Svedočanstva

Iz treće knjige trilogije "Narodna buna", Ivana Ivanovića: ideologija, revolucija, zablude, razočarenja, život i literatura (5)

Vera Pešić - mit i stvarnost

Poznati srpski pisac Ivan Ivanović upravo je objavio treću knjigu trilogije "Narodna buna" 1, 2, 3 sa podnaslovom "Partizani". Knjiga govori o partizanskom ustanku na jugu Srbije 1941. godine, a ispričana je kroz kazivanje i pisanje Milivoja Perovića, doktora pravnih nauka i književnika, razočaranog komuniste. Osnovna tema romana je sudbina drugog značajnog ustanika ovoga kraja, Ratka Pavlovića Ćićka, španskog borca, po opštem uverenju stanovnika Južne Srbije, likvidiranog komuniste. Tabloid će u šest nastavaka da upozna čitaoce sa ovim romanom.

Ivan Ivanović

O Veri Pešić je mnogo pisano, publikovano je više feljtona, novinskih napisa, članaka. Leskovčanin Nikola Ilić romansirao je njenu biografiju. Govorilo se da će biti snimljen film. Vera je najčešće nazivana "četvorostrukom špijunkom", "leskovačkom Matom Hari", "najvećom srpskom špijunkom". Stvoren je mit u kojem je teško razlučiti šta je istina a šta laž.

Nas ovde zanima u kojoj meri je ova fatalna žena uticala na ishod građanskog rata u Južnoj Srbiji i kakvu ulogu je tu odigrao Milivoje Perović. Pošto nisam u mogućnosti da na ovo pitanje odgovorim na osnovu sopstvenog istraživanja (nepristupačni su mi arhivi), koristiću se knjigom Nikole Ilića, "Vera Pešić u vrtlogu špijunaže", tim pre što autor kaže da je roman (feljton) napisao na osnovu građe koju je sakupljao još od 1949. godine (posle Drugog svetskog rata radio je u Ozni/Udbi) i da je u njemu pisao o "autentičnim događajima i ljudima". (Problem je u tome što se autor nije digao do nivoa umetničke književnosti a njegovo romansiranje je dovelo u pitanje autentičnost prezentovane građe.)

Dakle, ko je bila Vera Pešić i kako je dospela u vrhove špijunaže? (Ovde ću Čitaoca da upoznam sa njenom mladošću provedenom u Južnoj Srbiji, do odlaska u Beograd i upuštanja u najopasniji posao na svetu.)

Priča kaže da je Vera Pešić rođena u braku Srbijanca iz Gornjeg Milanovca Milana Pešića i Crnogorke Angeline Anđe Radović. Sudbina ih je spojila u leskovačkom kraju, u Jablanici.

Milana Pešića je služba dovela u Leskovac za sreskog načelnika negde na razmeđi vekova. Nikola Ilić kaže da se Milan u Leskovcu, koji je bio više turska kasaba nego evropski grad, osećao strancem. "Teško je podnosio samotno službovanje u gradu koji nije voleo i život sa ljudima opterećenim turkovanjem, što nakalemljeno na moravski duh, dade jedan nemoguć spoj vrcana sa čalmom. Iz svojih glava oni nisu mogli da istisnu orijentalnu zatupljenost, a iz svojih života nerad i nered.

Patio je za svojim gradom i bogatstvom porodice, koja se dičila junaštvom, a koju je, pokoravajući se potrebi službe, morao da napusti." (Citirao sam autora da bih Čitaocu pokazao kako on literalizuje. Od spoja starog i novog, turskog i evropskog, Bora Stanković je napravio veliku literaturu, a na tom putu je bio i Milivoje Perović.) Kad su došli balkanski ratovi, Milan je već bio oboleo, pa su ga oni koji su ga uputili u "novooslobođene krajeve" poslali u penziju. Nemajući kud Milan je otišao u Sijarinsku Banju na lečenje da "okrepi telo i duh".

Uspon provincijalke u Beogradu

Nekako u isto vreme, u Južnu Srbiju je prispeo i Crnogorac sa Cetinja Miloš Radović. Miloš je bio sudija Velikog crnogorskog suda i sudio je po pravdi a ne po nalogu knjaza Nikole i njegove kamarile, što ga je koštalo izgnanstva iz otadžbine. Sa ženom i šestoro dece pobegao je u Istambul, a kad je na srpski presto došao crnogorski zet Petar Karađorđević, dobio je azil i u drugom talasu naseljavanja dospeo u Srbiju. Kao većina Crnogoraca, naselio se u Jablanici, preciznije u Sijarinskoj Banji. Tu se afirmisao i bio izabran za predsednika banjske opštine.

