Evropa
Ispiranje mozga na Ostrvu traje već vekovima
Kriv
je neko treći
Donesi zakon i tako legalizuj bezakonje - ovako glasi jedna od
najvažnijih doktrina britanske politike kroz vekove. Istina je za britanske
vladare ionako samo ono što im je od koristi i samo tako je moguće razumeti
njihovu politiku, kako u prošlosti, tako i danas
Fridrih
Emke
dopisnik iz Frankfurta
Verovatno je mali broj ljudi čuo za nemačkog aristokratu
Karla Edvarda od Zaksen-Koburg-Gote. Njegova biografija, kao i priča o njegovoj
porodici, međutim, odlično oslikavaju svu pokvarenost visoke britanske
politike, kako nekada, tako isto i danas.
O dinastiji Zaksen-Koburg-Gota mnogi su čuli, ako ništa
drugo a ono zato što je vladala i u srpskom susedstvu. Vojvodstvo
Zaksen-Koburg-Gota, pozicionirano između kraljevina Pruske i Bavarske, nastalo
je tek na Bečkom kongresu 1815. godine spajanjem nekoliko manjih državica i
komplikovanom razmenom teritorija između raznih aristokratskih porodica. Jedan
izdanak vojvodske porodice, Albert, oženio se Viktorijom, kraljicom Velike
Britanije i Irske i imperatorkom Indije. Kada je krajem 19. veka umro vojvoda
Ernst II, vojvodstvo je prešlo u ruke sporedne linije koja se ustalila u
Londonu.
Nedela krune
Već početkom 20. veka ponovo izumire vladarska porodica
vojvodstva, pa se na presto penje nesrećni Karl Edvard, najstariji sin
najmlađeg sina kraljice Viktorije. Već tada se videlo da titula vojvode od
Zaksen-Koburg-Gota ne donosi ništa dobro.
Po rođenju Karl Edvard je bio naslednik titule vojvode od
Albanija u Britaniji, pa samim tim i član tamošnjeg Gornjeg doma. Ipak, kao
vladar nemačkog vojvodstva smatrao je da je njegova dužnost da bude odan svom
suverenu, nemačkom caru, a ne rođacima u Londonu.
Po izbijanju Prvog svetskog rata Karl Edvard se kao oficir
stavio u službu kajzera, ali je kao i većina ostalih aristokrata imao visoki
čin, ali nikakvu stvarnu komandu. Dana 17. juna 1917. godine 17 nemačkih bombardera napalo je London. Bombardovanje je života koštalo
160 stanovnika britanske prestonice.
Kada se saznalo da su avioni smrti napravljeni u
fabrici vagona u Goti, britanski parlament je izglasao zakon koji je omogućio
kralju Džordžu V da oduzme titule svima koji su se svrstali na stranu nemačkog
Rajha. Pored Karla Edvarda, koji od tada više nije bio vojvoda od Albanija,
titule su izgubili i mnogi drugi. Iako je zakon predviđao mogućnost da
naslednici razbaštinjenih aristokrata od engleske krune zatraže povraćaj
titula, to do danas niko nije učinio. Aristokratija, ipak, ima svoj ponos.
Kralju Džordžu nije smetala činjenica da Karl Edvard nije
samo potomak britanske vladarske kuće, već da su britanski kraljevi potomci
vojvoda od Zaksen-Koburg-Gote. Nije kralju zasmetala ni činjenica da je Karl
Edvard svoje titule vojvode od Albanija i princa od Velike Britanije stekao po
zakonu, koji je do tada poštovan kao sveto pismo, jer je rođen kao unuk
kraljice Viktorije, i da je u svoju nemačku domovinu stigao jer je britanska
dinastija alavo želela da u svom posedu sačuva i ovo malo nemačko vojvodstvo.
Kralju je jedino smetalo to što njegov brat od strica sluša svog zakonitog
vladara, nemačkog cara (koji je takođe bio bliski rođak Džordža V).
