Feljton
Neoosmanizam - povratak
Turske na Balkan (3)
Vernici su naši vojnici
Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na
sve to ćute i Vašington
i Moskva, kao i Brisel
i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba
da reaguju na agresivnu tursku
politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo
su neka od
pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje
u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid
Piše: Darko Tanasković
Režim Kenana Evrena čini korak dalje od kemalizma, kojim
se inače formalno zaklanja. Jedinstvo nacije nastoji se učvrstiti osetnijim
povlađivanjem islamistima, tako da islamska veronauka postaje obavezan predmet
u školama, dok se stanovništvo prosto zasipa različitim brošurama, knjigama,
pločama, video-kasetama, televizijskim serijama i filmovima u kojima se
propagiraju islamske vrednosti i slavi veličina Osmanskog carstva.
Postavljaju se osnove za "tursko-islamsku
sintezu", putem koje, veruje se, Turska, izmirena sa islamskim delom svoga
bića, može ponovo stupiti na stazu svetske veličine. Korisno je u ovom
kontekstu podsetiti na to da je još Alpaslan Turkeš (1917-1997), svojevremeno
oficir i portparol vojnog puča protiv Adnana Menderesa (1960), optuženog za
šurovanje sa islamom, otac modernog turskog nacionalizma i osnivač (1969)
Partije nacionalističkog pokreta (MHP), prihvatio islam kao neodvojivu
sastavnicu turske istorije i nacionalnog identiteta.
Vaspostavljanje islama
U Evrenovo vreme dolazi do približavanja sa islamskim
državama, od 1981. godine odobrava se Islamskoj ligi (Rabiti), sa sedištem u
Saudijskoj Arabiji, da nesmetano deluje i delimično finansira islamske službenike
u Turskoj, čime se otvara put vahabitskoj indoktrinaciji. Predsednik Evren
1984. godine učestvuje čak i na islamskom samitu u Kazablanki, što bi ranije za
jednog Ataturkovog naslednika bilo nezamislivo. Prema mišljenju nekadašnjeg
ministra kulture i turizma Ertugrula Gunaja, koji je posle vojnog udara izvesno
vreme proveo i u zatvoru, Kenan Evren je, poništivši načela na kojima ju je
Ataturk izgradio, dokrajčio republiku, što se mora oceniti kao "ustavni
zločin".
U određenijem i konzistentnijem vidu neoosmanizam se
uobličava i pretače u političku praksu za vreme Turguta Ozala (1927-1993),
sposobnog, pragmatičnog i energičnog pobornika ekonomske liberalizacije,
aktivnog sadejstva, uključujući i vojno, sa SAD i njihovim saveznicima,
proevropske orijentacije, ali i vraćanja osmanskim tradicijama i islamskim
vrednostima. Ozal, prvi turski predsednik koji je otišao na hadžiluk u Meku,
1983. godine osniva Otadžbinsku partiju (ANAP), svojevrsni konglomerat
konzervativizma, liberalizma, borbenog desnog nacionalizma i islamističke desnice, u početku čak i s
nekim minornim elementima demokratskog levog centra.
S vremenom je proislamsko krilo njegove partije veoma
ojačalo, a sam Ozal je izjavljivao da "Turska jeste laička, ali da on
lično nije". Kao premijer (1983-1989) i predsednik (1989-1993), Ozal
preduzima čitav niz koraka i konkretnih mera kojima se islam vaspostavlja kao
kriterijum morala i ponašanja. Ukidanjem 163. člana Ustava, koji zabranjuje
"zloupotrebu religije" i na toj osnovi ugrožavanje bezbednosti države,
oslobađa se prostor za nesmetano delovanje derviških redova i islamističkih
političkih partija.
Istovremeno s Otadžbinskom partijom, osniva se i Partija
prosperiteta (Refah Partisi), novi izdanak iz Erbakanovog islamističkog
rasadnika. Budući prvi islamistički premijer u Ataturkovoj Turskoj (1996-1997),
Nedžmetin Erbakan od 1985. godine stvara snažnu stranku, s prostranom bazom,
razvijenom infrastrukturom, odanim članstvom i poletnim podmlatkom koji se
postepeno kali u teškom rovovskom boju s još otpornim kemalizmom, pripremajući
se za izlazak na otvorenu političku scenu i uspon na sam državni vrh.
