Evropska unija
Grèka kriza i nemaèka unutrašnja politièka previranja
Berlin zasiæen merkelizmom
Nemci više ne osvajaju tenkovima i bajonetima, veæ novcem.
Svoju pomoæ Grèkoj su pokušali da
uslove faktièkom
kolonizacijom ove zemlje, ali ih je u tome osujetila ne samo grèka
slobodoljubivost veæ i izbijanje politièke krize
kod kuæe.
Kada se vlast u Berlinu bude opet konsolidovala, nikoga ne treba da èudi
nastavak nemaèkog
marša
ka dominaciji u Evropi
Fridrih Emke
dopisnik iz Frankfurta
Teški, dugi i na momente muèni pregovori izmeðu Grèke i
ostatka Evropske unije upravo su završeni onako kako se i oèekivalo -
Grci su primorani da uvedu rigorozne mere štednje, da bi zauzvrat od Unije
dobili kredit u visini od 130 milijardi evra. Ovom finansijskom injekcijom Grèka je u
poslednjem trenutku izbegla bankrot, bar za sada.
Iza kuloara, meðutim, besneo je sukob izmeðu Nemaèke i Grèke, koji je
samo na momente izbijao u javnost. U jednom trenutku su se grèki zvaniènici èak veoma
netaktièno
i javno obrušili
na svoje nemaèke
kolege, povremeno ih uporeðujuæi sa osobama iz nacistièke nomenklature. Za javnost je
ostalo, meðutim,
skriveno zbog èega
je dolazilo do ovako oštrih duela izmeðu grèkih i nemaèkih politièara na
vlasti.
Nemaèka je privredni džin okružen
evropskim patuljcima. Njene ambicije su da ponovo bude dominantna sila na
evropskom kopnu i to sve jasnije pokazuju upravo njeni politièari.
U sklopu pregovora izmeðu Brisela i Atine nemaèki ministar
finansija Volfgang Šojble je svom grèkom kolegi preneo i jedan poseban, èisto nemaèki zahtev: u
Grèku
bi morali da doðu nemaèki
finansijski eksperti koji bi nadgledali, ali ako treba i sami sprovodili
dogovorenu fiskalnu politiku.
Ponosni Grci su sa indignacijom odbili ovakav zahtev
koji je neodoljivo podseæao na kolonijalnu politiku evropskih sila iz 19. i 20.
veka. Kako je Berlin ostao uporan u ovom svom zahtevu, za koji nije imao
pristanak ostalih èlanica
Evropske unije, Grci su zapretili da æe radije da proglase bankrot nego
da postanu nemaèka
kolonija. Posle toga je Šojble morao da prihvati da se Grèkoj dodeli
pomoæ
ako budu ispunjeni uslovi koje je
celokupna EU postavila. Pojedinaène želje nisu više uzimane u obzir.
Nemaèka je najveæi i najznaèajniji
donator ne samo Grèke
veæ i
celokupnog monetarnog sistema Unije. Bez nje bi se cela finansijska
konstrukcija objedinjene Evrope odavno urušila. Kao takva, ona je navikla da se
njene želje poštuju od ostalih èlanica Unije, i ovaj neizlazak u susret nemaèkim
zahtevima bio je presedan.
Nije samo grèki ponos pobedio nemaèke aspiracije
veæ je
u tome veliku ulogu odigrala unutarpolitièka situacija u samoj Nemaèkoj. Da
nije bilo tako, veæina
u EU bi se najverovatnije opet priklonila Berlinu.
Upravo u vreme kada se zakuvavala kriza oko Grèke, u Nemaèkoj je
kulminirala afera predsednika Kristijana Vulfa. Predsednik Republike u
Nemaèkoj
nema nikakvu politièku
moæ,
ali je problem bio što
je Vulf bio drugi predsednik Nemaèke koji u roku od dve godine
podnosi ostavku na tu funkciju.
Još je veæi problem
bio taj što
je Vulf bio lièni izbor kancelarke Angele Merkel i što mu je ona do
poslednjeg momenta davala podršku.
Merkelova je uz svog predsednika demonstrativno
stajala i onda kada je svima bilo jasno da su mu dani na ovoj funkciji
odbrojani. Njenoj zaslepljenosti treba zahvaliti što je Vulf otišao onda
kada je morao, a ne u trenutku kada bi to izazvalo najmanju politièku štetu. On se
bukvalno zalepio za fotelju, osokoljen kancelarkinom podrškom, i otišao je tek
kada je državni
tužilac
tražio
ukidanje njegovog imuniteta kako bi mogao da bude pokrenut istražni postupak.
Da je Vulfov odlazak daleko više poraz
kancelarke Merkel nego bilo koga drugog, pokazao je i izbor Vulfovog
naslednika. Pošto
je morala da prihvati da nije sreæne ruke kada je reè o izboru
predsednika Republike, Merkelova je posle Vulfove ostavke tražila
kandidata koji bi imao podršku kako same vladajuæe koalicije, tako isto i opozicije.
Jedini takav politièar
oko èijeg
izbora su svi mogli da se saglase, bio je Joahim Gauk, koji je tako
postao jedini kandidat za upražnjeno mesto nemaèkog predsednika.
Gauk je, meðutim, bio protivkandidat samom
Vulfu na poslednjim izborima, a izgubio je jer je upravo Angela Merkel ubedila
skupštinsku
veæinu
da on nije dobra liènost
za prvog èoveka
Nemaèke.
Posle samo dve godine on postaje odlièan izbor.
