Veterani

Vladajući režim pokušava da korumpira i ratne veterane

Vođin strah od ružne prošlosti

Sa najboljim željama da ratni veterani, invalidi ratova i njihove porodice ovu godinu prožive životom dostojnim čoveka, a ne kao prosjaci koji nešto draže od države za koju su ginuli, treba istaći da su sve države nekadašnje zajedničke i nesrećno raspale domovine, bolje rešile pitanja socijalne brige ove osetljive i društveno izuzetno važne grupacije, nego što je to Srbija učinila. Trista hiljada ratnih veterana i invalida rata u ovoj zemlji nikada neće pristati da im bilo koji režim, a ponajmanje ovaj na čijem čelu su bivši ratni huškači, podvaljuje, između redova, podmuklo, priču o psihologiji poraženog naroda. Vreme je da se nadležni osveste, jer će 2018. godine imati posla sa onima koji dobro pamte ko je gde bio i šta je ko radio od 1991. do 1999. godine.

Željko Vasiljević

Mnogi od onih koji su nas slali u ratove i koji tada nisu tražili smisao u tim sukobima, danas žele da zaborave na te svoje ideje i aktivnosti a ponajpre žele da nestanemo da ih ne podsećamo na grehe iz prethodnih vremena, da ih ne podsećamo da su zgrnuli pare zarađene na rekama prolivene krvi najboljih srpskih sinova i da su uništili budućnost budućih generacija. Sve što sada čine ima samo ideju ponovnog nipodaštavanja naših zasluga i odricanja od svake odgovornosti i obaveza zbrinjavanja siročadi, ubogih roditelja ostavljenih bez igde ikog svog i "bogalja" koji više nisu bitni bogu ni ljudima. Prvi među onima koji to čine su predsednik države i njegov mali epigon u odelu ministra odbrane. Na njihovu žalost, veterani ratova iz devedesetih su tu da ih podsete na njihovu ratnohuškačku ulogu. Psihologiju prljavih huškača i proizvođača omraze među narodima u regionu, oni ni danas ne mogu da sakriju.

Tužno je što danas moramo priznati sebi da smo bili žrtve manipulacije, zbog ljubavi prema svom narodu, otadžbini i veri, da smo bez obzira na istorijska iskustva znali da ćemo biti prokazani jer će naši vlastodršci za prijatelje proglasiti one iste za koje su nam prilikom slanja u ratove tvrdili da su nam zakleti neprijatelji i da će nam ostaviti pravo da prosimo od Slavije do Kalemegdana i do železničke stanice. Ili nismo dobro proučili istoriju srpskih ratnika ili smo mnogo naivni kada smo dozvolili da nas po ko zna koji put prevedu žedne preko vode.

Letimičnim pregledom tekstova objavljenih u Magazinu Tabloid, jedinom listu koji nam je dao prostora da možemo svoj jad i bes da podelimo sa narodom koji duboko u duši saoseća sa nama i našom žrtvom i koji zna da nam se čini nepravda, vidimo da je odnos države prema nama nedostojan ljudskih odnosa, bez trunke humanosti i brige za budućnost države i naroda.

Dugo ćemo pamtiti i osećati posledice bezumnih poteza ljudi koji su vodili ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja u prethodnih tri godine, Vulina i Dragana Popovića i Milana Popovića i znamo da će proći meseci ako ne i godine da bi se situacija vratila na onu pre ovih godina koje su pojeli skakavci iza kojih je ostala pustoš.

Prođe nekoliko meseci od promena ali do sada nema nekog vidljivog pomaka i napretka. I dalje osećaju stravične posledice nezakonitog, neljudskog a ponajviše nestručnog delovanja pojedinaca štetočina koji su upravljali ministarstvom i sektorom ali i upadljivog odsustva glasa protivljenja onih koji su u tom istom ministarstvu bili zaduženi da ukažu na zloupotrebe i da zaštite korisnike koji su decenijama unazad sticali svoja prava prolazeći kroz sito i rešeto državnog birokratskog aparata i po deset godina dokazivanja da su rane i bolesti nastale kao posledica učešća u borbama a ne na svadbama i veseljima.

Strašno bole rane ali i duša kada vidimo da se pred vojnicima danas šepuri Vulin kao ministar odbrane, danas u uniformi a kada se ratovalo u pidžami "pod jorgan planinom", ispred televizora podsmevajući se nama ratnicima koje smo budale. Danas je većina nas svesna da su nas mangupi prevarili, iskoristili i ostavili na cedilu da tiho umiremo i nestajemo a sa našim nestankom nestaju i sećanja na njihovu izdaju i prodaju srpskih interesa zarad ličnih privilegija i koristi. Našim nestankom nestaju i oni koji će te interese braniti u budućnosti i uočljiva je kampanja sluđivanja ovog naroda i promena njegove svesti, svesti koja ga je održala.

