Feljton
Peta kolona džihada: ko je odgovoran za začarani neprekinuti krug islamskog nasilja (3)
Muhamed bi danas prešao iz
Meke u London
Da li pravoverni
musliman može da bude lično i
politički lojalan nemuslimanskoj državi? Sa blizu 25 miliona muslimana u zemljama zapadne Evrope i sa preko
tri miliona u SAD, pitanje lojalnosti državi zemlje-domaćina postaje veoma važno. Ovo su pitanja kojima se bavi knjiga Senka džihada Srđe Trifkovića (SKZ, 2007, Beograd) iz
koje Tabloid u nekoliko nastavaka prenosi završno
poglavlje pod nazivom Peta kolona džihada
Srđa Trifković
Ako vašingtonska
politika finansiranja "šerijata
sa ljudskim licem" asocira, makar i neodređeno, na jednu strategiju iz prošlosti, postoje dobri razlozi za to. Prema izveštajima, ta strategija je i osmišljena po uzoru na američku politiku promocije socijaldemokratije kao
"protivotrova" komunizmu, u vremenima hladnog rata. Čak ni decenijama
kasnije vašingtonski stratezi nisu
u stanju da vide ono što
je već tada bilo bolno očigledno: da je sponzorisanje socijalizma samo
unapredilo osnovu kolektivističkog i materijalističkog morala, kao i rast moći
države na štetu društva,
praćenu dehristijanizacijom tog istog društva - proces čije posledice
oblikuju današnji način razmišljanja.
Ne možemo pretpostaviti da će ishod "pomoći muslimanskom svetu"
biti pobeda dobijena "na tacni", kakvu smo ostvarili u hladnom ratu.
Za razliku od tog vremena, kada nekomunistički deo sveta nije podržavao komunističke države i pokrete -
osim u posebnim prilikama -
američka podrška radikalnom islamu je dugotrajna strategija. "Pomoć muslimanskom
svetu" je projekat kakav logično ishodi iz američke politike još iz vremena avganistanskog rata od pre četvrt veka.
Ta američka orijentacija može
se definisati kroz sledeću devizu: u lokalnim sukobima promovišemo islamske interese; ulazimo u pakt sa džihadom sve dok se džihad vodi protiv nekog drugog. Suštinska logika takvog ponašanja je
upravo ova: ako mi -
Sjedinjene Države, Zapad - podržavamo
islamske interese, rezultat će biti umereni islam, koji možda ugrožava druge, ali ne i
nas; ne činimo li to, odbrana islamskih interesa biće prepuštena "ekstremistima" (ili onim
ekstremistima sa kojima se nismo povezali i redefinisali ih kao
"umerene").
Neko bi pomislio da je takav
pristup makar preispitan posle jedanaestog septembra. Umesto toga, isti pristup
je dodatno ojačan i proširen. Čak je i zvanična
komisija, oformljena nakon jedanaestog septembra, preporučila:
"Sjedinjene Države su štitile,
i dalje štite, muslimane u
borbi protiv tirana i zločinaca, u Somaliji, Bosni, Kosovu, Avganistanu i
Iraku. Ako Sjedinjene Države
ne budu agresivno delovale u određivanju svoje uloge u islamskom
svetu, ekstremisti će to rado učiniti umesto nas."
Pro postaje anti
Komisiji je promakla apsurdnost
tvrdnje da, čak i 2004, mi "i
dalje branimo" muslimane u Bosni i na Kosovu. Od koga - od sirote Republike Srpske, koju je sistematski urušavao "lord" Pedi Ešdaun? Od prestrašenih
i izolovanih srpskih enklava na Kosovu? Podjednako se ignoriše i činjenica da vojnim intervencijama u korist
muslimana SAD ni najmanje nisu ojačale svoj položaj u svetu islama, već su samo doprinele širenju liste ambicija i pritužbi.
Dok je komisija zasedala, nadohvat
ruke američkoj prestonici gradile su se islamske škole. Gradile su se državnim
novcem ali ne sredstvima američkih
poreskih obveznika, već novcem vlade Saudijske Arabije. Islamska saudijska
akademija u srezu Ferfaks u Virdžiniji,
svega je na nekoliko milja od Mont Vernona, porodičnog doma prvog predsednika
SAD Džordža Vašingtona.
Ahmed Omar
Abu Ali, prvi po rangu diplomac ove srednje škole, nedavno je uhapšen zbog zavere da izvrši
atentat na predsednika Buša.
