EPS

Sve porodične, prijateljske i mafijaške veze elektroprivredne mafije Srbije

Distribucija strujnog kriminala

U senci poslovne katastrofe Elektroprivrede Srbije živi i deluje jedan širi klan ljudi - nezasitih, udaljenih od stvarnosti, dovoljnih samima sebi, zadovoljnih sobom i svojim ulogama u podeli pokradene dobiti preduzeća, ali i podeli važnih uloga u nomenklaturi ovog moćnog državnog preduzeća na čijem čelu stoji autentični izvršilac režimskih dužnosti, Dragomir Marković. O tome piše Tabloidov insajder iz njihovog najbližeg okruženja, nastavljajući prethodna istraživanja ovog dvonedeljnika, opisujući elektroenergetsku katastrofu čija se cena u prva dva meseca ove godine popela na još 200 miliona evra

Piše: Insajder E-7

Pisanje Tabloida o događanjima u elektrodistribuciji Jugoistok Niš urodilo je plodom. Pisali smo o direktoru Jugoistoka Dragoljubu Zdravkoviću, tehničkom direktoru Slađanu Jovanoviću (sin Ljubiše Jovanovića, raniji direktor AIK banke Niš, a sada član Upravnog odbora) i direktoru unutrašnje kontrole EPS-a Nikoli Litvinenku. Prema našim saznanjima Litvinenko je, kada je unutrašnja kontrola EPS-a otkrila nepravilnosti u poslovanju ove distribucije, ucenio Ljubišu Jovanovića procesuiranjem njegovog sina Slađana.

Kao zamenu za zataškavanje nalaza, Ljubiša Jovanović je uključio Litvinenka u Upravni odbor AIK banke Niš, i to uz naknadu od oko 275.000 dinara! Pošto je javnost saznala za ovo "namirenje", rukovodioci Demokratske stranke iz Niša više nisu mogli da štite direktora Jugoistoka Dragoljuba Zdravkovića, pa su rešili da ga smene.

U previranjima koje su usledila, Nikola Litvinenko pokušao je da postane direktor Elektrodistibucije Jugoistok, u kojoj je pre nekoliko godina i sam kratko vreme bio direktor jednog dela, ali je Demokratska stranka u Nišu imala drugog kandidata...

Litvinenko je inače rođak Nebojše Čovića i kao takav je za vreme vladavine koalicije SPS/JUL, polovinom devedesetih godina, doveden u EPS. Imao je i dobar pedigre, budući da mu je otac bio jedan od rukovodilaca u EPS-u. Pošto Čović u drugoj polovini devedesetih odlazi iz SPS-a, Litvinenko je ostao bez političke podrške, ali i potrebnih stručnih znanja, pa sedi kao inspektor u unutrašnjoj kontroli. Tadašnji generalni direktor EPS-a Ljubomir Gerić ga je 2001. (Čović je tada potpredsednik Vlade Srbije) poslao u Elektrodistibuciju u Loznicu, odakle je Litvinenko poreklom, za direktora dela Elektrosrbije Kraljevo u Loznici da bi, prema Gerićevom mišljenju, "malo stažirao", a zatim ga je polovinom 2002. godine upravo Gerić vratio u EPS i postavio za direktora unutrašnje kontrole.

Porodične, prijateljske i električne veze

Kao direktor unutrašnje kontrole Litvinenko je u leto 2003. godine, u jeku "mazutne afere", otkrio da ugovori EPS-a sa EFT-om nisu bili štetni već korisni!

Krajem 2003. i početkom 2004. godine nakratko je bio direktor Elektrodistribucije u Nišu. Podsećanja radi, i sadašnji generalni direktor EPS-a Dragomir Marković je tada bio član jedne druge komisije na istu temu, komisije koju je formirao upravni odbor EPS-a, a i ta druga komisija je došla do sličnog zaključka kao i komisija koju je vodio Litvinenko. Zajedno sa Markovićem, član druge komisije tada je bio i Ljubo Maćić, koji je već drugi mandat predsednik Agencije za energetiku Republike Srbije.

Ovde se treba vratiti na slučaj Jugoistoka... Naime, Dragoljub Zdravković je smenjen krajem decembra 2011. i postavljen za direktora investicija u Jugoistoku (na taj način kontroliše najviše para u Jugoistoku), a početkom januara 2012. godine Slađan Jovanović je doveden u Beograd da ne bi bio pred očima Nišlija.

