Tragom vesti

Zašto Srbija nema kontrolu prehrambenih proizvoda i kakvo smeće iz uvoza plaćaju građani Srbije

Samo su bolest i smrt sigurni

U Srbiji još uvek ne postoji relevantna institucija na republičkom nivou koja bi kontrolisala kvalitet prehrambenih proizvoda koji se nude na ovdašnjem tržištu. Za osnivanje tri referentne laboratorije potrošeno je više od deset miliona evra i za te pare smo dobili samo jednu, a završetak druge zavisi od toga da li će Ministarstvo poljoprivrede naći neophodnih nekoliko miliona evra. Zbog ovakvog stanja nije ni čudo što se domaćim potrošačima prodaje sve i svašta, pa tako i proizvodi koji su opasni po zdravlje.

Milan Malenović

Srbija je nekada bila veliki izvoznik prehrambenih proizvoda, a danas ih uvozi, jer je za poslednjih četvrt veka nestalo 400.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava. Neverovatno je da se Vučićev ministar poljoprivrede Branislav Nedimović žali javnosti kako Srbija uvozi i svinjsko meso, nekada naš glavni izvozni proizvod. Ministar sigurno zna da je stočni fond u Srbiji prepolovljen i da zbog toga ne možemo da izvozimo ono što se najviše traži, goveđe meso, tačnije, bebi-bif na kome svaka država zarađuje. Ali, izgleda da je važnije pripremati teren za nemačkog svinjarskog trgovca, Klemensa Tenisa, koji još čeka da mu Vučićeva vlada pokloni ono što nigde na svetu neće dobti: apsolutni monopol nad proizvodnjom svinjskog mesa.

Problem nije samo u tome što smo u ishrani sve više zavisni od stranaca, već i u tome što niko ne zna ni kog kvaliteta su uvezeni proizvodi, niti šta tačno sadrže artikli koji stoje na rafovima domaćih prodavnica.

Predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije Goran Papović krajem prošle godine je ukazao na već alarmantan problem nedostatka stručnog kadra koji bi kontrolisao kvalitet namirnica koje koristimo. Potrebno je osnovati pravu nacionalnu agenciju za bezbednost hrane, sve tri nacionalne referentne laboratorije za kontrolu, kao i povećati broj inspektora.

Neverovatno zvuči podatak, kako u Beogradu, gradu od skoro dva miliona stanovnika, radi samo sedam poljoprivrednih inspektora koji kontrolišu namirnice biljnog porekla. U celoj Srbiji oko 250 veterinarskih inspektora, po rečima Papovića, zaduženo je za kontrolu 300 mlekara i 1.000 klanica. Bivša načelnica veterinarske službe Sanja Čelebićanin je na jednom savetovanju 2014. tvrdila je kako pomenuta služba ima 371 inspektora koji pod stalnim nadzorom drže 700 proizvođača. Ove brojke su više puta osporavane. Ali, bez obzira na to koji podatak je tačan, jasno je da su proizvođači i uvoznici, praktično, van kontrole. Da je broj inspektora nedovoljan, pre nekoliko dana je potvrdio i ministar Nedimović najavljujući nova zapošljavanja u nekom narednom periodu.

I samo Ministarstvo poljoprivrede je svesno kako država nema kapacitete da na zadovoljavajući način kontroliše kvalitet prehrambenih proizvoda na domaćem tržištu, ukazujući na važeću zakonsku regulativu, po kojoj su, na primer, mlekare dužne da kontrolišu kvalitet sopstvenih proizvoda!?! Nigde u razvijenom svetu ne postoji slučaj da proizvođač samog sebe kontroliše i da se još od njega očekuje i da samog sebe kazni, ako utvrdi nepravilnosti.

Koliko je loš ovaj model kontrole, bolje rečeno nedostatka kontrole, videlo se i nedavno kada je iz prodaje povučena hrana za bebe proizvođača „SwissLion - Takovo", jer je sadržala pesticide. Prethodno je proizvođač u sopstvenim laboratorijama proveravao kvalitet proizvoda, ali u njima nije pronašao nikakvu zabranjenu supstancu. Koliko je pomenutih kašica prodato pre njihovog povlačenja iz prodaje, ostalo je nepoznato.

