Francuska
Francuzi neće multirasno i multikonfesionalno društvo
Naduvani raj
Svaka država ima svoje godine raspleta, svoje izbeglice i
nerešive probleme. Francuska nije ništa drugačija od ostalih država, pa ni
mnogo bolje sreće od ovog našeg jada i bede. I oni imaju svoje Kosovo i svoje
Šiptare, i to ne u susedstvu, već u srcu svoje lepe i velike
države. Samo, to isto kod njih je malo drugačije,
daleko pozitivnije i mnogo srećnije, bar prividno
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Ne računajući Evropljane ni Kineze, poslednjih decenija u zemlju Voltera i
Igoa doselilo se oko 6 miliona muslimana i to za stalno. To je otprilike broj
stanovnika jedne države kao što je Libija. Tako je nakon atributa zemlja
prihvatilište i raj prognanih, Francuska zaradila i primamljivu titulu
prvaka Evrope u teškoj kategoriji po broju Alahovih sledbenika u okviru jedne
nacije. Bravo! To nije mala stvar i moramo priznati da je to na čast, kako
ljudima na vlasti tako i intelektualcima, koji kada se izražavaju javno ili
prolaze na televiziji poslovno, uvek i uporno tvrde da je svaka emigracija
velika šansa za Francusku.
Da nije stranaca, Francuska ne bi bila prva po natalitetu u Evropi. Nema
veće sreće od avlije pune dečice, tvrde naši stari. A to je i u Francuskoj za
svaku pohvalu. Tako bar svaki normalan i moderan čovek treba da misli, jer tako
stoji u priručniku za razmišljanja Mondijalizam u deset lekcija.
S druge strane, u svakodnevici se samo tako može izbeći zatvor i velika
kazna predviđena za one koji misle suprotno ili, ne daj bože, svojom glavom.
Nakon zakona o rasizmu i antisemitizmu, evo i novog zakona koji predviđa godinu
dana stroge robije i preko 40.000 evra globe za svakog ko javno kaže da genocid
Turaka nad Jermenima nije postojao. Umalo da zarate zbog genocida od pre sto
godina.
O genocidu po afričkim kolonijama, nad američkim Indijancima, australijskim
Aboridžanima ili nama bližem Jasenovcu, u zakonu nema ni reči. To je zato što
se genocid smatra zločinom samo kada ga priznaju velike sile, i to iz čisto
političkih razloga.
Istoričari nemaju pravo glasa. Čak i mnogo
više od toga, ovde o Srbima može da se laje na zvezde, da se vređaju do
besvesti, da im se otimaju teritorije i negira istorija i to nikome ne smeta. Čak
obrnuto, donese veliko međunarodno priznanje pa i Nobelovu nagradu za mir. Ne
smeta lajanje na Srbe ni onima koji su već u Evropi, a ni onima koji se guraju
na vrata i gledaju kako da uskoče kroz prozor u klapu koja sebe naziva
međunarodnom zajednicom i vuče velike plate i penzije iz Brisela i Strazbura.
Francuska je pravna država, i po tekstu iz Povelje o ljudskim pravima svi
smo mi isti, stanovnici ove planete, slobodni ljudi, i kao takvi imamo prava da
putujemo i zaustavimo se tamo gde nam najviše odgovara, zar ne?
Francuska - islamska država
Francuska pored svoje blage klime i lepih pejzaža pruža svakome ko to
poželi ili se pomuči da do nje dođe, jedinstvenu socijalnu zaštitu i mnogo
razne pomoći da se preživi i dok se čovek ne snađe. Pored besplatne škole i
lečenja za sve, mnoga svetska sirotinja dobija u Zemlji slobode i razne novčane
pomoći, kao i druge privilegije i besplatne usluge. Ovakvu državu su samo
anđeli mogli da smisle i kao takvu da je podare ljudima ovog materijalnog sveta
da se u nju sklone kada ih životna sudbina ili obična besposlica nateraju na
seobu. Da Francuska ne postoji, trebalo bi je izmisliti. Nikada ne možemo
dovoljno zahvaliti ovoj gostoprimljivoj državi za sve što je za nas učinila.
