiku. Suviše pehova na istom mestu. To je šteta, jer je njen programski dokument imao vrednosti koje su išle iznad stranačkih ciljeva.

MAGAZIN TABLOID: Beograđani su glasali protiv vladajuće koalicije SNS-SPS, ali opozicione stranke neće moći da formiraju gradsku upravu. Da li podržavate proteste liste „Srbija protiv nasilja" zbog brojnih i teških neregularnosti tokom izbornog procesa?

LOMPAR: Oni imaju pravo i razloge da protestuju. Imaju i političku korist od protesta, jer se pojavljuju kao politička snaga koja okuplja oko sebe različite protivnike režima, Zašto je nacionalna opozicija - svojom neaktivnošću, kao i u slučaju masovnih demonstracija u maju i junu 2023. godine, koje su imale najširu društvenu osnovu - dozvolila da sve simpatije opoziciono usmerene omladine i studenata, uključiv i one koji su nacionalno orijentisani, ne idu u njenom pravcu?

Ključno pitanje za građansku opoziciju glasi: da li mogu pokrenuti proteste velikih razmera ukoliko nastupaju sa tako uske političke platforme? Teško. Potrebno je, dakle, da redefinišu svoje stanovište. Neophodno je da shvate da su devedesete završene, da američki ambasador danas podržava TV Pink koju je u devedesetim osnovao JUL, da neprestani govori o Srebrenici, o ratovima, predstavljaju politiku krivice koja izaziva protivljenje najmanje dve trećine ljudi. Zašto okolnost da vide ko je na vlasti od 2012, godine, ko ga podržava, ne utiče na njih da shvate da takva politika krivice ne može dati pozitivan rezultat? Zato što su ideološki zarobljenici nevladine inteligencije. Dok god su to, teško da će postići neki veći cilj od ličnog i stranačkog. Neka nevladina (drugosrbijanska) inteligencija razmatra sva pitanja, ali neka građanska opozicija naglasi da je Ustav obavezujući, da je mišljenje većine građana i za nju merodavnije od stranih činilaca, da je sporazum na demokratskoj i nacionalnoj platformi moguć i opravdan, neka izdrži kritike koje će periodično doći, neka odlučno naglasi da su mere Vučić-Brnabić režima i antievropske, i nedemokratske, i antinacionalne, pa ćemo videti da li može pronaći saveznike na političkoj sceni. To je suviše složeno nastojanje za današnje mogućnosti njenih stranaka i vođa, ali je to jedino stanovište na kojem je moguće prevazići društveni rascepi zadržati prirodne razlike između ljudi. To zovem pozitivnom sintezom građanskog i nacionalnog i suprotstavljam negativnoj sintezi koju oličava Vučić-Brnabić režim.

MAGAZIN TABLOID: Vučić, Brnabić, Šapić i mnogi drugi političari iz vlasti tvrde da su ovi protesti „uvod u beogradski Majdan". Da li zaista postoji opasnost od izbijanja građanskog rata?

LOMPAR: Unutrašnji i spoljašnji rat mogu organizovati strani činioci. Ne vidim zašto bi to učinili. Šta bi zapadni (američki) činioci dobili građanskim ratom što već nisu dobili od Vučić-Brnabić režima? Bankarski sistem? To su zatvorili prodajom poslednje banke - Komercijalne banke. Povećanu stopu zaduženosti koja stvara političku zavisnost? Ona se neprestano povećava. Kontrolu nad tužilaštvom i sudstvom? Tu je put utrt i vremenom kontrola postaje potpuna. Kontrolu nad vojskom? Pa zar se posle Banjske nije junački povlačila preko 100 kilometara od kosovske granice, dok je američki ambasador nadgledao iz našeg vojnog helikoptera. Ulazak u NATO? Broj vojnih vežbi pokazuje da su aktivnosti u tom pravcu prilično poodmakle. Sve se to odigralo u Crnoj Gori bez rata i uz povremeno programirane sukobe. Moglo bi tako biti i ovde.

