Školovanje

Obrazovni sistem u Srbiji pripada samom evropskom dnu, pa iz njega beže oni najbolji

 

Od neškolovane budale veća je samo školovana

 

Neka cveta hiljadu univerziteta!

 

Zašto nove generacije đaka u Srbiji ne znaju da popune ni karton za članstvo u biblioteci, kako su škole postale jaslice za odrasle, a nastavnici njihovi polupismeni drugari, i dokle će Ministarstvo prosvete biti servis za sindikat prosvete...

 

Nikola Vlahović

 

Već skoro jednu deceniju traju zastrašujuća upozorenja, da su nove generacije Srba među najslabije obrazovanima u svetu. Kako je dotaknuto ovo dno, pitanje je koje bi trebalo da potrese čitavu državu, sve njene institucije, svakoga mislećeg čoveka (ako je neko takav ovde ostao!), ali pre svega one koji sebe predstavljaju kao vođe i smatraju sebe lučonošama nekog novog doba i novih ideja.

Nikada nije bilo više bljutavih političkih fraza o "domaćoj pameti", izvozu našeg znanja i sličnih konstrukcija, a nikada manje zaista upotrebljivih stručnjaka iz svake oblasti života.

U isto vreme, Srbija izgleda kao jedan rajski vrt za cvetanje hiljadu univerziteta! Nema nijednog ozbiljnijeg tajkuna koji nije ušao u "obrazovni biznis" otvarajući visoke škole, fakultete, pa čak i čitave univerzitete.

 

Štalske akademije

 

Otimanje para visokoškolcima i nuđenje lažne nade (sve same evropske i svetske perspektive, a diplome nepriznate van Srbije!) postalo je prestižan sport u kome se takmiče najgori prevaranti, bivše kafandžije, kriminalci sa pedigreom (čak i jedan zaštićeni svedok poznat kao "gospodin Čume"), korumpirani političari, bivši službini cinkaroši i mnogo drugog (polu)sveta koji se razlikuju po mnogo čemu, a slični su samo u jednome: učestvuju u najmračnijem projektu koji je zadesio Srbiju od kako je Vuk Karadžić postrojio onih trideset slova i nazvao ih azbukom.

Ova "obrazovna elita", potrudila se da svoje "univerzitete"  smesti na lokacijama koje u njima budi nostalgiju (u zavisnosti od toga kako je osnivač ovih "akademija" započeo svoj "biznis"). Tako nije nikakvo čudo da u neposrednoj blizini raznih privatnih katedri i rektorata "stanuje" elitna benzinska pumpa, uvažena javna kuća, renomirana kladionica... Mnoge su se varoši i sela u Srbiji našla u grdnom čudu kad su preko noći proglašeni "univerzitetskim" zarad "isturenih odeljenja" koja su tu nikla.

Upravo iz ovih razloga, niko, pa ni nadležno ministarstvo, ne može sa sigurnošću da utvrdi ukupan broj viših škola i fakulteta na teritoriji Srbije (za mnoga i znaju ali ne smeju da pitaju!).

Današnje prosvetiteljstvo u zemlji koja bi mogla biti prava velesila kad su mladi i talentovani ljudi u pitanju, grca u haosu koji su stvorile takozvane prosvetne vlasti, ali i one druge "kancelarije" koje rade na pridruživanju Evropskoj uniji i svemu što ona donosi, uključujući i bauk Bolonjske deklaracije, pred kojom je palo sve što je ikada valjalo u obrazovanju Srba.

Tu, po svemu sudeći svakome nejasnu "reformaciju" školstva, u Srbiji primenjuje doslovno kako ko hoće, pa onda nije nikakvo čudo što baš niko ne zna broj fakulteta i nastavnika, što isturena odeljenja niko ne kontroliše...

 

Blace pa Harvard

 

U Srbiji ne postoji ni registar nastavnika, koji zbog toga honorarno istovremeno rade u nekoliko visokoškolskih ustanova... O tome ko i kako piše udžbenike, kojih sve bedastoća, dezinformacija, laža i gomila svakovrsne neukosti tamo ima, moglo bi da se nađe u jednoj studiji, da država za to ima sluha. Ovako, izgleda kao da svaka mesna zajednica u Srbiji ima svoju visokoškolsku ustanovu (u duhu zakonske ideje "da nastava mora biti realizovana u sedištu visokoškolske ustanove"), mada su u ružnoj stvarnosti prilike takve da slobodno treba reći:  nikada u istoriji ove zemlje nije bilo više takozvanih akademskih ustanova i nikada manje obrazovanih ljudi!

