Razaranje

Veliki skandal sa objavljivanjem kataloga umetničkih dela Dvorskog kompleksa Dedinje

Kako su drugovi opljačkali gospodu

Čijom voljom je u Katalogu državne umetničke kolekcije Dvorskog kompleksa u Beogradu, objavljena skulptura koja je ukradena još 1948. godine i za kojom se traga od 1966. gde je sve mermerni "Portre mladog čoveka" služio kao scenografska dekoracija? Da li je ova bista kupljena za Kabinet predsednika republike od onih koji su je ukrali, kada je prvi put izvršen popis dela u državnim organima, da li su umetnine nabavljane kako bi se nadoknadio nestanak i uništenje tokom i nakon II svetskog rata i ko je u Dvorskom kompleksu nosio kecelje od isečenih slika? Gde je završio deo predmeta primenjene umetnosti koji su stigli kao ratna reparacija i zbog čega je proskribovan Ante Topić Mimara, a zbog čega je zabranjen dokumentarni film "Zameteni trag". Odgovore na ova pitanja potražio je Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač

Stanislav Živkov

Autogolom se najčešće naziva nenameran "poklon" protivničkom timu, koji time profitira. U fudbalu autogolom se smatra gol postignut od igrača koji je loptu napucao ili joj bilo kako promenio smer, tako da ona uđe u gol sopstvenog tima. U svakodnevnom govoru postoji još i izreka činiti samom sebi medveđu uslugu.

Po svemu sudeći upravo tako nešto je načinjeno izdavanjem "jedinstvene" dvotomne knjižurine teške preko šest kilograma pod bombastičnim imenom Katalog državne umetničke kolekcije Dvorskog kompleksa u Beogradu koja bi kao trebala da predstavlja prvi sveobuhvatni naučno-muzeološki pregled državne likovne zbirke koja se čuva u Dvorovima na Dedinju - i još se navodno odnosi se na formiranje umetničkog identiteta jugoslovenske države pošto su temelje kolekcije postavili kralj uzurpator Aleksandar Karađorđević i jedini lucidan član iste familije knez Pavle i to porudžbinama i otkupima, u periodu između dva rata tokom kog je dominirala snažna ideja sveobuhvatnog jugoslovenstva koja se svima redom definitivno obila o glavu!

Verovatno zbog preterane težine ova knjižurina štampana u svega 500 primeraka u izdanju izdavačke kuće Platoneum iz Novog sada podeljena je u dva dela tako da prvi tom predstavlja celokupnu zbirku evropske, a drugi tom jugoslovenske umetnosti.

Iako bi ovo trebalo da predstavlja kapitalno muzeološko delo, postavlja se pitanje kakvo je to navodno kapitalno muzeološko delo kada su u njemu po svemu sudeći objavljeni lažni i falsifikovani podaci najmanje za jedno objavljeno delo, sa vrlo velikom mogućnošću da taj broj bude i veći i to samo iz jednog jedinog razloga a to je da bi se po svaku cenu sakrila činjenica da je su to jedno delo, a moguće i druga zapravo ukradena i skrivana od pravog vlasnika još od 1948. godine!

Za neupućene, ovde se radi o mermernoj skulpturi Andrea Riccija (Portret mladog čoveka), koje se u knjižurini objavljuje na strani 128 i 129, a pod inventarskim brojem 33/02, što znači da je inventarisano tek 2002. godine, a za poreklo se navodi podatak da je ova bista kupljena za Kabinet predsednika republike 1954. godine, što bi sve bilo lepo i krasno kada se ne bi radilo o skulpturi koja je 1948. godine poslata u Beograd i kojoj se od tada gubio svaki trag sve do novogodišnjeg programa RTS-a 1994. godine, kada je Luisov spot sniman u podrumu dvora na Dedinju a ova skulptura služila kao scenografska dekoracija.

No, u međuvremenu je još objavljena u beogradskom izdanju magazina "Glorija" takođe kao deo inventara pri čemu su se apsolutno svi pravili da je sve u redu iako je još od 1966. godine javno tražen povrat nestalih umetnina čije su fotografije nakon toga u nekoliko navrata objavljivane što u štampi što u knjizi o Mimari, koja je u Beogradu po svaku cenu proskribovana baš kao i njegove donacije, samo kako bi se sakrila pljačka koja je u Beogradu izvedena nakon dolaska umetnina 1948. godine.

