In memoriam

Pirke na večnom putu

U subotu, 4. aprila, preminuo je naš kolega, prijatelj i sapatnik, Zoran Petrović Piroćanac. Sve što je valjalo na prostorima nekadašnje Jugoslavije, polako se pretvara u prah i pepeo. Broj preživelih aktera naše bolje prošlosti, ubrzano se smanjuje.

Ali, Zoran je bio toliko živ i toliko autentičan, da ova vest o njegovoj smrti neće uticati na veliki, stvaralački trag, koji je ostavio iza sebe, na knjige koje je napisao i na nezaboravne reportaže i intervjue sa najvažnijim svetskim liderima koje je objavljivao širom nekadašnje zajedničke države i u inostranstvu.

Bio je jedan od onih izuzetnih novinara koji su potpuno pripadali ovoj profesiji. Kad bi krenuo na put, u neku daleku zemlju, znalo se da će odatle doći sa vrhunskim ekskluzivama.

Predugačak je spisak štampanih medija i televizijskih kuća u kojima je objavljivao svoje priloge. Znao je brže da se nađe na kriznim područjima u Aziji, Južnoj Americi ili Africi, nego mnogi, dobro plaćeni novinari iz najjačih svetskih agencija.

Odlično je govorio francuski, španski i engleski (a služio se sa još najmanje dva svetska jezika), a njegov smisao za komunikaciju otvarao mu je sva svetska vrata. Lako je dolazio do ondašnjih svetskih lidera, Danijela Ortege, Leha Valense, Bani Sadra ili do izraelskih predsednika i američkih kongresmena. Ali, kod kuće, u Srbiji, mnoga vrata su mu bila zatvorena ili tek poluotvorena, da može da proviri kroz njih.

Nijedan od "demokratskih" režima ga nije video na nekom važnom mestu, mada je magistrirao i doktorirao u Parizu iz oblasti medija. Srpski vlastodršci ne vole one koji su samostalno uspeli da dođu do nekog međunarodnog priznanja. A, Zoran je bio francuski đak, čovek koga je direktor pariskog Le Monda, Andre Fonten, smatrao jednim od najboljih sa kojima je ikada radio. Sa takvom reputacijom, svako bi u svojoj domovini brzo postao predsednik novinarskog udruženja, glavni urednik najveće novinske ili televizijske kuće. Ali, takva mesta su u poniženoj Srbiji predviđena za ološ i diletante.

Veličinu onoga što je za života radio, niko mu ne može osporiti, mada u novinarstvu nije imao ni dana radnog staža! Urednici su prihvatali njegove intervjue, reportaže sa lica mesta, ali je ostao uvek nepodoban da bi se zaposlio. Imao je višak talenta, višak znanja, profesionalne kuraži, pa i formalnog obrazovanja.

Poslednjih deset godina proveo je radeći kao naučni sradanik Instituta za političke studije, a zaposlenje je dobio zahvaljujući direktoru Žiki Đuriću.

U Tabloidu je objavio desetine vrhunskih novinskih tekstova i nekoliko vanserijskih feljtona ("Geopoplitika vode", "Geopolitika hrane" i "Geopolitika energije").