Niko pouzdano ne zna koja je ustanova akreditovana, a koja nije, pa je tako moguće da u nekom Blacu ima ravno 4200 studenata, mada ova varoš prema poslednjem popisu stanovništva ima - 3.500 domaćinstava! Ovo je moguće upravo zato što je Ministarstvo prosvete imalo obavezu da izradi Pravilnik o akreditaciji takozvanih isturenih odeljenja, ali to nikada nije urađeno.

Konačno, ma kakva da je, i problemi u primeni ozloglašene Bolonjske deklaracije su pre svega njena parcijalna i neadekvatna primena, nereformisani nastavni planovi i programi, nedovoljno ili potpuno odsustvo praktične nastave, profesori koji imaju averziju (nekad razumnu, nekad nerazumnu) prema modernizaciji visokog školstva, neusaglašenost stručnih zvanja nakon završetka studija sa zemljama potpisnicama Bolonjske deklaracije...

Ne treba zaboraviti ni to da se često dešava da veliki broj fakulteta i visokih škola ne bude ni prijavljen za akreditaciju (što znači da radi "na divlje" i čeka sledeću sezonu da se retroaktivno uknjiži", a komisije za akreditaciju uglavnom "zaboravljaju" da akredituju isturena odeljenje fakulteta i visokih škola. 

Možda upravo zbog svega ovoga, Srbija i jeste na samom dnu po kvalitetu obrazovanja prema brojnim istraživanjima (manje ili više relevantnim, ali svakako alarmantnim).

Još je 2004. godine sa Ekonomskog foruma iz Davosa stigla vest da je među "obrađenim" državama, što se obrazovanja tiče, iza Srbije samo još - Turska!

 Takvih je istraživanja bilo i biće, ali uprkos često problematičnim metodama istraživanja pravog stanja stvari u srpskom školstvu, jedno je sigurno: domaći fakulteti i više škole su organizovani kao što su bili i pre jednog veka, samo je nastavni kadar neuporedivo gori. Oni su neprikosnoveni, nikome ne polažu račune za svoj rad, studenti su nemotivisani i na taj način već viđeni kao jedna neproduktivna masa ubeđena u svoju intelektualnu superiornost, nesvesna činjenice kako je svet obilazi u širokom luku.

 

Siledžije sa diplomom

 

I zaista, činjenice govore da u srpskim školama i na fakultetima niko ne uči praktične stvari, velika većina studenata koja završi fakultet nije uopšte spremna da radi, niti poznaje ono za šta je zvanično školovana, ali mnogi od njih, uprkos tome, dolaze na važna mesta u državnim institucijama (do samog vrha), bez ikakvog iskustva, nespremni da dalje uče, naoružani samoljubljem i bahatim odnosom prema svakome oko sebe...

Neko je od onih pametnih i talentovanih, ali od muke odbeglih sa Balkana, komentarišući fraze srpskih političara kako "istina o nama treba da se probije u svet", rekao: jedva čekam nešto drugo - da se istina o nama probije do nas! Ta istina, nažalost, ne izgleda dobro...

To već godinama pokazuju poražavajući rezultati takozvanog PISA testa (najveće međunarodno istraživanje u oblasti obrazovanja koje pokazuje u kojoj meri su učenici usvojili znanja i veštine, a organizuje ga Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj - OECD, još od 1997. godine, i sprovodi se svake treće godine, prim. aut.).

Prema rezultatima iz 2006. godine, čak 43 odsto ispitanika iz Srbije koji su radili test iz matematike funkcionalno je nepismeno, dok je taj prosek u zemljama OECD 21 odsto!

Neke činjenice sa druge strane govore da omladina iz Srbije nikako nije "duplo gluplja" od građana "civilizovane Evrope", jer je Srbija na samom svetskom vrhu po "odlivu mozgova" (zato je te kvalitetne sive mase malo ostalo u domovini!).