Kuda bi Slađan nego u unutrašnju kontrolu EPS-a?! I to na mesto Litvinenkovog prvog saradnika! Litvinenku je, naravno, ostala naknada u UO AIK banke Niš i osetljivo mesto direktora unutrašnje kontrole sa zadatkom da generalnom direktoru EPS-a pomogne da pritiscima i namenskim kontrolama pacifikuje sve koji se usprotive nalozima Rudnap grupe za nameštanje tendera.

Iako nezadovoljan što nije uspeo da postane direktor Jugoistoka, Litvinenko je morao da ćuti i da se zadovolji postojećim, jer je bio svestan da je i ovo što ima nagrada za njegovu poslušnost i zasluga za Rudnap, a ne posledica njegove stručnosti, budući da su dobro poznati rezultati koje je pokazao za vreme svoga direktorovanja dok je bio u Loznici i Nišu. Naravno, to znaju i njegovi tadašnji pretpostavljeni, a ponajbolje Slobodan Mihajlović, sada direktor Elektrosrbije Kraljevo (2001. godine bio zamenik direktora Elektrosrbije i jedan od onih koji su Litvinenkov rad negativno ocenili).

Novi direktor Jugoistoka je Dragan Milentijević, inače narodni poslanik u vreme koalicije DOS, koji je  pored Nede Arnerić bio jedan od onih poslanika čijom se karticom neovlašćeno glasalo u vreme afere "Udovički - Bodrum". Na primeru imenovanja Dragoljuba Markovića, Nikole Litvinenka i Ljuba Maćića vidi se da vlasnik Rudnapa Vojin Lazarević ne zaboravlja usluge koje mu se čine. To se vidi i u još nekoliko slučajeva...

Od četvoro čelnika EPS-a protiv kojih je beogradska policija podnela krivične prijave, Rudnap je udomio troje: Vladimira Marjanovića (raniji direktor EPS-a za upravljanje u trgovinu) koji je postao direktor Rudnapa za trgovinu električnom energijom i na tom mestu bio do kraja 2011. godine; Danica Vuković posle odlaska u penziju (neposredno posle izbijanja "mazutne afere") postala je konsultant u firmi SEEK čiji  su vlasnici Ljubo Miškin i Vladimir Šekrevski, a sada je preko SEEK-a konsultant u EPS-u; Dragan Vignjević je postao direktor JP Elektromreža Srbije. Četvrtoj osobi obuhvaćenoj prijavom, Ljubomiru Geriću, dovolja je nagrada bilo oslobađanje od krivičnog gonjenja.

Inače, pored Lazarevića, suvlasnici Rudnapa su i Radivoje Dangubić (visoki rukovodilac EPS-a do 2001. godine) i Drago Skulić (raniji tehnički, a kasnije i generalni direktor Elektroprivrede Republike Srpske, pa onda i direktor Energetskog koordinacionog centra). Sin Drage Skulića je generalni direktor Rudnapa.

Rudnap povremeno honorarno angažuje i Krsta Vukovića (ranijeg v.d. generalnog direktora EPS-a), a Vuković je povremeno u konsultant u SEEK-u. Vučko Vuković, sin Krsta Vukovića, bio je nekoliko godina direktor Minel Kotlogradnje u sastavu Rudnap grupe. Inače, predsednik UO Minel Kotlogradnje je Slobodan Babić, raniji potpredsednik Vlade Srbije u vreme Mirka Marjanovića, i generalni direktor EPS-a 2007-2009.

 Ministar u vladi Mirka Marjanovića, Srđan Nikolić, bio je i kasnije zamenik generalnog direktora EPS-a (pre Vučka Vukovića) i direktor Minel Kotologradnje, pa potom i finansijski direktor ovog preduzeća. Česti posetioci Rudnapa su i penzioneri Siniša Ćirić (finansijski direktor EPS-a do 1993. godine), Obrad Ćuk (finansijski direktor EPS-a 1993-2000), Bogdan Đurđević (raniji pomoćnik Radivoja Dangubića).

 Na molbu Vladimira Šekrevskog, Vojin Lazarević je polovinom 2001. godine izdejstvovao da se tadašnji v.d. direktora TENT-a Nebojša Ćeran smeni pošto nije želeo da potpisuje neke kompenzacije koje je Šekrevski pokušavao da progura. Tada je linija Šekerevski - Lazarević - Goran Novaković (ministar) - Ljubomir Gerić (direktor EPS-a) za direktora TENT-a (Termoelektrane Nikola Tesla Obrenovac) postavila Boška Buhu koji je sve kompenzacije, koje su za Ćerana bile sporne, realizovao brzo i efikasno.