Kako je ovaj najnoviji skandal nastao kao poslednja faza višedecenijske afere potrebno je vratiti se na sam početak a to je period nakon Drugog svetskog rata kada je FNRJ Jugoslavija pokušavala da izvrši restituciju makar jednog dela umetnina i ostalih dragocenosti koje su sa sobom odvukle nemačke i druge okupatorske vojske.

Mimara vratio, drugovi razgrabili...

Naime, iako je formalno bilo podneto preko 1.700 zahteva za restituciju opljačkanih umetnina prvih godina apsolutno ništa nije napravljeno zahvaljujući opstrukciji i nepotpunoj dokumentaciji sa kojom su podnošrnizahtevi a osim toga u početku je tek nekoliko naših stručnjaka primljeno u okupacione zone, i to uz velike teškoće i ograničavanje kretanja, a tamo gde su na osnovi manjkavih restitucionih zahteva trebali pronaći i jugoslovensko kulturno blago, ono je već manje-više bilo probrano i raspodeljeno među drugim zemljama saveznicama.

Uprkos intenzivnim potragama pronađen je tek neznatan deo bibliotečkog fonda odnetog iz Jugoslavije, a prof. Milan Prelog, čije je delovanje bilo ograničeno na francusku i britansku zonu, a gde mu se ono na sve načine onemogućavalo, praktički nije uspeo da pronađe ništa od traženih umetnina. Uviđajući da je takvo traženje umetnina zapravo jalov posao i da ih nikad nećemo naći, Prelog je na temelju nekih naših zahteva u kojima se spominju imena umetnika pa i naslikana tema sastavio popis umetnina iz nemačkog poseda koje bi se mogle tražiti kao kompenzacija za naša nepronađena umjetnička dela.

Kako je bilo jasno da je rad na sistematskoj restituciji naših kulturnih i umetničkih dobara u Nemačkoj počeo prekasno iako je bilo podneto preko 1700 zahteva za povraćaj umetnina, a tim zahtevima bilo je pokriveno više hiljada pojedinačnih predmeta Jugoslavija nije uspela vratiti umetnine koje je tražila, za pomoć u rešavanju problema restitucije umetničkih dela odnetih iz Jugoslavije angažovan je Ante Topić Mimara (1898. -1987.) - kolekcionar umetnina i istoričar umetnosti koji je nakon II svetskog rata bio savetnik pri Jugoslavenskoj vojnoj misiji u Berlinu i Minchenu, gde je već radio na povratu opljačkanih količina borskog bakra srebra i zlata, platine i iridijuma, te tona srebrnjaka iz trezora Narodne Banke, koji je zaigrao na kartu činjenice da provere, kako je vreme odmicalo, više nisu bile toliko rigorozne kao prvih godina kad se svaki zahtev proveravao na nekoliko adresa.

Vrlo brzo nakon preuzimanja ovog posla, Mimara je uspeo da pribavi potrebne dokumente i za samo dva meseca ispostavio je sedam lista sa bitno razrađenijim detaljima tako da je od svih tih zahteva vrlo brzo rešeno 166 ili ono što je bilo predano Mimari. Restituisane umetnine spakovane su u poseban zapečaćeni vagon i poslate u Beograd redovnim maršutnim vozom a u drugom vagonu bili su predmeti primenjene umetnosti, tepisi, posuđe, escajg itd.

Na jugoslovenskoj granici vagone je službeno u ime Vlade Jugoslavije primila izvesna Gordana Brejc. Oko ovog drugog vagona ubrzo se podigla prava bura jer se po svaku cenu tvrdilo da predmeti nikada nisu stigli u Beograd ali se pokazalo da su predmeti iz restitucije raspoređeni po krajnje čudnom kriterijumu i to zato jer umesto da se predaju nadležnim muzejima, predmeti su bili razdeljeni između Ministarstva za nauku i kulturu na dalje krčmljenje a jedan deo, pre svega posuđa i pribor za jelo Narodnoj skupštini.

Međutim prilikom svoje posete Beogradu, Mimara je osim slika i dela predmeta primenjene umetnosti zatekao i tepihe koje je poslao istim vagonom ali raskrčmljene po raznim kancelarijama i još skraćene kako bi se prilagodili kancelarijama!!!