Islamisti se za reafirmisanje svoje stare, zapravo večne ideologije, ne bore samo molitvama i propovedima već prvenstveno sredstvima i metodima moderne politike. Iskusnom dopisniku
Tanjuga Vojislavu Laliću ova dalekosežno bitna odlika neofundamentalista, a i
neoosmanista, nije promakla, te beleži: "Kada su u pitanju različiti
problemi, onda oni formiraju specijalne savete u koje okupljaju vrhunske eksperte.
Islamisti imaju ekipe stručnjaka za opštu političku strategiju, spoljnu
politiku, ekonomiju. Oni zapravo koriste iskustva nekih zapadnoevropskih
partija, koje maltene na naučnoj osnovi grade svoju strategiju, taktiku,
politiku i propagandu. Drugim strankama u Turskoj zasad tako nešto i ne pada na
pamet. One se povijaju za dnevnom politikom".
Iz Partije prosperiteta ponikli su gotovo svi značajniji
političari koji danas sačinjavaju islamistički i neoosmanistički establišment
Turske. I sadašnji premijer Redžep Tajip Erdogan (r. 1954) bio je Erbakanov
kalfa, ali je svog učitelja nadmašio taktičkom umešnošću i osećanjem za
trenutak. Moglo bi se reći da mu je od refahovskog donekle prostodušnog
islamističkog entuzijazma možda i bliži protejski obrazac promišljenog
"tursko-islamskog" pragmatizma Ozalovog ANAP-a i Gulenovog
"islama s ljudskim likom". To se odnosi i na njegov stav, sličan
Ozalovom, da se problem kurdskog separatizma, koji je devedesetih godina
prošlog veka snažno potresao Tursku, lakše može primiriti amortizovanjem i
utapanjem u muslimansko jedinstvo Nacije nego isključivo represivnim merama,
svojstvenim ortodoksnom kemalističkom nacionalizmu.
Na zelenom putu
Na privrednom planu, Ozalovo doba označava pravi
ekonomski "bum". Liberalizujući poslovni ambijent, on širom otvara
vrata saudijskim bankama i maksimalno olakšava poslovanje Islamske banke za
razvoj (BID) iz Džede, koja podržava islamističke aktivnoste i projekte u
Turskoj. U turskoj privredi postepeno jača udeo "zelenog kapitala".
Zanimljivo je napomenuti da je sadašnji predsednik
republike, doktor ekonomije Abdulah Gul, od
1983. do 1991. godine bio službenik ove banke, u kojoj je, inače, kao visoki
funkcioner radio i Jakut, brat Turguta Ozala.
Ozalova ekonomska politika pokrenula je društvene procese koje je bilo sve teže
"disciplinovati" u centralističkim koordinatama autoritarnog,
podržavljenog kemalizma, jer, kako zapaža Farid Zakarija, "primeri
desetina zemalja tokom decenija razvoja, od Južne Koreje, preko Argentine, do Turske,
pokazuju snagu obrasca - kada tržišno orijentisana ekonomija postane srednje
razvijena, ona teži, dugoročno posmatrano, da se pretvori u liberalnu
demokratiju".
U Ozalovo vreme učinjen
je radikalan zaokret u spoljnopolitičkoj orijentaciji, a docnije i racionalizaciji
ukupne državne doktrine Turske. Turska spoljna politika je
definitivno napustila Kemalovo umereno, neekspanzionističko i
neintervencionističko načelo sadržano u njegovoj poznatoj devizi: Mir u
zemlji, mir u svetu i krenula neoosmanističkim putem obnavljanja uticaja u
regionima koji su nekad bili u sastavu Osmanskog carstva. Osokoljeni
neoosmanisti su javno izjavljivali da je Ataturkova deviza "izašla iz
mode".
Na prelaženje u
intenzivniju fazu realizovanja neoosmanističkih pretenzija svakako je bitno uticala i epohalna
promena u globalnoj političkoj i bezbednosnoj konjunkturi do koje je došlo
krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Simbolički je
rečita koincidencija da je Turgut Ozal položio zakletvu kao predsednik Turske
9. novembra 1989. godine, istoga dana kad je pao Berlinski zid.