Odmah po Buhinom postavljenju obrenovačko krilo Demokratske stranke na čelu sa Petrom Kneževićem (tadašnji predsednik opštine Obrenovac, a sada direktor TENT-a) je napravilo pobunu i pokušalo da izdejstvuje brzu smenu Buhe,ali je u odbranu Buhe tada stao i jedan od lidera DOS-a Čedomir Jovanović.

Buha je i idejni tvorac tzv. konzorcijuma domaćih prozivođača okupljenih oko Rudnapa sa namerom gušenja svih koji nisu sa njima i dobijanja svih većih poslova (tendera u EPS-u). Kao jednu u nizu usluga, Rudnap je Buhi januara 2012. izdejstvovao produženje radnog odnosa do kraja 2012. godine, iako je Buha navršio 65 godina života...

Ko je krpio Minelove kotlove

Rudnap grupa kupila je i Minel Kotlogradnju, preduzeće čiji je skoro sav prihod poticao od EPS-a. Oko tog preduzeća okuplja grupu rukovodilaca EPS-a i ljudi iz energetskog sektora za koje je procenjeno da na njih treba igrati.

Tako su članovi UO ili članovi Skupštine ili počasni gosti u Minel Kotlogradnji postali mnogi koji su 2009. godine postali prva postava EPS-a. To su, između ostalih: Dragomir Marković (tada član UO Kotlogradnje, 2009. godine, postaje generalni direktor EPS-a), Petar Knežević (tada član UO Kotlogradnje, 2008. godine postao predsednik UO EPS-a, 2009. je postao direktor TENT-a), Dragan Jovanović (tada pomoćnik direktora Kostolca, 2009. godine postao direktor Kostolca).

 Tu je i Predrag Radovanović (kum Slobodana Babića, raniji direktor za kvalitet u EPS-u, sada član UO Rudnapa i direktor dela Instituta Vinča, i to onog dela koji radi studije za EPS i koji često svojim ispitivanjima potvrđuje kvalitet radova koje Rudnap radi u EPS-u... Zbog očiglednog sukoba interesa, sada ima slučajeva da SEEK projektuje i biva konsultant. Ukratko, Rudnap isporučuje a Vinča kontroliše.

U kadrovskoj kombinatorici predsednik UO EPS-a je 2009. godine postao i dr Aca Marković, koji je  kao kooperativan čovek (duži niz godina mu je pretpostavljeni bio Radivoje Dangubić) dobio podršku Rudnapa da ga SPS, kome pripada mesto predsednika UO EPS-a, i postavi na ovo mesto.

Na ovaj način Rudnap kontroliše četiri ključna donosioca odluke o trošenju para u EPS-u: predsednika UO Acu Markovića, direktora EPS-a Dragomira Markovića, direktora TENT-a Petra Kneževića i direktora Kostolca Dragana Jovanovića.

Poruka za kandidate glasi: Vojin Lazarević ne zaboravlja prijatelje i one koji su mu učinili, a one druge jednostavno sklanja u stranu i pusti ih da tavore.

 Firma Miškina i Šekrevskog, SEEK, konsultant je EPS-a za mnoge projekte, a među njima i za dva vrlo vredna: revitalizacija Hidrocentrale Zvornik i nabavke brojila. Ljubo Miškin je i član UO Minel Kotlogradnje, a Vlada Šekrevski prijatelj i saradnik Vojina Lazarevića.

Ovde još jednom treba podsetiti da su uslovi u tenderu za revitaizaciju Hidrocentale Zvornik (finasirane iz kredita KFW banke) modifikovani tako da i takozvani konzorcijum domaćih proizvođača (pod Rudnapom) može da učestvuje. Međutim, umesto Rudnapa vođa konzorcijuma je Energoprojekt, što je posledica nedovoljnog autoriteta Slobodana Babića koji Rudnap predstavlja u konzorcijumu.

 Sa druge strane Rudnap i SEEK su bliski sa firmom Alstom tako da ukoliko konzorcijum ne bude nastupao sa opremom Alstoma, Rudnap će u ovom poslu, mimo konzorcijuma, da protežira Alstom, što je dogovoreno na sastanku direktora EPS-a i vlasnika Rudnapa, kao i na sastancima Vladimira Šekerevskog i direktora EPS-a Dragomira Markovića.