Šta bi ruski činioci dobili unutrašnjim ratom? Intervenciju zapadnih (američkih) činilaca na koju bi teško mogli odgovoriti: kao što nisu mogli ni u Jermeniji. Da li je, prožeta hedonističkom kulturom spektakla, današnja omladina - jer je omladina uvek nosilac pobune - spremna na pobunu? Ne verujem. Parola o „Majdanu" služi da se produži današnje kriminalno stanje koje odgovara svima: zapadnim (američkim) činiocima, jer stvari polako stižu u njihovo leglo; ruskim činiocima, jer u to leglo još uvek nisu sasvim stigle i sadašnje stanje ruska politika može propagandno i politički još uvek eksploatisati; Vučić-Brnabić režimu, jer se pljačka društva i bogaćenje pojedinaca nesmetano nastavlja; nacionalnoj opoziciji, jer ni za šta ne odgovara, a ima i pojedinačnih koristi; građanskoj opoziciji, jer se ne zamera zapadnim (američkim) činiocima; narodu, jer troši kreditne pare, koje će potomci vraćati. Ne vidim nikakav subjekat koji bi pokrenuo građanski rat, a da nešto ne izgubi. A kontrolisana pražnjenja energije, kao simulacija životne dinamike, svakako su moguća.

MAGAZIN TABLOID: Da li treba verovati Vučiću kad kaže da su ga ruske službe obavestile da Zapad priprema puč u Srbiji?

LOMPAR: Postoji podudarnost ruskih reakcija na demonstracije i ove Brnabić-tvrdnje. Podudarnost je plod činjenice da je Vučić-Brnabić režim uspeo da zemlju učini monetom za potkusurivanje u obračunu zapadnih (američkih) i ruskih propagandnih i političkih činilaca. Jer, mi nismo država nego poligon za njihovo odmeravanje uticaja, snaga i mogućih sporazuma.

MAGAZIN TABLOID: Zašto bi Zapad hteo da smeni vlast, koja deset godina bespogovorno izvršava sve naloge iz Vašingtona i Brisela?

LOMPAR: On ne želi da je smeni nego da je uzdrma: kako bi se sve čvršće držala za zapadnu (američku) podršku. Tako joj, istovremeno, pribavlja alibi za ustupke koje nastavlja da čini, pa ona navodno mora da ih učini, jer je pod pritiskom. Slučaj kosovskih tablica, oko kojih pre izvesnog vremena beše dignuta velika medijska galama, da bi se posle izbora dozvolile prilikom prolaska vozila kroz Srbiju, pokazuje da se proces političke, istorijske i nacionalne izdaje nesmetano nastavlja. Prati ga laž da je to posledica sporazuma iz 2011. godine, koje je ova vlast navodno morala sprovesti. Ako je tako, zašto su tablice - u članu 1 - imenovane u Francusko-nemačkom planu, na koji je predsednik Srbije dao obavezujuću saglasnost u Ohridu? Dakle, nije tako: i mimo toga što je sporazum iz 2011. godine bio protivustavan i nije obavezivao ovu vlast.

Kod procene zapadnih (američkih) akcija, valja imati na umu da pojam zapadnih uticaja nije homogen: američki uticaj je preovlađujući, ali u dejstvu su i drugi zapadni uticaji. Tako je Vučić-Brnabić režim uveo našu zemlju i u područje međusobnog razračunavanja zapadnih uticaja: jedni (nemački) akteri, da bi naudili drugim (američkim) akterima, pritiskaju nas. Pored američko-ruskog razračunavanja, bio bi to drugi pritisak koji smo politikom ovog režima ako ne prizvali, a ono učinili jačim nego što je bilo nužno.