Rođen u Hjustonu (Teksas),
Ali je studirao islamsku teologiju u Saudijskoj Arabiji, nakon što je maturirao na Islamskoj saudijskoj akademiji u
Ferfaksu. Nedugo potom, 2001. godine, pridružio se jednoj od ćelija Al-Kaide.
Atentat je isplaniran tokom Alijevih studija u Saudijskoj Arabiji. Dok je Ali
iščekivao početak suđenja, predsednik Buš se mirno šetao
po svom ranču u Teksasu sa saudijskim prestolonaslednikom Abdulahom.
Buš, pojednostavljeno rečeno, ne kapira suštinski problem.
Multikulturalizam je "napuštanje i odricanje od onoga što je naše" (Benedikt Šesnaesti), a za sve Evropljane
i Amerikance evropskog porekla, hrišćanstvo se nalazi u središtu onoga što "napuštamo" i čega se "odričemo". Premda se predsednik Buš izjašnjava
kao vernik, njegova administracija je - poput Amerike koju predstavlja - u najboljem slučaju posthrišćanska, ako ne i sasvim antihrišćanska.
Dok hrišćanstvo
gubi snagu u Evropi i Americi, nije ni čudo da borbeni islam ponovo nadolazi.
Da Amerikanci zaista neguju veru svojih otaca, da li bi postojala islamska škola u Rokfordu ili islamska akademija kod Mont
Vernona? Sve dok se Zapad ne odrekne multikulturalizma našeg postmodernog sveta i ne vrati vrednostima tradicije, bliskosti, otadžbine i sećanja, evropska vera nikad neće dostići njihovu
po intenzitetu. Dar al harb, svet nevernika će, postepeno ali neumitno,
biti pretvoren u dar al islam.
Treće osvajanje Evrope
Istovetan problem prisutan je u
svakoj zapadnoj zemlji koja je nesmotreno otvorila brane masovnom useljavanju
muslimanskog sveta. Rani znak šta
će pogoditi Englesku došao
je pre dvadeset godina u dokumentu koji je objavila Islamska fondacija u
industrijskom gradu Lesteru, 100 milja severno od Londona:
"Islamski pokret je
organizovana borba za promenu postojećeg društva u islamsko društvo
zasnovano na Kuranu i suni i za pretvaranje islama, koji je kodeks celokupnog života,
u nadmoćan i dominantan, naročito u društvenopolitičkoj sferi." Ovo zahteva jasno priznavanje "da
krajnji cilj Islamskog pokreta neće biti ostvaren ukoliko borbu ne bude vodilo
lokalno stanovništvo. Jer samo ono ima
snagu da promeni društvo
u islamsko."
Od tada islamu nikad nije išlo tako dobro. Muslimansko stanovništvo u svetu je eksplodiralo, ne samo u Aziji i Africi
nego i u Evropi i Sjedinjenim Državama.
Kina i Indija pokušavaju
da kontrolišu natalitet da bi
podigle životni standard, ali
većina muslimanskih država
smatra demografiju političkim oružjem.
One će rado izvoziti višak
stanovništva u Evropu i Ameriku,
svesne toga da će dijaspora, što
bude veća, vršiti veći politički
uticaj i da će islamski svet moći da iznuđuje više ustupaka od Zapada.
Održavanje lojalnosti raspršene muslimanske dijaspore vrhunski je prioritet.
Islamski veronauk u novoosnovanim muslimanskim zajednicama sa obe strane
Atlantika sprovode useljeni imami koji imaju jasan program čiji je cilj da
zadoji njihove štićenike rođene na Zapadu prezirom, pa čak i mržnjom prema svojoj okolini.
Zemlje koje su dugo bile pošteđene posledica islamskog doseljavanja iznenada su
se našle na prvoj liniji
fronta, Italija na primer. Eksploziji bombe koja je oštetila parkirane automobile i porazbijala prozore pokraj Ministarstva
unutrašnjih poslova u centru
Rima u februaru 2002, prethodilo je, samo nekoliko dana ranije, otkriće tunela
koji su osumnjičeni muslimanski teroristi kopali u blizini ambasade SAD, očito
nameravajući da izvrše
napad hemijskim oružjem.
Godinu dana pre toga ambasada je bila zatvorena nekoliko dana usled obaveštenja da je napad neminovan.