Mnogi analitičari
smatraju da je odluka da se odstupi od tradicionalne kemalističke
spoljne politike bila u većoj meri determinisana i podstaknuta zbivanjima na
međunarodnoj sceni, a manje Ozalovom ličnom
vizijom i inicijativom. Pominjane ocene o pragmatizmu kao pravoj suštini turske
spoljne politike, kojima se nastoji prikriti ili bar bitno relativizovati njena
ideološka sadržina, počivaju na isticanju tog pretežnog udela objektivnih
međunarodnih okolnosti i izmenjene, "asimetrične" geopolitičke
konstelacije u preusmeravanju turskih spoljnopolitičkih prioriteta.
Nema sumnje da su drastična
promena odnosa snaga u svetu, prestanak hladnog rata i ukidanje bipolarne
ravnoteže moći i straha omogućili da se neoosmanističke
ambicije otpočnu odvažnije i konkretnije spoljnopolitički
operacionalizovati, ali je takođe nesumnjivo i da su one u kontinuitetu latentno
postojale i postepeno jačale tokom čitavog prethodnog perioda, da bi u Turgutu Ozalu i
u njegovoj partiji, kao i u većini ostalih stranaka iz domaćeg
političkog spektra, tokom osme decenije dobile
institucionalizovani izraz.
Proglašavajući nastupanje "veka
Turaka", Turgut Ozal je, s jedne strane, uočenu priliku za izlaženje
iz pasivnosti i izvesne izolovanosti dotadašnjeg međunarodnog
položaja svoje zemlje krenuo da realizuje jačanjem
njenog regionalnog političkog i ekonomskog uticaja, dok je, s druge strane, uprkos
prestanku sovjetske pretnje sa istoka, nastavio da se dokazuje kao lojalan i
pouzdan partner SAD u okviru NATO pakta, spreman da se i aktivno uključi u
ostvarivanje njegove "nove uloge". U revnosti je išao dotle da je
retroaktivno "prozivao" čak i Ismeta Inenija zbog turske neutralnosti
u Drugom svetskom ratu, a koja je u istoriji nepodeljeno ocenjena kao mudra i
celishodna. I jednu i drugu komponentu svog modela neoosmanističkog
regionalizma Turska je pod Ozalovim vođstvom egzemplarno primenila na Balkanu u
vreme jugoslovenske krize, spremna da ako zatreba upotrebi i svoju
"tvrdu" (hard), a ne samo "meku" (soft) moć,
koju, inače, turski protagonisti i spoljni simpatizeri aktuelne verzije neoosmanizma ističu kao njegov glavni argument. Kroz multilateralne regionalne
inicijative i procese kao što su, na primer, Crnomorska ekonomska saradnja
(pokrenuta 1992. godine, na Ozalov predlog), proces saradnje država Jugoistočne Evrope i Pakt stabilnosti za Jugoistočnu
Evropu, koje je sve vreme pokušavala da usmeri ka postizanju svojih
neoosmanističkih ciljeva i regionalne dominacije, Turska je demonstrirala ambiciju
da postane ključni činilac u široko shvaćenom susedstvu.
U okviru Procesa
saradnje država Jugoistočne Evrope glavni motiv joj je, tako, dugo bio da
osujeti moguću lidersku poziciju Grčke, jedine balkanske članice EU, ka kojoj
su ostale članice logično upravljale evroaspiracijske poglede. Svestranim slabljenjem Grčke i Simitisovim proameričkim zaokretom u
njenoj balkanskoj politici, ta potreba je praktično otpala, pa je geografski
posve marginalno balkanska Turska (samo približno 3
odsto njene teritorije je na Balkanu) krenula da osigura ulogu
regionalnog predvodnika kako unutar regiona, tako i u njegovom opštenju s
najvažnijim subjektima u međunarodnim odnosima.