Pre tri godine je u štrudlama sa smokvama „Žitoprerade" iz Novog Bečeja otkriven ohratoksin. Ovu opasnu materiju, koja je kancerogena, u pomenutom proizvodu nije pronašla kontrola proizvođača (koju on i nema), a ni tržišna inspekcija, već jedno udruženje građana registrovano pod imenom Nacionalna organizacija potrošača!!! Ovaj slučaj je pokazao kako postoje proizvođači prehrambenih proizvoda koji uopšte ni ne kontrolišu svoje produkte, kao i da je to poznato inspekcijskim službama (što je upravo u pomenutom slučaju potvrdio načelnik poljoprivredne inspekcije Novog Sada Nenad Vujović), ali da država nema mehanizme kojima bi sankcionisala neodgovorne proizvođače.

„Sojaprotein" a.d. je najveći proizvođač soje u Srbiji i istovremeno vlasnik laboratorije koja kontroliše kvalitet i poreklo ovog proizvoda i to ne samo pomenutog proizvođača, već i svih ostalih. Više stručnjaka je upozoravalo kako se na domaćem tržištu pojavila genetski modifikovana soja iz uvoza koja se prepakuje u vreće sa oznakama domaćih proizvođača, ali nadležni tvrde kako je sve u najboljem redu. Kao organizator prepakivanja GMO soje najčešće se pominje upravo pomenuta fabrika koja kontroliše samu sebe.

Za osnivanje tri referentne laboratorije za kontrolu kvaliteta hrane potrošeno je u poslednjih 13 godina više od deset miliona evra, što donacija Evropske Unije, što para iz republičkog budžeta. Kao što je poznato, glavna referentna laboratorija je otvarana čak četiri puta u četiri vlade! Poslednji put je to učinio sada već bivši šef Misije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport. Bez obzira na ovaj trošak, do sada je otvorena samo jedna laboratorija - ona za kontrolu hrane biljnog porekla. Otvaranje druge u nizu, za kontrolu mleka i mlečnih proizvoda, planirano je u toku ove godine, ali već sada nadležni skreću pažnju na činjenicu da je za njen dovršetak potrebno još nekoliko miliona evra, a da ta sredstva još uvek nisu obezbeđena. Tačno je ustvari da nijedna ne radi. Osim toga, nema ni dovoljno stručnog kadra, a za zapošljavanje novih radnika u laboratorijama Ministarstvo poljoprivrede u budžetu nema planirana novčana sredstva.

Zaposleni u Ministarstvu poljoprivrede diskretno svojim sagovornicima objašnjavaju kako „nekoliko miliona evra" koje pominje ministar Nedimović u izjavama za medije, predstavlja samo vrh ledenog brega, jer niko od nadležnih pouzdano ne zna ni koliko je ranije nabavljene opreme još uvek u funkciji i uopšte na broju. Mnogo je pokradeno, tvrde upućeni.

Potrošači su u Evropskoj Uniji među najbolje zaštićenim na svetu, zahvaljujući postojanju dobro organizovane Evropske agencije za bezbednost hrane (EFSA), koja u svakom trenutku može da pruži nezavisne naučne savete o rizicima povezanim sa hranom. EFSA daje savete i o postojećim i novim rizicima, a ovi saveti se uzimaju u obzir prilikom donošenja evropskih propisa u ovoj oblasti. Osnovana je 2002. godine, sa sedištem u Parmi u Italiji, i trenutno zapošljava 435 stručnjaka. Njome upravlja odbor koji se sastoji od 15 članova, koji deluju isključivo u javnom interesu i ne zastupaju vlade, organizacije ili industrijski sektor.

Kod nas čak ni stručnjaci, koji se povremeno angažuju na poslovima utvrđivanja standarda kvaliteta hrane nisu nezavisni. U državnoj komisiji koja je svojevremeno pripremala Nacrt novog Zakona o zaštiti bilja sedeli su i dr Miroslav Ivanović - menadžer za registracije Syngenta-Agro - kao i Luka Matić - menadžer za registracije DuPont SRB, Beograd, predstavništva jednog od najvećih proizvođača genetski modifikovane hrane u svetu.

Zbog nedostatka sredstava i stalnog odlaganja formiranja kompletne Nacionalne referentne laboratorije, kontrolu kvaliteta prehrambenih proizvoda nastaviće da vrše privatne laboratorije koje imaju odgovarajuću akreditaciju, a koje su u sastavu kompanija koje hranu proizvode ili uvoze. Čak ni zakonska regulativa koja bi odredila koje supstance su uopšte dozvoljene u ljudskoj ishrani nije niti jasna, a ni urađena na zadovoljavajući način.

