Amerika
Najavljuje se propast još jedne imperije: kolos u slobodnom padu
Amerika u slobodnom padu
Sjedinjene Države će umreti
kao ostarela zvezda - prvo će da se uruši u samu sebe, a potom će eksplodirati u
konačnom trzaju ogromne energije - utisak je koji ekskluzivno za Tabloid
prenosi Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda
Milan Balinda
Svi se pitaju da li će Sjedinjene Američke Države pasti,
a odgovor na to pitanje je veoma jednostavan: hoće. Pašće, srušiće se, nestaće,
izbledeće, istruliće, potonuće, bankrotiraće, umreće, i Amerike biti više neće,
ne bar u ovom formatu u kome se danas nalazi. Drugi deo istog pitanja je - kada
će se to dogoditi? Na to je već malo teže odgovoriti, mada ima dosta onih koji
se kunu da znaju i kad i zbog čega i kako će SAD pasti. Među tim prorocima ima
ljudi sa političke levice, ima ih sa desnice, ima ih religioznih, ima ih čak i
ateista, tu su i fašisti i tvrdokorni komunisti (koje pojedini kolumnisti
svrstavaju u desničare, a ne levičare), ima ih priglupih, ali i onih koji misle
da su pametni. Na kraju će neko od njih biti u pravu, jer je lepeza mogućih
scenarija maksimalno razvijena.
Svakome koji poseduje i blago poznavanje ljudske istorije
jasno je da se imperije rađaju, uspinju i padaju. To se dogodilo Rimskoj
imperiji, koja je živela nešto više od 1.200 godina, a tokom prošlog veka,
u kome je većina nas rođena, nestala je Britanska imperija, pridavljeno Rusko
carstvo, pala Austrijska i Otomanska imperija, nestalo Japansko
carstvo, a na kraju je pao i Sovjetski Savez, i to nakon samo
osamdesetak godina postojanja. U ovo nabrajanje namerno nije uračunat Treći
Rajh, koji je postojao samo kao ideja u glavi jednog ludaka i ta je
imperija sasečena u samom korenu, a namera je bila da potraje - hiljadu godina.
Takođe smo bili svedoci nestajanja Čehoslovačke i imperije u malom -
Jugoslavije.
Toliko neće
Sjedinjene Države, kako mnogi tvrde, a ne moraju obavezno
da budu u pravu, ne čeka lepa smrt. Kažu da će umreti kao ostarela zvezda: prvo
će se urušiti u samu sebe, a potom će eksplodirati u konačnom trzaju ogromne
energije. Još postoji nada da se to neće dogoditi na taj opisani način, jer bi
takva eksplozija zapalila čitav svet. Ili bi makar ostatak sveta zadobio velike
opekotine, ukoliko bismo se prisetili teorije Karla Marksa da
kapitalizam, čitaj američki sistem, u svojoj krajnjoj fazi prelazi u
fašizam. Fašizam bi bio konačan pad Amerike pa makar ona ostala na mapi u istoj
formi kao što je danas. Problem s marksističkim teorijama je što većim delom
slede razmišljanja Karla Marksa, a on, ipak, nije poznavao stvarnost 20. veka.
U tom se veku potvrdilo nekoliko matematičkih teorija, kao što je teorija
slučaja, koje su, primenjene na ekonomiju, pokazale da je ekonomskom
stvarnošću nemoguće upravljati. Pojavile su se tehnološke stvarčice na koje
mislioci iz ranijih vekova nisu računali - mobilni telefon, fejsbuk, jutjub,
blog, tviter...
Malo po malo, krajem prošlog veka, a to se prelilo i u
ovaj, pojavila se nova kategorija, novi faktor, nešto što je već ranije
postojalo tokom vrlo kratkog perioda istorije, tačnije u antičkoj Grčkoj -
čovek. Ne pripadnik određene klase, ili veroispovesti, ili nacionalnosti, već
onakav kakav je bez uniforme i etikete. Eto tog novog faktora koji menja
stvarnost u Egiptu, Libiji, Tunisu, Jemenu i Siriji, koji je već promenio u
Poljskoj i Južnoj Africi... Mlad svet koji baš ovih dana hoće na ulicama
Njujorka da uhapsi pohlepu koja vreba iza Volstrita. Zato ne znamo kada
će pasti Sjedinjene Države jer moramo da, osim precenjene klasne borbe, ubacimo
u matematičku formulu propasti imperije sve nove faktore koji su se pojavili.
