Su(lu)dovanje

Davno izgubljena čast srpskih sudija i državnih tužilaca, i njihova zlodela (41)

Neopravdani izostanak pravde

Srpski sudovi još donose presude ''U ime naroda''. I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. O tome piše naš urednik Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik uprave u saveznoj policiji.

Milan Glamočanin

Pravda je umrla u Srbiji. Dok ne izumru sudije i tužioci, koji danas u Srbiji pravdu dele, nje neće ni biti.

Mafija Borisa Tadića, koja se odlučila na reformu pravosuđa, poverila je Snežani Malović, promiskuitetnoj stranačkoj službenici da iz pravosuđa otera sve one, za koje se sumnja da se drže zakona, i da ga primenjuju, a dovedeni su stranački jurišnici, koju su pristali da zakon tumače. Da ga tumače onako kako im se kaže, ili očekuje. A sudije i tužioci su tu, da ono što od njih traži partijska mafija, u delo sprovedu.

Mafija Aleksandra Vučića se zaklela na vernost Tadićevoj, i sve je nastavljeno po istom principu. Mladoumni ministar Nikolica Selaković, predstavnik Vučićeve gey družine, odlučio je da otvoreno, bez ustezanja, formira javnobeležničku družinu i notarsku komoru, u koju je smestio svoje ljude, da ubere milione evra, da sa njima podeli.

Advokati još štrajkuju, a štrajkuju već tri meseca, a Vučića, kome prete iz Brisela i evropskih gradova, to kao da ne zanima. Isplaćen je. Vrhovni kasacioni sud u Beogradu treba da je Kuća pravde. Još se ne zna da li je ovaj sud Vrhovni, ili Kasacioni. Ali, nije ni važno, važno je da se partijski ološ usidrio u njemu, da sluša šta im gazda kaže, i da uništava živote građana, da im otima imovinu, stanove, decu.

Čega se pristojan čovek stidi, tim se budala ponosi

Na sajtu Vrhovnog (i) kasacionog suda piše da je izradu sajta pomogla američka vladina (špijunska) agencija USAID. "Izrada ovog sajta omogućena je uz podršku američkog naroda, putem američke agencija za međunarodni razvoj USAID. Za sadržaj ovog sajta odgovoran je Vrhovni kasacioni sud i on ne mora nužno održavati stavove USAID-a ili Vlade SAD-a"

Koju je to podršku američki narod omogućio u izradi sajta najviše pravosudne instance u Srbiji, koja bi morala biti potpuno nezavisna od bilo kakvog uticaja i podrške, pa i finansijske, od bilo koga, osim od budžeta Republike Srbije? Zar je ta mizerna novčana pomoć od par hiljada evra bila neophodna, i da Srbija te pare nije imala, kada je morala da ih primi od ''američkog naroda''. Kome se to Vrhovni kasacioni sud izvinjava što ''ne mora nužno'' održavati stavove USAID-a i američke Vlade!

A da podsetimo, zgradu u kojoj se danas nalazi i Vrhovni i kasacioni sud, "američki narod" je žestoko bombardovao kasetnom bombom i osiromašenim uranijumom, da je za četiri godine 17 zaposlenih u zgradi obolelo od raka!

Može li se očekivati pravda koju dele najamnici iz Vrhovnog kasacionog suda. Jer, najamnik je uvek ograničen najmninom.

Ko je USAID? Agencija Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj (United States Agency for International Development) osnovao je 1961. godine, američki predsednik Džon Kenedi, kao agenciju na federalnom nivou. USAID je za 2014. godinu iz američkog saveznog budžeta dobio 20,4 milijardi dolara za sprovođenje svog programa.

Najvažnija aktuelna mesta delovanja USAID-a su: Podsahara (težište na Keniji, zemlji porekla oca Baraka Huseina Obame), Azija i Bliski Istok (Egipat, palestinske oblasti, Irak, Avganistan i Pakistan), Latinska Amerika i Karibi, Evropa (najviše u Ukrajini i Moldaviji, ali i u Bugarskoj, Rumuniji, Albaniji, Makedoniji i Litvaniji) i Evroazija (Gruzija i Jermenija).

Bivši sekretar Agencije (od 2001. do 2006. godine) Endrju S. Nacios (Andrew S. Natsios) citiran je u francuskom časopisu Le Mond od 14. decembra 2007. izjavom kako je USAID „najčešće korišćeni instrument kada diplomatska sredstva nisu dovoljna, a vojna intervencija izgleda isuviše riskantno".

Tako je 2010. USAID osnovao informativnu agenciju ZunZuneo koja je trebala Kubance da podstakne na pobunu protiv režima Fidela Kastra. Da bi se prikrio pravi finansijer osnovan je čitav lanac fantomskih firmi u Španiji i na Kajmanskim ostrvima preko kojih je Agencija usmeravala novac. Projekat je obustavljen 2012. pošto je kubanska vlada blokirala kanale preko kojih su stizale informacije do oko 40.000 korisnika.

