Evropska unija

Ko stvarno rukovodi EU i čije interese ona štiti?

Kapitalci uređuju Uniju za svoje interese

Evropskom Unijom upravlja krupan kapital okupljen u organizaciji „European Round Table of Industrialists" (ERT) koja je pre više od tri decenije napravila skicu puta u zajedničko evropsko tržište. Pre osam godina formulisana je „Agenda 2025." kojom se predviđa uklanjanje svih dosadašnjih društvenih normi kako bi se jedinka osećala potpuno slobodno i prestala da se interesuje za politiku. Sve ovo je ušlo i u dokument Komisije EU o razvoju do 2020. godine.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Evropska Unija ima tri tela na vrhu koja odlučuju o njenoj politici, a najmanje uticaja ima telo koje je narod direktno izabrao. Parlament EU se sastoji od poslanika koje su na direktnim izborima izabrali žitelji EU, Savet EU se sastoji od predsednika država i vlada zemalja-članica, a Evropska komisija je najviši izvršni organ Unije, odnosno njena vlada. Članove Komisije bira Savet, a Parlament ih potvrđuje i tu se, otprilike, završavaju njegove ingerencije.

Savet formuliše i predlaže zakone koje odobrava Komisija, iako je ona izvršno, a ne zakonodavno telo. Parlament, koji je zakonodavni organ, može Komisiji samo da predloži usvajanje nekog zakona. Građani i sami mogu da predlažu pojedine zakone, ali samo ako u roku od godinu dana sakupe milion potpisa iz najmanje četvrtine zemalja-članica. Ovakav predlog zakona odlazi pred Evropsku komisiju koja može, ali ne mora da ga usvoji.

EU je svojevremeno zamišljena kao konfederacija zemalja-članica, zbog čega su centralne institucije podređene onima na nacionalnom nivou, ili bi bar tako trebalo da bude. Zbog toga je neuobičajeno puno moći preneto na Savet EU, svojevrsni gornji dom (uporediv sa senatom kongresa SAD) koji po pravilu sve odluke donosi jednoglasno, mada je u pojedinim situacijama dovoljna i većina glasova.

Četvrta i najmoćnija institucija Evropske Unije se, međutim, nigde ne pominje, nema je ni u jednom zvaničnom dokumentu. Reč je o „European Round Table of Industrialists" ("Evropski okrugli sto industrijalaca", skraćeno ERT) na čiju inicijativu iz 1983. je formirana Evropska Unija deceniju kasnije. ERT-ov radni papir o pospešenju konkurentnosti kompanija iz EU pretočen je, primera radi, u martu 2000. u takozvanu „Lisabonsku strategiju" Evropske Unije. Koliki je već u to vreme bio uticaj ERT-a vidi se iz toga da je zasedanje Saveta EU u Lisabonu bilo vanredno sazvano, umesto da se čeka na samo nekoliko nedelja kasnije održano redovno zasedanje.

ERT je osnovan 1983. godine na inicijativu 17 direktora najmoćnijih zapadnoevropskih kompanija i dvojice evropskih komesara. Najzaslužniji za ovo okupljanje bili su tadašnji direktor „Volvoa" Per Gilenhamar, koji je izabran i za prvog predsedavajućeg ove inicijative, kao i komesar za privredu i industriju Etijen Davinjon. „Volvo" je švedska kompanija, a Švedska u to vreme nije bila članica Evropske zajednice, tako da je učešće Gilenhamara u osnivanju ERT-a dokaz kako se sve ono što se kasnije dešavalo bilo unapred planiralo.

Osim pomenute dvojice, osnivačkom sastanku su prisustvovali i Umberto Anjeli („Fiat"), Helmut Mauher („Nestle), Oliver Leserf („Lafarge Coppée"), Volfgang Zelig („Siemens") i drugi.

ERT nema članove, već u njegovom radu učestvuju direktori 50 najvećih evropskih koncerna i to isključivo po pozivu.

Već na svom prvom sastanku 1983. ERT se zauzeo za ujedinjenje Evrope u skladu sa potrebama krupne industrije. On još uvek ima iste ciljeve i u svom radu najviše se suprotstavlja kako nacionalnim interesima pojedinih država-članica, tako isto i pravima radnika koji bi mogli da oslabe konkurentnost (odnosno prihode vlasnika) evropske privrede. Još na samom početku, odnosno 1983. ERT je tražio da države-članice tadašnje Evropske zajednice i buduće Evropske Unije budu lišene prava na veto.

Osnivanje zajedničkog evropskog tržišta, koje je ERT predložio 1983. godine, opravdavano je navodnom željom da se pospeši produktivnost evropskih kompanija koje bi na raspolaganju imale tržište od pola milijarde kupaca. U međuvremenu je ERT, međutim, proširio svoja interesovanja i umnožio savetodavne uloge u kojima se pojavljuje na strani evropskih zvaničnika. Danas se ovo udruženje intenzivno meša i u pitanja digitalne privrede, energije, klimatskih promena, obrazovanja, korporativnog finansiranja i oporezivanja, trgovine i investicija. U suštini, ERT se u sve meša.

