Druga
strana
Predsednik Srbije sve
ređe svraća kući
Svrati
ponekad, sad znaš gde smo
Otkako se samoproglasio za izvoznika bezbednosti
i
otkako je viđen kao regionalni
lider i miljenik svetskih centara moći, Boris Tadić i sa Srbima opšti kao da su
domoroci sa Celebesa
Ivan Molotok
Ima nešto
preteće u činjenici da naš predsednik Boris Tadić sistematski postaje ne samo
"faktor stabilnosti na Balkanu" nego čak i "regionalni
lider".
Da takva
klasifikacija nije bez osnova, pogotovo kad je svakovrsna stabilnost u pitanju,
potvrđuje i rang-lista najzgodnijih državnika sveta
u izboru i aranžmanu poznatog bloga za tu problematiku Hottest
Heads of State. Naime, na kraju prošlogodišnjeg
ciklusa izbora, polovinom oktobra 2009. objavljeno je da je najlepša-najzgodnija
na svetu ukrajinska premijerka Julija Timošenko, a najružniji
je lider Severne Koreje Kim Džong Il na poslednjem,
171. mestu (odmah iza pape Benedikta XVI). Od budža iz ovog "regiona"
predsednik Albanije Bamir Topi bio je 10. na toj listi, slovenački premijer
Borut Pahor bio je 21, srpski predsednik Boris Tadić 28, crnogorski
premijer
Možda ova
estetska komponenta novoustrojenog Tadićevog liderstva ne bi ni bila pomenuta
da je nedavno nije pomenuo i zagrebački Globus, koji je Tadićevim
"stabilnim" i visokim mestom na ovoj listi potkrepio tvrdnje da se u
slučaju srpskog predsednika radi o "balkanskom šarmeru",
"balkanskom političkom supermenu","ljubimcu svetskih centara
moći", čoveku koji se "poslednjih meseci sve intenzivnije nameće kao
apsolutni regionalni lider i najbitniji državnik evropskog jugoistoka",
kao i da je "mudro počeo da koristi trilateralu kao diplomatski instrument".
Zbog svega toga, vidi ovaj list, "na račun njegovog predsedničkog
ponašanja pršte pohvale sa svih strana Evrope". Nije pomoglo ni uveravanje
književnika Mirka Kovača po hrvatskim medijima da je, naprotiv, Tadić
"samo paun koji izigrava demokratu" dok se beskorisno švrćka po
regionu.
Videvši
valjda kako se Vuk Jeremić, i pored besmislenog hiperaktivnog landaranja po
svetu, oseća sasvim dobro, pa da čak na konto svog diplomatskog turizma pokupi
i poneki pozitivan politički poen za sebe i svoju političku opciju, i Boris
Tadić je poslednjih meseci zaista odlučio da ređe svraća kući i preganja se sa
ženom i decom i da malo više vremena provodi sa Harisom Silajdžićem, što u
Sarajevu što u Istanbulu... Pa se tu nađe i predsednik Abdulah Gul, pa sve
trojica, pa sve tako... Pa onda malo ode kod Ive Josipovića, pa malo šetaju
Opatijom, pa malo sa Ivom u mađarski Pečuj kod njihovog kolege Lasla Šoljoma,
pa iz Mađarske Ivo i Boris zajedno u Srbiju... Pa onda ode u Grčku, da objasni
grčkim prijateljima da nisu sami i kako da se bude dostojanstven dok propadaš
u bankrotu i da su braća Srbi s njima. A tek se bio vratio iz posete Bosni,
Austriji i Kipru, gde je takođe razgovarao s nekim o nečemu i širio regionalne
inicijative. Izgleda, međutim, da se to širenje toliko dopalo i nekim bitnim svetskim
faktorima pa Amerikanci i Britanci "regionalnog lidera" navodno čak
predlažu da, kao "najuticajnija osoba regiona", bude medijator u
promovisanju Arbitražnog sporazuma između Hrvatske i Slovenije (?!), čime bi,
kao, uticao i na hrvatski ulazak u EU i na epilog tek okončanog slovenačkog
referenduma...
Usput je naš
predsednik pokupio i zaslužena međunarodna priznanja, poput nemačke nagrade Štajger za doprinos evropskom zajedništvu, u prisustvu najviših političkih
ličnosti Nemačke, ili, ovog poslednjeg, Zlatne
medalje grčkog parlamenta za doprinos snaženju i produbljivanju prijateljskih
odnosa dve države. Tek da mu se cementira regionalni nivo na putu ka nekom
višem, univerzalnijem... (Zlobnici će "slučaj" pronaći u napredovanju
hrvatskog ministra pravde Ivana Šimonovića u šefa kancelarije visokog komesara UN za ljudska prava u Njujorku, ili
pričama o predstojećoj karijeri Mila Đukanovića u briselskim strukturama
NATO-a...)
Bilo bi greh i politički nekorektno reći da se predsednik sasvim odrekao
svojih lokalnih pašaluka, jer su ga zaista, u kratkim pauzama između
regionalnih tura, privodili na kojekakva lokalna gradilišta, govorišta i klizišta, gde bi, sa kacigom ili bez nje, prosuo par umotvorina, bedastoća i
lapsusa i žurno odlazio u toplije i suvlje krajeve,
u svetliju budućnost.
Lepo je,
dakle, što nam je predsednik lep i šarmantan, i što
ga "svet" poštuje jer mu vrši
nekakav posao. Lepo je i što naš
predsednik ima želje i volje, a neki misle i znanja, da krpi
zakrpe i povezuje pokidane konce u regionu, čak i kad to niko od njega niti
traži niti očekuje. Nije lepo što naš predsednik, u naše ime, prilaže našu
zemlju - sa svim organizovanim kriminalima, mafijama, državnim terorom,
pljačkama, haosima, zatvorima, sudskim procesima, lažnim privatizacijama,
narodnim kuhinjama, političkim ubistvima, bratoubilačkim netrpeljivostima - kao
svoj predsedničko-seminarski rad mentoru koji treba da ga potapše, udeli mu
kompliment i prosledi u viši razred. Taj mentor, koji će našem predsedniku,
posle svega što (ni)je uradio u svojoj zemlji, i za to što (ni)je
uradio, dodeliti nagradu i lihvarski mig, ne želi dobro ni
ovoj zemlji ni njenom predsedniku.
Svaka pohvala
i nagrada predsedniku zemlje koja je u fazi truljenja, rasula i svakovrsnog
nazadovanja, uvreda je, šamar i ljaga koju je
teško sprati. Ako naš predsednik to ne shvata, a čini se da nije na tom tragu,
doživeće sudbinu brojnih emancipovanih i lično nimalo zatucanih lidera širom
sveta, čije zemlje, pod njihovim liderstvom, služe za sprdnju i izrugivanje.
Zna to Boris Tadić, ali u ovom trenutku malo ko u njegov zemlji nema utisak da
Predsednika zbog toga boli ona stvar.
Svaka pohvala i nagrada predsedniku zemlje koja
je u fazi truljenja, rasula i svakovrsnog nazadovanja, uvreda je, šamar i ljaga koju je teško sprati.