Propadanje

Anatomija lažnog knjigovodstva, suludih ambicija, budžetskih rupa i neplanskih minusa

 

Srbija na istorijskom minimumu!

 

Sve što su zapadni bankari obećali ovom narodu, narod im je omogućio da imaju! Od građana Srbije se sada traži da još "samo malo gladuju", dok i poslednji stanovnik ne umre, a onda će stranim bankarima i domaćim mešetarima biti bolje. Pošto ova vlast zna da posle predstojećih izbora više neće biti zadužena za vraćanje dugova ("posle mene je potop"), to se državni budžet ovih dana ubrzano prazni da bi se u poslednjem trenutku napunili privatni džepovi

 

Milan Malenović

 

Pošao seljak sa bolesnom kravom kod veterinara i usput sretne delegaciju Međunarodnog monetarnog fonda, koja mu objasni da može da uštedi pare ako kravu sam leči, i posavetuje ga da joj ceo dan daje samo hladnu vodu da pije. Sledećeg dana opet seljak dođe kod predstavnika MMF-a i požali im se da je kravi još lošije. "Odlično", uzviknu oni, "to je znak da lek deluje. Sada ceo dan daj kravi vruću vodu da pije." Sutradan dođe isti seljak kod MMF-ovaca i kaže im da je krava uginula. "Baš šteta", uzvrate mu oni, "a imali smo još toliko dobrih ideja."

U svakom vicu ima zrno istine, kaže se, ali u ovom gornjem sve je istina. Otkako Međunarodni monetarni fond savetuje srpsku vladu šta i kako da radi da bi zemlja izašla iz krize, narodu je sve gore.

U novembru 2009. stalni predstavnik MMF-a u Srbiji Bogdan Lisovolik je tvrdio: "Vidimo ohrabrujuće znake ekonomskog oporavka Srbije". Potom Lisovolik nastavlja, sve u istom tonu: "Što se tiče održivosti duga, smatramo da odnos javnog duga prema BDP-u još uvek nije visok, ali je tempo rasta zaduživanja u dosadašnjem delu godine bio prilično brz". U vezi sa penzijama, Lisovolik je objasnio kako je njihovo usklađivanje sa rastom inflacije, uz povećanje ako dođe do većeg privrednog rasta, poboljšanje za penzionere.

Posle toga je MMF krajem decembra 2009. odobrio novi kredit Srbiji u visini od 346,9 miliona evra.

"Plate u javnom sektoru i penzije u Srbiji treba da ostanu zamrznute tokom čitave 2010. godine," podsetio je Bogdan Lisovolik 25. januara 2010, potpuno zaboravljajući šta je u vezi sa penzijama govorio dva meseca ranije. Već 28. januara 2010. MMF na svojoj zvaničnoj internet-prezentaciji objavljuje kako će rast izvoza iz Srbiji biti poboljšan u 2011. godini, dok će se "snažan rast bruto domaćeg proizvoda Srbije, na nivou od pre krize, nastaviti u 2012. godini".

 

Rupe popunjene obveznicama

 

Sada, na početku te unapred slavljene 2012. godine, planirani privredni rast je prvo sa 5 do 5,5 odsto korigovan na 2,5 odsto, a konačno je MMF procenio da će u najboljem slučaju srpski bruto državni proizvod (BDP) u ovoj godini da poraste za 0,5 odsto, ako uopšte i bude nekog rasta. Prosto je neverovatno za koliko su analitičari MMF-a promašili u svojim prognozama i to za tako blisku budućnost.

I pored toga, isti ti predstavnici Međunarodnog monetarnog fonda nastavljaju da kroje finansijsku politiku ne samo Srbije već i dobrog dela sveta. Zaslužni za ovo su političari u tim zemljama, koji se u ekonomiju razumeju još manje od preplaćenih birokrata MMF-a.

Srbiji hitno treba stend baj aranžman u visini od 1,1 milijardu evra, jer u avgustu na naplatu dolaze državne obveznice iste vrednosti.

Državne obveznice su vrednosni papiri koje prodaje jedna država kako bi na slobodnom monetarnom tržištu došla do gotovine. Za razliku od običnih akcija, obveznice imaju naznačen rok u kome će država ponovo da ih otkupi, kao i kamatu koja će biti isplaćena investitoru. Jedini rizik za kupca obveznica jeste pitanje da li će država-emiter biti u stanju da plati ono što je obećala. Kako se vidi iz grčkog primera, i države umeju da upadnu u insolventnost.