Još u 19. veku su engleski pragmatičari istinu definisali
kao tezu koja se pokazala korisnom. Britanski državnički pragmatizam je i pre
toga za jedinu i neprikosnovenu istinu proglašavao ono što je njemu od koristi.
Tako je i danas.
Nesrećni Karl Edvard, koji je samo služio domovini, u
koju je kao dete preseljen voljom same britanske vladarske kuće pošto je ostao
bez poseda u Engleskoj, posle Prvog svetskog rata je ostao i bez titule u
Nemačkoj. Vajmarska republika, stvorena na ruševinama nemačkog Rajha, nije
priznavala ni vojvode ni vojvodstva. I pored toga, Karl je ostao u Koburgu,
ponajviše jer nije imao gde drugde da ode. Posle Drugog svetskog rata su mu
okupatori Nemačke oduzeli i poslednje od imanja što je imao, jer je pod
Hitlerom bio predsednik nemačkog Crvenog krsta. Amerikanci su ga, starog i
bolesnog, čak i duže vreme držali u zatvoru, a britanski dvor nijednom nije
pokušao da od ponižavanja i gladi spase svog rođaka. U američkom logoru ga je
sestra jednom zatekla kako pretura po đubretu tražeći nešto za jelo. Umro je u
kući koju je nekada koristio njegov vozač, ostavljen i zaboravljen od svih,
ponajviše od svojih rođaka u Britaniji.
"Sramotu svoje smrti zaveštavam vladarskoj kući
Engleske", napisao je Napoleon Bonaparta u svom testamentu, napisanom na
samrtničkoj postelji u progonstvu na dalekom i zaboravljenom ostrvu u
Atlantiku.
U oduzimanju titula Karlu Edvardu i njemu sličnima,
uočava se mustra po kojoj britanski vladari pokrivaju svoja nedela -
zakonima koji legalizuju bezakonje. Parlament je sastavljen voljom naroda,
kralj je na prestolu milošću Božjom, pa kad ova dva tela donesu neku odluku ona
mora da je ispravna. Ovakvo ispiranje mozga na Ostrvu uspešno traje već
vekovima.
Piraterstvo
U Engleskoj slavljeni Frensis Drejk, pobednik nad
španskom velikom armadom 1588, svoju karijeru nije započeo kao oficir Njenog
veličanstva Elizabete I, već kao običan gusar. Drejk je, isto kao i drugi
njegovi savremenici, stajao pod zaštitom engleske krune dokle god je pljačkao
brodove drugih zemalja.
Poslednji slavni britanski pirat je Džejms Kuk, krajem
19. veka od britanske vlade postavljen za guvernera u Maleziji. Ni on nije prepadao
engleske brodove. Gusartsvo i pljačka su od vajkada deo zvanične engleske
politike, ali je sve pokriveno raznim zakonima i kraljevskim ukazima, a istina
je ionako jedino ono što je Englezima od interesa.
Britansko gusarenje se i danas nastavlja širom sveta,
samo u drugačijoj formi. Već je uočljiva postala šema da se mala Britanija
pojavljuje svuda gde velika Amerika zbog glomaznosti ne može da dopre.
Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države su zajedno bombardovale Irak, a onda
su, takođe bratski, ove dve države podelile monopole na obnovu te nesrećne
zemlje, ali i na njene naftne rezerve.
Velika Britanija nije članica evrozone, ali joj to ne
smeta da ima najveći pojedinačni deo akcija Evropske centralne banke. Zbog toga
nikako nije čudno da ova institucija ne učestvuje direktno u spasavanju Grčke,
već umesto nje tu ulogu preuzima posebno stvoren panevropski fond, u kome, gle
čuda, nema britanskog kapitala. Englezi su još od tvrdice Henrija VII naučili
da se u evropske poslove mešaju samo kada im to donosi korist, nikako ne kada
postoji rizik mogućih gubitaka.
Vlada u Londonu se izvukla i iz ugovora o fiskalnoj
odgovornosti EU, koji je predložila Nemačka, najveći pojedinačni investitor u
fond za spas propalih evropskih ekonomija. Razlog je taj što je i sama Velika
Britanija, po standardima EU, prezadužena zemlja, ali ona svoje dugove
postavlja na iste osnove kao i njena prekookeanska ćerka, Sjedinjene Američke
Države.
