Nismo mi od juče

Epizoda 131

Zoran Milojević

Bolani Vučić je u beču dočekan kao rod rođeni, da bi izjavio kako odnosi Austrije i Srbije nikada nisu bili ovako dobri. I to na stogogodišnjicu Prvog svetskog rata.

S obzirom da me Bolani neverovatno podseća na Kralja Milana Obrenovića, to se nadam da po povratku neće smisliti neku svoju "Slivnicu". Otežavajuća okolnost po Srbiju je da među srpskim oficirima nema nikog ko je dostojan Apisa. Nadu mi održava činjenica da sadašnji Karađorđević ne mora da dolazi iz Ćuprije.

Srbija lamentuje nad ostavštinom Dobrice Ćosića. Kude javno njegovu komunističku mladost a hvale njegov antikomunizam i to što je bio glasan na temu Kosova i Metohije.

A, niko da kaže što njihov omiljeni lik ne ostavi svedočenje, šta se desilo sa nekoliko hiljada Keserovićevih mučenika koji oslobodiše Kruševac, pa ih je Tolbuhin razoružao i predao Jastrebarskom partizanskom odredu komandanta Radivoja Jovanovića-Bradonje. I komesara Dobrice Ćosića. Nisu na Marsu, nisu na grobljima...Gde su?

Ne čudi me što mnogi nesrbi za "Dan mladosti" obilaze Brozov grob, i tamo, uz Jošku, lamentuju nad socijalističkom Jugoslavijom. Ja bacam rukavicu u lice Srbima koji idu tamo sa istim ciljem: Kralj Karlo četvrti, Habzburški, otac Marije Terezije, imao je običaj da kaže: "...Treba nastojati da Srba bude što manje". I Broz je u govoru na Banjici 1944, rekao da neće biti milosti za Srbiju (onu koja njemu nije odgovarala).

Vode se beskrajne diskusije o malomaturskom ispitu, nalaze se i opisuju hiljade posledica "primenjenog" obrazovanja. Niko ne priča o uzrocima koji su doveli do toga. Niko ne kaže kako smo stigli do toga da imamo "nezainteresovane" nastavnike i "nedoučene" đake. Kako smo došli do sistema u kome deca nisu naučena da misle, nego ih uče da za njih misli režim.

Nove generacije Srba nisu naviknute da imaju misao. Svoju i kritičku. Jer, ona sve pokreće. Zato Srbija danas tapka u mestu.

Pošto će ovaj tekst biti deo knjige, da zabeležim i ovo: Novak Kilibarda je 1990. godine u Crnoj Gori osnovao Srpsku narodnu stranku, da bi, ispunjavajući nalog blagoutrobija, 21. decembra 2004. godine izjavio da su dva najgenocidnija dela svetske književnosti, "Gorski vijenac" i "Smrt Smail-age Čengića"! To nije ostalo u knjigama, nije se ni dogodilo. Evo knjige, ostaje nam pamćenje.

Šabac je grad od sto hiljada stanovnika, zato nisam razumeo onaj poziv Bolani Vučića koji je uputio beogradskoj omladini. Šapčani su, uvek znali da odbrane svoj grad. Kako devesto petnaeste, kad su ih napale regimente cuksfirera Broza, tako i danas. Zato mi nije jasan poziv koji je Bolani uputio Beograđanima.

Još na jedan način objašnjavam da sam proistočno i prozapadno orjentisan. Kad se opraštam sa istočnjacima, kažem: ajd' zdravo! Kad se opraštam sa zapadnjakom, kažem: "Zdravo, ajd". Ko je razumeo, odmah je shvatio.

Sedim u bašti restorana "Kod Biševca" u Kosovskoj Mitrovici. Prolaze svršeni osnovci. Idu ulicom sa trubačkim orkestrom. Neki se grupno voze u kolima bez krova, sa visoko uzdignutom srpskom zastavom. Aferim deco, vičem. Ovo je vaša zemlja!

Brišem suze, a ne mogu im ništa. Plačem u duši jer su se "četnici", Toma, Vučić i Vuk, pomirili sa "partizanom" Ivicom. Sad mogu zajedno da rade za Nemce...