Kako je Šekerevski u bekstvu van zemlje (umešanost u tzv. putarsku aferu) sastanci između njega i direktora EPS-a dešavaju se prilikom čestih putovanja direktora EPS-a u inostranstvo, a poslednja dva puta tokom januara 2012. godine u Atini (gde Šekerevski ima stan) i Beču. Članice tzv. konzorcijuma će, vrlo izvesno, dobiti lekciju ko je gazda u EPS-u.

Čeperkovićevo čeprkanje

I mimo Rudnapovih ljudi, EPS je rasadnik kadrova. Jedan od njih je Bratislav Čeperković, izvrsni direktor bez konkretnog zaduženja, o čijim svetskim putovanjima bez potrebe i putovanjima bez rezultata javnost već dovoljno zna. Najnoviji potezi su mu vezani za donaciju EPS-a Zdravku Čoliću. Kada je ova donacija vredna oko 335. 000 evra izazvala medijsku buru, Čeperković (organizator cele ideje) naprasno se povlači, i pravi se kako nema veze sa ovim poslom. Može da se povuče jer njegovog potpisa nema, ali ga ima na fotografijama prilikom potpisivanja sporazuma. To što je on doveo Čolića, što je firma bliska njemu trebalo da se sakrije ispod Čolićevog agenta, nije bitno. Posao nije realizovan, pa nema ni materijalne štete, ali je štetovao tadašnji PR EPS-a Momčilo Cebalović u čijem se delokrugu rada nalazi i ova aktivnost, a koji je odbio da, pre odustajanja Zdravka Čolića od sporazuma, sporazum sprovede u delo.

Drugi Čeperkovićev neuspeli posao bila je marketinška akcija za povećanje naplate električne energije, kada je prvi korak bio da firma pod Čeperkovićevom kontrolom proda EPS-u autorska prava na ideju koju je trebalo platiti 50 miliona dinara (500.000 evra).

Da stvar bude gora, generalni direktor EPS-a Marković raspisuje javnu nabavku sa direktnim pregovaranjem, ali srećom komisija, koja je trebalo da je sprovede javnu nabavku, oteže s poslom (nikome u EPS-u ranije nije padalo na pamet da sprovodi ovakve gluposti).

 Informacija o nabavci koju je Čeperković predstavljao kao "odličnu stvar za EPS" a i za vladajući DS (kampanja ima troškove!), stigla je do ljudi iz DS-a, koji navodno nisu ništa znali o njoj pa su dali i nalog da se ona stopira. Čeperković biva nervozan i opet PR direktora EPS-a Cebalovića optužuje za opstrukciju.

I, naravno, najnovija prezentacija EPS-a u Abu Dabiju gde je EPS platio put za ukupno osam ljudi. Kada su novinari pojednih medija pitali Čeperkovića za pomenuti nastup, mrtav hladan je rekao da se on nije pitao i da mu je put naložio generalni direktor.

To što su sva svetska beskorisna putovanja EPS-a njegova režija, opet nema veze. I opet je za pitanja bio kriv tada već smenjeni PR EPS-a Momčilo Cebalović.

Čeperković, neumereni hvalisavac i bahat čovek u ličnoj komunikaciji, ume u neprijatnim situacijama da se pretvori iz anđela u zver, ali se uvek, bez izuzetka, iza svojih poslovnih vizija krio kao najobičnija kukavica kad god bi mi zapretila kakva opasnost.

Interesantno je da je, prema rečima direktora EPS-a Markovića, Čeperković bio na sastanku državnog vrha sa Markovićem, nekoliko dana pre Markovićevog imenovanja na mesto generalnog direktora EPS-a, što znači da je (bio) čovek od poverenja vrha DS-a. Prema imovinskoj karti koju je dao, Čeperković je i savetnik ministra Dačića i predsednik UO JP Transnafta.

PR EPS-a Momčilo Cebalović imao je još jedan greh: nije ga volela direktorka za ljudske resurse EPS-a Dubravka Mitrić-Visković (supruga ambasadora Srbije u Nemačkoj Ive Viskovića). Cebalović i Viskovićeva su razmenjivali i neprijatna pisma koja su kao kopije upućivali na dosta adresa u EPS-u... Sve u svemu, kombinacija Visković - Čeperković bila je kobna za Cebalovića, pa je on ubrzo smenjen, a za njegovog naslednika postavljena osoba koja bez pogovora izvršava naloge Čeperkovića i Viskovićeve.