Da se to ne bi dogodilo i Srbiji bio je planiran aranžman sa MMF-om, kao garancija da će obveznice biti otkupljene i ako u trezoru Narodne banke u tom trenutku ne bude dovoljno para. Posle kraćih pregovora delegacija MMF-a je shvatila sa kim ima posla i otišla iz Srbije prethodno objavljujući da se pregovori "zamrzavaju do novog rebalansa budžeta".

Kako je budžet moguće korigovati samo ako vlast ima skupštinsku većinu, što u ovom trenutku nije slučaj, a naredna će po svim procenama biti formirana najranije u septembru, to znači da će država odnekud morati da stvori 1,1 milijardu evra ili da proglasi bankrot.

Jedan od načina pribavljanja potrebnih para jeste štampanje i prodaja novih državnih obveznica, a od tih prihoda bi se finansirao otkup starih obveznica, što je ono što naš narod zove "seci uši i krpi tur", jer je svaka nova serija obveznica za državu sve skuplja. Tako će ovih dana na tržište biti izneta serija obveznica u ukupnoj vrednosti od 120 miliona evra i sa rokom dospeća već za godinu dana, odnosno krajem februara 2013, iz čega se vidi da je predstojeća prodaja potrebna samo da bi se popunile budžetske rupe, ne da bi se nešto značajno i investiralo u privredu.

Ležernost sa kojom aktuelna vlast u Srbiji pristupa pitanju odakle da se plate dospele obveznice krajem leta, pokazuje da se ona već sada pomirila sa tim da će to tada biti problem nekog drugog. Kako stvari stoje, i stratezima iz Demokratske stranke došlo je do pameti da su šanse da na vlasti ostanu i posle predstojećih izbora minimalne.

Problem sa obveznicama je i taj što, za razliku od kreditora poput MMF-a, njihovi kupci nisu spremni da državi otpišu dug. Kupovina obveznica je berzanska špekulacija, a špekulanti imaju samo jedan motiv svog poslovanja - finansijsku zaradu! Za razliku od njih, Svetska banka, MMF i slične organizacije zadovoljavaju se i političkim dobitima koje se u novac pretvaraju protokom vremena.

 

Sukob dva idiotizma

 

Odlazak MMF-a sa pregovora šalje jasan signal ostalim investitorima da je Srbija nesigurna zemlja za investicije, pa je pitanje da li će predstojeća rasprodaja obveznica uopšte biti finansijski isplativa za ovu državu. No, ako sadašnji vlastodršci ne planiraju da na vlasti budu kada krajem leta na isplatu dospeju obveznice u vrednosti od 1,1 milijarde evra, još manje računaju sa tim da će na vlasti biti krajem februara 2013. kada na naplatu dospeju obveznice koje upravo treba da se ponude, tako da im je potpuno svejedno pod kakvim uslovima će iste biti prodate.

Da je bilo obrnuto, da je Srbija pokazala vrata pregovaračima MMF-a, još bi i moglo da se razmišlja o nekom srpskom putu izlaska iz krize, sličnom onom kojim su krenuli Ekvador i druge latinoameričke države. Srpska vlast, međutim, nema nikakvu strategiju održivog privrednog razloga, pa je tako ovo sukob dva idiotizma, oba na štetu naroda.

Pošto je u proteklom vremenu potpuno promašio sa predviđanjima ekonomskih kretanja u Srbiji i okolini, Međunarodni monetarni fond sada insistira na povećanju poreza, od kojih bi PDV otišao na čak 25 odsto, i smanjenju plata onima koji ih primaju iz budžeta. Ovo bi, ako bi se primenilo, značilo potpuno odumiranje svake monetarne aktivnosti u zemlji, jer su i ovakva fiskalna opterećenja prevelika za osiromašeno tržište kao što je srpsko. Dalje povećanje PDV-a bi vodilo opštoj gladi jer bi malo ko bio u stanju da plati nove cene osnovnih životnih namirnica, ponovo bi proradilo crno tržište čime bi dodatno opali prihodi budžeta i time se povećala zavisnost od stranih kredita i tako ukrug...

Sa druge strane, potpuno je nerealno i ono što u predizbornoj kampanji predlaže Dragan Đilas, odnosno smanjenje poreza i povećanje prihoda budžetskih korisnika, jer za tako nešto u ovom trenutku objektivno nema sredstava, a kada bi ih i bilo ona bi se brzo istopila bez ikakvog realnog efekta.

Ono što ni MMF a ni srpska vlada ne žele da razumeju i jasno objasne narodu, jeste to da su umanjeni prihodi od poreza i uvećani rashodi za plate i penzije - posledica, a ne uzrok. Srpska privreda više ne funkcioniše, zato od nje ni nema ozbiljnih priliva budžetu.