Kada su 21. februara 2002. uhapšena četiri Marokanca u Rimu, kada su kod njih
pronađene mape na kojima je prikazana vodovodna mreža grada i zalihe cijanida, Rimljane je zahvatila panika. Mnogi su
shvatili da muslimanski terorizam nije nešto što se događa
samo drugima i pitali su
se koliko pretnji njihovom životu
je možda ostalo neotkriveno. Izveštaji koji su procureli u štampi
govorili su da su Marokanci bili povezani sa evropskom mrežom Al-Kaide, četvorici čijih
članova će se suditi u Milanu sledećeg dana.
Inače, 22. februara milanski sud je
pomenutu četvoricu proglasio krivim. Esid Sami Ben Hemajs,
tridesettrogodišnjak poznat među
saradnicima kao "Sablja" i osumnjičen za vođenje evropske logistike Osame bin Ladena, priznao je da je kriv
po optužbama koje su
uključivale zločinačku zaveru za nabavku i prevoz oružja, eksploziva i hemikalija i osuđen je na pet godina zatvora. Trojica
ostalih Severnoafrikanaca Belgasem Muhamed
Ben Auadi, Bušuša Mohtar i Karabi Tarek proglašeni su krivim po istim optužbama i osuđeni do pet godina zatvora. Oni su takođe izrađivali lažna
dokumenta koja su omogućavala operativcima Al-Kaide da putuju u Evropu i drugde. Optuženi su zahtevali i dobili hitan sudski postupak, smanjivši time sebi maksimalnu kaznu sa devet na šest godina. Tužilac, Stefano Dambruozo, izjavio je da je od 11. septembra "ovo
prva presuda u Evropi koja priznaje postojanje ćelije na evropskom tlu koja je
snažno povezana s centrom u
Avganistanu".
Britanistan
Britanski premijer Toni Bler, vatreni
zagovornik rata protiv Srbije 1999. i nezavisnosti Kosova i Metohije danas,
izjavio je neposredno nakon 11.
septembra 2001 da "ono šta se desilo u Americi nije bilo delo islamskih terorista, nije bilo delo muslimanskih terorista", jer počinioci "prekršili
su sva islamska načela".
On je izneo tvrdnju da je "islam miroljubiva, tolerantna religija... sa
kojom delimo iste vrednosti i jednako poštovanje prema nepovredivosti ljudskog života".
Kao odjek premijerovih reči zvučalo
je i obećanje bivšeg ministra unutrašnjih poslova Džona Denama, izgovoreno dve
nedelje kasnije, da će iseći "rak islamofobije" koji je inficirao
Britaniju, uz izjavu da je "istinski islam religija mira, tolerancije i
razumevanja". U skladu sa instrukcijama EU za borbu protiv
"islamofobije", on je
upozorio medije da izbegavaju predrasude prema muslimanima. Dr Ričard Stoun,
predsedavajući Komisije za
britansku islamofobiju, otišao
je korak dalje i predložio
usvajanje drakonskih zakona protiv nosilaca "antimuslimanskih
predrasuda". Njegova Komisija žestoko
je kritikovala britanske ustanove zbog "neuspeha" u suočavanju sa
"institucionalnom islamofobijom" i založio se za medijsku cenzuru i uvođenje garantovanih kvota za zaposlenje u cilju uključivanja većeg broja
muslimana u javni život.
I vrhovni državni tužilac pridružio se Stonu i izrazio zabrinutost da će rat protiv terorizma uticati na
otuđenje muslimana u Velikoj Britaniji.
Tako je stvorena atmosfera u kojoj
je bauk "islamofobije"
stigmatizovane i pravno i moralno
već 2001. postao sredstvo za gušenje ma kakve ozbiljne debate o uzrocima terorizma. Od tada je na
hiljade ljudi izgubilo živote
na Baliju, u Moskvi, Kazablanki, Istanbulu, Madridu, Beslanu, Šarm el Šeiku,
Najrobiju i mnoštvu drugih mesta. Sedmog jula 2005. došao je red i na London. Bombaši-samoubice -
četvorica mladih britanskih državljana
muslimanske veroispovesti - rođeni su i odrasli u Engleskoj i pohađali su britanske državne škole. Mrzeli su tu zemlju sa takvim žarom da su bili spremni da žrtvuju sopstvene živote
u poduhvatu u kojem su ubili 52 ljudi, a ranili preko 200. Mohamad Sidiki
Kan, vođa bombaša-samoubica, načinio je video-zapis u kojem je izjavio: "Mi smo u ratu i ja sam vojnik."
