Pogled iz Moskve

O monetarnoj politici Rusije u uslovima ekonomskih sankcija

Rublja i dolar

O tome da Rusija treba da se odvoji od zavisnosti od dolara danas ne govori samo onaj ko je lenj da o tome priča, ali o tome kako to učiniti, mišljenja se razlikuju. Jedni smatraju da Rusija treba da prestane da pravi devizne rezerve u američkim dolarima i da treba da ih konvertuje u druge valute, kao i da ih potroši na vraćanje spoljnih dugova, ili na rešavanje neodložnih socijalno-ekonomskih problema. O toj dilemi piše ruski ekonomski ekspert Valentin Katasonov

Piše: Valentin Katasonov

Drugi smatraju da je glavno - zabraniti korišćenje dolara za gotovinska plaćanja u zemlji i u obliku deviznih bankovnih računa. Odnosno, da treba ograničiti (ili potpuno zabraniti) učešće fizičkih i pravnih lica (osim posebno ovlašćenih organizacija) u operacijama na deviznom tržištu (deviznoj berzi). Ima i onih koji predlažu da se ovo tržište zatvori.

Ipak, najčešće se smatra da je glavni zadatak izbacivanje dolara iz međunarodnih transakcija Ruske Federacije, koji uključuju dobijanje prihoda od izvoza i plaćanje uvoza roba i usluga, međunarodno kretanje kapitala (direktne, portfolio investicije, krediti i pozajmice), prenos prihoda od investicija (dividende, procenti), plate i drugi transferi novca.

Već sam pisao o tome da je 2016. godine udeo dolara u prihodima od izvoza roba i usluga Ruske Federacije iznosio 69,2%, a njegov udeo u plaćanju uvoza iznosio 36,7%, dok su 2013. godine ti pokazatelji iznosili 80,0 i 40,6%.Odnosno, došlo je do snižavanja udela američke valute u spoljnotrgovinskim računima Rusije u periodu 2013-2016, mada je dolar ostao glavna valuta koja se koristi u ruskoj spoljnoj trgovini.

Ista slika se vidi i kod drugih vrsta međunarodnih plaćanja. Na primer, 2013. godine američki dolar je u novčanim transferima fizičkih lica primljenim iz inostranstva, učestvovao sa 64,3%, a 2016. sa 60,4%. U novčanim transferima fizičkih lica ka inostranstvu, udeo američkog dolara je istih godina bio 53,3% i 53%.

Rublja se, u istom periodu, nalazila na skromnim pozicijama. Godine 2016. njen udeo u deviznoj zaradi od izvoza Ruske Federacije iznosio je 14,8%, a kod plaćanja prilikom uvoza - 29,4%. Udeo rublje u novčanim transakcijama fizičkih lica iz inostranstva 2016. godine je iznosio 14,3%, a u transkacijama prema inostranstvu - 18,7%.

Povećanje udela rublje u međunarodnim računima Rusije, ograničeno je iz više razloga. Jedan od glavnih je - nestabilnost (velika volatilnost - jedan od pokazatelja rizika) ruske rublje. Podsećam da u članu 75 Ustava Ruske Federacije piše da je osnovna funkcija Centalne banke Rusije „zaštita i obezbeđenje stabilnosti rublje". Pod tim se podrazumeva obezbeđivanje stabilne kupovne moći rublje (to je ono što Centralna banka zove „targetirana inflacija") i održavanje stabilnog deviznog kursa. Za to su Centralnoj banci na raspolaganju sve mogućnosti. Pre svega, međunarodne rezerve (na današnji dan one su veće od 400 milijardi dolara). Uz njihovu pomoć moguće je vršiti monetarne intervencije i držati kurs rublje na zadatom nivou. Ipak, u decembru 2014. godine došlo je do velikog pada vrednosti rublje, u suštini bila je to ozbiljna monetarna kriza. Nakon toga, proces zamene dolara, evra i drugih zapadnih valuta ruskom rubljom u međunarodnim transakcijama Ruske Federacije je zastao i čak se vratio unazad. Neke države (pre svih Kina) govorile su o spremnosti da trguju sa Rusijom za rublje, ali posle pada vrednosti rublje odustali su od svojih namera. I Kina se vratila korišćenju dolara, prihvatajući da samo delimično dolar zameni juanom, a ne rubljom.