Posle više od decenije glavinjanja prema Evropskoj uniji, upravo nam stiže račun za to besmisleno putovanje. EU je prezasićena sopstvenim proizvodima, koji ostaju neprodati jer je kupovna moć građana, pa samim tim i privrede, bitno smanjena. Sa druge strane, sama EU traži nova tržišta na koja bi plasirala svoje preskupe i u većini slučajeva potpuno nepotrebne proizvode, a tu joj zemlje Zapadnog Balkana dobro dođu, jer su u svojoj evropskoj zaslepljenosti davno ukinule sve carinske barijere koje su ih štitile od uvoza gluposti.

Ideja o slobodnom prometu robe jeste lepa, ali je korisna samo onome sa jačom privredom. Šta jedna Srbija ima da ponudi Nemačkoj, Luksemburgu, Holandiji, Italiji...? Samo do obesmišljenosti jeftinu radnu snagu i sirovine, eventualno neke poluproizvode. U zamenu ona iz EU uvozi gotove proizvode u koje je uzidana cena sirovina prethodno izvezenih iz Srbije, cena strane radne snage, kao i zarada vlasnika fabrike na Zapadu. Dakle, ono što Srbija jeftino izveze, kasnije skupo otkupi nazad. I to je neki napredak?

MMF-ova uloga u celom ovom cirkusu veoma je perfidna, ali i vidljiva. Srbija novim reformama treba da definitivno postane zemlja Trećeg sveta na samom pragu Evrope, koja će da izvozi jeftine sirovine, a zauzvrat da se sve više zadužuje kako bi kupovala skupe gotove proizvode od razvijenih zemalja EU. To je začarani krug iz koga za nekoliko godina neće biti drugog izlaza osim oružanog ustanka, kao nekad protiv dahija...

 

Odreci se svega, pa uđi u Evropsku uniju

 

Umesto dužničkog ropstva koje joj nameće MMF u saradnji sa već bankrotiranom Evropskom unijom, Srbija bi imala alternativu, samo kada bi na vlasti imala ljude koji ne samo da žele dobro svom narodu već se i razumeju u ekonomiju. Nisu za džaba nemački ambasador Volfram Mas i predsednik Odbora za evrointegracije srpske skupštine Laslo Varga skoro uglas zavapili kako Srbija mora svega da se odrekne da  bi nastavila putem u Evropsku uniju!

Konkretno, Mas smatra da EU Srbiji pruža daleko više od alternativnog ruskog tržišta, navodeći kao obrazloženje i nekih 200 miliona evra koje Srbija godišnje dobija kroz donacije od Unije. Na stranu što se te donacije slivaju udruženjima građana koja nikome ne služe niti trebaju, kao i nekim preduzećima čiji vlasnici žive u istoj toj EU od koje pare i dolaze, ovo bi bio samo neki mali, simbolični procenat kirije koju bi ta Unija trebalo da plaća Srbiji što već više od decenije bespravno koristi 15 odsto njene teritorije. Da podsetimo na jedan ekonomski detalj okupacije Kosmeta: samo na ime odštete za privatizaciju nesporno srpske imovine na Kosovu, Srbija u ovom trenutku potražuje skoro pola milijarde evra od takozvane Republike Kosovo. Privatizovana, odnosno poklonjena imovina srpskih vlasnika daleko je   vrednija, a pomenuta suma je ono što su kosovske institucije inkasirale prodajući tuđe zapadnim kupcima. Kompletna privatizacija je odrađena pod nadzorom Unmika i Euleksa, odnosno EU u krajnjoj liniji.

Evropskoj uniji se, očigledno, debelo isplatila saradnja sa Srbijom.

I Laslo Varga se upravo ovih dna oglasio nebulozom da Srbija pod hitno mora da se odrekne međudržavnog sporazuma sa Ruskom Federacijom (kojim je dospela u položaj povlašćenog trgovinskog partnera), budući da zemlje EU takav sporazum nemaju, a odskakanje nije dozvoljeno.

Pomenutim sporazumom Srbija u Rusiji može da prodaje svoje proizvode pod istim uslovima pod kojima to čine domaći, ruski, proizvođači. Da su srpske vlasti na vreme shvatile značaj ovog sporazuma, srpska privreda danas ne bi bila u krizi u kojoj se nalazi.

