Druga strana
Godina duga, kao naša
tuga
Srpska apokalipsa 2012.
počela je da se dešava u protekloj, 2011. godini. Vreme je da posle skoro 12
godina neko položi račune...
Nikola Vlahović
Pred Srbijom je dvanaest teških i neizvesnih meseci,
posle kojih više ništa neće biti isto. Prošle su skoro četiri godine šizofrene
vladavine jednog čoveka i njegovih pozorišnih radnika, a mnogi od tih glumaca,
poput sad već bivšeg evrooptimiste Božidara Đelića, prestaće da igraju svoje
mučne uloge. Neki će otići milom, a neki silom.
Ali, osim neizbežnih izbora i promene vlasti, dolazi i
period svojevrsne izolacije, neproglašenih sankcija, kako spoljnih tako i
unutrašnjih. Ruski privredni giganti su privremeno, do završetka izbora,
obustavili svoje planove u Srbiji, a njihov snažan ulazak treba očekivati tek
2013. godine, kad će i početi prvi poslovi na izgradnji gasovoda Južni
tok ovim delom Balkana. Vlada Borisa Tadića neće imati prilike da
svečano označi početak tih radova, jer je ruska državna i privredna politika
već odavno odbacila i njega i njegovo putujuće pozorište kao faktor sa kojim
treba razgovarati o bilo čemu.
Na Zapadu takođe, snažnim uticajem Nemačke, Tadićeva politika oko Kosova
potpuno je poražena, a on sam nije imao dovoljno razuma da shvati da treba da
ode, kad su ga "nemački prijatelji" ovenčavali nagradama koje tamo
znače: hvala, učinili ste dovoljno, nemojte više! Najpre je u Bohumu dobio nagradu za političko poštenje "Štajger" (jedan od
pojmova za rudara ili nadzornika rudnika, prim. red.). Bio je i jedan od
dobitnika nagrade "Kvadriga", koja se na Dan nemačkog jedinstva
dodeljuje pojedincima za "angažman kojim svet postaje bolji". Čak su
mu i Švajcarci dali nagradu za političku kulturu (Fondacija "Hans
Ringijer"), ne bi li kulturno odstupio!
No, njemu su te nagrade bile podsticaj da se i dalje ponaša kao slon u
porcelanskoj radnji, pa je propalo i ono malo suptilnih pokušaja nemačke
diplomatije da ga na vreme i ljubazno skloni sa scene. Upravo pristigla 2012.
godina pokazaće u kojoj meri je ovaj čovek prešao granicu razumnog političkog
ponašanja, a pokazaće i kolika je cena njegovog kluba demokratskih pionira
kojima se okružio.
Tokom godine pokazaće svoje grozno lice "preporođeni bankarski
sektor", jer Srbija je, kao najsiromašnija zemlja današnje Evrope,
istovremeno i pravi raj za banke prepune novca nepoznatog porekla. Kako to da u
najsiromašnijoj državi cvetaju samo banke? Odgovor će dati 2012. godina, već
viđena kao godina potpunog materijalnog beznađa miliona ovdašnjih građana.
Ovo je i godina kad će u srpskim
opštinama na severu Kosova biti proglašeno samoopredeljenje, kome će do marta
meseca prethoditi već najavljeni referendum. Taj događaj će izmeniti
spoljnopolitički položaj Srbije i ponovo promeniti interese velikih i malih
sila, kojima je iz različitih razloga stalo da učestvuju u ovoj arbitraži.
Kako bude izmicala vlast iz ruku takozvane demokratske koalicije, tako će
ona sve grublje reagovati na to. Treba očekivati još gore stanje u pravosuđu,
tužilaštvu, policiji, zdravstvu, školstvu i svim državnim ustanovama od
posebnog značaja. Vlast koja je ubila poljoprivredu, koja je kapitulirala pred
građevinskom mafijom (i ušla sa njom u partnerstvo!), a takođe i sa
pravosudnom, zdravstvenom i svakom drugom, ima puno razloga da bude nervozna i
agresivna. Problem je jedino što je i kritična masa naroda u Srbiji takođe
agresivna i nervozna, te je samo pitanje okolnosti pod kojima se može desiti
gadan obračun, primeren godini koja inače nosi epitet apokaliptične.
Mnogima se u Srbiji samo čini da se najgore već desilo. No, najgore se
upravo dešava. Postoje čitavi gradovi i regije kojima upravlja mafija. Ona
dobro organizovana, čiji kumovi su sve sami ugledni građani, članovi izbornih
štabova, nosioci lista, lekari, profesori, biznismeni, neće sebe da hapsi.
Gore, na vrhu pravosudno-tužilačke odgovornosti, sad se to jasno vidi,
postavljeni su ljudi koji imaju zadatak da hapse takozvane planirane
prestupnike, uglavnom bezopasne, ili mnogo manje opasne od onih stvarnih čijim
bi procesuiranjem bio razotkriven čitav lanac lopovske elite.
Godina koja upravo počinje biće za mnoge, sada važne, ličnosti sudbonosna:
ako na vreme ne pobegnu, podnesu ostavke i naprave "koalicioni
sporazum" sa onima koji tek dolaze, može ih zadesiti procesuiranje i
dugogodišnja robija.
No, ako se to i zaista bude dešavalo neposredno pred izbore 2012. godine i
posle njih - da ponovo zavlada onaj petooktobarski manir otkupa grehova, pa
onda kupovine funkcija i nuđenje prljavog novca, od istinskih promena neće biti
ništa.
Tadićeva vlast udarila je na Nebojšu Čovića, pre svega uplašena njegovim
mogućim ulaskom u socijaldemokratsku
koaliciju sa Rasimom Ljajićem. Njegov status danas skoro da je ravan statusu
pokojnog Ivana Stambolića uoči vanrednih izbora, za koje je Slobodan Milošević
verovao da može da ih dobije. Strah od Čovića još je jedan od simptoma bolesne
srpske demokratije. Bude li ta demokratija potegla pendrek i suzavac u sezoni
2012. godine, eto novog prevrata. Bude li se to desilo zbog nejasnih (pokradenih)
izbora, taj prevrat biće mnogo žešći od onoga u oktobru 2000. godine. Jer, 12
godina čekanja na promene zaista je mnogo...
Udruženje
novinara nagradilo urednika Tabloida
Pred
kraj 2011. godine, Udruženje novinara Srbije nagradilo je Miroslava Vislavskog,
urednika sportske rubrike Tabloida, priznanjem "Izdavački poduhvat
godine" za knjigu njegovih sabranih tekstova objavljenih na stranicama
ovog dvonedeljnika. Redakcija Tabloida izražava najdublje poštovanje za
izuzetni stvaralački napor gospodina Vislavskog, ali i za njegov doprinos
ukupnom kvalitetu i društvenom uticaju koji naš magazin danas ima.