Velika Britanija vekovima preživljava svoju nesrazmerno
visoku potrošnju zahvaljujući koncentraciji banaka i snažnoj berzi u Londonu.
Šta se još koristi širom sveta, a da ima oznaku "made in UK"? Skoro
ništa, ali uslužne delatnosti londonskog Sitija zamenjuju usahlu industriju.
Britanci, isto kao i Amerikanci, žive kao prodavci magle,
neka vrsta modernih gusara koji od vrednih stvaralaca uzimaju deo profita i
stavljaju ga u sopstvene džepove. Što je najgore, takvo ponašanje više nije ni
nezakonito zahvaljujući bezumnosti briselske birokratije.
Skoro sve svetske berze, od kojih bukvalno zavisi
trgovanje akcijama, valutama i zlatom, nastale su ili na teritoriji neke od
angloameričkih zemalja (Velika Britanija i SAD) ili kao tvorevine jedne ili obe
ove države. U Aziji su najznačajnije berze u Singapuru i Hongkongu, bivšim
britanskim kolonijama, a treća, tokijska, nastala je kao proizvod američke
posleratne okupacije Japana. I berza u Frankfurtu je posledica američkog
zauzimanja ovog nemačkog grada posle Drugog svetskog rata.
Kada se sruši ceo sistem zasnovan na pljačkanju naivnih
investitora na berzama, kao što se to desilo 2008, onda vlasti obe
angloameričke države složno zavrište: "Kriv je neko treći". I povuku
se u svoju sjajnu izolaciju dok ostali narodi ne dovedu svetske finansije opet
u red i tako ovim večitim gusarima novu pljačku učine isplativom.
Dakle, sve što Velikoj Britaniji već vekovima treba da bi
živela na račun drugih, jesu zakoni koje sama donosi u sopstvenu korist i -
pogodna prilika.
Na tronu
Izdanci male vojvodske porodice
Zaksen-Koburg-Gota sedeli su, a to u nekim slučajevima to još uvek čine, na
mnogim evropskim prestolima. Najpoznatiji izdanak je i onaj najkraći - u
Velikoj Britaniji. Prvi britanski kralj sa ovim prezimenom bio je Edvard VII
(vladao od 1901. do 1910), a poslednji je bio njegov sin Džordž V, koji je
tokom Prvog svetskog rata prezime porodice promenio u Vindzor, budući da je
tada zvučalo isuviše nemački (a Nemačka je bila omrznuti neprijatelj na
frontu). Svašta je, dakle, moguće samo ako je to u interesu britanske
monarhije.
U Portugalu su izdanci ove kuće vladali od 1837. do 1910.
kada je ukinuta monarhija. U Bugarskoj je 1887. knez postao Ferdinand I,
potomak portugalske linije Zaksen-Koburg-Gota. Dinastija je u Sofiji na tronu
ostala do 1946. kada je proglašena republika.
U Belgiji je 1831. za prvog kralja upravo proklamovane
nezavisne države krunisan Leopold, mlađi brat Ernesta I vojvode od
Zaksen-Koburg-Gote. Po mnogima ovo je bila utešna nagrada, jer je Leopold u
prvom braku bio oženjen britanskom prestolonaslednicom Šarlotom Avgustom, koja
je umrla na porođaju pre nego što je stigla do prestola, koji je onda pripao
njenoj sestri Viktoriji. Leopoldovi naslednici su još uvek kraljevi Belgije.
Leopold II, sin i naslednik prvog belgijskog kralja,
proglasio je 1884. jednu od najvećih država Afrike, današnju Demokratsku
Republiku Kongo, svojim privatnim posedom, kojim je upravljao skoro 25 godina
sa takvom brutalnošću da je na kraju bio primoran da ovu teritoriju kao
koloniju preda pod upravu parlamenta. Ovo je verovatno jedinstven primer u
istoriji da je potlačeni narod prelazak u status kolonije doživeo kao napredak.