Zadatak stabilizacije monetarnog kursa rublje nije naročito komplikovan. Potrebno je samo upravljati platnim bilansom, ne dozvoljavati njegove velike deficite i oštra kolebanja salda. U 20. veku široko se koristi regulisanje prekograničnog kretanja kapitala kao metod upravljanja platnim bilansom i deviznim kursom. Upravo preko tog kanala se obično odvija podrivanje nacionalne valute. Ponekad to može da se dogodi kao rezultat stihijskih procesa na svetskom finansijskom tržištu, a ponekad kao rezultat kooriniranih dejstava valutnih špekulanata. Podsetimo se kako je 1992. godine banda valutnih špekulanata predvođena Džordžom Sorošem, uspela da izazove pad britanske funte. (Velika Britanija je nekoliko godina pre toga ukinula sva ograničenja za prekogranično kretanje kapitala, koje je postojalo od sredine četrdesetih godina 20. veka.) Još veća operacija valutnih špekulanata sprovedena je protiv niza zemalja jugoistočne Azije 1998. godine (tzv. azijska finanskijska kriza).

I pad rublje u Rusiji krajem 2014. godine došao je kao rezultat operacije u kojoj su učestvovali ne samo valutni špekulanti, već i geopolitički protivnici Rusije.

Udar koji je tada nanet ruskoj ekonomiji premašio je sveukupne efekte svih ekonomskih sankcija koje su u to vreme uvedene protiv Ruske Federacije (to je opisano u mojoj knjizi Bitka za rublju: nacionalna valuta i suverenitet Rusije, Sve knjige, (Eíčćíué ičđ), 2016).

Ako se zaista želi širenje korišćenja rublje u međunarodnim transakcijama Rusije, treba se pre svega pozabaviti time da ona postane stabilna u svim odnosima (podrška stabilnoj kupovnoj moći na unutrašnjem tržištu roba i usluga i stabilizacija kursa rublje na deviznom tržištu). To je minimum, i za to je potrebna kontrola nad prekograničnim kretanjem kapitala. Posebno je poželjno stavljanje jakih filtera za sprečavanje delovanja špekulativnog („vrućeg") kapitala, koji je sposoban da uruši finansijsko-ekonomsku situaciju u zemlji. Danas je Rusija jedina od zemalja-članica grupe BRIKS koja nema takve filtere.

Nije slučajno jedna od tačaka ozloglašenog Vašingtonskog konsenzusa (skupa pravila koji čine državu bespomoćnom pred valutnim špekulantima, transnacionalnim korporacijama i bankama) - ukidanje bilo kakvih ograničenja za prekogranični protok kapitala. Odsustvo takvih ograničenja predstavlja pretnju u uslovima globalne finansijske nestabilnsoti i dvostruko je opasno u vezi sa pooštravanjem ekonomskih sankcija i faktičkim objavljivanjem ekonomskog rata Rusiji.

Na žalost, oni koji ratuju za izbacivanje dolara iz međunarodnih transakcija Rusije, čine veliku grešku, predlažući da se od ruske rublje stvori međunarodna valuta. Neki ograničavaju sferu primene međunarodne rublje bilateralnim odnosima Rusije sa drugim državama; drugi maštaju da jednom rublja počne da se koristi ne samo za spoljne ekonomske odnose Rusije sa drugim zemljama, već da postane moneta za plaćanje među trećim zemljama. Prvi model podseća na ono što se danas dešava sa juanom, koji je izašao izvan Kine i pre svega se koristi za podršku ekonomskim vezama Kine. Drugi model prikazuje američki dolar koji se u velikoj meri koristi u trgovinsko-ekonomskim odnosima između trećih zemalja, zatim i u ekonomskim odnosima same Amerike sa ostatkom sveta i na kraju za potrebe domaćeg tržišta SAD.

Ipak, mislim da Rusija ne treba da teži pretvaranju rublje u međunarodnu valutu, ni po prvom modelu (juan), ni po drugom modelu (dolar). Rublja treba da ostane novčana jedinica koja se koristi za potrebe privrede, unutar zemlje.

Upravo tako je bilo u Sovjetskom Savezu koji se nalazio u stalnoj ekonomskoj blokadi. Metodom pokušaja i grešaka, sovjetska država je došla na trostrani novčani model.