Kinezi ne veruju prevarantima

Dubravka Mitrić-Visković u svakoj prilici i sa neskrivenim ponosom ističe da je izabrana na konkursu. No, realnost je sledeća: za skoro tri godine svoga mandata, nije uradila ništa korisno! Sve vreme se bavila kadrovima tako što je nasumice zvala ljude iz direkcije EPS-a i bez konsultacija sa direktorima direkcija, te je tako njoj simpatične ljude postavljala na mesta za koja je mislila da im odgovoraju.

To znači da oni koji su je se u jednom ili dva razgovora dojmili dobijaju unapređenja koja ni u snu nisu mogli da očekuju. Unapređeni su i oni koji su joj ovih godina bili simpatični. Nakaradna organizaciona šema direkcija EPS-a koja je zaživela polovinom 2011. godine, njeno je delo. Viskovićeva je još jedan od saradnika koji su Markoviću nametnuti. Zadatak koji joj je bio osnovni (sistematizacija radnih mesta u celom EPS-u i restrukturiranje) nije ni počela da sprovodi, ali je 2009. godine kreirala dolazak Srđana Šapera u EPS za marketinške usluge. Kada mora da ode na neki za nju neprijatan sastanak, npr. sa sindikatom ili nešto slično, direktor EPS-a šalje ljude kojima takve vrste poslova nisu u opisu radnog mesta.

PonašanjeViskovićeve, osim štetnih poteza koje vuče, može da se sažme u poznatu rečenicu "ogledalo moje, ogledalce, reci mi ko je najlepši na svetu..."

 Teško je odrediti ko je štetniji za EPS - direktori TENT-a, Kostolca i Elektrosrbije, koji troše sredstva EPS-a kako im padne na pamet, ili ljudi poput Viskovićeve koji pre svega svojim bezgraničnim neznanjem i narciosidnošću urušavaju firmu. Gospođa Visković u kombinaciji sa direktorom EPS-a Markovićem (koji je nezainteresovan, sujetan, depresivan, autističan, trom i neorganizovan) predstavlja siguran put u dalje urušavanje EPS-a.

Važni projekti za EPS su i kineski kredit na projektu TENT B3 - novi blok na ugalj snage 700 MW, projekat vredan preko milijardu evra. Glavni lobisti za ovaj posao i veza sa Kinezima je stric tenisera Đokovića, Srđan, koji je došao do Bratislava Čeperkovića, uvek spremnog za mućke, te su na taj način Kinezi dovedeni do direktora EPS-a Markovića.

 Pri tome je Čeperković ubedio Markovića da je ovo dobitna kombinacija i da mu je jedina šansa da opstane na mestu generalnog direktora da ima bar jedno uspešno sprovedeno partnerstvo sa stranim firmama.

Kinezi su, paralelno, preko svojih veza, uspeli da obezbede da ministar Vuk Jeremić bude prisutan na potpisivanju sporazuma EPS-a. Tako je sporazum dobio i pečat države odnosno vladajuće stranke. Čeperković se mudro izmakao i događaje kontroliše iz pozadine, a u ekipu za realizaciju sporazuma ubacuje svog drugara Aleksandra Vlajčića.

Ovaj projekat, kao i svi drugi koji su bitni za direktora EPS-a Markovića, ne završavaju u predviđenim celinama EPS-a, već u okviru grupe odanih i lojalnih ljudi, koji su otputovali u Kinu da tamo, u tišini, utanače detalje sporazuma koji će, treba očekivati, biti na EPS-ovu štetu, jer samo tako može da koristi svim  zainteresovane.

 Na put su otišli Slobodanka Krčevinac, zadužena za kreditne i finansijske detalje, inače drugarica Biserke Drinjaković, Tadićeve savetnice. Pre dobro plaćenog posla u NIS-u, imala je nešto malo iskustva u raznim nevladinim organizacijama. Naravno, nije čekala da ruske vlasnike NIS-a ubedi u svoje kvalitete, nego je brže-bolje prešla u EPS.