U septembru 2012. je rusko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo da su iz zemlje proterani svi saradnici USAID-a, jer su se mešali u unutrašnje stvari zemlje domaćina. Tako je, na primer, Agencija finansijski podržavala izbornu kampanju nekih opozicionih stranaka. USAID je od 1992. godine u Ukrajinu uložio oko pet milijardi dolara od čega su, između ostalog, finansirane omladinske organizacije nacionalističkih stranaka čiji su članovi kasnije počinili pokolj stanovništva u Istočnoj Ukrajini. Dnevni list Washington Post je 21. decembra 2004. godine objavio članak kojim je optužio USAID i Evroazijsku Fondaciju da masovno i nedozvoljeno utiču na izbore u Ukrajini. USAID je 2006. čak sastavljao liste kandidata za ukrajinske parlamentarne izbore.

Brazilski najtiražniji dnevni list Folha de Sao Paulo optužio je USAID da podržava desničarske stranke u toj zemlji. Zemlje ALBA saveza (Venecuela, Kuba, Ekvador, Bolivija, Nikaragva, Sen Vinsent, Dominikana i Antiga i Barbuda) proklamovale su u leto 2012. da će proterati sve saradnike USAID-a sa svojih teritorija i prekinuti svaku saradnju sa ovom agencijom, koju je publicista Vilijam Blum (William Blum) u svojoj knjizi iz 2003. optužio da tesno sarađuje sa CIA-om.

Britanski list Gardijan je 25. marta 2008. objavio kako je 40 odsto finansijske pomoći koju je USAID dao Avganistanu vraćeno firmama iz zemlje donatora preko različitih projekata koji nisu uvek bili u skladu sa humanitarnom pomoći. Avganistan je, inače, najveći pojedinačni primalac novčane pomoći Agencije: samo u 2012. godini je dobio 2,24 milijardi dolara.

Da li je za samo par hiljada evra Vrhovni kasacioni sud Srbije uprljao svoju nezavisnost, koje, doduše, već dugi niz godina i nema, i koji je pretvoren na buvlju pijacu?

Za najmanje dve decenije, nije moguće u Srbiji stvoriti iole profesionalne i stručne sudove, spremne da primenjuju zakon, a da ne služe političkoj mafiji. Možda bi masovno ubistvo najkorumpiranijih i najnemoralniji delilaca pravde ostale uplašio, i naterao da primenju zakone, a ne da se igraju sa sudbinama građana države, njenih kompanija , pa i same države.

U priči koja sledi, mizerna je i uloga sudija Vrhovnog kasacionog suda...

Skupa cena građanskog poštenja

Maratonski sudski spor o nezakonitom odstranjenju pukovnika Želimira Đurovića privremeno je dobio svoj novi završetak.

Golgota pukovnika Želimira Đurovića počela je, kako je Tabloid ranije već pisao, jer se ozbiljno i uspešno suprotstavio pojavama kriminala, korupcije i mita u oblasti javnih nabavki u Vojsci Jugoslavije, u Odseku za nabavku i prodaju za potrebe VJ, čime je tada vodećim generalima na čelu sa načelnikom GŠ VJ general-pukovnikom Nebojšom Pavkovićem onemogućio enormne milionske nezakonite dobiti.

Nudili su mu saradnju, podelu dobiti i druge privilegije, a kada na to nije pristao, pokrenuli su postupak njegovog nezakonitog odstranjivanja iz Vojske Jugoslavije, koji kao takav nikada nije bio sproveden i ima za pravnu posledicu da mu ni do danas u Vojsci Srbije nije prestala profesionalna vojna služba, mada nadležni vojni organi i sudovi, na koje Ministarstvo odbrane permanentno vrši nedozvoljeni uticaj, netačno i nezakonito tvrde suprotno.

Zahvaljujući Rodoljubu Šabiću i njegovim saradnicima Đurović je u čak šest slučajeva po rešenjima koje je donosio taj državni organ, naknadno uspeo da ostvari višestruki lični uvid u dosije personalnih podataka DPP-1 u Upravi za kadrove SLjR MO, kojom prilikom je dobio na korišćenje više od 60 dokumenata, koji su predstavljali neosporne materijalne dokaze o odlučnim činjenicama.

Dobijanjem takve nove validne dokumentacije, po prvi put je pukovnik Đurović bio u mogućnosti da se zvanično obrati Ministarstvu odbrane i da predloži da ministar odbrane oglasi ništavom naredbu general-pukovnika Nebojše Pavkovića iz 2000. godine.