MAGAZIN TABLOID: Zašto Rusija, odnosno njeni predstavnici ambasador Bocan Harčenko i portparol ministra spoljnih poslova Zaharova, podržavaju Vučićevu priču o „Majdanu u Beogradu"?

LOMPAR: Oni „uspešno" obezvređuju tradicionalnu srpsku rusofiliju. Oni podržavaju Vučić-Brnabić režim, jer tako čuvaju svoje akcije kod nas bar za neko vreme: neuvođenje sankcija je njihov ključni politički interes. Jer, propagandno su ga učinili delom sopstvene unutrašnje politike: ruski predsednik je odlikovao srpskog predsednika ordenom Aleksandra Nevskog. Kako da ga se sad odreknu i kažu ko je pogrešio? U političkom podtekstu se, možda, nalazi njihova svest da ne mogu mnogo više ni učiniti. U istorijskom podtekstu bi se, otud, mogla konstruisati predstava da su naša zemlja i naš narod na periferiji njihovog uticaja i moći: Veliku Bugarsku su - Sanstefanskim ugovorom (1878) - makar pokušali da stvore, Veliku Srbiju nikad nisu ni pokušali. Ne treba zaboraviti ni tradiciju sovjetske politike koja ima svojih zasada i u sadašnjoj ruskoj politici: sovjetska politika je - tokom čitavog XX veka - dosledno bila protiv srpskih interesa.

Ako osmotrimo kontinuitete, vidimo čvor naše istorijske sudbine kao sudbine najzapadnijeg pravoslavnog naroda. Nemačka politika je dosledno antisrpska, bez obzira da li je carska, nacistička ili demokratska. To je istorijski vektor. Kao takva, ona uslovljava da se okrenemo anglosaksonskoj politici, koja je uvek spremna da nas upotrebi protiv nemačkih ili ruskih uticaja. Ruska politika je - i kao carska, nama ideološki (slovenofilski) bliža, i kao sovjetska, nama ideološki (komunistički) dalja - u biti kompromisna. (Nepodudarnost proističe iz razilaženja srpske beskompromisnosti u borbi za slobodu i ruske kompromisnosti u odnosima koji se uspostavljaju na Balkanu. Kao da je ova nepodudarnost istorijski vektor.) To znači da je ruska politika spremna da žrtvuje naše interese svojim pogodbama sa nemačkom politikom, kao na Berlinskom kongresu (1878) i u Aneksionoj krizi (1908), ili pogodbama sa anglosaksonskim svetom, kao kod Titove Jugoslavije (1943) ili pri njenom raspadu (1992).

Otud bi glavni odgovor naše politike trebalo da bude vezan za učvršćivanje kulturne podloge koja bi sprečavala odviše veliko izručivanje naših političkih upravljača stranim uticajima ili umanjivala razmere nametnutih političkih ograničenja. Ona bi oblikovala dugotrajne i razrađene oblike nacionalnog otpora u različitim područjima društva. To traži uverenje u pravo nacionalne kulture da postoji u različitim oblicima i jačinama, ustanove u kojima se svest o ovom pravu istrajno obnavlja, ljude koji su spremni da važan deo ličnih interesa i ambicija suzbiju u korist opšte stvari. To je dug proces samoizgrađivanja za koji kod nas ne postoji spremnost niti postoji tradicija na koju bi se valjalo osloniti.

MAGAZIN TABLOID: Kakav rasplet očekujete? Da li će Vučić popustiti i pristati na međunarodnu istragu izbornih neregularnosti i prihvatiti zahtev za ponavljanjem izbora u Beogradu?