Samo je na prvi pogled paradoksalno da se redovi ovih potencijalnih vojnika
šire uporedo sa
sazrevanjem mladih muslimana rođenih u Britaniji.
Šta simboliše sova
Kod većine britanskih muslimana druge i treće generacije upadljiva je
snažna religioznost. Na
pitanje kolika je uloga islama u njihovim životima, 45 procenata učesnika jednog istraživanja među studentima odgovorilo je da islam igra ulogu u svakom
aspektu njihovih života, dok je 48
procenata reklo da islam igra ulogu u većini stvari koje rade. Ovo je u oštroj suprotnosti sa rezultatima sličnog istraživanja među britanskim nemuslimanima, od kojih je 66
procenata odgovorilo da religija ne predstavlja značajan činilac u njihovim životima.
Prema detaljnoj anketi obavljenoj
za Dejli telegraf jula 2005, jedan od četvoro britanskih muslimana saoseća sa motivima terorista, dok šest procenata smatra da su bombaški napadi bili "potpuno opravdani". U apsolutnim brojevima,
to znači da u Britaniji ima više
od 100.000 muslimana spremnih da izvedu terorističke napade ili da podrže one koji to učine. Povrh toga, znatna većina - 56 procenata ispitanika - kaže da, bez obzira da li
podržava bombaše ili ne, razume njihove motive. Stepen otuđenja muslimana od britanskog društva naprosto je zapanjujući:
Gotovo trećina njih, 32
procenta, veruje da je "zapadno društvo dekadentno i nemoralno i da muslimani treba da doprinesu njegovom
kraju". I posle londonskih napada, međutim, britanski establišment
je ostao neuzdrman u ubeđenju da su njihovi počinioci po definiciji otpadnici
od istinskog islama. Zamenik londonskog šefa policije, Brajan Padik, izjavio je da krivci "sigurno
nisu islamski teroristi, jer islam i terorizam naprosto ne idu jedno s drugim". Ponovio je, gotovo doslovno, uveravanja Tonija Blera na istu
temu, izgovorena četiri godine ranije. Sličnu izjavu dao je i
gradonačelnik Londona Ken Livingston, i bezbrojni zvaničnici. Sidiki Kan i drugovi umrli su za islam, ali elita i dalje
insistira da tako nešto
nije moglo da se dogodi.
Blerizam prožima akademsku analitiku. Julske eksplozije "poslužile su jačanju spoznaje širom EU da je potrebna što
efikasnija integracija doseljenika i njihove dece u naša društva različitosti",
piše Sara Spenser
iz Centra za migracije pri Oksfordskom univerzitetu, u jednoj studiji pod
pokroviteljstvom EU. Moramo prevazići opsednutost bezbednošću i strah od radikalizacije, kaže ona, i muslimanima pružiti
bolji pristup zaposlenju, stanovanju, zdravstvu, obrazovanju i građanskim
aktivnostima.
Sama pomisao da su muslimani
neskloni integraciji i prihvatanju statusa pukog dela jednog većeg mnoštva, nepojmljiva je mentalnom sklopu blerističke elite.
Podilaženje i ugađanje ima groteskne oblike. U nominalno "engleskom" gradu
Oldamu 2000. godine lokalni gradski savet je uklonio na desetine umetnički vrednih, staromodnih saobraćajnih
znakova od kovanog gvožđa.
To su učinili zato što
su znakovi na vrhu imali reljef gradske maskote
sove, što
je po mišljenju odbornika bilo
potencijalno uvredljivo
lokalnim muslimanima, koji su se protivili kako neverničkom konceptu
"totemskih" slika, tako i
heraldičkom simbolizmu stare, monokulturalne i rasističke engleske prošlosti.
Javno za bombardovanje
Isti vid defetizma zahvatio je i
kulturu, čak i pre panike oko
danskih karikatura. U jesen 2005. postavka drame Tamerlan Veliki Kristofera
Marloua grubo je cenzurisana. Kritičke opaske autorovog junaka na račun Muhameda
uklonjene su iz predstave, a ključna scena drame, u kojoj Tamerlan
spaljuje Kuran, naprosto je izbačena. Reditelj Dejvid Far otvoreno je
priznao da je intervenisao da ne bi razgnevio muslimane. Ništa nije bolje ni u pravosuđu. Šerijat sadrži
odredbu da nemusliman ne može
da svedoči protiv muslimana na sudu, a Old Bejli - Centralni krivični sud Londona - prihvatio je taj koncept. Jedan sudija zabranio je Jevrejima i
hinduistima da služe
kao porotnici na suđenju Abdulahu el Fajsalu, optuženom da je naređivao ubistva "nevernika". Pritom je, naravno,
savršeno nezamislivo da se
muslimanski porotnici isključe sa suđenja "islamofobima".