 Na put u Kinu otišli su i Slobodan Mitrović (pokriva Mirkovićeve želje u domenu rudarstva, pod njegovim rukovođenjem projekat upravljanja ugljem u EPS-u koncepcijski je promašen, a vrednost narasla sa 40 na 160 miliona evra, jer se naručuje nepotrebna oprema), Aleksandar Jakovljević (Markovićeva desna ruka za projekte Kolubara B i TENT B3, svaki po milijardu evra, blizak sa Aleksandrom Vlahovićem), Predrag Sekeljić (direktor projekta Kolubara B i TENT B3, raniji pomoćnik ministra Škundrića, iako član DSS-a unapređen je i nagrađen za poslušnost prema Škundriću i Vojinu Lazareviću, o čemu će još biti govora), Aleksandar Vlajčić (odan Čeperkoviću, a prihvatljiv i za Markovića) i nekoliko nevažnih osoba i jedan broj ulizica. I svi oni odlučuju o delićima ovog složenog mozaika! O njegovim većim delovima odlučuje Aleksandar Jakovljević, a jedini koji "drži celinu" jeste sam Dragomir Marković. Slična situacija je i sa italijanskim Edisonom oko Kolubare B.

Mračna perspektiva i vera u novi mandat

Realno je očekivati da će, uoči samih izbora, po modelu Fijata i Zastave, biti napravljen ugovor koji će dugoročno biti štetan po Srbiju. Šteta ne mora da bude u provizijama prilikom ugovaranja kredita i radova (cena, provizija...). Veće opasnosti nose i obaveze EPS-a, naročito po ugovoru za otkup električne struje iz ovih objekata.

 Ako se uzme da će navedeni projekti godišnje proizvoditi 10 TWh, procenjena godišnja vrednost ugovora za otkup električne energije (EPS će da kupuje tu energiju!) biće oko 700 miliona evra!

O lošim potezima i nenamenskom trošenju EPS-ovih para govori i vanredna situacija tokom februara 2012. godine. Desio se enormni utrošak električne energije, pa će samo uvoz u januaru i februaru 2012. godine preći 100 miliona evra, što je, između ostalih razloga, i posledica nedostatka uglja u Kolubari. Naime, Kolubara kopa ugalj po bilansu, ali Termoelektrana "Nikola Tesla" može da potroši mnogo više nego što Kolubara proizvede. To je došlo kao posledica naopake politike: umesto da ulaže u kapacitete za proizvodnju uglja, EPS je nenormalno mnogo para uložio u TENT i podigao njegove proizvodne mogućnosti. Dakle, to je kao da imamo odličan auto ali nemamo benzin za njega!

Pravilo je da mogućnosti rudnika (Kolubare) i elektrane (TENT) moraju da budu međusobno izbalansirani. Međutim, sada se jasno vidi debalans. Naime, Rudnap grupa sa grupom odabranih proizvođača (tzv. Konzorcijum), preko direktora EPS-a Markovića, direktora TENT-a Kneževića i direktora Kostolca Jovanovića, uticali su na godišinje planove EPS-a.

Ali, Konzorcijum je specijalizovan za termoelektrane a ne za rudnike, Konzorcijumu trebaju ugovori, ali EPS, prema željama Rudnapa i Konzorcijuma, pravi svoje planove umesto da bude obrnuto! Da u EPS-u  ima snage i pameti Konzorcijum bi imao manje posla, ali bi proizvodnja Kolubare bila veća i izbalansirana na TENT, pa bi i uvoz bio manji. To ne može biti jer se Rudnap bavi i trgovinom strujom...

Želje za trošenjem para koje dolaze iz određenih interesnih grupa (Konzorcijum, politika...) generalni direktor EPS-a ne sprečava, kod njega sve može bez obzira na cenu i da li treba, jer je siguran da na taj način kupuje nove četiri godine mandata.

 

Prevara po ličnom nalogu sa najvišeg mesta!

 

Zbog kupovine novih tarifnih brojila, Eletroprivreda Srbije je preko Evropske banke (EBRD) dobila kredit od ukupno 80 miliona evra. Sprovedena je takozvana pretkvalifikacija, u kojoj se firma Rudnap pojavljuje u svim konzorcijumima koji su pretkvalifikovani. Procesi pretkvalifikacije kontrolisao je Jan Braun (Ian Brown) iz predstavništva EBRD u Beogradu.