Dakle, od Srbije se traži da se potpuno odrekne tržišta koje ni izdaleka nije istražila, a kamoli zadovoljila, da bi zauzvrat imala pristup tržištu koje i po oceni samog Međunarodnog monetarnog fonda u doglednoj budućnosti neće biti u stanju da otkupljuje srpske proizvode?! Ovakva politika već je pokazala svoje razorne rezultate. Sve ovo će "velikodušno" da finansira MMF, a otplaćivaće budući naraštaji u Srbiji.

Što se tiče investicija koje nam se "najavljuju" sa Zapada, dovoljno je reći da dnevni promet Beogradske berze samo ponekad prebaci milion evra, ali ima i dana kada je on jedva preko 100.000 evra. U kapitalizmu je berza pokazatelj snage jednog društva, pa ako je tako onda naša celokupna privreda vredi koliko i jedna bolja menjačnica u centru Beograda, koja takođe dnevno obrne stotinak hiljada evra! Od ozbiljnih stranih investitora, bar kada su berzanski izveštaji u pitanju, nema ni traga ni glasa.

Putovanjem ka EU uz svesrdnu podršku MMF-a Srbija je dogurala do samo 1,75 miliona zaposlenih, što je istorijski minimum. Podaci pokazuju da je u devet od 159 opština pad zaposlenosti bio veći od 30 odsto, da se smanjenje između 20 i 30 odsto beleži u 36 opština, a između 10 i 20 procenata u 62 opštine i grada Srbije. U narednom periodu se očekuje da bez posla ostane još 100.000 ljudi, tako da će već 2016. godini Srbija biti peta u svetu po procentu nezaposlenih. To su rezultati "uspešne" terapije koju Srbiji već više od decenije daju EU i MMF.

 

 

 

 

 

Kapitalizam je socijalizam za bogate

 

Od onoga što se zove slobodno tržište, u koje se država ne meša, nije ostalo ništa u vremenu ekonomske krize. Isti oni koji su do juče zahtevali da se država ne meša u privredu, danas od države traže spas.

Ni u Srbiji situacija nije ništa bolja, naprotiv - još je gora nego bilo gde drugde.

U ovogodišnjem budžetu, koji je komisija MMF-a već ocenila kao preterano troškadžijski, predviđeno je i 300 miliona evra za pomoć bankama pred bankrotom. Među onima koje su se već obratile državi tražeći pomoć je i Razvojna banka Vojvodine sa dubiozom od preko 40 miliona evra. To je ista ona banka koja je pre samo neku godinu podržavljena (tada se još zvala Metals banka), kako bi navodno još tada bila spasena, to je banka koja je osnovala Tesla banku u Hrvatskoj u koju je upumpala oko 20 miliona evra koje sada traži nazad od srpskih poreskih obveznika...

Najveću rupu u budžetu Srbije, međutim, napraviće Agrobanka kojoj je potrebno 200 miliona evra da bi se održala iznad vode. Još krajem juna 2011. revizorska kuća KPMG, koja i dalje slobodno posluje, tvrdila je da banka raspolaže sopstvenim kapitalom od 121.294.856 evra, da bi kontrola Narodne banke Srbije utvrdila kako je njen kapital u stvari jedva nekih šest miliona evra, posle čega su uvedene privremene mere.

Sa nekih 15 do 20 miliona evra moraće da bude donirana i Razvojna banka Beograda, opskurna institucija za koju malo ko i da zna. Vlasnik ove banke, grad Beograd, prošlu godinu je završio sa minusom od 46,6 milijardi dinara, odnosno 78 odsto prihoda ostvarenih u istoj budžetskoj godini, tako da će za sanaciju Đilasovog čeda morati da se isprsi republika.

Kakvo je to slobodno tržište, koje se Srbiji godinama nameće, na kome državni funkcioneri - zabave i pljačke radi - osnivaju banke koje se zatim finansiraju iz budžeta?

            

.........................

 

Volfram, ali nije Mas

 

Kada jedna od najmoćnijih bankarskih porodica sveta u jeku ekonomske krize naglo izađe iz posla sa zlatom, dok ostali upravo u tom metalu traže spas i sigurnost, onda tu nešto nije u redu. Istina je da Rotšildi nisu odustali od trgovine zlatom - već volframom, kojim američka i još neke zapadne centralne banke varaju komintente na celom svetu.    

Svu svetsku trgovinu zlatom kontrolišu Rotšildovi. Precizno rečeno, to su decenijama radili, a onda 2004. naglo izašli iz toga posla! Zašto?

Da bi se cela priča razumela potreban je mali uvod.