U Banji su se sreli penzionisani sreski načelnik Milan Pešić i Radovićeva najmlađa ćerka Angelina, poznatija kao Anđa. Anđa se bila udavala u Gajtanu na Radanu, ali seljački život nije mogla da podnese pa se vratila ocu u Banju. Iako je Milan bio stariji dvadeset dve godine, ubrzo su ušli u brak i nastavili da žive u Sijarinskoj Banji od načelnikove ne male penzije. Tu je Milan sagradio kuću koja je postala stecište leskovačkih i lebanskih golemaša, novog društva izraslog na ruševinama starog, u kojem se Anđa snalazila kao da je na dvoru na Cetinju.

Ali uskoro je došao prvi Veliki rat, sa njim i okupacija Srbije od strane Austro-Ugara i Bugara. Već vremešni i bolesni Milan nije mogao u rat, ali se aktivno uključio u ustanak koji je izbio na Kopaoniku, u Toplici i Jablanici, nominovan kao Toplički ustanak. Bugarske vlasti su ugušile ustanak u krvi i teroru, a Milana internirale u radni logor u Bugarskoj.

Za vreme okupacije u Pešića kuću u Sijarinskoj Banji počešće su navraćali bugarski oficiri, među njima i pukovnik Protogerov, komandant Moravske oblasti sa sedištem u Nišu, i kapetan Pejov, obaveštajac iz Leskovca. Jablaničkim brdima su kolale razne priče o terevenkama u Banji i sramnoj ulozi koju je Anđa imala u njima.

Kad se Milan vratio iz zarobljeništva, zatekao je Anđu u drugom stanju. Dočekale su ga skaredne priče o njegovoj ženi. Bivši predsednik Banjske opštine sve to nije mogao da podnese, pa se preselio u Leskovac, gde mu se 5. januara 1919. godine rodila ćerka Velika - kasnije čuvena Vera Pešić.

Milan je prihvatio dete u potpunosti i poživeo u Leskovcu još dugo. O toj priči zapisao je njegov sestrić, čuveni političar Živko Topalović, jedan od osnivača Komunističke partije, koji se kasnije odvojio i osnovao Socijalističku partiju, inače Dražin predsednik Svetosavskog četničkog kongresa u selu Ba 1944. godine, pisac više antikomunističkih knjiga: "Ja ne znam da li je ta priča istinita. Moj ujak Milan je to dete zavoleo i u njegovom podizanju našao smisao svog života".

Vera je završila nižu gimnaziju u Leskovcu a zatim nastavila školovanje u višoj gimnaziji. Nikola Ilić kaže da je bila nemirnog duha i da je stalno prelazila norme školskog ponašanja, zbog čega je dvaput kažnjavana. "Maštala je o lepim, luksuznim haljinama, otmenom društvu, putovanjima, bogatom životu, a zbog neobične lepote zvali su je leskovačka lepotica." Autor još romansira: "...Svest o sopstvenoj lepoti i šarmu činili su je ekstravagantnom i izrazito egocentričnom, što je ostavljalo određeni utisak u varoškom društvu, koje se ubrzano formiralo sa rastućom industrijalizacijom doskora turske kasabe".

U zimu 1934. godine, u Lebane je došao za policijskog pisara Načelstva sreza jablaničkog Beograđanin Mile Krčevinac.

Gotovo da je bilo prirodno da se uglađeni Beograđanin i leskovačka lepotica sretnu. Susret je rezultirao brakom, Vera je imala šesnaest godina i napustila je gimnaziju, dok je Krčevinac bio znatno stariji. Tako se Vera preselila u Lebane i, kao ćerka uglednog državnog i političkog zvaničnika gornje Jablanice i žena dobro plaćenog policijskog pisara, mogla je da živi udobnim životom palanačke elite. U Lebanu je imala ženski salon u koji su se skupljale žene političkih moćnika ove zabačene palanke.

Problem za porodicu je nastao kad je Mile Krčevinac odlučio da se upusti u politiku. Na izborima 1935. godine Krčevinac je agitovao za Zemljoradničku stranku, levo krilo koje je vodio Dragoljub Jovanović.

U bespoštednoj predizbornoj kampanji Krčevinac se zamerio nikom drugom do Milutinu Dragoviću, vođi jablaničkih radikala, pobedniku na izborima. Izgleda da je policajac bio na putu da otkrije neke novčane malverzacije vezane za Dragovića, tek ovaj je kod centralnih vlasti uspeo da izdejstvuje da policijski pisar bude premešten u Gnjilane. Vera u Gnjilanu nikako nije mogla da bude glavna kao u Lebanu, jer ovaj kosovski grad je već imao izgrađenu svoju elitu. Stoga se ovaj brak raspao već 1937. godine, Vera se vratila majci u Sijarinsku Banju, gde je ova živela stalno posle muževljeve smrti, a Mile nastavio da tavori politički i ljudski poražen.