Prva stranica tog modela je spoljašnja, ona koja se odnosi na ekonomske odnose države sa ostalim svetom. Ovde se koristi isključivo strana valuta. Druga stranica - bezgotovinsko plaćanje koje obezbeđuje funkcionisanje preduzeća, proizvodnju fiksnog i obrtnog kapitala. Treća stranica je plaćanje u gotovini koje gotovo isključivo koristi stanovništvo (za plaćanje roba i usluga). Između svake stranice plaćanja (cirkulacije novca) nalaze se „ventili" i „brane" pomoću kojih se regulišu veze između njih. Preduzeća uopšte ne dolaze u dodir sa stranom valutom. Prihodi od izvoza se pretvaraju, po datom kursu, u rublje i prebacuju na bankovni račun preduzeća. Ako preduzeće nastupa u ulozi uvoznika, ono traži potrebnu sumu deviza, pretvarajući u nju rublje sa svog računa. Ovo su najvažniji elementi sistema državnog monetarnog monopola i državnog monopola u spoljnoj trgovini koji ne postoje jedni bez drugih.

Funkciju državnog monetarnog monopola realizuje posebno za to ovlašćena banka. U SSSR-u to je bila Banka za spoljnu trgovinu, koja je ostvarivala devizna plaćanja na osnovu izvoza i uvoza i koja je akumulirala devize. Po potrebi, prebacivala je devize Državnoj banci SSSR, koja je određivala devizne kurseve (kursne liste) za pretvaranje sovjetske rublje u konvertibilne valute. Ovi devizni kursevi koje je određivala Državna banka periodčno su se objavljivali i veoma retko su revidirani.

Državna banka i Banka za spoljnu trgovinu su se pri realizaciji svojih funkcija, i to onog dela koji se ticao državnog monetarnog monopola, oslanjale na mrežu sovjetskih prekograničnih banaka. Ove banke su bile registrovane u drugim zemljama, imale su status akcionarskih društava zatvorenog tipa, njihov osnivački kapital je 100% pripadao Državnoj banci ili Banci za spoljnu trgovinu. Ove prekogranične banke bile su predstraža SSSR-a, promovisale su njegove ekonomske interese u svetu, tesno sarađujući sa sovjetskim trgovinskim predstavništvima i spoljnotrgovinskim organizacijama. Državni monetarni monopol isključivao je bilo kakve operacije sa stranim valutama unutar države; u svom konačnom obliku postavljen je dvadesetih godina 20. veka, i bez njega bi industrijalizacija zemlje bila nemoguća.

Što se tiče državnog monopola kada je o spoljnoj trgovini reč, on je bio uveden dekretom još u aprilu 1918. godine. Izlazak na spoljašnje tržište imale su samo posebno ovlašćene organizacije za izvoz i uvoz, koje su ulazile u sistem Narodnog komesarijata za spoljnu trgovinu.

Sistem državnog monopola u sferi deviznih operacija i u sferi spoljne trgovine postojao je do kraja osamdesetih godina prošlog veka, a raspad SSSR-a počeo je sa namernom demontažom pomenutih državnih monopola. Zašto sovjetsko rukovodstvo nije dozvoljavalo korišćenje rublje za servisiranje međunarodnih računa, zašto nije puštalo da rublja pređe izvan granica države? Odgovor je jednostavan: to bi stvorilo rizik za destabilizaciju privrede, putem stihije svetskog tržišta, kao rezultat delovanja valutnih špekulacija ili korišćenja tih špekulacija kao „valutnog oružja" Zapada.

Model sovjetske privrede nisu stvorili revolucionari iz 1917. godine, već profesionalci. Oni su shvatili da je kao rezultat finansijske reforme u vreme Ruske imperije i vladavine cara Aleksandra II, rublja počela slobodno da „šeta" preko državne granice.

Van granica Rusije formirana je velika količina rubalja, one su korišćene za „igranje" na evropskim berzama, rublja je izgubila stabilnost, a zajedno s njom je svoju stabilnost izgubila i ruska privreda. (O negativnom iskustvu devizne liberalizacije u Ruskoj imperiji, koja je dovela na kraju do događaja iz 1917. godine, pisao sam u knjizi Ekonomska teorija slavofila i savremena Rusija: „Papirna rublja" S. Šarapova, Institut ruske civilizacije, 2014).

Na kraju, još jedan primer. Nakon završetka Drugog svetskog rata, kada je SSSR uspostavljao kontakte sa Iranom, Iranci su predložili da se organizuje trgovina sa korišćenjem sovjetske rublje. Staljin je to kategorično odbio.

(O osnovanosti Staljinovog odgovora možete čitati u mojoj knjizi Staljinov odgovor na sankcije Zapada: ekonomski blickrig protiv Rusije, Svet knjige, 2015.)