Dani Angele Merkel u kancelarskoj stolici veæ su
odbrojani i to je najvažniji rezultat afere Vulf. Još i pre toga
se u zvaniènom
Berlinu oseæala
izvesna zasiæenost
"merkelizmom".
Nezadovoljstvo kancelarkinim liderskim sposobnostima je poèelo još u prvoj
fazi grèke
krize, kada je ona delovala izgubljeno, tako da je njena neodluènost dobrim
delom doprinela zaoštravanju
krize u celoj evrozoni.
Vulf je kancelarki, na neki naèin, naneo coup
de grace, ubistvo iz milosti.
Tako je Merkelova u završnici pregovora
oko rešavanja
grèke
krize postala slaba žena
na èelu
snažne
zemlje. Èak
se i njena sopstvena vladajuæa koalicija krnjila i to ne samo zbog problema koje je
imao predsednik Republike. Najslabiji partner u koaliciji, liberali, veæ godinama
imaju krizu identiteta, koja je kulminirala na poslednjim pokrajinskim izborima
na kojima oni nisu uspeli svuda ni cenzus da preðu.
Odlazak Gida Vestervelea u maju 2011. sa mesta
predsednika Slobodnih demokrata (liberala), ovoj stranci nije doneo oèekivani
oporavak. Naprotiv. Vestervele, iako samo obièan èlan, ostaje na mestu ministra
spoljnih poslova, èija
je fotelja tradicionalno pripadala predsedniku slabijeg partnera u koaliciji,
dok se novi predsednik liberala, kosooki Filip Resler (roðen kao Kan
Hung u Južnom Vijetnamu) zadovoljio mestom ministra nauke i tehnologije.
Ovakvo kadrovanje biraèi nisu ni prepoznali, a još manje
podržali, pa se liberali trenutno bore da na sledeæim saveznim
izborima 2013. uopšte
uðu u
Bundestag (parlament). Njihova trenutna strategija se sve èešæe svodi na
pokazivanje zuba kancelarki, zbog èega savezna vlada redovno dospeva u
blokadu. Poslednji takav sukob se odigrao baš povodom izbora kandidata za novog
nemaèkog
predsednika.
Ranjena na unutarpolitièkom frontu, Angela Merkel i njen
stranaèki
kolega i ministar finansija Volfgang Šojble, nisu ni imali snage da
Evropskoj uniji nametnu svoju volju u pogledu izbora nadnacionalnih fiskalnih
revizora, èiji
bi prvi zadatak bio da zavedu red u Grèkoj.
Gubitak ugleda, posebno stvaranje
utiska da se Nemaèka pretvara u nestabilnu južnoamerièku državu u kojoj
se predsednici menjaju brže nego godišnje doba,
drastièno
su oslabili pregovaraèke pozicije Berlina. Ostatak je uèinila grèka
slobodoljubivost.
Ono što svet, meðutim, nikako ne sme da zaboravi u ovom
trenutku kada se ozbiljno razmišlja o promeni kancelara, jeste èinjenica da
je Nemaèka
veæ
vekovima nauèena
ulozi velike sile. A velika sila niti naglo menja svoju politiku, niti istu
vezuje za odreðene
liènosti.
Nemaèka
imperijalna težnja, koja se jasno pokazala u pregovorima sa Grèkom, nije
trenutni hir, veæ æe kao
konstanta ostati i po odlasku Angele Merkel. Njen naslednik æe, moguæe, biti nešto
suptilniji u sprovoðenju
ovakve politike, ali može da bude i još agresivniji. U svakom sluèaju, on neæe ni za
trenutak odustati od ambicija da Nemaèka bude dominantna sila na
zapadnoevropskom kopnu.
Nemaèka je pod
Angelom Merkel Evropi pokazala da je spremna da preuzme lidersku poziciju u
Evropskoj uniji. Pitanje je da li je Evropa spremna da udovolji ovoj nemaèkoj želji.
Gaulajter
Kada je nemaèki
ambasador Volfram Mas u Beogradu sebi uzeo za pravo da nièim izazvan
polemiše
sa jednim opozicionim liderom, on se po sopstvenim kriterijumima nije ponašao
nediplomatski, jer sebe ne smatra ambasadorom u Beogradu, veæ
gaulajterom Srbije.
Gau je tradicionalni naziv za
geografski i ekonomski zaokruženu oblast Germana, ekvivalent
slovenskoj župi.
Poreklo ovog naziva još nije jasno utvrðeno, ali se on nalazi u
mnogim ortonimima, kao što je na primer Algoj. Gaulajter znaèi voða gaua.
Oblasti Hitlerove stranke NSDAP su
u periodu od 1925. do 1945. podeljene na gaue, odnosno partijske teritorijalne
jedinice. Teritorije koje je Treæi rajh prisajedinio od 1938. do
1939, kao što
su Austrija, Sudetska oblast u Èeškoj i
Zapadna Poljska, postale su Carski gaui (Reichsgau), dok su partijske oblasti
od ranije postale upravne jedinice pod nazivom Parteigau (Partijski gau).
Gau i gaulajter su zahvaljujuæi
brutalnosti kojom su nemaèki upravnici vladali pokorenim
teritorijama postali sinonimi za nemaèku bezobzirnu okupaciju. Ove reèi su ponovo
oživele
u grèkim
medijima tokom nedavnih diskusija o finansijskoj pomoæi Evropske
unije ovoj zemlji. Tada se prvi put od 1945. èulo kako
Nemaèka želi da od
Grèke
napravi gau (zavisnu, okupiranu oblast), kojom bi umesto grèkog
predsednika i parlamenta upravljao nemaèki gaulajter.