Čak i pre nego što je "afera Ruždi" pre nepune dve decenije dala priliku muslimanima u Velikoj Britaniji da oprobaju snagu u otvorenom protivljenju
zakonu i državi, Islamska fondacija
u Lesteru je objavila Deklaraciju kojom je objavljen krajnji cilj islamske zajednice na britanskim
ostrvima, a to je promena postojećeg britanskog društva u "islamsko društvo
zasnovano na Kuranu i suni, uz islam... neprikosnoven i dominantan".
Samo jednu generaciju potom, džamije i islamski centri su se raširili po celoj Britaniji i predstavljaju kičmu mreže za podršku teroristima. Vlada
je odobravala vize imamima bliskim radikalnim krugovima. Džamije
su postale mesta okupljanja vernika koji "slave Osamu bin Ladena kao
heroja i plodove napada na Njujork i Vašington". Što
je tako, treba zahvaliti dobrim delom britanskom Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje rutinski odobrava prioritetan
ulazak u zemlju imamima i mulama iz zemalja poput Pakistana, koji ne govore
engleski, i ne žele da kontrolišu ekstremiste koji su preuzeli njihove džamije.
Notoran primer je zloglasna džamija u severnom londonskom predgrađu Finzberi park, koja se razvila pre nego što je napokon zatvorena u nervni
centar međunarodne islamske terorističke mreže, naročito krvoločne alžirske
GIA-e, koja je povezana s
Bin Ladenovom mrežom. Jedan od glavnih
propovednika u Finsberiju, avganistanski ratni veteran Abu Hamza al Masri,
pomogao je organizovanje vojne obuke za muslimane iz Britanije. On je osudio napade od 11. septembra, ali samo zato što tvrdi da ih je izveo izraelski Mosad.
Mržnja zagarantovana
U stotinama islamskih večernjih škola
širom Britanije
muslimanska deca bivaju sistematski indoktrinisana. Poruke koje im se ulivaju u
glavu, tvrde poput kamena, veoma
efikasno poništavaju mlaku
multikulturalističku poruku iz nastavnih programa britanskih državnih škola.
Očuvanje lojalnosti muslimanske dijaspore u Britaniji oduvek je bio prioritet među mulama, a državni sistem im je samo olakšao posao.
Nemuslimani bivaju kažnjeni ako se požale. Britanski savet, ustanova na budžetu poreskih obveznika, koja sponzoriše interkulturalne projekte a koja ima i beogradsku filijalu, otpustila
je svog portparola Harija Kaminsa zbog vajkanja u londonskom Sandi telegrafu
da muslimani u Britaniji imaju
pravo ispovedanja svoje vere dok isto pravo nije omogućeno hrišćanima u islamskom svetu, "uprkos činjenici da su hrišćani prvobitno naselili ta područja i predstavljaju legitimne vlasnike
gotovo svake muslimanske zemlje". Ukazao je i da muslimani ispoljavaju nasilničku
nezahvalnost
koja dostiže vrhunac terorističkim
pretnjama. Abdul Bari,
zamenik generalnog sekretara Muslimanskog saveta Britanije, pozdravio je
otpuštanje Kaminsa, ali i
izrazio "zaprepašćenje"
što urednik Sandi telegrafa
takođe nije ostao bez posla.
Novi britanski nastavni program za
državne škole posvećen verskom obrazovanju, uz podršku sekretara za obrazovanje Čarlsa Klarka,
sprečiće buduće "incidente" ove vrste indoktrinacijom nemuslimanske
dece. Mali Englezi obavezno će učiti o lepotama Kurana i tako "pomoći
jačanje multiverskog, multikulturnog društva." Muslimanski savet Britanije, jedna prikriveno prodžihadistička organizacija, pomaže u izradi nastavnog programa.
Britanske službe bezbednosti odavno se nalaze u stanju negiranja islamske pretnje.