Kao nov važan dokaz priložio je i Ekspertski nalaz i mišljenje redovnog profesora upravnog prava Pravnog fakulteta, Univerziteta u Beogradu (ujedno je i šef katedre za javno pravo) prof. dr Zorana Tomića, koji je na osnovu materijalnih dokaza o činjenicama, koristeći naučne i teorijske postupke, ukazao na koji način se nesporne činjenice moraju uvažiti i kako se moraju primeniti odredbe važećih zakona i podzakonskih akata u ovom radnom sporu i pokrenutom upravnom postupku, zaključivši da osporeni upravni akti nisu izvršeni i da se više ni ne mogu izvršiti, tako da je ukazao Ministarstvu odbrane da budućim rešenjem mora uvažiti Đurovićev predlog i iste oglasiti ništavim, a nakon toga u ponovnom postupku mu odrediti novo stanje u službi, omogućiti mu da ostvari stečena prava i da nadoknadi neosnovano nastalu nenadoknadivu štetu.

Dana 26. septembra 2013. godine Đurović podiže tužbu protiv novog rešenja ministra odbrane Aleksandra Vučića, kojim je njegov zahtev odbačen. Na službeni razgovor ga tada prima i nova predsednica Upravnog suda u Beogradu gospođa Jelena Ivanović, nakon čega uvažava njegov zahtev za prekorednim rešavanjem tužbe. Za sudiju izvestioca je određena Slađana Bojović, dotadašnja predsednica Upravnog suda u Beogradu.

Dana 31. januara 2014. godine sudsko veće uvažava tužbu na način da samo poništava utuženo rešenje ministra odbrane, pri čemu neosnovano i suprotno logici, pravdi i zakonu, sudije nisu istovremeno oglasili ništavom i naredbu načelnika GŠ VJ Nebojše Pavkovića iz 2000. godine o prestanku Đurovićeve profesionalne vojne službe u Vojsci.

Na takav suštinski propust je od strane relevantnih faktora blagovremeno ukazano sudiji izvestiocu, nakon čega ista to uviđa i prihvata, pa od predsednice Upravnog suda traži produženje roka za deset dana i za dan 06. marta 2014. zakazuje novu sednicu veća radi prevećanja ranije odluke u postupku pune jurisdikcije, u novu presudu kojom će konačno biti oglašena ništavom utužena naredba o prestanku tužiočeve profesionalne vojne službe u Vojsci Jugoslavije.

Za to saznaju organi Ministarstva odbrane i neposredno pred tu novu sednicu upravnog veća, sa najvišeg mesta Ministarstva odbrane razgovaraju sa sudijom Slađanom Bojović i vrše snažan uticaj na tok i ishod sudskog postupka. Nekadašnji ministar odbrane Nebojša Rodić u razgovoru vođenom 23. septembra 2014. pukovniku Đuroviću priznaje kako je pre odlaska sa funkcije u maju mesecu razgovarao sa sudijom Bojovićevom i urgirao da se donese presuda u korist Ministarstva!

Kako se, naime, vidi iz samih sudskih spisa, neko 4. marta 2014. godine (greškom datirano na 4.4.2013.) predsednicu Upravnog suda Jelenu Ivanović izveštava da sudija izvestilac traži rešenje u sporu pune jurisdikcije, zbog čega je neophodno produženje roka za rad.

Takođe, postoje dva listinga kretanja predmeta: jedan je odštampan 20. maja 2014. u 14,19 časova, na kome je neko zaokružio datum odložene sednice veća od 15. maja 2014, kada je navodno doneta presuda, i skrenuo pažnju da pomenuta sednica nije održana. Na listingu odštampanom istog dana, ali u 15,31 čas na prvoj strani stoji rukom napisano uputstvo koga nema na prethodnom listingu: "(prva reč nečitka) izvuci novo kretanje i napiši da je predmet rešen dana (prazan prostor) i ekspedovan". Datum pored nečitkog potpisa je 22. maj 2014. godine.

Pošto je pukovnik Đurović u međuvremenu izvršio uvid u sudske spise i osigurao materijalne dokaze za očiglednu manipulaciju, sudskom veću nije preostalo ništa drugo do da ostane pri tome da je veće, navodno, zasedalo 15. maja i donelo presudu na sednici koja po postojećoj dokumentaciji nikada nije održana!?

U takvoj situaciji 25. juna 2014. Đurović je podneo prijavu disciplinskom tužiocu Visokog saveta sudstva, radi razrešenja sudijske funkcije Slađane Bojović, koja je potkrepljena materijalnim dokazima i činjenicama.