Sasvim je normalno da na Kalemegdanu u Beogradu postoji jedan spomenik koji
dokazuje moje reči, a trebalo bi napraviti u svakom našem gradu i svakom
zabačenom selu po jedan ovakav spomenik. Svakog prvog u mesecu, kad mi stiže
redovna penzija, ja palim sveću i kandilo za sreću i dug život državi nad
državama, i to svi znaju.
Mada, i pored ovakve ode najlepšoj državi na svetu, ipak postoji jedan mali
problem koji može lako da nam pokvari utisak o narodu koji lebom rani bar
100.000 naših gastarbajtera i ko zna koliko miliona drugih tuđina. Ono što
tvrde mediji i politički korektni, narod opovrgava. Velika većina domorodaca,
Francuza od oca i majke, neće više da budu najvoljeniji niti najgostoljubiviji
ljudi na svetu. Neće čelo tabele najplemenitijih niti zlatnu medalju
dobrodušnih. Neće, DOJADILO IM! Dojadili im stranci koji vuku socijalnu pomoć
na birou rada, koji prave decu serijski i na vagone, dojadili im oni koji se
klanjaju po ulicama i oblače po svojim tradicijama, oni koji nabadaju francuski
jezik, a znaju da traže sva prava. Neće više da plaćaju porez kao
domoroci-naivci za potrebe dođoša-neradnika.
Da bi stvar bila još jasnija onima koji su samo nešto načuli o tome kako se
Francuska polako pretvara u islamsku državu, treba dodati nekoliko drugih
primedbi i teorija koje niču poslednjih nedelja, i postaju sve konkretnije kako
se približavaju izbori. Niko više ne krije svoje
misli. Kao što muslimani Afrike ne kriju da im je želja da žive u islamskoj
državi gde god da su. Ako zemlja nije takva, ona treba da se menja. To su za
mnoge sasvim normalne pretenzije i nije ni čudo da se sve češće objavljuju
liste zahteva francuskih muslimana. Od zahteva da jedino profesori muslimani
mogu da ocenjuju studente iste vere, pa preko lekara muškog pola koji ne mogu
da pregledaju niti leče muslimanke, sve do školske kantine koje nemaju razloga
da služe deci razne šunke, salame, kobasice ili svinjske šnicle koje nisu ni
jagnjeće ili pileće.
Iz sličnih razloga u istoj državi
postoje i drugi slični zahtevi, kao što su: posebne slavine u toaletima,
posebne svlačionice i posebni dani u bazenima za muslimanke. Tradicija mora da
se poštuje, pogotovo ako to zahtevaju milioni i milioni ljudi, pa bili oni i
stranci ili Francuzi skorog porekla. A vekovna tradicija muslimana je čudo. U
Francuskoj ona ima i sve konkretnije zahteve: od molbe da se ukine praznovanje
Božića po školama i zabrani kićenje jelki, pa do uvođenja u zvanični kalendar
države i nekoliko novih praznika koje slavi mnogobrojno stanovništvo
muslimanske veroispovesti.
Naravno, prioritetno treba da se ubrza izgradnja novih džamija, a da se u
isto vreme po školama i fakultetima odrede sale za molitve. Takođe je poželjno
da se izmene tekstovi u knjigama francuske istorije i izbace ličnosti kao što je Jovanka Orleanka ili Karlo Martel, a
da se u zamenu uvede i malo slavne prošlosti zemalja odakle su stigli oci ove
dečice. Nadamo se da nikoga neće šokirati sasvim opravdan predlog da se što pre
promeni ili bolje rečeno uskladi radno vreme svim vernicima muslimanima, kako
bi mogli da rade i pet puta dnevno da mole boga iste večeri.
To je svakom od njih logično, kao što nije ni nelogično da se ukine
diskriminativni i ničim izazvani zakon o nošenju feredže po javnim mestima.