U Americi najveća skladišta zlata imaju federalna banka FED (koja je u privatnom vlasništvu i raspoređena po celoj teritoriji USA) i državna agencija za plemenite metale u Fort Knox - Bullion Depository (gde se istovremeno nalazi jedna od najjačih američkih vojnih baza sa oko 10.000 profesionalnih vojnika, 3.000 tenkova itd.).

U Fort Knox-u je pod zemljom, prema zvaničnim podacima, deponovano oko 4.580 tona zlata (koje isključivo pripada Sjedinjenim Američkim Državama) u ukupnoj vrednosti od oko 273 milijarde dolara (stanje na dan 19. avgusta 2011).

Najveća trgovačka mesta plemenitih metala su London Bullion Market (LBMA), New York Mercantile Exchange (NYMEX) i Tokyo Commodity Exchange (TOCOM).

Sada sledi prava horor priča.

Naime, poznato je da sve države sveta svoja međusobna dugovanja, ali i poravnanja po pitanju državnih obveznica, često uz međusobnu saglasnost izvršavaju ili osiguravaju u zlatu.

Takođe, poznato je da je Kina najveći svetski kupac i vlasnik američkih državnih obveznica. U oktobru 2009. je ova zemlja dobila zlatne poluge u zamenu za neka svoja potraživanja. Kinezi nisu previše verovali američkim partnerima, pa su napravili probna bušenja dobijenih zlatnih poluga. Hemijska analiza je pokazala da zlatne poluge nisu bile zlatne, nego samo pozlaćene, a u unutrašnjosti je bio volfram (specifična težina zlata je 19,32, a volframa 19,25). Tona volframa na tržištu metala košta oko 230 dolara, za koliko se može kupiti samo 4,5 grama zlata.

U međuvremenu se saznalo da je u vreme administracije Bila Klintona izliveno između 1,3 i 1,5 miliona poluga od volframa težine 400 unci.  Sve one su zatim pozlaćene. Nekih 640.000 ovakvih poluga je još uvek u američkom posedu, dok je ostatak iznet i prodat na svetskom tržištu.

Izveštavajući o ovome, portal euro-med.dk izneo je podatak i da od procenjenih 120.000 tona zlata na svetu, jedna trećina leži u trezorima centralnih banaka od kojih su neke, kao FED, u posedu porodice Rotšild. U toj činjenici leži odgovor zašto se ova porodica povlači iz trgovine zlatom, i to u doba ekonomske krize - kada svi normalni upravo tada investiraju u zlato. Obavešteni i pametni Rotšildi ne žele da kupuju volfram po ceni zlata.

Vest o pokušaju ove međudržavne prevare nisu do danas objavile nijedne zvanične novine u Evropi. Na Balkanu takođe niko.

Ali, zato je javljeno da zlato kao rezerva više nije interesantno i da ga se treba osloboditi. Tako je Hrvatska nakon ostamostaljenja kupila nešto zlata na svetskom tržištu kojim je pokrivala svoju valutnu sigurnost. Iznenada, vlasti su sve rasprodale i danas nemaju više nijedan kilogram. To su zvanični podaci.

Čak su na televiziji u raznim emisijama uživo ekonomski "eksperti" uveravali naciju kako je imati zlatne rezerve čist ekonomski promašaj, te da se te rezerve pod hitno moraju staviti u funkciju tekućeg kapitala kojim će se finansirati značajni nacionalni projekti. Istovremeno se na jednom sajtu, uz slogan "Hrvati - narod blagoslovljen blizinom Europe", hrvatskom narodu nudi da kupuje zlato. Preuzimanje tog "novog zlata" se u Sloveniji obavlja u firmi Moro & Kunst.

Razmere cele malverzacije sa zlatom na internacionalnom nivou su gigantske i, prema proračunima, dosežu iznos od oko 600 milijardi dolara. Činjenica da je sporno zlato Kini isporučeno iz Fort Knox-a, dakle s mesta gde se deponuje zlato koje je isključivo u vlasništvu i pod patronatom američke države, dovoljno sve govori.

Nedavno je predsednik Venecuele Hugo Čavez najavio povlačenje u zemlju svih nacionalnih zlatnih rezervi iz sveta. Samo iz Londona je već trebalo da bude premešteno 211 tona. Do danas se ništa nije ostvarilo jer je Čavez tražio hemijsku analizu svake poluge na licu mesta, pre utovara.

Posle ovoga se otvara pitanje: da li je u inostranstvu deponovano zlato uopšte sigurno, odnosno da li su poluge, koje služe kao sigurnost valuta ili međunarodne trgovine, uopšte zlatne - ili su od volframa?! Rotšildovi sigurno znaju tačan odgovor.

 

www.akademediasrbija.com