Takvo regionalno angažovanje
nema ničeg zajedničkog s idejom koja je svojevremeno Kemala Ataturka i njegove saradnike upućivala na zalaganje za sklapanje balkanskog pakta, a koju je Milan
Stojadinović posle posete Ankari (1936)
ovako definisao: "Daleko od sukoba velikih sila, daleko od ideoloških
frontova, solidarnost četiri balkanske države (Jugoslavije, Bugarske, Grčke i Turske) radi održavanja mira u ovom delu Evrope".
Pokušaji da se između tadašnje i sadašnje balkanske politike Turske uspostavi
analogija, a takvih pokušaja i u Turskoj i na Zapadu ima, lišeni su realne
osnove i pripadaju domenu političke apologetike i propagandnog marketinga.
"Ugaoni kamenovi" turske
politike
Raspad Jugoslavije i burni procesi
koji su taj raspad pratili pružili
su Ozalu izvanrednu priliku da se
neoosmanistički umeša u zbivanja tokom kojih je došlo do političke
rekonfiguracije jugoslovenskog prostora. Do izbijanja rata u BiH, Turska je
uglavnom podržavala očuvanje teritorijalnog integriteta jugoslovenske
federacije, eventualno uz postizanje njenog sporazumno izmenjenog unutrašnjeg
ustrojstva.
Ne treba zaboraviti da su odnosi
između dveju država od Ataturkovog doba bili veoma stabilni, a u
nekim razdobljima i prisni. Turskoj, kao
objektivno etnički višenacionalnoj,
a ustavno nadnacionalnoj državi, čiji je integritet bio endemski ugrožen
separatističkim težnjama manjinskih zajednica, odgovarala je Jugoslavija kao
krupan i uvažavan partner na Balkanu, država za koju je važilo da je
"uspešno rešila nacionalno pitanje".
Sve se izmenilo od trenutka kad je
postalo jasno da se Jugoslavija kao državna zajednica ni u kakvom obliku neće
moći očuvati, uz istovremeno rasplamsavanje rata u BiH. Februara 1992. godine
Turska zvanično priznaje sve države nastale na prostoru bivše Jugoslavije,
uključujući i Srbiju i Crnu Goru, čime je izbegnuta formulacija kojom bi bile
priznate samo secesionističke republike, kako bi se sačuvao privid
"principijelnosti". Od tog momenta snažno progovaraju emotivni
refleks i pragmatični politički um neoosmanističke pristrasnosti, i Turska
dosledno i energično počinje da podržava one za koje procenjuje da svojom
borbom i državotvornim postignućima mogu u najvećoj meri doprineti otvaranju i
širenju prostora njenog regionalnog uticaja. Konkretno, to su bili
Muslimani/Bošnjaci u BiH i, kao država, Makedonija, jer oni u koordinatama
unutarjugoslovenskih sukobljavanja nisu imali domaće nacionalno zaleđe na koje
bi se oslonili.
Od Ozala, BiH (pri čemu se
podrazumeva njena unitarna projekcija s muslimanskom većinom) i Makedonija bile
su i ostale "ugaoni kamenovi" turske politike prema Balkanu, s čime
se slažu i turski naučnici. Ipso facto, ta politika je objektivno bila
antisrpska, bez obzira na sve pokušaje da se ta njena karakteristika prikrije
frazama o zalaganju za okončanje oružanih sukoba i stabilnost u regionu, kao i
humanitarnim razlozima.
Turski komunisti, najžešći
kritičari onoga što nazivaju poslušništvom svoje države u službi američkog
neoimperijalizma, ocenjuju da je "novo" neprijateljstvo turske
politike prema Srbima prevazišlo ono tradicionalno prema Jermenima i Grcima (v.