Sve dotle, Vera Pešić se nije mešala u politiku, niti je bila zainteresovana za politički život, iako je bila unuka visokog crnogorskog perjanika, sudije Velikog suda na Cetinju i predsednika Opštine sijarinske, kao i supruga ambicioznog policajca koji bi da postane političar. Ali politički porazi njenih najbližih prosto su je gurnuli u politiku za koju je izgleda bila rođena i u kojoj će narednih godina postati možda najmoćnija žena u Srbiji.

Verin politički angažman počinje pismom koje je uputila senatoru Milutinu Dragoviću. "Gospodine Dragoviću, što se Vaših dobara učinjenih prema našoj porodici tiče, ne mogu da se načudim Vašoj drskosti, jer još od ranog detinjstva dobro sve pamtim."

Vera napada senatora za licemerstvo, jer dok se udvara njenoj majci radi o glavi njenom mužu. Optužuje ga da joj je razorio brak i preti mu da će se osvetiti.

Ako nije mogla da živi u Gnjilanu životom smerne supruge provincijskog činovnika, u Banji nije mogla da podnese učmalost i inertnost banjskog života. Imala je osamnaest godina i otkrila je da je rođena za velika dela a ne za male događaje. Šta su velika dela nije tačno znala, ali je znala da se ona mogu dešavati samo u prestonici, centru političke moći. I zaputila se u Beograd, grlom u jagode, da traži posao, ali i da isproba svoje zapretane socijalne mogućnosti u čije postojanje uopšte nije sumnjala.

Vera je preko crnogorskih i očevih veza u prestonici uspela da nađe posao i stan. Ali posao prodavačice u robnoj kući nikako joj nije odgovarao, iako je u njemu imala uspeha. Koje zbog svoje lepote, koje zbog urođenog šarma, Vera ubrzo od prodavačice postaje šefica odeljenja i veoma se dopadne vlasniku kuće. No, događaji predratnog Beograda, uskoro će izbaciti ovu ženu u političkih zbivanja, a provincijalka iz leskovačkog kraja postaće glavna špijunka, srpska Mata Hari.

Usled žudnje za slatkim životom...

Milivoje Perović nije hteo da mi govori o Veri Pešić, kao ni o svom privatnom životu. Međutim, nemoguće je zaobići ovu fatalnu ženu.

Dosad se pojavilo nekoliko feljtona o Veri Pešić, sa senzacionalističkim naslovima, kao što su Leskovačka Mata Hari, Najveća špijunka na Balkanu, Nepoznati dosije, Četvorostruki agent...

Godine 2004. Leskovčanin Nikola Ilić objavio je romansiranu biografiju Vere Pešić pod naslovom "Vera Pešić u vrtlogu špijunaže - četvorostruki agent". Povodom ovog romana istoričar Venceslav Glišić napisao je malu studiju, "Dosije o Veri Pešić ili kako ne treba pisati istoriju obaveštajca". U studiji, Glišić nastoji da demitizuje legendu o Veri i da je svede na realnu meru. Ja ću se ovde držati Glišićeve studije.

Vera Pešić rođena je 1919. godine u Sijarinskoj Banji, školovanje je odvelo u Leskovac.

Crnogorka po majci, lepog izgleda, ćerka sreskog načelnika, inteligentna i uobražena - nije mogla da ide utabanim đačkim životom. Sa šesnaest godina je napustila gimnaziju i udala se za policijskog pisara iz Lebana, došljaka iz Beograda, Mila Krčevinca, koji je bio znatno stariji od nje. Tačno je da je pisar premešten iz Lebana u Gnjilane zato što se upustio u politički život i pokušao da kontrira braći Dragović. Međutim, Vera se nije razvela, kao je kasnije tvrdila, iz političkih razloga, nego što se zaljubila u studenta Milivoja Perovića.

Po raspadu braka, Vera je odlučila 1938. godine da se preseli u Beograd i da u prestonici ostvari svoju žudnju za slatkim životom. Preko crnogorskih veza uspela je da nađe posao prodavačice u robnoj kući, ali to nije zadovoljilo njene ambicije. Privlačne spoljašnosti, Vera je zapala za oko sudetskom Nemcu Karlu Krausu, koji se vodio da radi u nemačkom poslanstvu, a u stvari je bio agent Gestapoa, Hitlerove tajne policije. Kraus je pomogao Veri da se zaposli u poslanstvu, ali je u isto vreme angažovao da radi za Gestapo, da prikuplja obaveštajne podatke, mada ona nije bila u prilici da mnogo toga sazna. Više je bila Krausova ljubavnica nego obaveštajka.