Nema ozbiljnih napora da se razvije i ojača obaveštajno pokrivanje i sposobnost analize. Više puta su britanski sudovi tumačili zakone o kriminalu, azilu i
terorizmu na način koji je štetan
za bezbednost a povoljan za islamsko podzemlje. Britanska policija neprestano
ignoriše upozorenja da agenti
za regrutovanje ekstremističkih
grupa vrebaju džamije, univerzitete i
komunalne centre.
Nastaviće se
Teroristički paradoks
"Preoblikovaćemo
ovu zemlju prema islamskoj slici", naslađuje se šeik Omar bin Bakri, rodom iz Sirije,
donedavno jedan od najistaknutijih islamskih vođa u Britaniji. Dok nije napokon
osuđen zbog nepobitne podrške teroristima, on je
godinama bio aktivan u "borbi protiv rasizma i diskriminacije"
kojima, su, navodno, izloženi
muslimani u Britaniji. U isto vreme on pripada Međunarodnom islamskom frontu za
džihad protiv Jevreja i
krstaša, koji je osnovao Bin Laden.
Sa arogancijom od koje staje dah, Al Bakri se hvalio: "Mi skupljamo
sredstva da bismo mogli da nastavimo borbu; regrutujemo dobrovoljce; a ponekad
se staramo o propagandnim potrebama ovih grupa u Evropi." Bakri je takođe godinama neometano
vodio londonski ogranak Hizb al tahrira (Islamske revolucionarne
partije), koji ima oko 50 ćelija širom zapadne Evrope. Kada je oktobra 2001. počeo avganistanski rat,
Bakri je izjavio: "Zamenićemo Bibliju Kuranom. Hrišćani moraju da
shvate... da nećemo dozvoliti da naša braća budu kolonizovana. Ako to pokušaju, pretvorićemo Britaniju u Bosnu."
Zanimljivo
je da je ovaj isti Bakri, kojem nije poznato da je Biblija odavno zamenjena u
Velikoj Britaniji terapeutskom državom g. Blera, proteran iz Saudijske Arabije 1985. kao opasan agitator zbog stvaranje Al muhadžiruna, ogranka Islamske
revolucionarne partije. (Saudijcima, naravno, savršeno odgovara da Zapadu
liferuju islamske fanatike sklone revolucionarnom nasilju, premda ih vladajuća
kleptokratija u Rijadu ne toleriše
kod svoje kuće.) Živeo
je u Londonu od 1986, dobijajući socijalnu pomoć od 500 dolara nedeljno i
istovremeno pozivajući mlade muslimane da uzmu oružje protiv
"protivnika islama" tj. protiv svih "nevernika" ili onih
istovernika koji ne prihvataju njegovu viziju. Iako je živeo godinama u Velikoj
Britaniji o trošku njenih poreskih
obveznika, on ju je na sva zvona optuživao kao "udarnu iglu svetogrđa koje nastoji da zatre muslimane i
islamski kalifat". Još
1991, za vreme Prvog zalivskog rata, B.akri je izjavio da je tadašnji premijer Džon
Mejdžor "legitiman
cilj. Ako iko bude u prilici da ga ubije, mislim da ne sme da je propusti. To
je naša islamska dužnost i proslavićemo
njegovu smrt."
Možemo samo da nagađamo
koliko hiljada Bakrija slobodno operiše u Bostonu, Mičigenu ili Nju Džersiju, da o Parizu, Berlinu, Amsterdamu ili Madridu ne govorimo. Širom Britanije postoje jezgra potencijalnih
boraca džihada - više nego dovoljno za
nametanje budućeg razornog terorističkog rata britanskom društvu. Eksplozije u
Londonu 7. jula 2005. samo su nagoveštaj košmara čije se razmere
mogu samo naslutiti. Međutim, za razliku od ETE ili IRE, londonski mudžahedini motivisani su
ideologijom koja veliča samoubilačke napade. Sva četvorica, da ponovimo, rođena su u Engleskoj;
pohađali su njene državne
škole koje veličaju
multikulturalizam i toleranciju, putovali su sa britanskim pasošima i govorili sa jorkširskim akcentom. U
dlaku je ista životna putanja ubice Tea van Goga u Holandiji, kao i niza džihadista koji su
uhvaćeni pre realizacije svojih planova: ponikli su u srcu Zapada, ali ga mrze sa većom žestinom od svojih
roditelja, imigranata koji su ostali kulturno neemancipovani!