npr. H. Fırat, "Balkanlar'da emperiyalizmin müdahele ve işgal
gücü", htpp://www.tkip.org/bildiriler.html). Čak je i general
Nedžip Toruntaj, jedan srazmerno umereni autor zainteresovan za geostrategijsku
suštinu promena u savremenom svetu, plativši danak "politički korektnom"
negativnom stereotipu o Srbima, napisao da su oni, kao i mnoge minarete,
topovima razorili istorijski most na Drini, misleći svakako na onaj Andrićev,
kod Višegrada! Turska je i u vreme Turguta Ozala, a i njegovog naslednika
Sulejmana Demirela (1993-2000), delovanjem svih vlada, bez obzira na njihov
koalicioni sastav, bila među najaktivnijim stranim diplomatskim saveznicima i
praktičnim pomagačima Muslimana/Bošnjaka u BiH, s tim što je balkanskim
štićenicima kasnije svesrdno pridružen i albanski separatistički pokret na
Kosovu i Metohiji. O strategijskom pragmatizmu turskog neoosmanizma ubedljivo
govori odluka da se snažno podrže separatističke težnje kosovskometohijskih
Šiptara na račun vitalnih interesa turske manjinske zajednice na KiM, koja se
većinom protivila albanizaciji pokrajine i znatnim delom se iselila u Tursku. A
još ne tako daleke 2005. godine, prilikom posete Srbiji i Crnoj Gori, tada u
funkciji ministra inostranih poslova Turske, Abdulah Gul je neoosmanistički
definisao trostepenu strategiju Ankare na Balkanu: zaštita etničkih Turaka,
zaštita muslimanske manjine i zaštita država koje su pripadale Osmanskom
carstvu. Okolnosti su, kao što vidimo, u slučaju Kosmeta naložile odstupanje od
prvog stepena strategije.
"Minareti
su naši bajoneti"
Turska je u međunarodnoj
zajednici svuda gde je to mogla, od Organizacije islamske konferencije, preko
Londonske konferencije i KEBS-a, sve do Saveta bezbednosti i Generalne
skupštine UN, a i u bilateralnim kontaktima sa širokim krugom država,
istrajno lobirala u korist donošenja odluke da se u BiH vojno interveniše
protiv "agresora", tj. Srba, a Turgutu Ozalu nije bila strana ni
ideja o jednostranoj turskoj vazdušnoj akciji. Prilikom posete Hrvatskoj 1992.
godine, u Zagrebu je izjavio da će Turska opkoliti Srbiju s juga, a Hrvatska bi
trebalo to da učini sa severa, "pa ćemo videti šta će onda moći da
urade". Zapamćen je ostao masovni "miting za Bosnu", održan na
centralnom istanbulskom trgu Taksim (13. 2. 1993), koji nisu podržali koalicioni
partneri ANAP-a, Partija pravog puta i Socijaldemokratska narodna stranka, a s koga je razgnevljeni Ozal uputio otvorene
pretnje "muslimanskim dušmanima" na Balkanu.
Kontakt-grupom
koju je juna 1992. godine Organizacija islamske konferencije, pod turskim
predsedavanjem, obrazovala radi pritiska na UN da se efikasno pomogne ugroženoj
braći po veri u BiH, rukovodio je turski ambasador Mustafa Akšin. Istovremeno,
drugi turski diplomati, pozivajući se na svetovni i prozapadni karakter svoje
države, preklinjali su zapadne sagovornike da preduzmu nešto delotvorno protiv
Srba koji ubijaju muslimane, jer će im, ako se stvari brzo ne promene, biti sve
teže da odolevaju revoltu fundamentalista kod kuće i ubrzanoj islamizaciji
turskog društva. Koristeći se prednostima svog polivalentnog identiteta i
višestrukih pripadnosti, Turska je ovakav dvokolosečni,
islamističko-sekularistički pristup zadržala sve do danas, a u međuvremenu su
islamisti osvojili apsolutnu vlast u Ankari.
U Ozalovo vreme (1992) osnovana je i državna Turska agencija
za saradnju i razvoj (TIKA), organizaciono vezana za Ministarstvo inostranih
poslova, a kasnije (i) za Predsedništvo vlade. Zadatak te veoma aktivne i
izdašno finansirane parapolitičke agencije za izvoz i učvršćivanje turskog
prisustva i uticaja u zemljama za koje je Ankara zainteresovana, a posebno u
onim većinski muslimanskim ili s brojnim muslimanskim/turskim manjinama na
prostorima Evroazije, zvanično je definisan kao "pomoć zemljama u razvoju
kroz ekonomsku, trgovinsku, tehničku, društvenu, kulturnu i obrazovnu saradnju
i zajedničke projekte". Otvaranje kancelarije, odnosno predstavništva TIKA
u nekoj zemlji, na čemu turska diplomatija po pravilu uporno insistira,
pouzdani je znak njenog ulaženja u operacionalnu orbitu neoosmanističkog projekta.
