Kriza
Seanse pariskih mudraca:
Protekcionizam uništio mondijalizam
Svet ne vode pametni nego bogati
Filozofi
nam sada govore da je mondijalizam svetska greška, koja se plaća keš, a nekada
su upravo oni bili ti koji su širili ideje tolerancije i saradnje među
narodima. Govorili su da je cela zemaljska kugla jedno globalno selo. Da smo
svi braća. Da su najudaljeniji ljudi samo na nekoliko stotinki sekunde jedan od
drugog, jer informacije lete brzinom svetlosti. Danas je ta brzina više brzina mraka koji pada na sve nas. Mrak jednog tunela iz koga se može izaći
samo nekom velikom revolucijom zvanom Treći svetski rat
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Nedavno
je u pariskoj knjižari L age d Homme švajcarskog izdavača Vladimira
Dimitrijevića, inače poreklom Srbina, održana velika promocija nove i veoma
debele knjige Rečnik ruske filozofije.
Ovo je prvi put da se celokupna dela ruskih mislilaca prevedu na francuski
jezik. Knjiga je naišla na odziv intelektualaca i francuskih filozofa, kojih
ima u neverovatno velikom broju. Ovde se svaki profesor filozofije naziva
filozofom, a to može biti i jedan od razloga što je filozofija trenutno u
velikom trendu u zemlji ljudskih prava.
Ne
samo da je filozofija u modi nego je mnogi vide kao spas, ili kao jedini
pametan odgovor na krizu. Odavno je
svima jasno da političari definitivno ne znaju
kako ovoj nemani da stanu na rep. Verovatno da je to i razlog što francuska
televizija sve češće
organizuje debate na ovu temu i poziva najpametnije da mudruju pred kamerama. U
svakom od direktnih prenosa seansi pariskih mudraca rodi se poneka nova ideja.
Tako mišljenja onih koji po vasceli dan lupaju glavu o tome ko smo, šta smo i
odakle smo, polako ali sigurno ulaze u mentalitet zabrinutog javnog mnjenja.
Luk Feri, Bernar-Anri Levi, Alan Finkelkraut ili Noam Čomski su česti gosti
francuskih televizijskih kanala kada se diskutuje ponajviše o tome kuda nas sve
ovo vodi i kako zaustaviti padanje u ponor.
Jedna
od ideja koju su filozofi ovih dana pokrenuli je u obliku sugestivnog pitanja:
zbog čega svet ne bi mogao da se okane mondijalizma? Nije nam baš bogomdano da
mondijalizam bude jedina realnost i nezamenljiva budućnost
sveta. Nije li ova na prvi pogled evidentnost današnje civilizacije, zapravo
jedna veštačka tvorevina koja pravi više problema nego što ih rešava? Druga
ideja, koja je dodatak prvoj, filozofsko-političkog je karaktera i
predstavljena je u vidu iznenađujućeg zaključka. Svetska kriza uopšte ne postoji, to je samo jedna definicija glupe evropske politike koja je
prouzrokovala buđenje Kine i Indije. I oni bi sada da se
vozaju automobilima, lete avionima i jedu meso i piju dobra vina! A petrola
nema dovoljno za sve. I oni vole da gledaju TV i telefoniraju mobilnim
telefonima, a posla nema ni za deseti deo naroda.
Mozak na rasprodaju
Postoji
i jedno logično objašnjenje zbog čega je to tako. Filozofi tvrde da je
samoubilačko odricanje od prirodnog i logičnog protekcionizma, u Evropi širom
otvorilo vrata ogromnoj masi od skoro
tri milijarde siromašnih ljudi da preuzmu inicijativu i uđu u naš način života.
Oni to nisu postigli sopstvenim razvojem, već samo raznim finansijskim
malverzacijama biznismena i investitora u samim državama Zapada. Sva tehnološka
dostignuća Evrope su takoreći poklonjena, ne samo Kini i Indije već i ostalim,
nekada nerazvijenim, zemljama, kojima je jedini zajednički činilac veliki broj
stanovništva i nizak standard života. Brazil, Koreja, Turska ili Tajland nam
sada proizvode domaće proizvode i diktiraju svoje zakone ekonomije.
Niko
ne radi toliko protiv sebe i sopstvenih interesa kao što
to čini tobož ujedinjena Evropa. Francuska na prvom mestu. Zapad je sebi nabio
autogol u poslednjem minutu igre. Naime, u vreme prosperiteta i tehnološke
revolucije sedamdesetih i osamdesetih godina, evropske zemlje su odlučile da se
obogate još više, tako što će da zaposle nerazvijene - da ne kažemo primitivne
- Kineze i Indijce, a oni će kao izuzetno pametni i bistri da izmišljaju nove
tehnologije i komplikovane instrumente. Da se živi od prodavanja inteligencije
i ideja koje Zapad ima na pretek.
Na
žalost po Zapad, ispostavilo se da Kinezi nisu toliko glupi koliko je to Zapad
smatrao i da i oni znaju da prave avione, automobile, televizore i ostalu
elektroniku samo ako im se pokaže. Sada kada su ukapirali sistem i iškolovali
kadrove, ne preostaje ništa drugo nego
protekcionizam ili rat. Za rat nisu sposobni, a od protekcionizma se plaše jer je to mač sa dve oštrice.