Ono što posebno privlači pažnju je činjenica da je Mimara u nekoliko navrata u Jugoslaviju poslao kao svoju donaciju veliki broj umetničkih dela koja je sva fotografisao i napravio album sa svojeručnom posvetom jugoslovenskim narodima i njihovom velikom vođi i učitelju Josipu Brozu Titu. Iako je sve ovo bilo dobro poznato, Mimara je ubrzo bio stavljen na crnu listu a svaki pomen na njegovu ličnu donaciju izazivao je nervozu kod mnogih.

Bila je javna tajna da jugoslovenske vlasti ne vole Mimaru i da je o njemu zabranjeno pisati. Navodni izgovor su bile umetnine koje je neovlašteno zadržao, a stvarni razlog oduzimanja svih ovlaštenja i pasoša, bila je činjenica da je Mimara planirao da preseli svoju zbirku u Jugoslaviju, ali negde u Hrvatsku, no nakon nestanka prvih pošiljki koje je vlast jednostavno zaplenila, a pojedinci razgrabili, Mimara je odustao od donacije i odlučno tražio da se umetnine pronađu i vrate, a sa tim zahtevom se zamerio mnogim moćnicima, pa se o njemu nije smelo ni govoriti, a kamoli pisati.

Iako je tokom narednih 15 godina Mimara stalno insistirao da dobije odgovor gde je njegova donacija vladao je stalni tajac pa je čak tadašnji upravnik Moderne Galerije u Zagrebu Ljubo Babić naredio da se neotvoreno Mimarino pismo hitno vrati pošiljaocu. Tek 1966. godine, kada je Tito obavešten o nestalim umetninama, nastala je totalna ludnica jer mnogima nije bilo u interesu da se nestale umetnine napokon pronađu.

Potraga je ipak urodila plodom tako da je ubrzo priređena i izložba sa do tada pronađenim umetninama na koju je kasnije dopremljen i kontigent pronađen u beogradskim muzejima. Međutim, i tada je nedostajao jedan broj umetnina pa su stoga Društvo historičara umjetnosti Hrvatske i Društvo književnika Hrvatske uputili nadležnim državnim organima službene proteste i zahteve da se nestale umetnine pronađu.

Ali i pored toga, veliki broj ljudi stvarno se plašio da razgovara o toj temi. Štaviše bile su stalne pretnje i zastrašivanja tako da su čak i oni iz Društva istoričara umetnosti i društva književnika koji su svojevremeno učestvovali u slanju protestnih predstavki odbijali išta reći.

Izgledalo je kao da su nakon svojih principijelnih i odlučnih gestova dobili po prstima tako da su zažalili u što su se upustili i bili dobro poučeni da se više ne pletu u tu priču. Ipak u javnosti su procureli mnogi podaci kao i originalni dokumenti i fotokopije originalnih dokumenata: Mimarine darovnice, pisma i pritužbe, čak originalne kopije indigo-papirom s pečatima i potpisima, pa i nekoliko Mimarinih pisama s njegovim potpisom te dokumentacija o umetninama i slično. Tako da se polako mogao rekonstruisati ceo slučaj.

Gde su završile Mimarine donacije

Naravno, među tim dokumentima nije bilo ništa o o tome kako se Mimara obogatio i sakupio svoju kolekciju, ali je bilo sve o donaciji Štrosmajerovoj galeriji i umetninama nestalim iz te pošiljke, iako ništa ni o tome gde su se nestale umetnine u tom trenu nalazile mada je Mimara imao proverene informacije da je jedan deo predmeta primenjene umetnosti Protokol poklanjao stranim državnicima pri posetama Jugoslaviji.

Jedan deo predmeta pronađen je u Beogradu te je usledilo natezanje oko toga jer je ustanova u kojoj su slike pronađene slike upisala u svoj fundus iako je Štrosmajerova galerija imala potpunu dokumentaciju da su umetnine njene tako da nisu hteli ni razgovarati da ih trajno ustupe zakonitom vlasniku. Upravnik Štrosmajerove galerije Vinko Zlamalik ih je uspeo namoliti da ih barem pozajme i morao potpisati obavezu da će ih vratiti nakon završetka izložbe.

Izložba je bila medijski izuzetno dobro praćena a ubrzo nakon nje na kućnu adresu jednog od zagrebačkih novinara stigla je podeblja koverta formata A4 bez oznake pošiljatelja sa novom, veoma iscrpnom dokumentacijom za koju nikada do kraja nije razjašnjeno ko je poslao: da li sam Mimara do koga je došla vest da se jedan novinar uporno raspituje uzduž i popreko Zagreba ili Franjo Tuđman koji je preko vojnih veza odlučio pomoći u nekoliko narednih uspeo pribaviti sve što je bilo potrebno za objavljivanje velikog novinskog članka, otprilike pet do šest novinarskih kartica gde je prva polovina članka bila posvećena samom Mimari, onome što je bilo nesporno, i po prvi put je u potpunosti objavljeno kako su neke od umetnina koje je on poslao u Jugoslaviju netragom nestale.

