Znakovi

Kako zgaziti sećanje na bolju prošlost, ili, zašto golubovi nemaju gde da slete

 

Pogled iz mrtvog ugla

 

Ni dvadesetak godina nakon raspada Jugoslavije, Srbija ne može da popiše svoje spomeniku kulture, da ih razvrsta i da ih zaštiti. U međuvremenu, oni propadaju, neki namerno neki slučajno

 

Dragana Radosavljević

 

 

Takozvana spomenička kultura jednog naroda više govori o njemu nego hiljade enciklopedijskih podataka. Kod Srba je spomenik važan kad oko njega zaigraju politička ili finansijska kola. Do tada, može oko njega i korov da raste i vandali da ga "dorađuju"...

Na žalost, samo glavni grad Beograd ima tek oko 300 spomenika kulture raznih profila, uključujući i biste u gradskim parkovima.

Odnos prema spomenicima, piše jedan ogorčeni, ali dobro upućeni autor, bio je sastavni deo revizionističkog projekta radi prepravljanja istorije i njenog nasilnog ukidanja, čiji je sastavni deo bio i promena naziva ulica.

 Spomenici, počev od Kneza Mihaila "na konju", Terazijske česme, Spomen parkova Jajinci, Šumarice i drugi, uništeni su raznim "klesanjem" i nadripatriotskim žvrljotinama, a brojni su i spomenici koje vandali ruše zbog ideološke mržnje, čiste bahatosti ili iz koristi.

Iz istog, dakle, ideoloških razloga su krajem prošlog veka rušeni spomenici narodnim herojima na Beogradskoj tvrđavi, u prostoru Savskog šetališta, spomenici Moši Pijade, Ivi Loli Ribaru i Đuri Đakoviću.

Rušenje iz ideoloških razloga država i danas prećutkuje ili toleriše, a reaguje samo ako su u pitanju ugrožavanja spomeničke kulture manjina (da se pokaže kao odgovorna pred Evropom). Srbija se, na žalost, ističe po visokim stepenu porušenosti i niskom stepenu moralne i istorijske odgovornosti prema sopstvenoj prošlosti.

Nakon postavljanja spomenika u Tašmajdanskom parku u Beogradu  bivšem azerbejdžanskom političaru Gajdaru Alijevu, koji ni po čemu nije zadužio Srbiji, niti ima ikakve veze sa njom, može se očekivati, barem dok je ove i ovakve vlasti, još takvih bestidnih poduhvata čija je jedina svrha a se slavi kult ličnosti raznih belosvetskih diktatora i lažnih ekonomskih preporoditelja.

U međuvremenu su podignuta čak tri spomenika pokojnom muzičaru Milanu Mladenoviću, a otvoren je i mali plato ispred Doma omladine u Beogradu sa njegovim imenom. Imenom njegove pokojne koleginice, nazvana je barem jedna muzička škola.

Ko su ljudi koji donose odluke o tim stvarima?

Nekada, u sređenoj jugoslovenskoj državi, štampane su tone monografija o spomeničkoj kulturi, rađene su detaljne konzervacije, održavanja, ažurirani su popisi i onoga što je bilo izloženo vani i onoga što je bilo po podrumima jer nije ideologiji odgovaralo. Ali, sve je bilo čuvano i sve je bilo tu.

Vreme u kome živimo donelo je apsolutni haos i odsustvo bilo kave brige prema ovom nasleđu. Počelo je devedesetih, rušene su biste komunističkih vođa na čelu sa Titom, a Vojislav Šešelj je u trenutku svoje najveće moći, pristupio organizovanoj aukcijskoj prodaji simbola tog vremena u sali zemunske opštine. Srušen je spomenik Titu u Užicu, te je tako prestalo da bude Titovo Užice. Nepoznata je sudbina spomenika Titovoj štafeti u Kragujevcu, a Kardelja i drugih glavešina one Jugoslavije nije više bilo ni u podrumima. Ostali su pojedini spomenici istinskim žrtvama Drugog svetskog rata, ali, i njih država slabo održava ili ih uopšte ne održava.

Pojedini spomenici značajnim umovima srpskim, nalaze se na krajnje neprikladnim mestima, pa je tako u samom centru Beograda završio i slavni Njegoš, stisnut između dve zgrade, Filozofskog i Filološkog fakulteta (nedavno je nepoznati autor pored te biste ostavio minijaturnu Njegoševu skulpturu, bez prstiju, polomljenih nogu i savijene glave!).

 Branislav Nušić je završio na maloj zelenoj površini, istina pored Narodnog pozoišta, ali bliže prljavom autobusom stajalištu i roštiljskom dimu koji se diže nad njim i danju i noću.

Neki od okamenjenih velikana razbacani doslovno na Kalemegdanu, često su znali da budu meta rušitelja. Takvo je stanje širom Srbije. Stradao je i spomenik Bori Stankoviću, jer je neko dojavio dokonim čuvarima nacionalne časti i obraza da je slavni autor "Koštane" bio "komunjara"!

Spomenici koji svedoče o vojskovođama Prvog srpskog ustanka, Prvog svetskog rata, pa i spomenici srednjovekovnim srpskim vođama, nekako su u boljem položaju, ali, isto tako izloženi, žargonski rečeno, zubu vremena, i čeljustima potpuno razularenih hordi vandala, čije su neznanje, nevaspitanje, agresija, ali, pre svega mladost, malo veći problem i od zapuštenih i napuštenih spomenika. Jer, ako njihova destruktivna energija ne bude imala nikakav drugi oslonac osim junačenja nad jedva peživelom kulturnom zaostavštinom, Srbija će osim istorije, promeniti i geografiju. Ukratko, neće je biti. Ako nešto od svega ovoga ipak preživi, biće to svedočanstvo o surovom vremenu u kome je sve izgubilo na smislu i vrednosti, od spomenika do ljudskih života...