Nevladina organizacija „Corporate Europe Observatory" kritikovala je u svom izveštaju od 16. aprila 2012. veliki uticaj koji je ERT imao na takozvane "Delorove komisije". Poslednji predsednik Evropske zajednice Žak Delor predvodio je u periodu od 1985. do 1994. tri Evropske komisije koje su postavile osnove za zajedničko evropsko tržište i valutu. ERT je imao, kako se navodi u izveštaju, esencijalni uticaj na njihov rad, a preko pojedinih članova, direktora najvećih koncerna i na pojedine nacionalne vlade kako bi se bez većih zastoja formirala Evropska Unija bez da se u zadovoljavajućoj meri regulišu i sputaju snage slobodnog tržišta. CEO smatra da se tada propustila prilika da se formira „socijalna Evropa", kako je obećano biračima.

Nastavak „Lisabonske strategije" bila je takozvana „Strategija Evrope 2020." koju je Evropska Komisija objavila u martu 2010. godine. Samo mesec dana ranije, ERT je doneo dokument pod nazivom „ERT's Vision for a competitive Europe in 2025" (skraćeno često nazivan „Agenda 2025.") iz koga se vidi da je EK svoje ciljeve do 2020. preuzela iz ovog papira.

Najviše sličnosti dva dokumenta pokazuju upravo u domenu politike gde ERT, kao udruženje industrijalaca, sebi dozvoljava veliku slobodu. I „Strategija Evrope 2020.", kao i „Agenda 2025." predviđaju u narednom periodu kako proširenje ljudskih sloboda (biće dozvoljeno i društveno prihvatljivo skoro sve), tako isto i povećanje migracija.

Široko postavljene ljudske slobode su za članove ERT-a zato značajne, jer bi predstavljale socijalni ventil, tako da ljudi ne bi više brinuli o politički značajnim temama. Migracije znače da će tržište rada zadržati (za industrijalce iz ERT-a) zdrav nivo konkurencije kako radna snaga ne bi previše poskupela.

U „Agendi 2025." se smatra da pojedini radnici u Evropi jesu veoma skupi (na primer u Švedskoj ili Nemačkoj), ali da su i toliko efikasni da se isplate. Sa druge strane, strani radnik (posebno migrant) u, na primer, fabrici u Švedskoj nije isto efikasan kao i njegov švedski kolega, zbog čega je potrebno izračunati prosek vrednosti rada onih najefikasnijih i onih najneefikasnijih radnika i toliko plaćati i jednima i drugima. Migranti tako služe, između ostalog, i da bi se snižavala cena rada u Evropi.

ERT je u međuvremenu zvanični lobista u institucijama Evropske Unije, ali se nerado otvoreno pojavljuje u toj ulozi. Njegov uticaj je i dalje enormno veliki upravo preko direktora koncerna koji imaju pristup članovima vlade svoje zemlje. Danas su članovi ovog udruženja direktori kompanija kao što su: Telefónica, Telecom Italia, BASF, Heineken, Nestle, Vodafone, Total, Bayer, FIAT, Nokia, Airbus, MOL, ThyssenKrupp, Royal Philips Electronics, Ericsson, Lafarge, Siemens, Deutsche Telekom, AB Volvo, Rio Tinto, Air Liquide (čiji je direktor Benoa Potier trenutni predsedavajući), BMW Group, OMV, Henkel, E.ON, Royal Dutch Shell...

Odluke u Evropskoj Uniji se tako donose što se ciljevi ERT-a pretoče u zakonski akt koji donese Komisija EU posle odobrenja koje dobije od Saveta EU. Parlament se pri tome ne pita.

Briselski biznis

Fridrih Mozer i Matje Liter snimili su 2013. dokumentarni film pod naslovom „Briselski biznis - Ko upravlja Evropskom Unijom" u kome prikazuju netransparentnost evropskih institucija i veliki uticaj lobista. „European Round Table of Industrialists" (ERT) se pominje kao najuticajni lobista koji uspeva da izdejstvuje da se odluke donose u skladu sa njegovim predlozima. Tako su, navode autori jedan primer, sva zakonska rešenja koja se tiču evropske transportne mreže prepisana iz dokumenata ove organizacije.

U svom izveštaju iz 2000. godine raniji predsedavajući ERT-a Kit Ričardson citira jedan drugi dokument u kome se kaže kako je jedini način da bi se skrenula pažnja lidera tadašnje Evropske zajednice to da se preda predlog uz primedbu da potiče od ERT-a. On nastavlja konstatacijom kako u Briselu deluje oko 5.000 lobista, tako da je neophodno unapred odrediti agendu za sprovođenje svake odluke, kako bi se sprečilo da se provuče zakon koji nije predložio ERT. Faktički, Ričardson je predlagao da ERT EU Komisiji i Savetu preda listu sa zakonima koje on predlaže, da slučajno ne bi bio izabran neki tuđ predlog.

Kompanije čiji su direktori članovi ERT-a zapošljavaju danas nekoliko miliona radnika u celom svetu i ostvaruju godišnji promet od oko 500 milijardi evra.