Puc - puc

Rezervativ

Ološijada

Olga Stojanović

U prošlom broju se nisam oglasila iz tehničkih razloga i znam da  sam vam baš nedostajala! Do te mere da ste me možda čak i zaboravili. Ali, nisam ja vas. Pošto se adresant (a to su ove novine) ne sme zaboraviti. Evo me opet.

Pa da počnemo sa Danteom Aligijerijem. To je onaj renesanac koji je napisao kapitalno delo Pakao, što bi aktuelno, u Srbiji, bio bestseler, a da mu autor nije Marko Vidojković, već samo skromni Dante. E, u jednoj sceni rečenog Pakla - odnosno prošireno u Božanskoj  komediji, a na albanskom u Komediji divina - čičero (turistički vodič) srpovodi junaka kroz prstenove pakla, a junak pita, gledajući u ponor, kao sa Kalemegdanske terase u ženku lava: "A ko su ovi DOLE:" A vodič će reći: "A, ovi sa dna? Le classe base, guarda e pasa!" U prevodu: "OLOŠ, pogledaj i prođi!"

Oduvek sam verovala da se šljamu može pomoći s vrha. Zato što je na dnu i jer je u pitanju proizvodnja megasocijalne akcije koju nijedna država, nijedno društvo, od vajkada, ne ume da proizvede. Te sam se samoproglasila pionirom ove društvene akcije i, naravno, uvek bila na gubitku, ali takvom gubitku koji je u mojoj iluziji stremio ka dobitku. Mislim u moralnom smislu.

   Međutim, ološ ima svoja ustrojena pravila - nešto poput vakcine - koja ga čuvaju od infekcije regularnog ponašanja, opštenja i moralnosti. Ološ je imun i na sam imunitet i njemu ne treba ništa osim odsustva nametnutog mu imuniteta, odnosno: šljamu nije potrebna pomoć, pošto mu ista odmaže da ostane čvrst u svojoj vrsti. A ta se vrsta odlikuje odsustvom emocija, skrupula i potrebe za istinom.

   Davno je glasovita Vesna Pešić na Pravnom fakultetu doktorirala sa temom "Društvene klase i stil života". Tada sam, u redakciji lista Mladost, bila oduševljena i temom, i doktoratom, i Vesnom.

   Sada stvari stoje drugačije. I sa Vesnom i sa stilom života i sa (mojim) doktoratima! A  kako bih, ovako vremešna, želela da doktoriram ili barem lekariram na temi "Sociologistika šljama u svetlosti i tami tranzicije"!
  
   Međutim, nemam mentora, Čedo Čupić ima pametnija posla, a i bolje ribe za doktorantkinje. Kod Ratka Božovića ne bih išla jer, po mom ukusu, traje duže i od samog Beogradskog univerziteta, što znači da je (sociološki) star kao Biblija (prošireno i dopunjeno izadnje), ali u njegovoj redakciji...

   I kome da predložim temu za doktorat, osim samo ološu, koji zna da čita, ali to odbija jer ima pametnija posla, odnosno mora da se snalazi. Imam utisak da sam prestroga i da preveć moraliziram i zato ću se, opet na sebe, obrušiti latinskom poslovicom: "Primo vivere, deinde filosofare", u prevodu: "Prvo živeti, a onda filosofirati"!
   Moj lični problem kao neuspešnog doktoranta je u tome što sam se drznula da staru latinsku permutujem u: prvo filosofirati, a onda živeti, od čega je filosofija ostala krhka, a život na granici sebe samog.
  
   Međutim, na stranu i Latini, i Srbi, i Albanci, i Regioni i Đelići, pa i "ĐELIĆI UVEOCI" koji patetično otvaraju Univerizjadu; problem sa ološem je večna tema, lajtmotiv, zapis pored bespuća, koji može konkurisati samo "Gospođici Jeleni, na Travničkoj ćupriji koje nema", a to su sabrana dela Ive Andrića.

   Ako se, najzad, vratim osnovnoj tezi "fašiziodnog" proglašavanja ološa za "abort" svih ljudskih skupina, reći ću - iz određenih ličnih razloga - da je moja samilost prema njima  zaparvo bila (ne)prikriveno neprijateljstvo. Uprkos tome i u doprinosu tome što su me uvek pokrali, izneverili, izdali i uvredili mi neostvarenu doktorantsku inteligenciju.

   Sav ološ: iz vrha vlasti, iz upravnih odbora, iz kulturne arbitarže, iz medijskih prevarantskih udruženja i ostailh udruga Službe, valjalo bi eliminisati. Kao i ostali uličarski šljam, koji mrzi da bi rušio! Fašisoidno? Ma, ne. Pitajte Nebojšu Pajkića, na koga sam, sve do sada, bila ljuta. Pogledaj i prođi, što bi rekao Dante.