Popravke ovakvog stanja nema ni za kratko vreme niti bez bolova (primer za to je Mađarska koja je pre više od jedne decenije proglasila apsolutnim državnim prioritetom temeljnu reformu obrazovanja), ali da je hitno neophodno smanjiti gradivo, izbaciti nepotrebnu gomilu činjenica iz njega i na taj način rasteretiti učenike, ali zato insistirati na dobrom poznavanju i razumevanju suštinskih stvari u svakoj oblasti. To i nije neki epohalni poduhvat, mada je u srpskom obrazovnom sistemu svako kvalitetno pomeranje čin čiste "kontrarevolucije".

Ono znači uklanjanje nesposobnog i neobrazovanog nastavnog kadra, ukidanje apanaža piscima skandaloznih udžbenika koji rade na trovanju i zaglupljivanju čitavih generacija, i razbijanje još mnogo toga u lancu kojim je zamaknuta zdrava pamet ovog naroda i njegovog potomstva.

Školovani ali "udaljeni" Srbin, koji živi u Australiji, pamti da je na jednom beogradskom fakultetu iz matematike učio "silne formule", trostruke površinske i zapreminske integrale, ali nikada nije u svojoj pradomovini naučio čemu to sve služi!

Nažalost, u međuvremenu, za poslednjih dvadesetak godina, u obrazovnom sistemu (ako toga uopšte ima kao sistem) preneta je jedna amoralna matrica iz takozvanog javnog i političkog života, pa tako novi naraštaji Srba koji se još školuju, ne veruju da njihovo obrazovanje ima za cilj da ga učini korisnim drugim ljudima, već ga vide kao nužno zlo da bi se ostvario uslov za lični napredak u društvu.

U tu amoralnu matricu uključeni su i roditelji, kao kolovođe opšteg haosa u školstvu i van njega, pa tako mnogi od njih, ili transportuju preko dece svoje skrivene i neskrivene ambicije, često i bolesne, ili su solidarni sa svojim arogantnim adolescentom pa onda zajedno vrše nasilje nad nastavnicima.

Takvo promovisanje sujete kao vrline, dovelo je do toga da onaj mladi životni početnik nema ni elementarnu dozu samokritičnosti, ali ima siledžijstva, prikrivenog ili neskrivenog u velikim količinama. A kako je poznato, od gluposti, bahatosti i samoljublja do ulice i kriminala, put nije dalek...

 

Plitkoumno napredovanje

 

No, na jedan drugi put, dalek i neizvestan, ali inspirativan, krenuli su mnogi mladi Srbi. Kad je 2009. godine objavljeno u američkoj štampi da je Lazar Krstić, Srbin iz Niša, već treću godinu zaredom student generacije na prestižnom američkom univerzitetu Jejl, koji su pohađali mnogi predsednici SAD, bio je to svojevrstan šok za one koji su ga u domovini olako odbacili četiri godine ranije. Naime, ovaj član elitnog kluba najpametnijih svetskih glava (član je Mense), pokušao je da se preporuči Ministarstvu za nauku Srbije, ali mu je ono kao odgovor - ukinulo stipendiju!

Kao da je teško prepoznati ovakve ljude između 1.350.000 nepismenih! No, nije jedini koga su domaći mediokriteti odbacili. Treba samo zaviriti u rang liste najuspešnijih na uglednim svetskim univerzitetima poput Harvarda, Oksforda, Kembridža, Stanforda, Kolumbije, Hejdelberga, pa videti da pametnih i uspešnih Srba ima na sve četiri strane sveta, i da se oko njihovog znanja i talenata bore najuglednije globalne kompanije, od Majkrosofta pa nadalje...

Činjenica je poražavajuća: da su ostali u Srbiji bili bi potpuno neupotrebljivi u jednom bolesnom sistemu koje prepoznaje samo plitkoumne mediokritete i providne manipulante, bez istinskog obrazovanja ali nebeskih ambicija, i one koji nisu svesni svoga neznanja i odsutnosti iz veka u kome žive, ali iz nekog razloga po pravilu rade odgovorne poslove u državi.

 

Doktore, ja bih da doktoriram!