Jedno je sigurno - Amerika će propasti kao što je propalo Rimsko carstvo
i neće preživeti toliko dugo, jer se stvari danas odigravaju brže, mnogo brže.
Skoro sa sigurnošću može se tvrditi da Sjedinjene Države neće potrajati 1.200
godina, možda 800, ili 400, ili 300, ali ne 1.200.
Krivac je negde druge
Amerika će pasti zbog svog uspeha. Zemlja koja se rodila
u potrazi za slobodom pretvorila se u društvo u potrazi za novcem. Novac, kako
je to neko rekao, ne mora da bude koren svih zla, ali je, ako ništa drugo
- seme. Uspeli su da naprave novac, da
postignu prosperitet i od toga će umreti. Nisu svi Amerikanci pohlepni, problem
je što mnogi jesu. Pohlepa i lenjost su opasna kombinacija. Jeste, istina je,
Amerikanci su postali lenji. Ne svi, ali mnogi jesu. Nisu ni svi ekstremno
debeli, ali ima ih mnogo. U svakom slučaju, Sjedinjene Države će propasti iz
ekonomskih razloga, kao i većina imperija tokom istorije. Neki Amerikanci
smatraju da je pad Amerike neminovan, a da su za to krive tri velike
stvari: velike korporacije, veliki sindikati i velika
vlada. Veliki biznis je veći deo američke proizvodnje preselio u druge zemlje,
pre svega na azijski kontinent. To su uradili zbog profita, iz pohlepe. Veliki
sindikati su svojim, ponekad neumerenim, zahtevima podigli cenu proizvodnje
toliko da je američka roba izgubila na konkurenciji na svetskom tržištu. Velika
vlada, sledeći svoju birokratsku prirodu, nametnula je ogroman broj regulacija,
poreza i kojekakvih zabrana. Vlada troši ogroman novac na izgubljene bitke i na
bitke koje će tek izgubiti. Odgovarajući primeri su zabrana marihuane i
produženi rat u Avganistanu.
Ima Amerikanaca koji propast svoje države vide u ogromnoj
populaciji, pre svega na planeti, a onda i Americi. Većina njih ne nudi rešenje
u pomoru polovine stanovnika zemlje, ali ima ih koji to i otvoreno kažu. Možda
prigušenim glasom, ali ipak razgovetno. Dakako da ima Amerikanaca koji za
probleme krive demokratski sistem. Naime, tvrde da su na vlasti
političari-populisti. Taj stav argumentuju dosta solidnim činjenicama: polovina
stanovništva poseduje koeficijent inteligencije ispod proseka (što je
činjenica, jer prosek i jeste to što jeste - da bi pola bilo gore a pola dole,
odnosno levo, ili desno na grafikonu), dakle toj polovini se obraćaju
političari s nečim što ta polovina može da razume. Dalje tvrde da kad bi svi
izašli na izbore onda bi ishod određivali prosečni, glupi i pametni bi se
poništili glasovima, a prosečne ideje donose prosečne rezultate. Solidan deo
Amerikanaca za svoje probleme i dolazak smaka sveta krive Latinoamerikance.
Ilegalne na prvom mestu, a onda i legalne. Da bi pojednostavili svoje optužbe
zovu ih Meksikancima. Neki kao krivca označavaju Baraka Obamu, a drugi
sve ostale crnce. Ima i onih koji pre svega krive sami sebe, kao društvo, a i
onih koji bi čak i znali kako da pad Amerike odlože. Za nekoliko decenija ili
stotina godina.
Staklena kugla
Naravno da u Sjedinjenim Državama postoji solidan broj
Amerikanaca koji ne misle da će Amerika uskoro, ako ikada, pasti. Ima i nešto
onih koji nisu baš sigurni šta je to Amerika ili šta to znači - pad imperije.
Postoje i oni koji uz molitve čekaju na Armagedon i uspon i pad
američkog carstva nije u njihovoj sferi interesa. Drugi ne misle da će kraj
Sjedinjenih Država zavisiti od ponovnog dolaska Božijeg sina, ali ih plaši
mogućnost da proradi vulkan u nacionalnom parku Jelouston. Na kladionicama još
nije počelo klađenje šta će pre: vulkan ili pad Amerike. Mnogi bi se ipak
složili da će, ako išta dođe glave SAD-u, to biti ekonomija. Naravno da ima
dobar broj onih koji tvrde da je novac, pre svega papirni, velika šarena laža i
da je jedina poštena trgovina - trampa. Možda i jeste, ali je proteklo mnogo vode
rekom Hadson od onda kada su Holanđani trampili jeftini nakit u vrednosti od 24
dolara za ostrvo Menhetn. Ne bi trebalo zaboraviti ni one koji za krivca
eventualne propasti Amerike nalaze u liku Ujedinjenih nacija.