Ubrzo nakon objavljivanja članka, Okružno javno tužilaštvo u Zagrebu je na osnovu članka pokrenulo službenu istragu. Međutim niko od stručne javnosti do tada nije video fotografije tada nedostajućih umetnina a Zlamalik, koji je očito bio i sam zastrašen nije se usuđivao ni da pozajmi fotografije za objavljivanje u štampi navodno jer su postojala samo dva kompleta tih fotografija, a on se bojao upravo onih koji su imali drugi jer bi im odmah bilo jasno da je fotografije ustupio on.

Ipak, fotografije su napokon presnimljene i usred noći, tačnije oko 1sat ujutro, u Vjesnikovoj štampariji, izbačena je čitava jedna strana sa tekstom i svim fotografijama nestalih umetnina, a pošto je bila noć, prekasno za zaustavljanje štamparije, broj je ujutro osvanuo na novinskim kioscima. Iako je još prethodne 1969. godine u Štrosmajerovoj galeriji otvorena izložba prve Mimarine donacije koja je privukla neuobičajeno veliki broj posetioca, zbog toga je produžena još šest meseci, a nakon toga još za neko vreme.

U prvih šest meseci došlo ju je pogledati više od trideset i pet hiljada ljudi, a nekoliko dana nakon objavljivanja spomenutog članka odnosno poternice za nestalim umetninama u Galeriju je poštom stigao paket sa dve nestale slike, ali bez oznake pošiljaoca koji je, nakon što su fotografije slika bile objavljene u novinama, onima koji su ih držali na zidovima privatnih stanova postao je nezgodno da onde ostanu i dalje visiti. Osokoljen tim slučajem i enormnom navalom gledatelja, Zlamalik je opet produžio izložbu, a kako je time prešao rok do kojega je obećao vratiti „posuđeno", kad je naposletku zatvorio izložbu usledilo je novo prepucavanje na međurepubličkom nivou, tako da su nakon toga slike pronađene u Beogradu i ostale u Zagrebu. Posebna je priča bilo slučajno otkriće još dvanaest nestalih slika u službenim državnim prostorijama u palati u Visokoj ulici u Zagrebu gde je Zlamalik ušao nekim poslom i odmah prepoznao dvanaest nestalih slika koje su tamo visile po zidovima... Zatražio je da mu ih predaju, ali su oni koji su vodili brigu o palati to odbili, jer su imali slike zavedene u inventar i nije bilo govora da ih ustupe.

Na kraju su slike pozajmljene za izložbu pod uslovom da Galerija ustupi druge slike kako im ne bi ostali prazni zidovi, jer na šta bi to ličilo: službene državne protokolarne prostorije na najvišem nivou praznih zidova, i još da se vide obrisi gde su slike visile. Zlamalik je na to iz fundusa Štrosmajerove galerije odabrao dvanaest bezvrednih starih slika iste veličine u otprilike sličnim okvirima, poslao u Visoku ulicu, a oni njemu ono što je Mimara poklonio tako da se broj nestalih slika smanjio na 16 sa time što će još dve slike biti naknadno pronađene.

Međutim, činjenica da je Mimarina prva donacija ipak velikim delom sakupljena a pogotovu čitava u javnosti objavljena afera oko nestanka i razvlačenja umetnina i dalje je nekome veoma zasmetala tako da je vrlo ubrzo, tačnije 1972. godine došlo do novog skandala kada je zabranjen dokumentarni film Borislava Benažića u kojem se aludira da su nestale slike iz prve Mimarine donacije verovatno završile u salonima nekih od najviših rukovodilaca.

U jeku Hrvatskog proleća "Zameteni trag" se tri dana prikazivao u sklopu Zagrebačkoga salona. Četvrtog dana prikazivanje je zabranjeno. Film prikazuje prvu donaciju Mimare hrvatskom narodu, koja nije bila izlagana, a neka dela su iz nje nestala, zbog čega Mimara protestvuje i odustaje od daljnjih donacija. Nakon cenzure film je ipak bio prikazivan na zatvorenim projekcijama funkcionera, što je pomoglo da se veći deo nestalih dela vrati, nakon čega su sledile još tri Mimarine donacije i osnivanje Muzeja Mimara.