 

Za manje od pet godina u Srbiji, ovakvoj kakva je, odbranjeno je blizu 200 doktorskih disertacija! Bilo je i onih koji su magistrirali i doktorirali za godinu dana! A, u normalnim okolnostima, ozbiljan doktorat ne može biti urađen za manje od tri godine, jer je reč o naučnom radu. Utoliko ima smisla ono pravilo da jedan profesor univerziteta u toku svoje karijere može da izvede najviše deset doktoranata.

Ali, u svemu što je ovde naopako okrenuto, i slučaj masovne pojave raznih doktoranata, samo je prilog više u potpunoj degradaciji visokog obrazovanja. Samo na nekom Fakultetu za menadžment iz Novog Sada za tri godine odbranjena su 33 doktorata i 101 magistarska teza!

Profesor Dušan Ristić je za četiri godine bio čak 14 puta mentor! Pod njegovim mentorstvom je 2005. godine odbranjeno čak pet doktorskih disertacija!  Sam Ristić se kasnije branio da je bio "veliki pritisak"  na njega i na fakultet kad je došlo do usvajanja Zakona o visokom obrazovanju, po kome oni koji su završili magistarske studije moraju da odbrane doktorate po starom programu do 2012. godine, te da "novi programi" predviđaju doktorske studije koje traju tri godine.

U posunuvraćenom obrazovnom sistemu Srbije postoji i nešto što se zove Komisija za akreditaciju, pa je ta institucija, iako i sama kompromitovana mnogo puta, osporavala validnost pojedinih brzopoteznih doktorata, a "oštećena strana" je "tražila pravdu na sudu" pa je sud odluči da su "diplome važeće". Nije poznato kojim se kriterijumima rukovodio sud.

Na nekom ovdašnjem "Evropskom univerzitetu", za samo tri godine, odbranjeno je ravno 30 doktorskih disertacija, a čak u 14 takvih slučajeva mentor je bio osnivač i rektor ovog univerziteta, čuveni prodavac uspeha Milija Zečević. No, Zečević je potukao sve rekorde, pa je tako u "demokratskoj deceniji" bio mentor čak 29 puta i svi su mu "polaznici" doktorirali sa uspehom!

A šta se dešava kad ova armija doktora nauka, samoniklih "genija", zapravo, bataljon sujetnih budala, dobije status redovnog profesora i predavača? Ko im piše udžbenike? Kakvih imbecilnih pasusa tamo ima? Kolika im je plata na privatnim univerzitetima? Kome oni i za koji novac daju potpise? Gde je kraj tom trulom lancu i neopisivom blatu u kome se valja srpsko školstvo?

 

Ministri, svi isti...

 

Pravi pomor obrazovanja kakvo su poznavale prethodne generacije izvršila je takozvana nova vlast, nakon oktobarskog prevrata 2000. godine i to misionarskim nastupom "prvog demokratskog" ministra prosvete Gaše Kneževića, koji je zapravo i "zaveo" pošast Bolonjskog procesa.

 Ali, ono što je započeo Gašo Knežević (a pomagala prosvetiteljka Tinde Kovač Cerović), nastavili su, manje ili više, i drugi ministri završno sa još uvek važećim Žarkom Obradovićem. Zapravo, dešavalo se dva puta da je po hitnom postupku donošen i menjan Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jednom upravo u vreme ministrovanja Gaše Kneževića, a drugi put u sadašnjem mandatu Žarka Obradovića. Oba puta su  "regulatorni prosvetni mehanizmi" prebačeni u nadležnost nekakvih saveta koje imenuju ministri, umesto da budu u rukama onih koji rade u prosveti.

Jedan vispreniji posmatrač propasti srpskog školstva doslovno kaže da je "...reforma srednjih stručnih škola koja će od nekada kvalitetnih i poštovanih stručnih škola, pogotovo tehničkih, koje su školovale kadar koji je gradio i izgradio privredu bivše Jugoslavije, napraviti škole za polupismene radnike i majstore u neposrednoj proizvodnji zapadnoevropskih zemalja.

Tamo, naime, niko više neće u radnike. Eto, tako izgleda reformisano školovanje za Evropu i za novo doba kao neorobovlasnički društveni sistem..."