Svakim danom je sve jasnije da je naše rukovodstvo odlučilo da se odrekne prava na Kosovo i Metohiju, ne radi bolje budućnosti Srbije i srpskog naroda već radi sopstvenog opstanka na vlasti i prava da nas pljačkaju do iznemoglosti i propasti ove prelepe zemlje i nestanka ovog ponosnog, časnog i od celog sveta prihvaćeno, dobrog naroda. Unutrašnji dijalog, jasno je svima ima za cilj da nemušto ali dovoljno glasno opravdava našu vlast u izdaji svete srpske zemlje. Vrlo pokvareno i sa jasno definisanim ciljem je do sada organizovano više sesija i okruglih stolova sa ciljem da se narod polako priprema za odricanje od KiM a u isto vreme i odricanja od budućnosti jer samo naivni ili zlonamerni ne vide da će odricanje od sebe i svoje suštine a KiM jesu suština opstanka i bitisanja ovog naroda i države odričemo i svoje budućnosti.

Naš zahtev iznet prvog dana od objavljivanja ideje o unutrašnjem dijalogu da želimo da učestvujemo u dijalogu kao oni koji su stradali za to sveto mesto, nije naišao na razumevanje i podršku ali su zato mnogi kojima je do KiM stalo koliko do lanjskog snega učestvovali i javno objavljeni stavovi su vrlo nemušti ali svi pomalo vuku na stranu neophodnosti odricanja radi zamagljenih ciljeva o boljoj i lepšoj budućnosti u tamo nekoj EU za koju niko sa sigurnošću ne zna kako će izgledati te 2025. ili možda 2050. Da li neko smatra da su Srbi kao narod toliko naivni da svaka šuša koja sebe smatra političarem i koja se proglasi vođom ili koju nam belosvetski hohštapleri nametnu kao vođu može da se igra našim opstankom i našom budućnošću. U mnogim zemljama bi do sada gorele ulici i narod bi ustao protiv takvih i njihovih pokvarenih namera ali Srbija u svojoj nemoći tiho umire bez prijatelja koji će pustiti suzu na njenom grobu a i kada se neki pojavi naša vlast se strašno potrudi da ga otera što dalje. Ali, za mnoge nevolje smo i sami krivi.

Biračko telo nam je u dobroj meri korumpirano. Ima žalosnih primera gde su ljudi spremni da za kilo šećera i brašna prodaju svoj glas. Spremnih da za obećanje da će nam nekog zaposliti godinama radimo i propagiramo one partije koje su postale organizacije za lično bogaćenje lidera i njihovih najbližih. Odricali smo se po nagovoru drugih jedne po jedne nacionalne vrednosti i ideje dok na kraju nije ostalo ništa čega bismo još mogli da se odreknemo. Ostalo je još da se odreknemo sami sebe, svojih ideala i svoje budućnosti a mnogi su radi malo ličnog ćara i toga spremni da se odreknu. Narod koji pristaje na ovakav pakt sa đavolom osuđen je na propast.

Mi srpski rodoljubi ne pristajemo na ovakvu sudbinu, ne pristajemo na propadanje i samovoljno odlaženje na stratište sa kojeg povratka nema. Ne pristajemo na propadanje bez borbe bez obzira koliko je neprijatelja na svakog od nas. Srbi junaci su navikli na neravnopravnu borbu, čak i deset na jednoga koliko je sada otprilike neprijatelja na jednog rodoljuba u Srbiji od Horgoša do Dragaša kako će i ostati ako se mi budemo pitali. Što odgovorni dalje budu odlagali razgovor sa nama sve više će veterani obelodanjivati njihove skrivene i nečasne namere.

Da ni mi veterani nismo više onakvi kakvi smo bili kada se zemlja i narod branio najbolje je pokazala slika sa novogodišnjeg banketa koji je organizovao državni sekretar Negovan Stanković. Dobra prilika da pred ministra Zorana Đorđevića veterani konačno iznesu probleme i ideje za njihovo rešavanje koje se u nekim slučajevima pretvorila u izliv nesvakidašnjeg poltronstva i da izvine čitaoci, dupeuvlakaštva jednog većeg broja prisutnih a koji sebe na žalost smatraju liderima veteranskih organizacija i koji bi trebalo po logici da se bore za svoje članove. Za mnoge od njih je jedini cilj bio javno hvaljenje ministra za neučinjeno i slikanje sa njim kao sa nekom pevačicom ili glumicom zbog čega je i sam ministar postiđen takvim izlivom nemorala i nedoslednosti morao da pobegne. Jadni li su veterani kada se takve ulizice i moralni crvi zalažu za njihove interese. Sem dva časna izuzetka koji su ukazali na propuste u radu u jednog iznetog predloga sve ostalo je bilo ispod svakog nivoa i da se oni sa slabijim stomakom ispovraćaju. Na žalost, to su osobe koje godinama za sebe na ovaj način obezbeđuju sigurnu egzistenciju u vidu apanaže od nekoliko stotina hiljada dinara mesečno.

Nadamo se da će ministar Zoran Đorđević bar neko od datih obećanja održati a najvažnije je da održi sastanak na kojem ćemo moći da mu predstavimo probleme, da mu ponudimo rešenja za iste i da se prestane sa besmislenim bacanjem para kojima se kupuje politička podrška i besmislena hvala beznačajnih ljudi.