Fabrikovanje lažne dokumentacije

Zanimljivo je da film nije prikazan ni na otvorenju Muzeju Mimara 1987. Ponovno je prikazan sa još tri bunkerisana filma tek na prvim Danima hrvatskog filma, ali do danas nije prikazana emisija slavnog TV voditelja i urednika, Ivana Hetriha, snimljena s autorima tih filmova, niti su filmovi prikazani na HTV-u. Pored toga naredne, 1973. godine, "Zameteni trag" politički je povučen sa Festivala dokumentarnog filma u Beogradu.

Novi nastavak u ovoj kriminalnom skandalu usledio je 1987. godine kada je objavljena knjiga Vesne Kusin o Mimari u sklopu koje su na tablama sa ilustrativnom materijalom ponovno objavljene i fotografije svih tada nedostajućih umetnina snimljene 1947. godine i koje se nalaze u originalnom albumu koji je poslat Titu.

Tako je, pod rednim brojem 13, objavljena i fotografije tada nedostajuće mermerne biste "Portre mladog čovjeka", autora Andrea Riccia za koju se znalo da je nestala četrdeset godina ranije, zbog čega je 1973. bila pokrenuta i službena istraga bez ikakvih rezultata, jer je neko negde očito znao kako stoje stvari i preduzete su apsolutno sve moguće kriminalne radnje kako se ova dela nikada ne bi pronašla.

Posebno je zanimljiv podatak da je ova bista za Kabinet predsednika republike kupljena 1954. godine za šta postoje dva racionalna objašnjena: ili je isfabrikovana potpuno lažna dokumentacija za potrebe ove biste, ili je ona zaista otkupljena upravo od osobe koja ju je 1948. godine ukrala i prodala Kabinetu sigurno za dobre pare.

O tome da se sa poreklom umetnina naveliko moglo mućkati najbolje govori činjenica da je inventar svih umetničkih dela, kako u dvorskom kompleksu, tako i u svim ostalim državnim objektima temeljno urađen tek 2001/2002 godine iz čega proizilazi da je tokom perioda od 1947. godine a posebno od 1966. nadalje rađeno sve i svašta kako bi se po svaku cenu zabašurilo doslovno otimanje umetnina i svega ostalog koja je u ime naroda i partije rađena što privatnim licima što ustanovama.

Međutim, postoje još neki podaci zbog čega je sve ovo rađeno a to je činjenica da su tokom II Svetskog rata neke umetnine u Dvorskom kompleksu na Dedinju sigurno nestale za vreme nemačke okupacije, a dobar deo je svakako nestao nakon ulaska Rusa u Beograd o čemu svedoči svojevremeno javno objavljeno sećanje na obilazak Dvorskog kompleksa nakon oslobođenja Beograda gde su viđeni ruski kuvari sa keceljama napravljenim od isečenih slika velikog formata. O tome šta je sve do kraja rata nestalo iz Dvorskog kompleksa naravno nema tačnih podataka jer iako je postojao inventor, on je svakako uništen kako bi se sakrila i ova pljačka. Ipak, za nešto se zna da je nestalo, a to je slika velikog formata Rembranta Van Rijna, Kvintus Fabijus Maksimus koja je možda bila najvrednija slika u čitavom kompleksu a kojoj se svaki trag gubi krajem Drugog svetskog rata.

Uostalom to je bilo vreme kada niko i ništa nije bilo bezbedno od revolucije i revolucionara, vreme kada su neposredno nakon "oslobođenja" Beograda, bez suđenja pobijeno preko 30 hiljada nedužnih građana. To je bilo vreme kada se upadalo u stanove, kada su ljudi nestajali bez traga, vreme kada su najznačajnije umetnine završavale po domovima eminentnih drugova i drugarica. Veliki broj vrednih umetničkih radova i predmeta primenjene umetnosti pokraden je iz kuća a da su muzejske i privatne zbirke i dalje bile veoma prigodno mesto za snabdevanje drugova i drugarica najbolje govori do danas nerasvetljena pljačka Vajfertove numizmatičme zbirke u Pančevu, uzimanje slika iz muzeja radi poklanjanja Titu. Iako je Tito umro još pre 36 godina, jedna stvar je ostala nepromenjena: kriminalci svih zemalja i političkih boja su i dalje ujedinjeni!