Neke velike i neuporedivo bolje organizovane države, poput Nemačke, počele su da traže izlaz iz "bolonjske katastrofe". Grupa od devet najjačih tehničkih univerziteta u Nemačkoj već odavno vodi pravu rovovsku bitku protiv ovog mondijalističkog terora nad zdravim razumom. I to politikom malih koraka. Za sada ovaj osvešćeni deo nemačkih univerziteta radi na povratku zvanja diplomiranog inženjera, što je "bolonjskom katastrofom" izbačeno iz upotrebe. A koliki je haos nastupio ovim pokušajem evropske reforme školstva, najbolje je opisao najveći matematičar savremene Rusije Vladimir Arnoljd rekavši da će rezultat ovih reformi biti takav da će - "avioni padati, a mostovi se rušiti"!

 

 

 

 

Visoko mesto, broj 600

 

Ako tako tvrdi Ministarstvo prosvete, kakvo li je onda realno stanje: prema poslednjem popisu, fakultet je završilo samo šest i po odsto stanovnika u Srbiji. Testovi za upis u srednju školu pokazuju sve slabije znanje iz maternjeg jezika i matematike, a država ima sve više problema sa nepismenima!

U Srbiji je samo šest i po odsto stanovnika završilo fakultet, prema poslednjem popisu stanovništva. Kako su predviđanja Evropske unije da bi do 2020. godine Evropi bilo potrebno 40 odsto visokoobrazovanog stanovništva, ne treba biti mnogo mudar pa videti u kakvom je problemu Srbija koja je, prema podacima iz 2002. godine, imala oko milion i 350.000 stanovnika koji nisu završili osnovnu školu ili je uopšte i nisu ni upisivali, mada je to obavezno po zakonu!

Sa druge strane, sve češće se dešava da budući studenti "humanističkih nauka" na prijemnim ispitima  sve češće imaju bolje rezultate na testu iz engleskog nego iz srpskog jezika! Isti fenomen se događa i na prijemnim ispitima u srednjim školama i to tamo gde je to najmanje za očekivati: u filološkim gimnazijama.

U 2011. godini, Srbija školuje čak 270.000 studenata na dvadesetak univerziteta (uglavnom privatnih) koji su akreditovani ili će to tek biti. Zato se Beogradski univerzitet srozao na svetskoj rang listi univerziteta. Nalazi se na mestu broj 600.

 

 

 

 

Škola u prirodi: kreda i tabla a okolo stabla

 

Takozvane "prosvetne vlasti", ali i one druge, malo manje prosvećene, odlično znaju za podatak da je u Srbiji svaka četvrta škola starija od 60 godina, da prosečna starost opreme iznosi 42 godine, da četvrtina škola nema grejanje, da samo trećina ima biblioteku...

Kad je Evropska unija poslala Srbiji onaj opširni upitnik o njenom materijalnom, zdravstvenom, prosvetnom, higijenskom i svakom drugom stanju, ministar optimizma Božidar Đelić odmah je znao sve odgovore! Ali, one mučne istine ostale su u dokumentima raznih narodnih kancelarija i kabineta za pridruživanje udaljenom kontinentu na kome se i Srbija nalazi. Na primer, sramna je istina da 55 odsto svih škola u Srbiji nema sanitarni čvor! U prevodu, to znači da u 1000 osnovnih škola, u kojima uči 20.000 đaka nema vode! O sapunu i toaletu nema ni govora! U jednoj srednjoj ekonomskoj školi na jugu Srbije (opština Kučevo), gde svakodnevno dolazi i odlazi 300 đaka, nema nijednog WC-a!

Ove podatke je uporno, iz nekog razloga (sramote, ponosa, čega li...) osporavao ni manje ni više nego ministar prosvete Žarko Obradović, a jedan neznatni službenik zaposlen u takozvanoj Narodnoj kancelariji, koji je polemisao o toj temi sa njim, otkrio je pravu senzaciju -  da "deca ne mogu na minus 10 stepeni izlaziti napolje kako bi otišla u WC", i da ne vredi darovati kompjutere u Leskovcu ili Lebanu "ako tamo nemaju gde da ih priključe".