Kad su jugoslovenske vlasti saznale za ovaj Verin rad, uhapsile su je i saslušavale, a onda proterale u Sijarinsku Banju, gde joj je živela majka Anđa. Venceslav Glišić tvrdi, na osnovu pregledane dokumentacije i Verinog dosijea u Udbi, da je to bilo sve što se tiče Verine špijunaže. Policija joj je odobrila povratak u Beograd 1940. godine, gde je nastavila da radi u nemačkom poslanstvu. Uglavnom je radila na pripremanju izložbi, prevođenju (veoma su joj išli jezici), na propagiranju nacionalsocijalizma. Kako se jugoslovenska politika približavala Nemačkoj, Verin rad je postajao sve značajniji. Po okupaciji Srbije, nastavila je da radi u propagandnom odeljenju nemačkog poslanstva, a preko Krausa je održavala veze s Gestapoom. Učestvovala je u pregovorima Krausa s Kostom Pećancem o prelasku vojvode na nemačku stranu. Dok je radila u propagandnom odeljenju, zbližila se sa šefom tog odeljenja Hajncom Trenčlom. Verovatno mu je postala i ljubavnica, jer se smatrala potpuno slobodnom ženom.

Međutim, nemačka strana nije bila zadovoljna radom Krausa, pa ga je krajem 1941. godine premestila na rad u Francusku. U isto vreme i Trenčl je poslat na istočni front. Ovi su uspeli da izdejstvuju kod pukovnika Tanasija Dinića, zamenika ministra unutrašnjih poslova u Nedićevoj vladi, da je zaposli u ministarstvu. Dinić je zaposlio Veru najpre kao sekretaricu, a posle u propagandnom odeljenju Predsedništva Vlade. Moguće da je Vera postala ljubavnica i Tanasija Dinića, jer je na njega postala veoma uticajna. Tu se upoznala sa potpukovnikom Živojinom Đurićem, koji je bio komandant Srpske državne straže u Leskovcu. Odlučila je da se preseli u Leskovac, kako bi razvila svoj nacionalni rad. Uskoro je postala Đurićeva ljubavnica i imala važnu ulogu u njegovim odlukama. Verovalo se da ona odlučuje ko će biti uhapšen a ko pušten iz zatvora. Vera je posumnjala da je Živojin Đurić Dražin čovek, jer se kod Nemaca zauzimao da se puste iz zatvora neki zarobljeni četnički oficiri, kao kapetan Cvetković i Englez Lorens Kristi. U njihovom oslobađanju važnu ulogu je odigrao Verin šarm, ali i gestapovske veze iz vremena Krausa. Posle toga Đurićev opstanak u Leskovcu bio je ugrožen, pa je Vera preko Tanasija Dinića uspela da izdejstvuje njegov premeštaj u Beograd.

Februara 1943. godine, Živojin Đurić je postavljen za Okružnog načelnika u Leskovcu, a Vera Pešić za njegovu sekretaricu. To je već bio moćni položaj, sa kojeg je Vera mogla bitno da utiče na tok događaja u Južnoj Srbiji, između ostalog da bude gospodarica života i smrti.

U isto vreme, dok je sarađivala sa Gestapoom, dok je uživala zaštitu ministra Tanasija Dinića i gospodarila Živojinom Đurićem, Vera Pešić je održavala vezu sa partizanskim komandantom doktorom Milivojem Perovićem. Svi su izgledi da je ona sve vreme jedino volela svog gimnazijskog ljubavnika, ma koliko se povezivala sa raznim muškarcima. Nema sumnje da je Vera veoma mnogo pomogla da vlasti ne progone braću Peroviće u vreme kad su se oni sklonili u gornju Jablanicu po raspuštanju partizanskih odreda.

A 1. Ljubavnica i špijunka

Privlačne spoljašnosti, Vera je zapala za oko sudetskom Nemcu Karlu Krausu, koji se vodio da radi u nemačkom poslanstvu, a u stvari je bio agent Gestapoa, Hitlerove tajne policije. Kraus je pomogao Veri da se zaposli u poslanstvu, ali je u isto vreme angažovao da radi za Gestapo, da prikuplja obaveštajne podatke, mada ona nije bila u prilici da mnogo toga sazna. Više je bila Krausova ljubavnica nego obaveštajka. Kad su jugoslovenske vlasti saznale za ovaj Verin rad, uhapsile su je i saslušavale, a onda proterale u Sijarinsku Banju, gde joj je živela majka Anđa. Venceslav Glišić tvrdi, na osnovu pregledane dokumentacije i Verinog dosijea u Udbi, da je to bilo sve što se tiče Verine špijunaže. Policija joj je odobrila povratak u Beograd 1940. godine, gde je nastavila da radi u nemačkom poslanstvu.

GLOSA

Uglavnom je radila na pripremanju izložbi, prevođenju (veoma su joj išli jezici), na propagiranju nacionalsocijalizma. Kako se jugoslovenska politika približavala Nemačkoj, Verin rad je postajao sve značajniji.

(Nastaviće se)