Da li će Evropska unija sa svojim problemima uvesti
Sjedinjene Države u vrtlog propasti takođe je tema koju raspravljaju neki
Amerikanci, baš kao što neki Evropljani krive Sjedinjene Države za eventualni
propast zapadne civilizacije. Čini se u ovom trenutku da ni jedna ni druga
unija ne bi mogle da prežive pad bilo koje od njih. Možda bi Amerika propast
Evrope lakše podnela nego što bi to bilo u obrnutom slučaju. A propast zapadne
civilizacije je veoma ozbiljna tema. Nakon propasti Rimske imperije nastupio je
Srednji vek, nazvan mračno doba... A šta bi se dogodilo nakon pada
zapadne civilizacije? Jedno je sigurno - ne bi se dogodilo mračno doba.
Dogodila bi se Kina, ili Indija, Rusija ili Brazil. To ne bi ni bilo tako
mračno, mada ko zna da li bi bilo i preterano svetlo, specijalno u slučaju Kineske
imperije. Ovde se postavlja pitanje ko će duže preživeti: Kina ili SAD? Ni Kina
nije imuna na raspad svog sistema i države, jer već odavno ima velike probleme,
ali će na to obični građanin sveta, pa i Amerikanac, obratiti pažnju tek kad se
situacija zakuva. Kini ne odgovara propast Zapada, jer je Zapad, zajedno sa
Japanom, uložio najviše kapitala u kineske fabrike. U međuvremenu, arapsko
proleće ne teži kineskom već evropskom parlamentarnom sistemu. Narodi na
drugoj obali Mediteranskog mora i dalje veruju u zapadnu civilizaciju, u
evropsku parlamentarnu demokratiju.
U svakom slučaju, Amerikanci se ne plaše da će propasti
zato što će ih neko vojno poraziti. Ne strepe mnogo ni od ekonomske moći
Kineza, Japanaca, Indijaca ili Rusa. Propast Sjedinjenih Država, a i problemi
koji će se, ili se već pojavljuju pripisuju samima sebi. Odnosno, političarima,
korporacijama, sistemu zdravstvenog osiguranja... Što se političara tiče uvek
okrivljuju onu drugu stranu. Nikad iz partije kojoj su naklonjeni. Ponekad mogu
da optuže čitav Kongres, ili Senat, ali uglavnom misle da su oni drugi krivi
zbog ekonomske ili moralne situacije u zemlji. Dovoljno su pragmatični da ih
"smak Amerike" ne uznemirava ukoliko bi se to dogodilo za nekoliko
stotina godina, a osim ako nije u pitanju neki profesionalni patriota
Amerikanci znaju da imperije eventualno propadaju. Jedino im ne prija ukoliko
pomisle da to može da se dogodi "za vreme njihovih života" ili
njihove dece. Ukoliko su upitani šta misle kada će se pad dogoditi, ne bi bio redak
odgovor: "Ne znam, juče mi se slomila staklena kugla".
Ekonomija je nedorečena nauka
Budući
da su Amerikanci ubeđeni da je jedino moguće da im ekonomski problemi dođu
glave, zašto onda ne poprave svoju ekonomiju? Na kraju krajeva, najveći broj dobitnika
Nobelove nagrade za ekonomiju su Amerikanci. Tu postoji samo jedan odgovor i
neki od obrazovanih Amerikanaca ga poznaju: na ekonomiju, odnosno na tržište,
može da se utiče ali je rezultat neizvestan. Razlog za to je što ekonomija i
nije prava nauka i zato što berza nije ništa drugo nego veliki kasino. Kapitalistički sistem je dušu dao za kockare,
ali se i kao takav pokazao dugovečnijim od dirigovane ekonomije, odnosno
"naučnog socijalizma".