Profesor dr Zoran Tomić u septembarskom devetom broju naučnog, stručnog i informativnog respektabilnog časopisa Izbor sudske prakse, objavio je svoj kritički komentar te sudske odluke pod simboličnim i indikativnim nazivom "Skandal u Nemanjinoj ili nepravda koja traje". Ovim tekstom je još jednom nesporno dokazano da je Đurović apsolutno u pravu i razobličena je celina nezakonitosti te sporne presude Upravnog suda Republike Srbije. Tomić je u članku potvrdio kako je sudija Bojovićeva sa njim razgovarala i obavestila ga da je zahtev tužioca prihvaćen, na šta joj je profesor odgovorio ukazujući na neophodnost istovremenog ukidanja i prvobitnog rešenja iz 2000. godine.

Smatrajući ovaj kritički osvrt i zvanični istup prof. dr Zorana Tomića novim važnim dokazom, Đurović je 16. septembra 2014. podneo novi podnesak disciplinskom tužiocu Visokog saveta sudstva, ali i nakon isteka svih zakonskih rokova, u vezi te inicijative i disciplinske prijave za razrešenje sudije Slađane Bojović, još uvek nema nikakvog zvaničnog komentara i pomaka! Naknadno je i YUCOM uputio svoju urgenciju povodom ove disciplinske prijave zameniku disciplinskog tužioca sudiji Borivoju Papu, kod koga se disciplinska prijava nalazi u postupku. Ni na ovaj dopis niko nije reagovao.

Ujedno je i Vrhovnom kasacionom sudu, gde je od 17. juna 2014. stajao Zahtev za preispitivanje sporne presude Upravnog suda, na podlozi ovog novog dokaza, Đurović podneo podnesak Specijalizovanom veću za upravnu materiju, a predsedniku VKS-a Dragomiru Milojeviću je 6. oktobra 2014. podneo zahtev za prekoredno rešavanje, u čijem prilogu je kao dokaz dostavio i pomenuti osvrt prof. dr Zorana Tomića.

Pošto u zakonskom roku nije bilo nikakvog odgovora, 6. novembra 2014. tužilac je uputio urgenciju u vezi tog podneska za prekoredno rešavanje, gde je ujedno tražio i prijem na službeni razgovor kod predsednika VKS-a.

Izvesna Milica, zaposlena u kabinetu predsednika Vrhovnog kasacionog suda, 18. novembra 2014. obavestila je pukovnika Đurovića kako je predmet još uvek kod sudije izvestioca i da se ništa nije desilo. Dva dana kasnije pukovnik je u saradnji sa YUCOM-om održao konferenciju za štampu na kojoj je javnost obavestio o celom slučaju. Odmah posle toga na volšeban način se pojavila presuda koju su na navodnoj sednici 17. novembra, dan pre nego što je kabinet predsednika suda izvestio da u predmetu nema pomaka, doneli sudije Olga Đuričić, Dragan Skoko i Predrag Trifunović i kojom se odbija Đurovićev zahtev za preispitivanje pobijane odluke.

U obrazloženju ove presude sudije se pozivaju isključivo na obrazloženje prvostepene presude. Ni jednom rečju oni ne objašnjavaju koji je konačni status pukovnika Đurovića: ako je penzioner, zašto petnaest godina ne prima penziju, a ako je još aktivno vojno lice, zašto ne prima platu. Samo u Srbiji je moguće da neko odlukom moćnika i uz toleranciju sudova može da nestane sa spiskova zaposlenih, a da istovremeno ne dospe na spisak za penziju.

Đurović i njegova teško bolesna supruga nigde ne rade, u Republici Srbiji nemaju nikakvu nepokretnu imovinu, a ovih preteških petnaest godina nepravde i borbe sa vetrenjačama i aždajama u vidu organa svih vlasti i sudova od 2000. godine do danas, nekako su preživeli pozajmicama od dobrih prijatelja i poštenih moralnih ljudi sličnog skromnog socijalnog statusa i stanja. Sada im je Vrhovni kasacioni sud oduzeo i poslednju nadu da će dobiti zasluženu penziju ili platu za proteklu deceniju i po. U Srbiji se ne isplati biti pošten, jer da je pukovnik Đurović pristao da saučestvuje u pljački državnog budžeta danas bi bio bogati penzioner. Umesto toga, odlučio se da ne ukalja obraz ni sebi ni svojoj do gladi dovedenoj porodici.

Antrafile

Pismo Tabloidu

Poštovani,

za 11. decembar 2014. u 11 sati, ispred zgrade Osnovnog suda u Kragujevcu, održaću konferenciju za štampu da bi se zaštitila od bezakonje koje nadamnom sprovodi moj bivši suprug, Predrag Marković, sudija Osnovnog suda u Kragujevcu, uz pomoć njegove uticajne porodice: brata Milana Markovića, sudije Ustavnog suda, sestre Jelene Marković-Trivan, uticajne političarke i oca dr Branislava Markovića, profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu, optuženog u aferi Indeks. Ovaj klan koristi Osnovni sud u Kragujevcu radi sprovodjenje svog bezakonja, gore nego u doba vladavine beogradskih dahija.

Nataša Marković, dipl. pravnik