Kako bi ga pridobili za svoje kriminalne poslove, dobro uigrana grupa prevaranata ovenčava Brauna prestižnom nagradom "Đorđe Stanojević", koju EPS dodeljuje za poseban doprinos razvoju EPS-a! Međutim, željena veza Marković - Braun - Lazarević ubrzo je zakazala pošto su se mnogi potencijalni ponuđači žalili Evropskoj banci, pa je ona poništila pretkvalifikaciju i zahtevala da novi tenderski uslovi budu takvi da veći broj firmi može da ih zadovolji. Kad je čuo za to, Braun se povukao, i pod pritiskom centrale iz Londona menja mišljenje.

Da bi maskarada sasvim uspela, direktor EPS-a Marković žali se Evropskoj banci na ovu odluku, a žali se i Rudnap!

Uvidevši da "urgencije" nisu urodile plodom, EPS "stavlja na čekanje" kredit EBRD-a, čija su sredstva operativna, i pokreće novi postupak za nabavku brojila iz sopstvenih sredstava vredan 60 miliona evra! Kako EPS nema potrebnih 60 miliona evra, UO EPS-a je januara 2012. godine usvojio je odluku o ovom novom tenderu, pri čemu je pokrenut i još jedan tender, ovaj put za nabavku nedostajućih 60 miliona evra. Potrebnih 60 miliona evra će da obezbedi konzorcijum podobnih domaćih banaka uz pravičnu naknadu (kamatu).

Dakle, operativna (raspoloživa) sredstva EBRD-a su "na čekanju" (na njih se plaća kamata!), a uzima novi kredit za drugi tender! Direktor EPS-a Marković pravdao se bliskim saradnicima da ga na ovaj potez tera država, tj. lični nalog sa najvišeg mesta!

 

 

A 2.

 

Rudnapov konkurs za prestupnike

 

Od četvoro čelnika EPS-a protiv kojih je beogradska policija podnela krivične prijave, Rudnap je udomio troje: Vladimira Marjanovića (raniji direktor EPS-a za upravljanje u trgovinu) je postao direktor Rudnapa za trgovinu električnom energijom i na tom mestu bio do kraja 2011. godine, Danica Vuković je posle odlaska u penziju (neposredno posle izbijanja "mazutne afere") postala konsultant u firmi SEEK gde su vlasnici Ljubo Miškin i Vladimir Šekrevski, a sada je preko SEEK-a konsultant u EPS-u. Dragan Vignjević je postao direktor JP Elektromreža Srbije. Četvrtoj osobi obuhvaćenoj prijavom, Ljubomiru Geriću, dovoljna je nagrada bilo oslobađanje od krivičnog gonjenja.

 

A 3.

 

 

Politika propasti i njene posledice

O lošim potezima i nenamenskom trošenju EPS-ovih para govori i vanredna situacija tokom februara 2012. godine. Desio se enormni utrošak električne energije, pa će samo uvoz u januaru i februaru 2012. godine preći 100 miliona evra, što je, između ostalih razloga, i posledica nedostatka uglja u Kolubari. Naime, Kolubara kopa ugalj po bilansu, ali Termoelektrana "Nikola Tesla" može da potroši mnogo više nego što Kolubara proizvede. To je došlo kao posledica naopake politike: umesto da ulaže u kapacitete za proizvodnju uglja, EPS je nenormalno mnogo para uložio u TENT i podigao njegove proizvodne mogućnosti. Dakle, to je kao da imamo odličan auto ali nemamo benzin za njega!

 

 

 

Pjevam danju, pjevam noću, a EPS plaća kad ja hoću

Izvršni direktor EPS-a Bratislav Čeperković, čovek bez konkretnog zaduženja, ostvario je u ovoj kompaniji svoj "srpski san". Njegova svetska putovanja i estradne ambicije zaslužuju posebno poglavlje u još nenapisanom romanu "o svemogućem". Ostaće upamćena njegova akcija u kojoj je EPS trebalo da odobri donaciju pevaču Zdravku Čoliću od 335 000 evra. Javnost je doslovno pobesnela zbog ove sumanute ideje, te se Čeperković p(r)ovukao kao da nikakve veze sa tim nije ni imao! To što je on doveo Čolića, što je firma bliska njemu trebalo da se sakrije ispod Čolićevog agenta, nije bilo bitno. Posao nije realizovan, pa nije ni bilo materijalne štete sa te strane. Ipak, žrtva cele ujdurme bio je tadašnji PR EPS-a Momčilo Cebalović, u čijem se delokrugu rada nalazi i ova aktivnost, a koji je odbio da Čeperkovićev "sporazum" sa Čolićem sprovede u delo.