Pojednostavljeno
gledano, postoje dve vrste nauka: opisna i eksperimentalna, mada su neke nauke
i jedno i drugo. Botaničar, na primer, prvo klasifikuje biljke, a kasnije uči
da ih ukršta i sa njima eksperimentiše na razne načine. Geolog može samo da
zapisuje i zaključuje, ali nema šta da eksperimentiše. Meteorolog najavljuje
dolazak uragana, ali ne može da ga zaustavi, kao što ni seizmolog ne može da
spreči zemljotres. To su opisne nauke. Ekonomija je takođe opisna, deskriptivna
nauka. On može da se primeni i u oblastima kao što je administracija preduzeća,
ali ne može da diriguje tržištem. Makar ne može pozitivno, a to je potvrđeno u
komunističkim sistemima. Ovde se smatra da su komunističke vlasti nameravale da
imaju pozitivni ekonomski sistem.
Ekonomija
je tržište i morala bi da se stara o svakoj transakciji koja se ikad dogodi.
Dakle, kad neko siđe u trafiku da kupi novine i cigarete, to je čin koji bi
ekonomija morala da zabeleži. Tehnički zabeležiti milijarde transakcija je
nemoguće. Šta onda radi ekonomija? Upotrebljava statistiku i propagandu. U
Americi postoji pričica da ima tri vrste laži: mala bela laž, velika crna laž i
statistika. Statistika, naravno, može da se našminka, a to svi rade sledeći
svoje potrebe. U ekonomskoj nauci postoje mnogobrojni zakoni koje ekonomisti
cene kao da ih je sam Bog urezao na kamenoj ploči. To je zato što mistifikuju
svoje zanimanje ili, pak, nisu shvatili o čemu se radi.
Dobar
primer je vrednost nekog predmeta. Recimo da neko na zidu ima okačenu sliku
Salvadora Dalija. Postavlja se pitanje koliko ta slika vredi. Takvo pitanje spada
u domen ekonomije. Okačena na zidu ima svoju umetničku vrednost i nikako
novčanu. Naime, da bi nešto vredelo mora da izađe na tržište. Recimo da slika
visi u muzeju, koliko tada vredi? Ni prebijenu kintu! Muzej nema nameru da je
proda, neće da je ponudi na tržištu i slika nema svoju novčanu vrednost.
Ukoliko bi je muzej ponudio za 10 miliona dolara, a neko odlučio da je kupi,
onda bi u tom trenutku slika vredela onu količinu novca kojom je plaćena.
Ukoliko bi se ta slika, dogovorom, prodala za dva kamiona krompira, onda bi
njena vrednost bila, već možemo da pogađamo, dva kamiona krompira.
Sve
vredi toliko koliko je drugi spreman da za to ponudi. U raznim ekonomskim
situacijama stvari imaju različitu vrednost. U doba gladi Dalijeva slika može
da vredi i pet džakova krompira. To, a to je tržište, ekonomija ne može dobro
ni da predvidi, a još manje utiče na ishod poslovanja. U jednom američkom
tekstu autor pokazuje kako se ekonomisti služe propagandom da bi dokazali svoje
umeće. Naime, koriste stari i poznati sistem uzroka i posledica: post hoc,
ergo propter hoc (posle toga, dakle zbog toga). Ekonomisti su spremni da
tvrde da će ove godine grožđe biti jeftino jer je dobro rodilo. Šta da se radi
ako grožđe ne bude jeftino? Grožđe ima cenu koju je kupac spreman da plati, pa
makar to bilo i maksimalna suma koju je spreman da trampi za grožđe. To što je
dobro rodila pšenica ne garantuje nisku cenu hleba, a kako je hleb u pitanju i
ne grožđe, onda tu, u neizgrađenim tržištima, interveniše država garantujući
cenu. To se radi iz političkih a ne ekonomskih razloga.
Možda
činjenica da je grožđe dobro rodilo utiče na cenu grožđa na pijacama, ali na tu
cenu nikada, ikada, bilo kada, ne utiče ekonomska nauka. Tržište odlučuje samo
po sebi, uz ponekad veliko mešanje političara, ali ne i ekonomista. Ovaj članak
vredi tačno onoliko koliko je vlasnik magazina bio spreman da za njega plati.
Ni dinar manje, ni dinar više. Da je ekonomija nauka onda bi se svi slagali,
kao što je slučaj u matematici, da su 2+2=4. Kad su se ekonomisti poslednji put
složili oko bilo čega?