Ekonomska situacija većine evropskih zemalja je zabrinjavajuća i mnoge su
prešle na krizni režim i rigorozne budžete.
Francuska
je takođe kao najzaduženija u Evropi uvela drastične mere i na putu je da ih
pogorša. I dok se poslodavci i sindikati svađaju da li će radnici ići u penziju
sa 60 ili 63 godine, dotle milioni mladih i diplomiranih ljudi obija pragove
zavoda za zapošljavanje. Atmosfera podseća na 1914, tvrde filozofi, koji ne
isključuju mogućnosti novog sarajevskog atentata i globalnog sukoba za malo
mesta pod suncem. Za posao, za vodu, za petrol, za hranu, za krov nad glavom.
Ono
što naročito brine ljude koji se bave razmišljanjem jeste to što ljudi koji se
bave politikom više nemaju nikakvu realnu vlast. Mogu da kažnjavaju sopstveni
narod, da mu udaraju globe i zatvorske kazne, da oduzimaju vlasništvo ili
teraju u ludnice, ali za svetsku krizu, bezobrazluk bankara i špekulanata -
nemaju nikakvog leka. Jednostavno, situacija nije više u njihovim rukama i kako
su mahom korumpirani i nesposobni, oni više ne znaju šta im valja činiti. Mnogo
toga su pokušali u poslednjih desetak godina, ali im ništa nije uspelo. Sloboda
za sve je ujedno i vlast za nikoga. Svako rešenje neminovno prolazi kroz uskraćivanje
osnovnih ljudskih sloboda. Na tako nešto svet više nije spreman. Na ovakav pesimizam filozofi odgovaraju filozofski i tvrde
da je pesimista samo dobro obavešten optimista.
Svet je poludeo zbog novca
Ako
se zna da dva odsto ljudi na svetu drži 50 odsto bogatstva i da, obrnuto, 50
odsto ljudi ima svega dva odsto svetskog kapitala, onda su stvari malo jasnije.
Ova jednačina nema nijednu nepoznatu i rešenje se unapred zna.
Biće belaja, tvrdi Luk Feri, poznati francuski filozof i bivši ministar
školstva. On je u jednoj debati na najgledanijem Petom kanalu pokrenuo i jednu tezu po kojoj je dovoljno da
se Evropa složi i jednoglasno kaže da je uz Ameriku jedini gazda sveta, pa da
to odmah i postane. Da zakonima zaštiti svoju tehnologiju i sve autentične
proizvode kako bi se situacija vratila na ono stanje u kome je bila pre nego
što su po selima Azije počeli da prave francuska vina, da šiju modele Diora i
Kardena ili montiraju Reno automobile i Erbas avione,
proizvode koji su uvek bili industrijska tajna.
Koliko
je ljudi završilo po zatvorima zbog toga što su nekada slikali montažnu traku
nekog motora, profil krila konkorda ili planove kočnica za brzi voz? Da
su tajne ostale tajne, ne bi se danas otpuštali radnici u strojevima po
nekoliko hiljada i to svakog dana. Problem je što ovaj svet ne vode pametni
nego bogati.
Kako
bogatom investitoru nikada nije dosta profita, tako su i tajne padale jedna po
jedna. Licence su donosile bogatstva onima koji su ih prodavali, a fabrike su
postale napuštene ruševine i stanovi za klošare. Danas političari apeluju na
skromnost građana, na štednju svih prirodnih bogatstava i na ekološki način života.
Zagadili su nam planetu, izvezli radna mesta u treći
svet i sada narodu stežu kaiševe. Oni kojima je jedini cilj da što više
nepravde i nejednakosti nametnu celoj planeti, stežu nam ne samo kaiševe već i
jaja. Oni su te izdaje nazvali mondijalizmom da bi se nama učinilo kako je to
nešto sveopšte i veoma lepo, jedino moguće u eri interneta i mlaznih aviona.
Filozofi
nam sada govore da je mondijalizam svetska greška, koja se plaća keš, a nekada
su upravo oni bili ti koji su širili ideje tolerancije i saradnje među
narodima. Govorili su da je cela zemaljska kugla jedno globalno selo. Da smo
svi braća. Da su najudaljeniji ljudi samo na nekoliko stotinki sekunde jedan od
drugog, jer informacije lete brzinom svetlosti. Danas je ta brzina više brzina
mraka koji pada na sve nas. Mrak jednog tunela iz koga se može izaći samo nekom
velikom revolucijom zvanom Treći svetski rat. Uskoro, kada bogatima koji su
naglo postali siromašni padne mrak na oči.
Da
filozofi nemaju pojma o realnosti poznato je još od Sokrata. Francuski filozof
sa početka prošlog veka Julijan Benda, u svojoj poznatoj knjizi Izdaja
intelektualaca, potvrdio je da se filozofi često varaju u prognozi.
Filozofi su kao oni navijači koji pogađaju rezultat posle utakmice ili
meteorolozi koji najavljuju vreme od juče. Filozofi znaju da filozofiraju, ali
uvek greše u predviđanjima budućnosti jer su u raskoraku sa svojim vremenom. Da
li su ispred ili iza svog doba, nije baš uvek najjasnije. Ovoga puta izgleda da
mogu da zakasne čak za ceo jedan rat.