Tadašnji ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, prof. dr Dragan Glamočić, je rešenjem br. 119-01-461/2013-11 od 30. septembra 2013. godine formirao Stručnu radnu grupu za izradu Nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sredstvima za zaštitu bilja. Predlog nacrta, koji je izradila imenovana komisija, bio je dobro skrivan od očiju javnosti i to ne bez razloga, jer je onog momenta kada su procurele informacije o njemu na noge ustala celokupna stručna javnost.

Između ostalih, Predlog je sadržao i pojam „ekvivalentan" za uvozne proizvode. Ovo je pravni trik koji se koristi u SAD kako bi se hemijske supstance dobijene iz nestandardnih izvora putem novih tehnologija tretirale isto kao i klasična tehnologija ili supstance dobijene prirodnim putem. Na osnovu tog termina tvrdilo bi se da su u pitanju „dovoljno iste, ili slične stvari" pri obeležavanju sastava ili u pravnim sporovima. Tako bi se omogućilo da Zakon ne pravi razliku između standardnih sredstava (koje korisnici odobravaju) i nestandardnih sredstava (koje nikako ne bi odobrili, a ni kupili). Na ovaj način se obmanjuju potrošači, posebno poljoprivrednici koji koriste pesticide i fungicide, ali i potrošači kojima bi bila ponuđena GM hrana, bez da ona kao takva bude naznačena.

Osim toga, u predlogu novog zakona o bezbednosti hrane, korporacijama se garantovalo 10 godina tajnosti za studije o bezbednosti supstance koju koriste. Tačnije, da mogu ne smetano da rade dok nas ne potruju! Potrošači tako punu deceniju ne bi imali mogućnosti da saznaju da li je i u kolikoj meri štetno nešto što koriste u ishrani.

Predsednik Stručne radne grupe koja je donela ovakav skandalozan predlog Nacrta izmene zakona bio je dr Nenad Dolovac, predstavljen kao direktor Instituta za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd, i kao predstavnik Društva za zaštitu bilja Srbije, Beograd. U njegovom predstavljanju je, međutim, izostavljen podatak, objavljen na zvaničnoj stranici Instituta, kako je on bio zaposlen i u hemijskoj kompaniji Galenika-Fitofarmacija i to kao samostalni stručni saradnik za razvoj fungicida.

U pomenutoj Komisiji su radili i Ivanović i Matić, ali nije bilo nijednog jedinog predstavnika poljoprivrednika ili nezavisnih ekoloških udruženja. Sukob interesa u kome su se našli članovi Komisije na kraju je rezultirao podnošenjem Predloga nacrta koji je isključivo štitio velike svetske korporacije, a na štetu ne samo domaćih proizvođača, već i potrošača.

Nenad Dolovac je, očigledno, profesionalni član svih komisija koje se bave pisanjem novih zakona i pravilnika iz domena poljoprivrednih proizvoda, posebno onih koji bi trebalo da poboljšaju proveru bezbednosti hrane. Osoba koja je predlagala desetogodišnje skrivanje podataka o eventualnoj štetnosti nekog proizvoda danas je sekretar aktuelnog Saveta za bezbednost hrane koji treba da rešava „najvažnija pitanja iz ove oblasti vezane za procenu rizika". Osim toga, na zvaničnoj internet prezentaciji Instituta za zaštitu bilja i životnu sredinu Dolovac se ne tituliše kao doktor nauka, već kao diplomirani inženjer.

Nedostatak jasnih zakonskih kriterijuma koji bi određivali šta sme, šta mora, a šta ne sme da se nalazi u nekom prehrambenom proizvodu, kao i nedostatak od privrede nezavisnih kontrolnih tela, dovelo je do toga da se na srpskom tržištu pojavljuje sve i svašta. Svake godine, ono malo inspektora koji kontrolišu domaće prodavnice iz prodaje povuče oko 1.000 tona različitih namirnica koje su opasne po zdravlje potrošača. Među povučenim proizvodima bilo je i mesa koje je zamrznuto neznano kada, kao i kaše za bebe sa dodatkom pesticida, keksa sa otrovnim materijama i ulja nepoznatog datuma proizvodnje i porekla...Zbog slabe kontrole na graničnim prelazima i kod veletrgovaca, ova roba je zaplenjena tek kada se pojavila na rafovima domaćih prodavnica. Pitanje je, međutim, koliko tona nezdravim namirnica se provuče pored inspekcija i dospe do potrošača.