Ipak, najvažniji zahtev u ime integracije i građanskog mira je pojačanje i
poštovanje zakona o pozitivnoj diskriminaciji, ili u prevodu o prioritetnom
pravu članova vidljive manjine na radnom mestu.
Za svaki posao za koji konkurišu neki Francuz i na primer Arapin, pod istim
kvalifikacijama treba ipak da se primi ovaj drugi jer ima teže uslove za život
i manje šanse da nađe posao. Logično. Bar je tako stoji u pravilniku fabrike Pežo, preduzeća Casino ili francuske televizije, koji redovno
citiraju opozicija kao uzorne primere prava na razliku.
Ovaj jedinstveno glupi zakon, donet u svetu koji teži ka asimilaciji, delo
je Miteranovih socijalista i sada se obija o glavu ne samo levičarskom lideru
Fransoa Holandu već i svim ostalim kandidatima za predsedničke izbore. Jedino
plavuša Marina Le Pen zadovoljno trlja ruke. Sve nevolje Francuza i skrivena
mržnja prema muslimanima je gorivo na koje radi njena partija, Nacionalni
front.
Nacionalni front
Jedna lasta ne čini proleće, ali jedna kandidatkinja koja
pogađa misli velikom delu stanovništva opasan je konkurent, a naročito Sarkoziju. Problem za
njih je u tome što se Francuzi ne slažu sa zvaničnim tezama da je sreća jedne
nacije za toliko veća, koliko joj se raznih naroda izmeša u jednu multirasnu
ili multikonfesionalnu populaciju.
Neće Francuzi više da veruju onima koji neprestano
ponavljaju jedno te isto tra la la da je izmešana nacija daleko srećnija
i bogatija od etnički čistih naroda, kojih uzgred budi rečeno više nigde na
svetu ni nema, sem možda kod Eskima na severu i Bušmana u Africi.
Poslednja decenija je kobna za bratstvo i jedinstvo i
odgovara porastu islamizma u francuskom društvu. Tradicionalno paljenje
automobila za svaki veći praznik postala je nova tradicija da se izrazi mržnja
i specifičan način proslave po predgrađima velikih gradova. Tamo gde više ni
policija ne zalazi tako često i bez dobrog naoružanja. Jer u Francuskoj sada
vladaju kalašnjikov i kašikare za koje se ovde tvrdi da su rodom sa Balkana, a
Srbija je često citirana kao majka sveg zla koje je zahvatilo francuske
zlatare, robne kuće ili kazina. Računa se da je sa naših ratišta na francusko
tržište ili poprišta prošvercovano oko 60.000 kalašnjikova, heklera, pištolja,
bombi i ostalog ratnog materijala. Čak i policija sada menja svoje
tradicionalno naoružanje i nabavlja automatske puške da bi bila bar približno
naoružana kao gangsteri.
Nije tajna da se stotine Francuza arapskog porekla
dobrovoljno borilo u Bosni, ali i u Avganistanu, Iraku ili Čečeniji. Ovi
gradski mudžahedini sada su glavna opasnost za građanski mir ali i omiljena
tema Marine Le Pen koja računa da se preko njih ispenje na najvišu lestvicu i
dosegne Jelisejske palate. Za sada je na trećem mestu, ali kako mediji nisu
potpuno neutralni, a dosta i u službi vlasti, to niko ne može sa sigurnošću da
tvrdi da sledeći predsednik neće da bude predsednica, što obećava da ukine sve
legalne i sve nelegalne dolaske u zemlju koja nema više nikome ništa da pruži,
kako to stoji u programu njene partije Nacionalni front.
Kažu da pijan čovek uvek izgovori istinu koju trezan
krije, tako i u predizbornoj kampanji jedan narod skida masku sa svog lica i
govori ono što potajno želi. Nema bolje prilike da se iskaže sva nagomilana mržnja prema strancima.
Nije tajna da se stotine Francuza arapskog porekla
dobrovoljno borilo u Bosni, ali i u Avganistanu, Iraku ili Čečeniji. Ovi
gradski mudžahedini sada su glavna opasnost za građanski mir, ali i omiljena
tema Marine Le Pen.