Iako je odražavao sve bitne dimenzije neoosmanizma,
uključujući i interesovanje za regione koji su nekad bili unutar Osmanskog
carstva, a posebno za Balkan i Bliski istok, srazmerno kratak period političke
dominacije Partije prosperiteta pod Erbakanovim vođstvom donekle odstupa od
uravnoteženog doziranja svih komponenti neoosmanističke sinteze. Iskreni
islamista s panislamističkom vizijom, Nedžmetin Erbakan, kao prvi efemerni
islamistički premijer moderne Turske (1996-1997, u koaliciji s prozapadnom
Partijom pravog puta kontroverzne Tansu Čiler), pomerio je ideološko klatno ka
projektu panislamskog jedinstva, u kome bi Turskoj pripala uloga osvešćujućeg i
objediniteljskog pijemonta.
Erbakan je čak
predlagao i stvaranje muslimanske alternative Evropskoj uniji. Vođen verničkim entuzijazmom i gonjen
nestrpljenjem, ovaj veoma sposobni političar
i tribun povukao je nekoliko odvažnih,
ali, pokazalo se, preuranjenih i pogrešno odmerenih poteza. Posetio je odmah
više islamskih zemalja i lansirao niz konkretnih predloga, pored ostalog i u
ekonomsko-finansijskoj sferi (npr. organizovanje grupacije velikih muslimanskih
država D8, kao protivteže grupi najrazvijenijih zemalja G7), dok je u zemlji
islamizam u svim domenima (pre)glasno ispostavio svoje revizionističke zahteve.
Kao gradonačelnik
Istanbula, među obnoviteljima
tradicionalnog morala i "čaršijskog
reda" isticao se tada i sadašnji premijer R. T. Erdogan. Iako je naišao na
određeni premda oprezan odziv u islamskom svetu i uspeo da upriliči nekoliko
panislamskih manifestacija, Erbakan je izazvao podozrenje još uvek dovoljno
uticajnih vojnih krugova, pa je "demokratskim parlamentarnim udarom"
režiranim van Velike narodne skupštine, ubrzo izgubio vlast (1997). Partija
prosperiteta je raspuštena zbog "antilaičkog" delovanja, a Erbakanu i
njegovim najbližim saradnicima izrečena je petogodišnja zabrana političke
aktivnosti. A što se Erdogana tiče, on ne samo da je 1998. godine bio prinuđen
da napusti gradonačelnički položaj već mu je čak bilo i suđeno zbog
"podsticanja na versku mržnju", tako da je u zatvoru proveo četiri
meseca. Inkriminisano delo bilo je javno recitovanje stihova iz pesme Vojnička
molitva (1913) Zije Gekalpa, ideologa i pesnika, jednog od utemeljitelja
(pan)turkizma, napisana u vreme balkanskih ratova.
Erdogan se na suđenju
branio neosporivim pesnikovim autoritetom, ali se kasnije pokazalo da verzija
pesme koju je on izgovorio u Siirtu (12. 12. 1997) ne odgovara originalu, jer
su joj iz nepoznatog izvora dodati početni stihovi, koji su i bili najproblematičniji:
"Minareti su naši bajoneti, a kupole naši šlemovi, džamije naše kasarne, a
vernici naši vojnici. Ova božija vojska čeka moju veru. Alah je najveći! Alah
je najveći!" Svoju budnu balkansku neoosmanističku vokaciju Erdogan je
kasnije, kad se posle svih prepreka domogao vlasti, izdašno potvrdio.
Nastaviće se
Islamisti se za reafirmisanje svoje stare, zapravo večne ideologije, ne bore samo molitvama i propovedima već prvenstveno sredstvima i metodima moderne politike.
Prilikom posete Hrvatskoj 1992. godine, Turgut Ozal je u Zagrebu izjavio da će
Turska opkoliti Srbiju s juga, a Hrvatska bi trebalo to da učini sa
severa, "pa ćemo videti šta će onda moći da urade".