Opsada Ulice zida
Američka jesen
protesta, koja je započela nakon evropskog leta i arapskog proleća, najavljena
je se prošlog 17. septembra. Mladi, nezaposleni i studenti koji su do guše
utonuli u studentske krediti smestili su se na Volstritu (Ulica zida) koja je
centar američke, i svetske, bankarske moći. Hoće da je okupiraju. Hteli bi da
se većina bankara pohapsi, hteli bi da se neke korporacije uhapse (budući da po
američkom zakonu korporacija ima svojstvo žive osobe), hteli bi da ukažu na
pohlepu i da je zaustave. Bez vođstva i organizacione strukture, bez plana i
bez ciljeva okupili su se ispod parole "Mi smo tih 99 odsto!" Naime,
po nekim podacima jedan odsto Amerikanaca prigrabilo je sve bogatstvo zemlje, a
ostatak od 99 odsto svakim danim ima sve manje i gubi tlo pod nogama. Gasi im
se "američki san", odnosno mogućnost da pristojno žive, da se
školuju, da školuju svoju decu, da voze automobil i da imaju hrane u izobilju.
Bez obzira na neorganizovanost, iz Njujorka se protest proširio na Boston, Los
Anđeles, Sijetl, Čikago... a slične manifestacije započele su i u Kanadi,
tačnije u Torontu.
Njujorška
policija je samo tokom jednog dana pohapsila oko 700 protestanata, ali su odmah
počeli da ih puštaju. Do sledećeg jutra svi uhapšeni su pušteni, a kao razlog
hapšenja navedeni su "nepoštovanje naredbi, upotreba kolovoza i
zaustavljanje saobraćaja". Interesantno je, a kao dokaz postoje
mnogobrojni video-zapisi, da su njujorški plavci prvo usmerili protestante na kolovoz
Bruklinskog mosta, a potom počeli da ih hapse zbog ometanja saobraćaja.
Demonstranti moraju da sede i ne smeju da koriste nikakva pomagala kao što su
mikrofoni i zvučnici, megafoni i slično. Kad god je potrebno preneti neku
poruku, ustaje osoba koja je u tom trenutku "narodni mikrofon" i
glasno prenosi rečeno, potom masa ponavlja izgovoreno i to tako stiže u
talasima do svih koji se nalaze u obližnjem parku, gde je utočište
demonstranata.
Koliko
god da je protest "okupirajmo Volstrit" neorganizovan, te se svako
finansira iz svog džepa, hrana demonstrantima je počela da stiže iz okolnih
restorana, picerija i pekara, a nju su telefonom, i preko interneta, naručili i
platili simpatizeri širom zemlje. U Americi postoji, mada ostatak sveta to nije
dovoljno zapazio, duga tradicija narodnih pobuna protiv prekomernog bogatstva i
korporacijske klase. U duhu Amerikanaca nije da budu protiv bogatstva, jer svi
bi hteli da budu bogati, ali jeste da su protiv prekomernog bogaćenja, odnosno
protiv pohlepe.
Budući
da mnogi demonstranti izvode raznorazne performanse, odnosno teatralne nastupe,
kao što je predstavljanje bankara-zombija i slično, postavlja se pitanje da li
će na svoju stranu pridobiti srednju klasu koja bi čitav protest mogla da
shvati kao neozbiljnu cirkusku predstavu. Za sada ih je podržao jedan od
najvećih sindikata sa preko milion i 200 hiljada članova - Ujedinjeni metalski
radnici.
Nedavno
je na jednoj konferenciji bivši američki predsednik Bil Klinton objašnjavao
slabljenje američke srednje klase i bleđenje "američkog sna". Klinton
je insistirao da se taj proces odvija tokom poslednjih 30 godina. Neki drugi
politikolozi i teoretičari tvrde da je napad na srednju klasu počeo još pre 40
godina, odnosno da korporativna Amerika, uz pomoć desničarskih pokreta, podriva
socijalnu strukturu Sjedinjenih Država.
U
trenutku dok se ovaj tekst piše pokret na Volstritu se nastavlja i nije sasvim
jasno da li će da se raspline ili će da se organizuje u određenu strukturu i da
se iznesu konkretni zahtevi. Možda ćemo biti svedoci nečega novog ili nečega
sličnog kao iz 1968. godine, kada je vodeća parola u Parizu bila "Ne znamo
šta hoćemo, ali hoćemo to odmah!" Da li ovi protesti, kao i demonstracije
političke desnice organizovane oko pokreta Čajanki, označavaju početak kraja
Sjedinjenih Država ili početak poboljšanog ciklusa socijalnih odnosa u Americi,
ostaje da se vidi. Možda sve ovo što se događa i ne znači ništa specijalno, da
će sve da se slegne i da će mirno da se čeka na pad Imperije kada god da to
vreme stigne. A kada će ne znamo.