LOMPAR: Možda novi potezi oko Kosova i Metohije, koji su najavljeni, budu praćeni bukom oko novih izbora: opozicija bi tako dobila temu beogradskih izbora koju treba da koristi i temu kosovskih ustupaka koju treba da „zaboravi". Možda će se naći izgovor da se izbori ponove usled nemogućnosti da se obrazuje gradska vlast. U poništavanje izbora ne verujem. Jer, ako su izbori neregularni u Beogradu, onda nisu regularni ni u Srbiji. Šta tada učiniti? Ne isključujem, međutim, tvrdoglavo ponavljanje režimskog nasilja kao puta ka pobedi na novim izborima. Jer, u pitanju je novac, koga najviše ima u Beogradu. A Vučić-Brnabić režim se svega odriče, uključiv narod i teritoriju, osim novca.

MAGAZIN TABLOID: Uverljiva većina građana ne pristaje na predaju Kosmeta, sankcije Rusiji, iskopavanje litijuma i rasprodaju državnih resursa. Šta treba da se desi, pa da se na političkoj sceni pojavi nacionalna stranka, tj. organizacija koja može da spreči totalnu propast države i naroda?

LOMPAR: Nisam siguran da je većina građana tako odlučna. Sadašnji simulakrum u obliku Vučić-Brnabić režima počiva na skrivenoj pretpostavci: svi bi da izdaju, a niko neće da bude izdajnik. Tako se odigrava sveopšte nadlagivanje: građani bi da režim izda, a režim bi da građani izdaju. Ostaje da se vidi ko će kome podvaliti. Otud većinu učesnika na političkoj sceni, kao i njihove medijske agente-provokatore, s pravom možemo nazvati manekenima laži: kako ih i opisujem u svojoj najnovijoj knjizi.

Što se tiče nacionalne stranke, koja bi, poput lakmusa, otkrila gde se ko - i u kom trenutku - na političkoj sceni nalazi, pokazalo se da srpska kultura nema sposobnosti da stvori političku vrednost koja bi dovela u podudarnost nacionalnu odgovornost i individualna prava. Tome mogu biti različiti uzroci: javna dezorijentacija koju su stvorili nasleđe jugoslovenstva i komunizma, odsustvo srednjeg sloja u društvenom smislu, narodnjaštvo kao izraz opšte političke svesti, elitizam kao izraz intelektualne začaurenosti u savremenost, taj idealni oblik vremenske provincijalnosti, uticaj stranih činilaca, epohalni vektor globalizacije u vidu ideologije globalizma.

MAGAZIN TABLOID: Da li je kasno za spas Srbije?

LOMPAR: Ako istoriju shvatimo kao linearnu, onda izgleda da je kasno: za našeg vremena. Šta će se dogoditi u budućnosti? To nije predvidivo. Ako je shvatimo kao kružnu, očigledno se nalazimo na silaznoj putanji. Ali, svojstvo kruga je da silaznu putanju smenjuje - uzlazna. U oba slučaja, simbolički, glavna reč ostaje - Kosovo. U Gorskom vijencu, u času kada se pomalja uzlazna putanja istorije, pojavljuje se svest o ključnoj reči: „Oj, Kosovo, grdno sudilište!" Tu se stavljaju u dejstvo dva momenta kosovske tradicije: Lazarev izbor i Milošev podvig. U Lažnom caru Šćepanu Malom, već u prvoj sceni, u prvim stihovima, u kojima se prizivaju prah, krune i znamenja Nemanjića i Hrebeljanovića, na pozadini kosovske tradicije pojavljuje se - lažov. On je sudbinski znak. Svi nosioci zaveta - vaseljenski patrijarh, srpski patrijarh, ruski knez, turski zapovednici, mletački poklisari, crnogorski junaci, igumani i prote, čak i oni koji mu se naizgled ili stvarno protive - priklanjaju se lažovu: lažov na mestu cara pretvara podanike u mnoštvo lažova. U dejstvu je treći momenat kosovske tradicije: izdaja. Lažov se pojavljuje kao ishod zavetne parabole o narodu, jer ga pretvara u gomilu. Tako je klasični pesnik srpske kulture oblikovao simboličku predstavu o uzlaznoj i silaznoj putanji istorijskog kruga.