Nedostatak stručnih inspektora poseban je problem za izvoznike, koji na granici zemlje u koju odvoze domaće poljoprivredne proizvode moraju da pokažu deklaraciju o slobodnom izvozu i bezbednosti proizvoda koju izdaju domaći inspekcijski organi. Tako se dešava da, inače lako kvarljiva roba, danima stoji na nekom terminalu čekajući da je pregleda nadležni inspektor. Veliki broj graničnih prelaza uopšte ni nema fito-sanitarne inspektore, a tamo gde ih ima oni rade samo u jednoj smeni.

A 1. Mazanje javnosti paštetom

Birokratija u evropskim zemljama, posebno na nivou Evropske Unije neretko upada u stanje hiperprodukcije raznih pravila i zakona u vezi zaštite potrošača, ali to je u krajnjoj liniji, za njihovo dobro. Sigurno da je bila nepotrebna uredba o stepenu dozvoljene iskrivljenosti banane ili krastavca, ali su za dobrobit potrošača donete razne uredbe o tome šta određeni proizvod mora da sadrži. Tako, na primer, postoje veoma jasna pravila o procentu mesa koji mora da ima neki proizvod, ako želi da se nazove „pašteta", ili o minimalnom procentu kakaa u čokoladi. U Srbiji se analogno primenjuju neka od pravila EU, ali su naši proizvođači već razradili uspešan sistem njihovog zaobilaženja.

Pošto prerađevina Mesne industrije „Matijević", koja liči na paštetu i prodaje se pakovana u crevu, ne sadrži čak ni onaj minimum procenta mesa koji je propisan u Srbiji, taj proizvod nije smeo da bude nazvan „paštetom", već je dobio naziv „mesni namaz"!?!

U Briselu se redovno ažurira i spisak supstanci koje su apsolutno zabranjene u proizvodima namenjenim za ljudsku ishranu. Taj spisak preuzima i ovdašnje Ministarstvo poljoprivrede, ali se prema potrebi i veoma ležerno ponaša. Tako je, na primer, tadašnji ministar poljoprivrede, a aktuelni ministar privrede Goran Knežević svojevremeno uredbom izmenio nivo aflatoksina dozvoljen u mleku i to dozvolivši desetostruko višu koncentraciju od one predviđene evropskim normama. Zbog ovoga ne samo što je bilo ugroženo zdravlje stanovništva, već su pod udar evropskih sankcija tada uvedenih na mleko i mlečne proizvode iz Srbije dospeli i proizvođači koji su se pridržavali propisanih normi. Osim toga, celokupna srpska poljoprivreda je u Evropi izašla na loš glas, što joj je nanelo višemilionske štete.

Jedini koji su imali neku korist od cele afere bili su oni malobrojni, ali na domaćem tržištu dominantni, proizvođači mleka koji su u promet pustili neispravni proizvod. U isto vreme kada je u Srbiji Ministarstvo poljoprivrede višestruko uvećavalo dozvoljeni nivo aflatoksina kako bi udovoljilo potrebama velikih proizvođača, ova materija je otkrivena i u mleku proizvedenom na nekim farmama u Sloveniji i Holandiji, ali i u Republici Srpskoj. Za razliku od srpskih vlasti, nadležni u pomenutim zemljama nisu hteli da ugroze zdravlje svog stanovništva, pa je država otkupila i uništila zaraženo mleko.

A 2. Jestivo ulje "iz Emirata", proizvedeno u Šidu!

Pre godinu dana u pojedinim prodavnicama u Srbiji (kao što su one iz lanca „Parica") pojavilo se suncokretovo ulje koje je na etiketi imalo upisano upozorenje kako nije za prodaju. Ovo je, istina, bilo napisano na engleskom jeziku koji mnogi u Srbiji ne razumeju. Osim toga, ulje se prodavalo po veoma pristupačnoj ceni od 120 dinara po litru, pa je malo ko obraćao pažnju na upozorenje napisano na engleskom jeziku. Ni tržišna inspekcija nije bila zainteresovana ni za ovaj proizvod, a ni da proveri zbog čega ono nije podobno za prodaju.

Ono što je privuklo pažnju nekih kupaca bila je deklaracija naknadno zalepljena na flaše, na kojoj je pisalo kako je proizvod uvezen iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, zemlje koja uopšte ne proizvodi ovu vrstu ulja, i to preko uvoznika „Žitoprerada Agro" doo iz Banatskih Karlovaca. Još zanimljivije je bilo da je zemlja porekla ulja bila Srbija, a proizvođač „Victoriaoil" ad iz Šida?!? Nikada nije utvrđeno da li je i kada ulje zaista izvezeno u UAE, a zatim vraćeno u Srbiju, ili su se „šetali" samo papiri, kao i kome i zašto je ovako nešto uopšte bilo potrebno.